Sada postoje dve
Amerike, u neslaganju su ostrašćene, nespremne na kompromis i ne mare za
posledice po SAD
Vinston Čerčil je imao dva čuvena citata o demokratiji kao političkom sistemu. Prvi da je demokratija najgori oblik vladavine ako se izuzmu svi ostali dosad isprobani. Drugi da je najbolji argument protiv demokratije petominutni razgovor s prosečnim biračem.
Proveo sam ceo profesionalni vek podržavajući američki koncept demokratije širom sveta i pošto su joj alternative, činilo se, bile komunističke diktature ili druge surove autoritarne vladavine, prihvatio sam ovu „religiju” demokratije bez ikakvih sumnji.
Danas sam veoma zabrinut zbog dešavanja u Sjedinjenim Državama za poslednjih dvanaest godina. Američki demokratski sistem je u nevolji. Bez značajnijeg ispravljanja kursa, posledice za američke građane i ostatak sveta biće ozbiljne. Nedavna blokada vlade i opasnost od bankrota najnovija su zvona za uzbunu.
Sada postoje dve Amerike. Dve strane imaju različite stavove o abortusu, pravima homoseksualaca, kontroli oružja, imigraciji, potrebi za novim poreskim prihodima, veličini vlade, zdravstvenoj zaštiti i raspodeli prihoda. Štaviše, u neslaganju su ostrašćene i nespremne na kompromis, ne mareći za moguće posledice za SAD. Rezultat je da zakonodavni stub naše demokratije ne funkcioniše. Umereni republikanci gube na međuizborima od stranačkih ekstremista. Jaz između dve strane nikada nije bio dublji za mog života, ni gorčina između njih tako velika.
Za uspešnu kandidaturu za neku važniju javnu funkciju potrebno je na desetine miliona dolara, a za predsedničku preko milijardu. Prikupljanje tog novca za naše zakonodavce postaje posao s punim radnim vremenom, a svi veliki donatori očekuju nagrade za svoj doprinos. Osim toga, iako su lobisti uvek bili sastavni deo Kapitola, njihov značaj, prisustvo i moć da utiču na vladu i Kongres nikada nisu bili veći. Kada veliki broj zemalja zaključuje da moraju da odvoje astronomske sume za lobističku firmu da bi obezbedili potrebne sastanke i razumevanje za svoje interese, jasno je da smo u nevolji.
Vezani smo za sistem Izbornog koledža koji odlučuje o predsedniku SAD i koji je stvoren u 18. veku, sa svesnom namerom da veću moć da državama s manje stanovnika, tako što će imati više „delegata” nego što zaslužuju, umesto da predsednik bude onaj koji dobije ukupnu većinu glasova u celoj zemlji. Posledica ovog prevaziđenog sistema jeste da je Al Gor dobio najviše glasova, ali je izgubio na predsedničkim izborima od Džordža Buša.
Obe stranke, ali posebno republikanci, zloupotrebile su moć u pojedinačnim državama da petljaju sa izbornim okruzima u svoju korist. Na poslednjim izborima za Predstavnički dom, Demokratska stranka je osvojila većinu glasova, ali su republikanci ipak osvojili znatno više mesta od demokrata. Krajnji rezultat jeste da su birači shvatili da njihovi glasovi zapravo nisu važni. Većina republikanaca u Predstavničkom domu glavni je uzrok za rasulo u upravljanju koje nam se trenutno dešava.
Praksa da se svakom zakonu dodaju amandmani koji daju određene finansijske podsticaje projektima u okruzima uticajnih zakonodavaca, sada je sastavni deo svakog nacrta zakona koji prolazi kroz Kongres i nešto što se ne može kontrolisati. Od mostova koji ne vode nikuda, preko nepotrebnih borbenih aviona i tenkova do muzeja i instituta za koje niko nije čuo, Kongres ih odobrava kako bi privoleli pojedine senatore i kongresmene da podrže zakon.
Pravila i običaji Predstavničkog doma i Senata sada se koriste tako da pojedincima daju mogućnost da uspore delovanje Kongresa ili da mu postave zasedu. Da navedem jedan primer: trebalo bi da 50 ili 51 senator glasa za neki zakon da bi prošao. Ali ako se jedan senator usprotivi i stavi zakon „na čekanje”, za usvajanje je potrebna „supervećina” od 60 glasova. Pošto demokrate imaju većinu senatora, ali manje od 60, nemoguće je da uopšte izglasaju bilo koji zakon bez podrške nekoliko republikanaca. To se u većini slučajeva neće desiti.
Pošto nacionalni zakonodavni sistem ne funkcioniše, države pojedinačno usvajaju najrazličitije zakone koje bi trebalo donositi na nacionalnom nivou. Tako je u nekima lako, a u drugima gotovo nemoguće obaviti abortus. Neke države dopuštaju ilegalnim doseljenicima da imaju vozačke dozvole, dok ih u drugim smesta deportuju. Marihuana je u nekim državama legalna, a u drugim nelegalna. Gej brakove neke države priznaju a druge ne. Nacionalni plan zdravstvene zaštite „Obamaker” u nekim državama je potpuno prihvaćen, a u drugima koje kontrolišu republikanci žestoko osporen.
Ukratko, naš demokratski sistem je u veoma ozbiljnoj nevolji i ne vidim u doglednoj budućnosti ikakve izglede da se značajnije popravi. Još gore je što retko ko uopšte shvata razmere problema.
Vinston Čerčil je imao dva čuvena citata o demokratiji kao političkom sistemu. Prvi da je demokratija najgori oblik vladavine ako se izuzmu svi ostali dosad isprobani. Drugi da je najbolji argument protiv demokratije petominutni razgovor s prosečnim biračem.
Proveo sam ceo profesionalni vek podržavajući američki koncept demokratije širom sveta i pošto su joj alternative, činilo se, bile komunističke diktature ili druge surove autoritarne vladavine, prihvatio sam ovu „religiju” demokratije bez ikakvih sumnji.
Danas sam veoma zabrinut zbog dešavanja u Sjedinjenim Državama za poslednjih dvanaest godina. Američki demokratski sistem je u nevolji. Bez značajnijeg ispravljanja kursa, posledice za američke građane i ostatak sveta biće ozbiljne. Nedavna blokada vlade i opasnost od bankrota najnovija su zvona za uzbunu.
Sada postoje dve Amerike. Dve strane imaju različite stavove o abortusu, pravima homoseksualaca, kontroli oružja, imigraciji, potrebi za novim poreskim prihodima, veličini vlade, zdravstvenoj zaštiti i raspodeli prihoda. Štaviše, u neslaganju su ostrašćene i nespremne na kompromis, ne mareći za moguće posledice za SAD. Rezultat je da zakonodavni stub naše demokratije ne funkcioniše. Umereni republikanci gube na međuizborima od stranačkih ekstremista. Jaz između dve strane nikada nije bio dublji za mog života, ni gorčina između njih tako velika.
Za uspešnu kandidaturu za neku važniju javnu funkciju potrebno je na desetine miliona dolara, a za predsedničku preko milijardu. Prikupljanje tog novca za naše zakonodavce postaje posao s punim radnim vremenom, a svi veliki donatori očekuju nagrade za svoj doprinos. Osim toga, iako su lobisti uvek bili sastavni deo Kapitola, njihov značaj, prisustvo i moć da utiču na vladu i Kongres nikada nisu bili veći. Kada veliki broj zemalja zaključuje da moraju da odvoje astronomske sume za lobističku firmu da bi obezbedili potrebne sastanke i razumevanje za svoje interese, jasno je da smo u nevolji.
Vezani smo za sistem Izbornog koledža koji odlučuje o predsedniku SAD i koji je stvoren u 18. veku, sa svesnom namerom da veću moć da državama s manje stanovnika, tako što će imati više „delegata” nego što zaslužuju, umesto da predsednik bude onaj koji dobije ukupnu većinu glasova u celoj zemlji. Posledica ovog prevaziđenog sistema jeste da je Al Gor dobio najviše glasova, ali je izgubio na predsedničkim izborima od Džordža Buša.
Obe stranke, ali posebno republikanci, zloupotrebile su moć u pojedinačnim državama da petljaju sa izbornim okruzima u svoju korist. Na poslednjim izborima za Predstavnički dom, Demokratska stranka je osvojila većinu glasova, ali su republikanci ipak osvojili znatno više mesta od demokrata. Krajnji rezultat jeste da su birači shvatili da njihovi glasovi zapravo nisu važni. Većina republikanaca u Predstavničkom domu glavni je uzrok za rasulo u upravljanju koje nam se trenutno dešava.
Praksa da se svakom zakonu dodaju amandmani koji daju određene finansijske podsticaje projektima u okruzima uticajnih zakonodavaca, sada je sastavni deo svakog nacrta zakona koji prolazi kroz Kongres i nešto što se ne može kontrolisati. Od mostova koji ne vode nikuda, preko nepotrebnih borbenih aviona i tenkova do muzeja i instituta za koje niko nije čuo, Kongres ih odobrava kako bi privoleli pojedine senatore i kongresmene da podrže zakon.
Pravila i običaji Predstavničkog doma i Senata sada se koriste tako da pojedincima daju mogućnost da uspore delovanje Kongresa ili da mu postave zasedu. Da navedem jedan primer: trebalo bi da 50 ili 51 senator glasa za neki zakon da bi prošao. Ali ako se jedan senator usprotivi i stavi zakon „na čekanje”, za usvajanje je potrebna „supervećina” od 60 glasova. Pošto demokrate imaju većinu senatora, ali manje od 60, nemoguće je da uopšte izglasaju bilo koji zakon bez podrške nekoliko republikanaca. To se u većini slučajeva neće desiti.
Pošto nacionalni zakonodavni sistem ne funkcioniše, države pojedinačno usvajaju najrazličitije zakone koje bi trebalo donositi na nacionalnom nivou. Tako je u nekima lako, a u drugima gotovo nemoguće obaviti abortus. Neke države dopuštaju ilegalnim doseljenicima da imaju vozačke dozvole, dok ih u drugim smesta deportuju. Marihuana je u nekim državama legalna, a u drugim nelegalna. Gej brakove neke države priznaju a druge ne. Nacionalni plan zdravstvene zaštite „Obamaker” u nekim državama je potpuno prihvaćen, a u drugima koje kontrolišu republikanci žestoko osporen.
Ukratko, naš demokratski sistem je u veoma ozbiljnoj nevolji i ne vidim u doglednoj budućnosti ikakve izglede da se značajnije popravi. Još gore je što retko ko uopšte shvata razmere problema.
Нема коментара:
Постави коментар