U
bizarnom scenariju kakav može da režira samo avet evropskih integracija,
pojavio se Tomislav Nikolić na svečanosti povodom ulaska Hrvatske u Evropsku
uniju. Tako je ovaj četnički vojvoda sa evropskim ambicijama, svojim
prisustvom uveličao sahranu Hrvatske "neovisnosti", koja od 1. jula
2013. praktično više i ne postoji. Šta Srbija treba da nauči iz evroatlanskog
užasa u kome se našla Hrvatska, i šta srpski narod treba da uradi da ga ne
zadesi slična sudbina...
Tačno
u ponoć, prvog jula 2013. godine, susedna Hrvatska je postala članica Evropske
unije. Tamo je ušla sa 150 milijardi evra spoljnog duga, ogromnom
nezaposlenošću i još većim trendom iseljavanja radno sposobnog stanovništva,
velikim korupcionaškim i kriminalnim aferama, ratnim zločincima koji nisu
kažnjeni za svoja zlodela, nerešenim pitanjem povratka prognanih Srba i teško
bolesnom ekonomijom. Kome treba takva Hrvatska?
Mediji
u Zagrebu se nisu ni trudili da sakriju bes siromašnih, prevarenih i
razočaranih građana koji u Evropskoj uniji vide samo nove nevolje. Svi oni
dobro znaju da "Lijepa naša" ima sve šanse da na ovaj način ode u tri
lepe. Danas više niko, ni u ludilu, ne bi pevao "Danke Dojčland", kao
što je to pevao Tuđmanov režim. Izbegla ih je i nemačka kancelarka Angela
Merkel, koja nije htela da prisustvuje svečanosti povodom ulaska Hrvatske u
Evropsku uniju.
U
noći vampirske inicijacije u Zagrebu, pojavio se i četnički vojvoda Tomislav
Nikolić, preobraćen u strasnog evroljuba, koji je čestitao Hrvatskoj na
njenom putu do evropskog pakla. I on se tom paklu nada, veruje u njega, i sanja
da će još za njegovog mandata svi Srbi tamo goreti.
Šta,
ustvari, Srbija treba da nauči na primeru Hrvatske? Da bi stigla do Evropske
unije, ova bivša članica upokojene jugoslovenske zajednice, morala je da skoro
potpuno preda svoju suverenost, i to deo po deo: NATO paktu, Americi,
Briselu...Zbog svoje "samobitnosti" i suverenosti za koju je smatrala
da je nije imala dovoljno, Hrvatska je zaratila sa jugoslovenskom državom, a
danas, kad su u "zajednici naroda", te svoje suverenosti i samobitnosti
više i nemaju. Svi veliki auto-putevi u Hrvatskoj dati su stranim
koncesionarima na upravljanje. Sva brodogradilišta, od Pule do Splita, morala
su da budu prodata (to je bio jedan od važnih uslova za ulazak u Evropsku
uniju).
Zakon
o slobodnoj prodaju zemlje strancima je na snazi, a brojna jadranska ostrva su
već odavno ili kupljena ili su na meti krupnog kapitala. Ribarska gazdinstva u
Dalmaciji biće ili ugašena ili će ih kupiti velike ribarske kompanije iz
Italije, pa će raditi za njih. Italijanska država će sada moći legalno da se
vrati na teritorije koje je vekovima smatrala svojim, kao što su Istra i
Kvarner.
Mađarska
država se uveliko spremna da kupi retka preostala preduzeća koja u Hrvatskoj
još nisu prodata, samo da bi postojala "na svojim istorijskim
prostorima", kako štampa ekstremnog Viktora Orbana sve češće govori.
Konačno,
kreće i talas porobljavanja hrvatske trgovinske mreže, preko slobodnog uvoza
roba široke potrošnje, koja će se tamo sručiti već za nekoliko nedelja, sa
ciljem da porazi sve domaće proizvođače (većina njih se već sprema za bekstvo u
Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, pre svega).
Gledajući
takvu Hrvatsku, koja će sada da stane u red ispred evropskog šaltera za
socijalne slučajeve, svako razuman treba da se zapita: kuda to Srbija ide, ko
je tamo vodi i sa kakvim ciljem?
Jasno
je da Tomislav Nikolić, večiti autsajder, čovek sa moralnog i profesionalnog
dna, koga je crni humor doveo do mesta predsednika države, želi da
priča o Evropi i Evropskoj uniji. Jer ga svaka druga priča vraća na onu
bosansku planinu gde je 13. maja, pre dvadeset godina, postao četnički vojvoda.
Njegov
politički trabant, Aleksandar Vučić, ima slične razloge, ali, ima i radni
zadatak na koji su ga obavezale evroatlanske službe, da obavi prljavi posao
amputacije dela srpske teritorije, da preda Kosovo i da još malo, preko medija,
izludi već izluđen narod.
Čemu
onda treba da se nada osakaćena Srbija sa takvim ljudima na vlasti? Evropskoj
uniji sigurno ne, jer Srbiju tamo ne želi niko od glavnih faktora- ni Nemačka,
ni Velika Britanija ni Holandija, ni Francuska...
Na
primeru Hrvatske, koja je tek sada svesna zamke u koju je upala, Srbija bi
mogla mnogo toga da nauči, samo kad bi na državnom vrhu imala dovoljno poštene
ljude da to sagledaju. Na žalost, tamo takvih nema. Srbi će, kao i toliko puta
u svojoj istoriji morati najpre da oteraju gvozdenom metlom i sadašnju vlast i
svaku buduću koja bude buncala o "Evropi koja nema alternative". Pa
će tek onda moći da krenu u temeljne promene, okretanju svojim mogućnostima,
ali i kapacitetima ruske imperije. Tek tada će moći da računaju na unutrašnje
reforme svoga društva, od ekonomije do kulture, kako bi spasli što još može da
se spasi i tako sačuvaju, za nove generacije, makar nešto od svoje vrednosti i
tradicije.
Hrvatska
je porazila samu sebe, trčeći dvadeset godina ka svojim "europskim
perspektivama". Evo, upravo je te svoje perspektive sustigla, pa gde je?
Dužna je i rasprodata, ima oko 4 miliona stanovnika (jedan malo veći Beograd),
ima krajeva u koje posle proterivanja Srba ljudska noga više nije kročila, ima
150 milijardi duga, a u Evropsku uniju je primljena kao "hipoteka"
ili "založba", dakle, kao garancija da će dug nekada vrati, ili će
joj se poverioci useliti u kuću (neki su to već učinili).
Treba
li Srbiji ovakav scenario?
Нема коментара:
Постави коментар