Михаило Петровић је први српски школовани пилот авиона. Завршио је
француску пилотску школу „Фарман”. Његова пилотска диплома ФАИ (Међународна
ваздухопловна федерација) носи број 979 од јуна 1912. године, а код
нас број један.
Први српски пилот рођен је у селу Влакча код Крагујевца 14. јуна 1884. године. Основну школу је завршио у родном селу са одличним успехом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју разочаран напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.
По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу, коју завршава као први у класи 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а касније и наредник службује у Нишу, па кратко у Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Иако војник по професији, у души је био уметник, сликао је и писао песме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена људска крила: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак… Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако…
У чин наредника унапређен је 1910. године. Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михајило Петровић је изабран међу првих шест питомаца.
Одлази у Француску, где је крајем маја 1912. године распоређен је у пилотску школу Фармана која се налазила у градићу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега да ће „бити ас, јер је миран и презире смрт”.
Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетео међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа „Фигаро” из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о „неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта.”
Крајем јуна Михаило Петровић испунио је све услове, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом, а о његовом таленту показује чињеница да је звање пилота добио месец дана пре осталих српских питомаца.
По повратку у Србију, баш у време када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцима укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године летео на једном од набављених авиона. У току јануара 1913. године одржавао је на тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону „Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.
Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Погинуо је извршавајући борбени задатак 20. марта 1913. године. Јак удар ветра преврнуо је његов авион, ремен и којима је био везан за седиште се покидао и он је беспомоћан испао из авиона. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Бусола на апарату показивала је висину 1.234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прважртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.
Тада пилоти нису носили падобране. Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.
Први српски пилот рођен је у селу Влакча код Крагујевца 14. јуна 1884. године. Основну школу је завршио у родном селу са одличним успехом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју разочаран напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.
По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу, коју завршава као први у класи 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а касније и наредник службује у Нишу, па кратко у Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Иако војник по професији, у души је био уметник, сликао је и писао песме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена људска крила: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак… Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако…
У чин наредника унапређен је 1910. године. Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михајило Петровић је изабран међу првих шест питомаца.
Одлази у Француску, где је крајем маја 1912. године распоређен је у пилотску школу Фармана која се налазила у градићу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега да ће „бити ас, јер је миран и презире смрт”.
Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетео међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа „Фигаро” из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о „неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта.”
Крајем јуна Михаило Петровић испунио је све услове, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом, а о његовом таленту показује чињеница да је звање пилота добио месец дана пре осталих српских питомаца.
По повратку у Србију, баш у време када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцима укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године летео на једном од набављених авиона. У току јануара 1913. године одржавао је на тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону „Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.
Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Погинуо је извршавајући борбени задатак 20. марта 1913. године. Јак удар ветра преврнуо је његов авион, ремен и којима је био везан за седиште се покидао и он је беспомоћан испао из авиона. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Бусола на апарату показивала је висину 1.234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прважртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.
Тада пилоти нису носили падобране. Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.
Нажалост,
трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог
српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је
све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј
ваздухопловства на београдском аеродрому „Никола Тесла”, поседује, захваљујући
Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она
садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у
Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне
фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао,
копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.
Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од девет деценија. На његовом примеру показало се да су „велике” и „мале” земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са „великим светом”.
На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?
ОРАО ЈЕ ПАО КОД СКАДРА
-Запис Боже Бауцала очевица погибије Михаила Петровића –
Божо Бауцал, учесник оба балканска и оба светска рата, преминуо 1997. године у Београду у 104. години. Одушевљен авионом, тим „чудом технике”, као непосредни сведок, оставио је запис – сведочанство о погибији пилота Михаила Петровића код Скадра, где је тамо у зиму 1913., била прва борбена авијацијска јединица српске војске.
„Појава авиона је за турску војску и за локално становништво била страх и трепет, а за нашу војску то је био велико морални подстрек”, записао је Божо Бауцал, и наставио: „Код Скадра био сам као као и остали борци моје јединице сведок погибије храброг пилота Михаила Петровића. Кад се винуо у небо ради осматрања и извиђања турских положаја, био је страшно олујан и ветровит дан, ризичан за летове. Колико ми је познато, нико га од старешина није могао одвратити од тог трагичног лета…” пише Божо …. „од кога се као и неколико ранијих, код Турака стварала неописива паника. Тада смо и ми први пут видели авион, то ”чудо од технике„. Заједно са својом јединицом – Пивским батаљоном лично сам био на гробу, изнад свеже хумке овог хероја, када смо му у ставу мирно и са почасном паљбом одали последњу пошту. На надгробном његовом крсту изнад свеже хумке, писало је: ‘Михаило Петровић, село Влакча, срез Пожешки, округ Ужице”. Слава му!
Божо Бауцал, редов, пешак, надживео је 84 године Михаила Петровића, то је читав један људски век, надживео га је биолошки, духовно они су остали ратни другови, који су своју младост ставили у ровове земаљске и ровове небеске, неко је отишао пре неко касније, али вечно живе. Сећање на прву жртву нашег ваздухопловства остало је записано у историји, а ево остаће записано и сећање на тај догаћај Божа Бауцала, његова жеља да оно што је видео и доживео пренесе поколењима, биће тиме остварена.
Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од девет деценија. На његовом примеру показало се да су „велике” и „мале” земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са „великим светом”.
На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?
ОРАО ЈЕ ПАО КОД СКАДРА
-Запис Боже Бауцала очевица погибије Михаила Петровића –
Божо Бауцал, учесник оба балканска и оба светска рата, преминуо 1997. године у Београду у 104. години. Одушевљен авионом, тим „чудом технике”, као непосредни сведок, оставио је запис – сведочанство о погибији пилота Михаила Петровића код Скадра, где је тамо у зиму 1913., била прва борбена авијацијска јединица српске војске.
„Појава авиона је за турску војску и за локално становништво била страх и трепет, а за нашу војску то је био велико морални подстрек”, записао је Божо Бауцал, и наставио: „Код Скадра био сам као као и остали борци моје јединице сведок погибије храброг пилота Михаила Петровића. Кад се винуо у небо ради осматрања и извиђања турских положаја, био је страшно олујан и ветровит дан, ризичан за летове. Колико ми је познато, нико га од старешина није могао одвратити од тог трагичног лета…” пише Божо …. „од кога се као и неколико ранијих, код Турака стварала неописива паника. Тада смо и ми први пут видели авион, то ”чудо од технике„. Заједно са својом јединицом – Пивским батаљоном лично сам био на гробу, изнад свеже хумке овог хероја, када смо му у ставу мирно и са почасном паљбом одали последњу пошту. На надгробном његовом крсту изнад свеже хумке, писало је: ‘Михаило Петровић, село Влакча, срез Пожешки, округ Ужице”. Слава му!
Божо Бауцал, редов, пешак, надживео је 84 године Михаила Петровића, то је читав један људски век, надживео га је биолошки, духовно они су остали ратни другови, који су своју младост ставили у ровове земаљске и ровове небеске, неко је отишао пре неко касније, али вечно живе. Сећање на прву жртву нашег ваздухопловства остало је записано у историји, а ево остаће записано и сећање на тај догаћај Божа Бауцала, његова жеља да оно што је видео и доживео пренесе поколењима, биће тиме остварена.
Нема коментара:
Постави коментар