Kosovska sramota srpske vlasti

Sad bi država da hapsi 'srpske ekstremiste' koji brane poredak sopstvene države i smesti ih u zatvor, a da nagradi one koji poštuju zakone tuđe države

Besramna kampanja spinovanja srpskih medija u najboljoj tradiciji čuvene medijske „pobede“ nad NATO paktom prešla je svaku meru. Ova neverovatna količina laži i gnusnih etiketiranja, pozivanja na građanski rat i zloupotrebe vlasti odavno nije viđena. U danu kada je bojkot lokalnih izbora separatističke tvorevine na Kosovu uspeo, i u trenutku kada je postalo jasno da će srpska vlast pretrpeti krupan politički poraz, koji neće moći da opravda pred biračkim telom sem da prebaci odgovornost na Srbe sa Kosmeta, događa se nešto neverovatno.

Ne samo što srpski mediji nastavljaju da spinuju, već se pojavljuju neindetifikovana lica koja lome glasačke kutije, za šta je, naravno okrivljen srpski živalj i 'srpski ekstremisti' (?!?) iako su oni koji su izbore bojkotovali satima unapred upozoravali da će Beograd pokušati da lomljenjem glasačkih kutija okrivi njih za taj čin i da traži poništenje i, nakon toga, ponavljanje izbora. Da stvar bude paradoksalnija, Srbija traži, pazite sad, Srbija moli Međunarodnu zajednicu da joj se dozvoli da „upadne“ na Kosmet i sredi situaciju u roku od 45 minuta! Sram vas bilo, svi koji u ovome učestvujete. Ne radi se ovde o tome da li je bojkot bio dobra ili loša opcija, već o tome da nemate ni stida ni morala. Država nije „upala“ na Kosovo kada su 2004. Srbi masovno ubijani i proterivani, a crkve, škole i kuće rušene i spaljivane. Tada ste govorili da država ne može i neće, a sada bi država da se obračuna sa Srbima za 45. minuta, ni više ni manje.

BEDNI MEDIJI

Sada bi država da pohvata te „srpske ekstremiste“ koji brane Ustav i poredak sopstvene države i smesti ih u zatvor, a da nagradi one koji poštuju Ustav i zakone tuđe države. Sada bi država ekspresno da reši srpsko pitanje na Kosmetu, i da pokaže silu, pošto nju može i da pokaže samo nad svojim narodom. Bravo za državu, bravo za medije koji ovako osiono i bahato lažu i dele kvalifikacije, koji prave od svih nas koji ne misle kao oni „izdajnike“ i „Tačijeve Srbe“. Pitam se samo gde li je ta ugledna gospoda naučila takav rečnik. Sada su malo promenili pozicije, pa su najednom izdajnici oni „drugi“. Naravno, mediji su, kao i uvek, uslužni i korisni kuriri svakoj vlasti, te oni i prednjače u ovim obračunima.

I tako smo došli do poslednjeg eksera na kovčegu srpske budućnosti. Nakon ovog fantazmagoričnog ispiranja mozga, izdajnici su postali patriote, jer oni duboko shvataju potrebe svog naroda i vide ono što on ne vidi, patriote su postali izdajnici jer ne razmišljajući hoće da uvedu narod u nova stradanja, a sloboda je metafora za maslac na parčetu hleba, i to integralnom, pošto valja negovati zdrav život.

Najvažnije od svega je što je Srbija spremna da silom, pazite, silom, interveniše i smiri srpski narod na Kosovu. Time smo došli do poslednjeg velikog uspeha srpskih reformatora. Nakon što su izdajnici postali patriote, patriote izdajnici, sloboda ropstvo, a ručak parče pice u pekari, narod je postao smetnja svojoj vlasti. Tako je svaka vlast po pravilu patriotska i dalekovida, a narod izdajnički nastrojen i kratkovid. Vlast je pametna i promućurna a narod glup i pokvaren. San naših političara na vlasti bi se ostvario kada bi oni na izborima birali narod, a ne narod njih. Valjalo bi promeniti narod da bolje oslikava svoju vlast. Ovaj je narod poslušan, ali nedovoljno pametan. Pogotovu onaj deo naroda na severu Kosmeta. Sve se nekako čini da bi našima bilo pametnije da sa Tačijem i doktorima iz klinike Medikus organizuju lokalne izbore za izglasavanje novog naroda. A ovaj stari će naravno, silom ukloniti Srbija, i to za 45. minuta, to njoj bar nije teško, samo joj je potrebna dozvola stranih sila. Koga uopšte zanimaju ljudska prava Srba sa Kosmeta, koga zanima pravo ljudi da bojkotuju izbore, demokratija i te prevaziđene vrednosti!

Koga zanimaju porušeni spomenici, streljani, osakaćeni i ubijeni. Glasaj Srbine! Glasaj! Izađi da glasaš kažu, za sebe i bolju budućnost. Već vidim kako 1942. Srbi oduševljeno izlaze na izbore u NDH u organizaciji Mileta Budaka i Srbe iz Beograda koji im to savetuju. A, ako šta krene po zlu, Beograd se nudi da Budaku pomogne i silom reši srpski problem. Fantazija. Oduševljeno kličem srpskim oslobodiocima, ovoj političkoj sili dalekovidih komesara koji odlično vide to što narod ne vidi, koji su omiljeni partneri svojih komšija, kako sadašnjih tako i budućih, i koji na stvaranju novih komšija istrajno rade. Inače, sve ovo je dobar pokazatelj šta se desi sa jezikom, a samim tim i istinom kada je o naj koji ima moć koristi. Kada vlada uradi ono što bi se okvalifikovalo kao „izdaja“, tada svi oni koji to nisu učinili dobijaju tu etiketu. Eto koliko jezik služi moći i koliko zavisi od ovih odnosa. Krajnja žrtva je naravno, istina, a nesrećni Srbi sa Kosmeta su upravo oni koji će biti okrivljeni za sve što će im se dalje dogoditi.

POGLEDAJTE SE U OGLEDALO

To nekako govori dosta o našoj bližoj istoriji, a čini se i o bližoj budućnosti: uteha za sve loše što se Srbima dogodi je ta da će sami sebe za to optužiti. A ništa lepše nego ideja da ste za sve loše u životu sami krivi i da niste ni za šta dobro u stanju, pošto sami sebi ne dozvoljavate. Igra „permanentnog krivca“ u kojoj se uvek onaj koji donosi odluke na štetu države i naroda ritualno čisti pred samim sobom njemu donosi čistu savest a njegovom narodu brigu. I eto dokaza da već godinama živimo u državi i društvu u kojem je sve postavljeno na glavu. Vlast nije tu zbog naroda, već narod zbog vlasti. Stoga, narod je predstavljen kao domorodačko pleme koje naši reformatori imaju pravo da batinama i ispiranjem mozga privedu „poznaniju prava“. U tome im pomažu „bledoliki“ koji im za tu uslugu plaćaju gramom baruta i lepim ogledalcima.

I tako nas naši „prosvećeni“ crvenokožci godinama prosvetiteljski podučavaju kako nema pravde, već samo sile, kako nema prava, već samo krivde, kako istorija i preci nisu važni, kako nam teritorija ne treba, kako se patriotizam „ne sipa u traktor“ (ali se EU sipa), kako moramo misliti na svoju decu i svoju budućnost. A za sve to vreme, Srbija je sve manja i manja, ljudi sve gladniji i gladniji, i taj traktor je ukraden, budućnost potpuno neizvesna, a dece nema ni od korova. Čak i ono mladih što imamo bezglavo beže u inostranstvo. To je ta Srbija, ta dalekovido projektovana utopija u kojoj neće ostati više od milion Srba u Srbiji, u kojoj će biti manjina u sopstvenoj zemlji, jesti hranu iz kontejnera, a državne granice se prostirati od Batajnice do Zemuna. A sad, vi, braćo srpski novinari, i dalje lepite etikete onima koji se bore za svoju otadžbinu i svoju decu da su „Tačijevi Srbi“ i „ekstremisti“. A onda pogledajte sebe u ogledalo i zapitajte se – šta vi imate od toga? Šta mi imamo od toga? Kome ću ostaviti svoju decu, u kakvoj zemlji će mi rasti?

Pošto će, ukoliko se ovako nastavi, biti – ko voli nek izvoli. Ko ne voli – neka ide tamo gde ima budućnosti. Stvari su vrlo proste – ili se boriš za sebe ili ćutiš, trpiš i nestaješ. Nema trećeg. Uostalom, pitajte Indijance.