(Ispovest belopalanackog ucesnika „kontramitinga” Dragana Ujevca)
Do sad sam misleo da razbiram nešto sa ovu mou glavu, al sad vidim da ništa ne razbiram. Dojde nekakvo cudno vreme, pa se sve zamuti; nezna se šta će da bude mulj, a šta će da pliva po vodu. I još se ništa ne razbistruje. Nego da ne preturam mnogo po ovaj mozak te da vi ispricam kako bese. Bese tornik. Glupav dan. Ne kazuju za dzabe, kod nas u Belu Palanku, za nekoga „glup je ko tornik”. Ono glup je i ponedelnik, ali tornik je mnogo glup. I bas na tija dan zakazali mitinz u Beograd. Da podržimo ovog Našeg. I di će nas saberu? Na igriste, kod stocnu pijacu. Kobajagi zgodno mesto el svi seljaci znaju di je stocni pijac. Ce da se ide sas avtobus „Nis ekspres”, međugradski, drvene stolice. Dobro, ajde će sedimo i na drvene stolice do Beograd. Samo da podržimo ovog Našeg sto su ga napali Vuk i DJindjic elim ovaj Nas pokral glasanje i izbori. Neki rekose će dodje i Daca iz Moskvu da ide sas nas na mitinz. To dumam, ako može Daca iz Moskvu da dolazi za ovog Našeg, mogu i ja iz Belu Palanku. A imam si rabotu dom, nije da si nemam kakvo da rabotim okolo kucu. Oblekose u cisto i toplo. Žena iz parmans kovceg izvadila kosuljcu od moju svadbu. U nju sam se zenil u nju će me sarane. Pa i kaputinu obleko od svadbu. Tesan mi, stezame, ne mogu se iprajim. Al toj mi je i crkveno i mrtveno. Dojdo sobajle kod stocni pijac. Zbralo se dosta svet. Neci poznajem, neci ne poznajem, ...el li i koji su. Mora da su seljaci iz selista, zinulo im dupe za dnevnicu. Ono kad vidis pedese dinara, malo li je!? Dosl i nas Sale, predsednik belopalanacki. I on će ide. A tuj i onija Kosta Krivosija sto nakrivil glavu ko gajdar. On će nam kazuje kvo da okamo: „Slobo mi te volimo!”. Te „Mi smo Slobini, Sloba je nas!”. Sve isto ko '45. za Titu sto smo se drali ispred hotel „Remizijanu”. I sad kazuju, Nemanja će ni bude vodja puta! A sto Nemanja? On kad je iso u prekomandu, prolazio kroz Beograd sa kamijoni. E, tu sam odma morao da znam da će nešto da napsujemo. I sve se tako potrevi. Nego, ajde da vi pricam po red. Natrpamo se u avtobus ko stoka; svi se guraju da sednu do prozor. Ja ne znam kakav smo toj narod, da ga psujem! Ce se pobijemo za mesto u avtobus. I šta ću da vidim: Daca ga nema iz Moskvu. Kažu, zima, ne moz avijon da sleti u Beograd, led po ajedrom. A što ne sleti ovde u Palanku, na igriste, psujem ga! Nema led jer ovi fuzbaleri iz „Jedinstvo” sve izrovali. Ritaju po cel dan samo da udju u nisku zonu. Mislim se, da pitujem Saleta predsednika, za Dacu da sleti ovde na igriste, al me sramota, će me zezu ovi mangupi fuzbaleri. Znaci, će idemo bez Dacu. Vidim; mrsava rabota. Gde ćemo bez Dacu u Beograd? Ima nešto da napsujemo. Nego pojde avtobus da se ne odocnimo. Lale sofer nagario ga kroz Sicevo. Stra` da te uvati; dal će se skrljamo u Nisavu jal u neku cisternu. Osvrnem se po avtobus sve to zaspalo. I kakvo ću? Ajd će spim i ja, nek si ...e mater! Da ne gledam kako će izginemo. I zaspal sam tako i šta ću da sanjam? Nekakve karakondzule jure me po Beograd, a Beograd još u rusevine od bombardovanje. Jure me karakondzule, a ja ne mogu da potrevim nas avtobus. Probudi se. Sve sam se oznjio. Kad onaj Nemanja dere se ko magare: „Beograd! Spremajte se ljudi! Stigosmo! I pazi da se ne obrukamo.” Udjomo u Beograd. Tamo kod Svetog Savu de su ga Turci zapalili, tu će ostavimo avtobus. E Savo, Savo! Ne moz ti sazidamo crkvu pedeset godine. Još majstor Aca poceo da zida pa za...o. Kažu, bil mason. E, tuj, kod crkvu nedovrsenu ostavimo avtobus pa do Teraziju će idemo peske. Kažu, nije daleko. Kolko od „Remizijanu” do naše groblje palanacko. Dadose ni transparenti. Men dadose ono „Slobo mi te volimo.” I sad, opet, sumljiva rabota; onaj zamlata Nemanja ide prvi, a nasivi predsednik Sale zaostaje. Prolazimo pored jednog taksistu, a on uzrnuo u mojivi transparent pa me pljunu: „jebo ga Sloba, ovcaru!”. I sad se ja mislim: otkud ovaj zna da imam ovce? Mora da je neki Palancanin jel ne pišuje mi na celo da sam ovcar! Pitujemo jednog milicajca za Teraziju, a on cuti, usmivka se ko da se upuvao. Lepo vidis, da ni zeza. Neće da ni kaže de su Terazije. Kad, ajd, ajd, na tamo, stigomo pred Pravni fakultet. A tamo studenti. Zbrali se ko za Kosovsku bitku! Lele kolko gi ima! I sada ona budala Nemanja pravo ide na nji da se pozdravimo i zajedno da idemo na Teraziju da podržimo ovog Našeg. Kad oćeš! Ovi ni otese transparenti pa udri po grbinu, po rebra, po glavu. Ne gledaju de udaraju. Potepaseni ko telci u zelje. Ko da smo u tudje orali. Ovi biju, a žene ni gadjaju s jajca. Sve mi usrase kaput. Ona moja Kosara neće da me veruje da sam bil u Beograd u demonstraciju za Milosevica. Do mene, Ciganin Najdan isto sav usran, a s jajce ga pogodili u oko da ga iscorave, a on radi u fabriku „Bajram”; pravi moticice i sekircici. „...a ti Milosevica, će me iscorave zbog njega!! ...a ti i dnevnicu i suvu ranu! Zafrka ti mene, Dragane, da podjem s tebe da izginemo ovdi!” Ja mu kažem: „Cuti, Najdane, ako smo u okupaciju preziveli Bugari i Nemci, će prezivimo i Beogradjani! Važno je da mi ne udaramo!” Jel onaj Bosko postar poce da im vraca tepanje pa ga još vise tepase. Ne moz sas nji kad ih ima mnogo ko Siptari. I malo sto ni tepase nego će ni vode kod Draskovica da ni „pokrste”. Vodise ni pored Skupstinu sto ju je još majstor Aca pravijo, kad tamo, ufatili sefa na SPS iz Bamburek pa ga ucu da pliva u fontanu, a suvomrazica. I ovaj iz Bamburek nauci se da pliva. Pliva, ispred Marksa i Engleza. Pa kazujem na Najdana Ciganina: „Vidis li da od loše i polose. Nas su samo tepali, a ovaj iz Bamburek em bijen, em mora da pliva u decembar na suvomrazicu!” Dovedose ni kod Draskovica. Na dvaes metra. A ovaj Draskovic stoji ispod spomenik na Mihajla i seva sas oci. A glas mu kao da je jeo od vodenicni kamen. Takvi su bili kod Kostu Pecanca kad je dolazio kod nas da formira suvoplaninski bataljon. Najdan se usra od stra: „Ovaj će ni pokolje ko jaganjci!” A ja mu kazujem: „Neće bre Najdane! Ov samo tako izgleda!” A Nemanja ni kazuje „Dizajte tri prsta da ostanemo živi!” I vidim i nas presednik Sale diza tri prsta. Te svi digosmo. Tako ni krstise i pustise. Kažu: „Ajd sad idite na Terazije kod onog Vaseg!” I, dodjosmo na Teraziju. A, tamo pored Milosevica milicija kolko volis! I ću da se, opet, zapsujem da pitujem jednog milicajca: „Dobro, bre, prijatelju, sto pustiste da ni biju ko volovi?” A ovaj će da me pituje: „A odakle si ti prijatelju?” Ja mu kazujem da sam iz Belu Palanku. A on će me posere pred celo drustvo: „A za koj si !@#$ dolazio u Beograd kad si iz Palanku? Ti li hoćeš ucis Beogradjane šta da rade”. I svi udri u smejanje. Smeje se i nas presednik Sale te mi bese doslo da ga uvatim za gusu i da ga istresem iz gace onakvog maleckog. Ništa nisam zapamtil Milosevicev govor. Kroz glavu mi samo prolazi ono sto me zafrka onaj pandur. Ko posrani se vratimo u avtobus. Kad imamo šta da vidimo. Svi prozori potroseni. U avtobus duva promaja ko u Sicevacku klisuru. Psujem ti i kad sam dosal u Beograd, i kad sam čuo za miting i za Milosevica! Stavljamo cebici na sofersajbnu, al mora da se probusi rupa da može vozac da gleda di vozi, da si ne otidemo, negde, u picku majcinu. Samo ni još toj trebe! I ajd, ajd, stigosmo negde u gluvo doba, u Palanku. Kucici ni laju. Zima. Mraz. Ape za nos. Smrzosmo se ko cvekla. I nešto se mislim; Tvrdo sam pogresil. Koj ću !@#$ u Beograd kad nesam obavesten. Psujem ti i televizor! Cu ga dam na cigani! Ej, tolko da ni lažu u Dnevnik: „sacica studenata, demonstranata”, a ono cel Beograd se, bre, digal na Milosevica. Da ga pojede! A i on? Šta me je pa On zaduzil? I da li mi je na ženu brat? I s kog sam zapucal da idem u Beograd? Sa Nemanju i sa Najdana? I sa Saleta? ...o me Sale presednik! Nek se biju za vlas ovi u Beograd, pa koj pobedi, će ga glasamo. I ovo sam resijo: sa neprovereni ljudi vise ni u nužnik neću da idem.
Do sad sam misleo da razbiram nešto sa ovu mou glavu, al sad vidim da ništa ne razbiram. Dojde nekakvo cudno vreme, pa se sve zamuti; nezna se šta će da bude mulj, a šta će da pliva po vodu. I još se ništa ne razbistruje. Nego da ne preturam mnogo po ovaj mozak te da vi ispricam kako bese. Bese tornik. Glupav dan. Ne kazuju za dzabe, kod nas u Belu Palanku, za nekoga „glup je ko tornik”. Ono glup je i ponedelnik, ali tornik je mnogo glup. I bas na tija dan zakazali mitinz u Beograd. Da podržimo ovog Našeg. I di će nas saberu? Na igriste, kod stocnu pijacu. Kobajagi zgodno mesto el svi seljaci znaju di je stocni pijac. Ce da se ide sas avtobus „Nis ekspres”, međugradski, drvene stolice. Dobro, ajde će sedimo i na drvene stolice do Beograd. Samo da podržimo ovog Našeg sto su ga napali Vuk i DJindjic elim ovaj Nas pokral glasanje i izbori. Neki rekose će dodje i Daca iz Moskvu da ide sas nas na mitinz. To dumam, ako može Daca iz Moskvu da dolazi za ovog Našeg, mogu i ja iz Belu Palanku. A imam si rabotu dom, nije da si nemam kakvo da rabotim okolo kucu. Oblekose u cisto i toplo. Žena iz parmans kovceg izvadila kosuljcu od moju svadbu. U nju sam se zenil u nju će me sarane. Pa i kaputinu obleko od svadbu. Tesan mi, stezame, ne mogu se iprajim. Al toj mi je i crkveno i mrtveno. Dojdo sobajle kod stocni pijac. Zbralo se dosta svet. Neci poznajem, neci ne poznajem, ...el li i koji su. Mora da su seljaci iz selista, zinulo im dupe za dnevnicu. Ono kad vidis pedese dinara, malo li je!? Dosl i nas Sale, predsednik belopalanacki. I on će ide. A tuj i onija Kosta Krivosija sto nakrivil glavu ko gajdar. On će nam kazuje kvo da okamo: „Slobo mi te volimo!”. Te „Mi smo Slobini, Sloba je nas!”. Sve isto ko '45. za Titu sto smo se drali ispred hotel „Remizijanu”. I sad kazuju, Nemanja će ni bude vodja puta! A sto Nemanja? On kad je iso u prekomandu, prolazio kroz Beograd sa kamijoni. E, tu sam odma morao da znam da će nešto da napsujemo. I sve se tako potrevi. Nego, ajde da vi pricam po red. Natrpamo se u avtobus ko stoka; svi se guraju da sednu do prozor. Ja ne znam kakav smo toj narod, da ga psujem! Ce se pobijemo za mesto u avtobus. I šta ću da vidim: Daca ga nema iz Moskvu. Kažu, zima, ne moz avijon da sleti u Beograd, led po ajedrom. A što ne sleti ovde u Palanku, na igriste, psujem ga! Nema led jer ovi fuzbaleri iz „Jedinstvo” sve izrovali. Ritaju po cel dan samo da udju u nisku zonu. Mislim se, da pitujem Saleta predsednika, za Dacu da sleti ovde na igriste, al me sramota, će me zezu ovi mangupi fuzbaleri. Znaci, će idemo bez Dacu. Vidim; mrsava rabota. Gde ćemo bez Dacu u Beograd? Ima nešto da napsujemo. Nego pojde avtobus da se ne odocnimo. Lale sofer nagario ga kroz Sicevo. Stra` da te uvati; dal će se skrljamo u Nisavu jal u neku cisternu. Osvrnem se po avtobus sve to zaspalo. I kakvo ću? Ajd će spim i ja, nek si ...e mater! Da ne gledam kako će izginemo. I zaspal sam tako i šta ću da sanjam? Nekakve karakondzule jure me po Beograd, a Beograd još u rusevine od bombardovanje. Jure me karakondzule, a ja ne mogu da potrevim nas avtobus. Probudi se. Sve sam se oznjio. Kad onaj Nemanja dere se ko magare: „Beograd! Spremajte se ljudi! Stigosmo! I pazi da se ne obrukamo.” Udjomo u Beograd. Tamo kod Svetog Savu de su ga Turci zapalili, tu će ostavimo avtobus. E Savo, Savo! Ne moz ti sazidamo crkvu pedeset godine. Još majstor Aca poceo da zida pa za...o. Kažu, bil mason. E, tuj, kod crkvu nedovrsenu ostavimo avtobus pa do Teraziju će idemo peske. Kažu, nije daleko. Kolko od „Remizijanu” do naše groblje palanacko. Dadose ni transparenti. Men dadose ono „Slobo mi te volimo.” I sad, opet, sumljiva rabota; onaj zamlata Nemanja ide prvi, a nasivi predsednik Sale zaostaje. Prolazimo pored jednog taksistu, a on uzrnuo u mojivi transparent pa me pljunu: „jebo ga Sloba, ovcaru!”. I sad se ja mislim: otkud ovaj zna da imam ovce? Mora da je neki Palancanin jel ne pišuje mi na celo da sam ovcar! Pitujemo jednog milicajca za Teraziju, a on cuti, usmivka se ko da se upuvao. Lepo vidis, da ni zeza. Neće da ni kaže de su Terazije. Kad, ajd, ajd, na tamo, stigomo pred Pravni fakultet. A tamo studenti. Zbrali se ko za Kosovsku bitku! Lele kolko gi ima! I sada ona budala Nemanja pravo ide na nji da se pozdravimo i zajedno da idemo na Teraziju da podržimo ovog Našeg. Kad oćeš! Ovi ni otese transparenti pa udri po grbinu, po rebra, po glavu. Ne gledaju de udaraju. Potepaseni ko telci u zelje. Ko da smo u tudje orali. Ovi biju, a žene ni gadjaju s jajca. Sve mi usrase kaput. Ona moja Kosara neće da me veruje da sam bil u Beograd u demonstraciju za Milosevica. Do mene, Ciganin Najdan isto sav usran, a s jajce ga pogodili u oko da ga iscorave, a on radi u fabriku „Bajram”; pravi moticice i sekircici. „...a ti Milosevica, će me iscorave zbog njega!! ...a ti i dnevnicu i suvu ranu! Zafrka ti mene, Dragane, da podjem s tebe da izginemo ovdi!” Ja mu kažem: „Cuti, Najdane, ako smo u okupaciju preziveli Bugari i Nemci, će prezivimo i Beogradjani! Važno je da mi ne udaramo!” Jel onaj Bosko postar poce da im vraca tepanje pa ga još vise tepase. Ne moz sas nji kad ih ima mnogo ko Siptari. I malo sto ni tepase nego će ni vode kod Draskovica da ni „pokrste”. Vodise ni pored Skupstinu sto ju je još majstor Aca pravijo, kad tamo, ufatili sefa na SPS iz Bamburek pa ga ucu da pliva u fontanu, a suvomrazica. I ovaj iz Bamburek nauci se da pliva. Pliva, ispred Marksa i Engleza. Pa kazujem na Najdana Ciganina: „Vidis li da od loše i polose. Nas su samo tepali, a ovaj iz Bamburek em bijen, em mora da pliva u decembar na suvomrazicu!” Dovedose ni kod Draskovica. Na dvaes metra. A ovaj Draskovic stoji ispod spomenik na Mihajla i seva sas oci. A glas mu kao da je jeo od vodenicni kamen. Takvi su bili kod Kostu Pecanca kad je dolazio kod nas da formira suvoplaninski bataljon. Najdan se usra od stra: „Ovaj će ni pokolje ko jaganjci!” A ja mu kazujem: „Neće bre Najdane! Ov samo tako izgleda!” A Nemanja ni kazuje „Dizajte tri prsta da ostanemo živi!” I vidim i nas presednik Sale diza tri prsta. Te svi digosmo. Tako ni krstise i pustise. Kažu: „Ajd sad idite na Terazije kod onog Vaseg!” I, dodjosmo na Teraziju. A, tamo pored Milosevica milicija kolko volis! I ću da se, opet, zapsujem da pitujem jednog milicajca: „Dobro, bre, prijatelju, sto pustiste da ni biju ko volovi?” A ovaj će da me pituje: „A odakle si ti prijatelju?” Ja mu kazujem da sam iz Belu Palanku. A on će me posere pred celo drustvo: „A za koj si !@#$ dolazio u Beograd kad si iz Palanku? Ti li hoćeš ucis Beogradjane šta da rade”. I svi udri u smejanje. Smeje se i nas presednik Sale te mi bese doslo da ga uvatim za gusu i da ga istresem iz gace onakvog maleckog. Ništa nisam zapamtil Milosevicev govor. Kroz glavu mi samo prolazi ono sto me zafrka onaj pandur. Ko posrani se vratimo u avtobus. Kad imamo šta da vidimo. Svi prozori potroseni. U avtobus duva promaja ko u Sicevacku klisuru. Psujem ti i kad sam dosal u Beograd, i kad sam čuo za miting i za Milosevica! Stavljamo cebici na sofersajbnu, al mora da se probusi rupa da može vozac da gleda di vozi, da si ne otidemo, negde, u picku majcinu. Samo ni još toj trebe! I ajd, ajd, stigosmo negde u gluvo doba, u Palanku. Kucici ni laju. Zima. Mraz. Ape za nos. Smrzosmo se ko cvekla. I nešto se mislim; Tvrdo sam pogresil. Koj ću !@#$ u Beograd kad nesam obavesten. Psujem ti i televizor! Cu ga dam na cigani! Ej, tolko da ni lažu u Dnevnik: „sacica studenata, demonstranata”, a ono cel Beograd se, bre, digal na Milosevica. Da ga pojede! A i on? Šta me je pa On zaduzil? I da li mi je na ženu brat? I s kog sam zapucal da idem u Beograd? Sa Nemanju i sa Najdana? I sa Saleta? ...o me Sale presednik! Nek se biju za vlas ovi u Beograd, pa koj pobedi, će ga glasamo. I ovo sam resijo: sa neprovereni ljudi vise ni u nužnik neću da idem.
Pogotovo kad je glupi tornik.
Нема коментара:
Постави коментар