Da
su stvari iste kao pre nedelju dana, svi bi oko Južnog toka uradili ono što im
kažu zapadne ambasade. Ovako...
„Postoje
ljudi koji nisu na strani naše dobre saradnje sa Rusijom“, otelo se Tomi
Nikoliću u sredu, dok je četvrti put za godinu i po dana gužvao kapu preko puta
Ruskog Cara. Srpski mediji, treba li reći, tu rečenicu uglavnom nisu preneli:
jedni zato zato što je nisu držali za dovoljno važnu, drugi zato što im nije
važan Toma, treći zato što se pitaju koji Putin pored žive Eštonke – a svi
zajedno zato što im je rečeno da na putu do večne srpske sreće Nikolić mora
ponekad da skokne do Moskve, da tamo kaže nešto što će se kasnije pokazati
nevažnim, što mu sve zajedno dođe kao neka vrsta terapije, i za Tomu i za Srbe.
Uostalom, ako je hteo malo medijske pažnje, što na povratku od Putina nije
svratio do Azerbejdžana, prštalo bi od medijskih ovacija.
Na
koga je dakle u citiranoj rečenici mislio Toma Nikolić? Rečenicu pre te priznao
je da ne misli na Putinove boljare, rekavši da postoje „određeni problemi“ u
rusko-srpskim odnosima, i da su oni „u principu na strani Srbije“. Rečenicu
kasnije, pak, rekao je: „Ponekad se i članovi Vlade ne odnose prema donošenju
odluka sa dovoljnom pouzdanošću“.
Iz
priloženog ne izgleda da je mislio na protivnike kosovskih izbora, ni na one
koji podmeću klipove u spasonosne srpske ekonomske reforme, a ni na nasilne
protivnike gej-parade. Od kojih još niko nije postao članom srpske vlade, dok
bi obratno čak i moglo pod uslovom da Južni tok armira Srbiju po dužini. Možda
nešto više o tome na koga je stvarno mislio saznamo za dan-dva iz srpskih
novina, čim im jave iz zapadnih ambasada šta da napišu. I već u sredu uveče,
nekoliko sati posle sastanka, list Danas, tradicionalno osetljiv na pitanja
srpskog suvereniteta, optužio je Nikolića kako je sopstvenu vladu i stranku
cinkario Putinu. A to se, je li, među pristojnim svetom ne radi, osim ako nećeš
da budeš izdajnik i utopiš Srbiju kao rusku guberniju.
ŠTA
MORA NIKOLIĆ
Zbog svoje Moskve i svoje vlade Nikolić se u
Beogradu tek neće dobro provesti, a, grešnik, nije se izgleda dobro proveo ni
kod Putina, budući da ga je ovaj morao pitati šta se događa sa Južnim tokom. Ne
verujem da je Toma ovaj put mogao da mu odgovori kako on Rusiju voli više od
sinova, još manje da u Srbiji ima jedna ministarka energetike kojoj on ne može
ništa. Takva bedna opravdanja se u Beogradu odavno ne izgovaraju ni pred Jelkom
Kacinom, a kamo li pred Carem u Kremlju. Drugim rečima, ako još uvek ima i
najmanju ambiciju da mu se ubuduće u Moskvi veruje, Toma će to moći samo na
jedan način. Ne dakle da priča kako je za sve kriva vlada, a on bi baš hteo,
nego da, kad se vrati kući, ako treba, započne i rat za Južni tok. Ako treba, i
protiv sopstvene vlade.
Da
nije zadovoljan Nikolićevim odgovorima, Putin je pokazao time što nije ništa
odgovorio na poziv da dođe u Beograd. Iako je Putin nameravao da dođe na
početak radova na Južnom toku u trećoj ili četvrtoj nedelji decembra, očigledno
da od Nikolića nije dobio taj famozni datum. Ali, što je još važnije, nije,
naravno, ni odustao od Južnog toka, što je pokazao time što je u Beograd odmah
poslao Alekseja Milera iz Gasproma da otčepi zastoj među onima „koji nisu na
strani naše dobre saradnje sa Rusijom“ (doduše, ovaj je morao pre u Bugarsku,
gde takođe ima jedna ministarka kojoj tamošnji Toma ne može ništa). Kad se
Miler vrati, put Beograda će i Sergej Šojgu, neka vrsta putinovog Holbruka,
doduše tipa sa drugom vrstom šarma, ali sličnih dometa. Šta sve to znači?
Znači
da u Srbiji tuča za Južni tok, koja, kao vaterpolo utakmica, odavno traje ispod
površine vode, počinje i iznad vode. Na jednoj strani biće Srbi, biće i
Nikolić, za koga ne verujem da će Putina i čuti i videti pre nego što mu javi
kad tačno počinje gradnja. Na drugoj strani biće većina srpskih medija i
ološ-elita, tradicionalno nenaklonjenih svakoj odluci koja donosi neku, ma i
najmanju korist Srbiji. Svi ostali u vladi biće između. A to će reći da će
igrati na obe strane, koliko god budu mogli. Problem je, međutim, što se
prostor za tu igru malo potrošio.
KAO
MEĐU PRIJATELJIMA
Da
se razumemo, da su stvari iste kao pre nedelju dana, da Rusija nije najavila
Putinovim utešnim odgovorom Tomi („Ništa nećemo dramatizovati, tragaćemo za
rešenjima onako kako se to radi među prijateljima“) kako će se i sama ponašati
aktivnije, svi bi oni bili za ono što im kažu zapadne ambasade. Ali kako će sad
da objasne to što hodaju po svetu tražeći investitore, a odbijaju Južni tok;
zašto im je lakše da Srbima podignu PDV na hleb i mleko nego da uzmu 1,2
milijarde evra ruskih para i zaposle Srbiju? Rečju, ne možeš danas da javno
budeš protiv Južnog toka, a da ti iko od onih kojima si se zakleo da Srbiju
voliš više od života poveruje da toj istoj Srbiji želiš i najmanje dobro.
Sa
druge strane, niko od njih neće moći da se teši kako Putin priča uprazno jer
znaju da, ako je ovaj dogovorio polaganje cevi sa sultanom Erdoganom – koji je
više soli pojeo sa američkim predsednicima, nego što ijedan srpski ministar
može u zubima poneti – onda neće zastati i klepiti ušima na to što su neki
ministri rešili da ispune glavni i najveći uslov za ulazak u EU – da ništa
dobro ne urade za sopstveni narod. Osim toga, ako nisu razumeli šta Putin
podrazumeva pod traganjem za rešenjima „onako kako se to radi među
prijateljima“, možda mogu da pomognem. Ako je Južni tok problem između vlade i
predsednika države, tada će se Putin prvi put možda i umešati u srpske
unutrašnje prilike. Pokušaću da ne preterujem: biće to sasvim dovoljno da odnos
snaga na terenu ne bude isti kao do sada, posle čega će mnogi još jednom
razmisliti o svojim dosadašnjim političkim pozicijama. A to će značiti da tuča
stvarno može da počne.
Нема коментара:
Постави коментар