Основне тачке
политике „Вашингтонског консензуса” су: „Паре никоме не дај, самосталну
економску политику не допуштај, за ”непрофитне„ гране стварај неповољне услове,
реформе спроводи чврсте и непопуларне, али свеобухватне, индустрију не
подржавај”.
Процват политике „Вашингтонског консензуса”, по оцени политиколога Борис Кагарлицког, догодио се између 1982. и 2008. године. У то време су америчке финансијске корпорације ојачале, а саме САД остале центар светских економских процеса и хегемон глобалне политике.
Чак и у периоду пре кризе су многи критичари глобалног капитализма из земаља бившег Источног блока запажали конзервацију сиромаштва.
„Низак животни стандард после тржишних реформи изазвао је у друштву разочарање у неолиберализам”, наглашава румунски писац Василе Ерну. Према његовим речима, нису се оствариле наде које је становништво Источне Европе полагало у глобализацију. Европска унија за њих није постала „заједнички дом”, већ систем националне сегрегације. Такав неравноправан положај се учврстио свуда, што уопште није у супротности са „Вашингтонским консензусом”, јер се његова концепција темељи на јевтиној радној снази.
Источноевропске земље полако схватају да „кување” по неолибералним рецептима води очувању статуса колоније развијених земаља, у најбољем случају - статуса европске периферије.
Теоретичари са друге стране океана су им обећавали процват након уласка на „слободно тржиште”. Али, учесници кијевске конференције су дошли до закључка да земље Источне Европе треба да се врате свом самосталном економском развоју који једино може да их спаси од потпуне деградације.
„Криза у Сједињеним Државама пружа шансу да се промени план развоја националних економија”, - изјавио је редовни члан Транснационалног института и ванредни професор социологије на Универзитету у Сан Дијегу Том Рејфер.
Могући пут успешног бекства од неолибералних догми, према мишљењу Николе Буларда, показали су Бразил и Индија.
Економски развој ван оквира неолибералног „Вашингтонског консензуса” апсолутно је могућ, убеђен је и руски економиста Василиј Колташов. Међутим, за то је неопходна спремност за развој сопственог унутрашњег тржишта, непотчињавање директивама ММФ и Светске банке и регулисање економије.
Данас систем „Вашингтонског консензуса” изгледа несаломиво и као да нема алтернативу, истицано је на конференцији, а број земаља које су спремне да одустану од неолибералних рецепта је мали.
Међутим, није случајно Имануел Валерштајн, један од оснивача школе за микросистемску анализу, прорекао историјску неизбежност краја неолибералне епохе и краја хегемоније САД.
Данашња економска криза може да буде почетак краја америчке владавине. Нови рецепти развоја националних економија већ постоје, а за успешан развој им уопште није потребан Вашингтон.
Процват политике „Вашингтонског консензуса”, по оцени политиколога Борис Кагарлицког, догодио се између 1982. и 2008. године. У то време су америчке финансијске корпорације ојачале, а саме САД остале центар светских економских процеса и хегемон глобалне политике.
Чак и у периоду пре кризе су многи критичари глобалног капитализма из земаља бившег Источног блока запажали конзервацију сиромаштва.
„Низак животни стандард после тржишних реформи изазвао је у друштву разочарање у неолиберализам”, наглашава румунски писац Василе Ерну. Према његовим речима, нису се оствариле наде које је становништво Источне Европе полагало у глобализацију. Европска унија за њих није постала „заједнички дом”, већ систем националне сегрегације. Такав неравноправан положај се учврстио свуда, што уопште није у супротности са „Вашингтонским консензусом”, јер се његова концепција темељи на јевтиној радној снази.
Источноевропске земље полако схватају да „кување” по неолибералним рецептима води очувању статуса колоније развијених земаља, у најбољем случају - статуса европске периферије.
Теоретичари са друге стране океана су им обећавали процват након уласка на „слободно тржиште”. Али, учесници кијевске конференције су дошли до закључка да земље Источне Европе треба да се врате свом самосталном економском развоју који једино може да их спаси од потпуне деградације.
„Криза у Сједињеним Државама пружа шансу да се промени план развоја националних економија”, - изјавио је редовни члан Транснационалног института и ванредни професор социологије на Универзитету у Сан Дијегу Том Рејфер.
Могући пут успешног бекства од неолибералних догми, према мишљењу Николе Буларда, показали су Бразил и Индија.
Економски развој ван оквира неолибералног „Вашингтонског консензуса” апсолутно је могућ, убеђен је и руски економиста Василиј Колташов. Међутим, за то је неопходна спремност за развој сопственог унутрашњег тржишта, непотчињавање директивама ММФ и Светске банке и регулисање економије.
Данас систем „Вашингтонског консензуса” изгледа несаломиво и као да нема алтернативу, истицано је на конференцији, а број земаља које су спремне да одустану од неолибералних рецепта је мали.
Међутим, није случајно Имануел Валерштајн, један од оснивача школе за микросистемску анализу, прорекао историјску неизбежност краја неолибералне епохе и краја хегемоније САД.
Данашња економска криза може да буде почетак краја америчке владавине. Нови рецепти развоја националних економија већ постоје, а за успешан развој им уопште није потребан Вашингтон.
Нема коментара:
Постави коментар