Странице

среда, 10. јул 2013.

Финансијска криза 21.века и Први светски рат

Таман уочи стогодишњице Првог светског рата, политичари и коментатори узрујани су и забринути због глобалних политичких и економских дешавања. Чак је и луксембуршки премијер Жан-Клод Јункер рекао да се у Европи интензивира поларизација „север-југ“, која се постојала пре сто година.
Лекције из 1914. године данас су већа опасност него анимозитети међу народима. Порекло Великог рата обухвата и фасцинантан преседан о томе како финансијска глобализација може бити исто што и трка у наоружању, што доводи до фрагилности међународног поретка.Године 1907. велика финансијска криза је дошла из САД и утицала на остатак света, демонстрирајући слабост међународног финансијског система. Тренутна финансијска криза се огледа у сличној динамици.Валтер Багот у свом класику Ломбардова улица, написаном 1873. године, описао је Лондон као „највећу комбинацију привредне моћи и привредне разноврсности коју је свет икада видео“. У једној значајној интерпретацији коју је извео посланик Лабуристичке партије, писац а касније и добитник Нобелове награде Норман Ангел 1910. године, каже се да зависност од све комплексније економије рат чини немогућим. Али и супротан закључак јесте подједнако веродостојан: с обзиром на околности, војну победу може донети привредна хегемонија.Године 1907. последице хегемонистичког виђења моћи стижу до Велике Британије, која је морала да размисли како да искористи финансијску моћ да побољша укупни стратешки капацитет. То је закључак једне битне недавно објављене књиге Николаса Ламберта, где он проучава британско привредно планирање и Велики рат под насловом Планирање армагедона. Ламберт показује како су Британци, уз велики стратешки ризик, све уложили у војску (највише у морнарицу) како би били доминантни.

НОВАЦ, СРЕДСТВО МАСОВНОГ УНИШТЕЊА
Између 1905. и 1908. године британски Адмиралитет је развио широк план финансијске и економске борбе против растуће немачке моћи у Европи. Економски рат би, да се спровео у потпуности, убио немачки финансијски систем и тиме га удаљио од било каквог војног сукоба. Кад су се британски морнарички визионари суочили са немачком царевином, схватили су како власт може да утиче на финансијску нестабилност.Британија (она из периода пре 1914. године) наслутила је приватно-јавно партнерство каква су данас Гугл, Епл, Верајзон или обавештајне агенције. Лондонске банке су осигурале већину светског промета: Лојд је осигурао морске испоруке. Ове финансијске мреже су доставиле информацију да британска влада дозвољава откривање стратешки осетљивих слабости противничког савеза. За непријатеље Британије финансијска паника уочи 1907. године показала је потребу да се финансијски систем сам мобилише. Америка је, са своје стране, схватила да јој треба централна банка, као што Британци имају Банку Енглеске (Bank of England). Амерички моћници били су убеђени да је Њујорку потребно да развије сопствени комерцијални систем трговања меницама на исти начин као што се то ради на лондонском тржишту.Главна личност у залагању за развој америчког прихватања тржишта био је Пол Варбург, имигрант и млађи брат водећег хамбуршког банкара Макса, који је уједно био и лични саветник немачког цара Вилхелма II. Браћа Варбург, Пол и Макс, трансатлантски тандем, жустро су се залагали за немачко-америчке институције које ће парирати британском индустријском и финансијском монополу. Они су били убеђени да америчка и немачка моћ расту из године у године, док се британска умањује.Неки манири финансијског пословања у периоду до 1914. сада су застарели. У времену после кризе 2008. финансијске институције се појављују и као потенцијална оружја за масовно уништење, али и као инструменти за примену државне власти.Зависност страних банака од америчког долара била је велика слабост у решавању кризе, а била је потребна и заштита великих канала размене од стране Федералних резерви. Решавање тог проблема би захтевало ренационализацију банкарства и слом свих активности великих финансијских институција. За неке европске банке, а и поједине владе, план Америке да ревидира оперативност филијала у иностранству би био императив. Европљани на ово гледају као на нову врсту финансијског протекционизма и прете одмаздом.

ДЕСТРУКТИВНЕ СТРАТЕГИЈЕ
Геополитика улази у банкарство, као и практично у сваку дисциплину. Руске банке покушавају да стекну имовину у централној и источној Европи. Европске банке имају много мању улогу на азијском тржишту. Кинези се шире по целом свету. Многе земље прибегавају политичком протекционизму да би повећале свој политички утицај.По овој логици, следећи корак би био да се размисли како се финансијска моћ може искористити као предност државе у потенцијалним дипломатским сукобима. Санкције су постале рутински део притиска (неуспешан притом), који се примењује на одметнуте државе као што су Иран и Северна Кореја. Али се зато финансијски притисак може усмерити ка земљама које су зависне од светског тржишта.Године 1907, у јеку кризе која је скоро довела до потпуног светског колапса, неколико земаља је почело да мисли о новцу пре свега као о оруђу крупне моћи који може бити велика предност. Тај начин размишљања довео је до рата 1914. Век касније, 2007/8, свет је доживео још већи финансијски шок, а онда су се пробудиле националистичке страсти. Нисмо баш много одмакли од деструктивних стратегија.

Аутор је професор историје и међународних односа на Универзитету Принстон и професор историје на Европском Универзитетском Институту


Нема коментара: