Када се помене кољачки нагон Хрвата...

...сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.

Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.
У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.
О дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.
Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената. 

Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995. г.
Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком” у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..

Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:
„Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.) 

Катедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до другог светског рата (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали) било уклесано „Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!” што у преводу значи „Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата”. Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце. Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и широм НДХ.
У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде. 

Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:
„Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком” у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..

Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:
„10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”
Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу. 

О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију „Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: „Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком” у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..

Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”

Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата! 

Напомене:

Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11). 

Dole Vlada!!!!

Главни кочничар реформи је кабинет Првог потпредседника владе

МИНИСТАР ПРИВРЕДЕ НАПИСАО ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОСТАВКЕ КОЈЕ ТРЕБА ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАТИ ПРЕ ИЗЛАСКА НА ВАНРЕДНЕ ИЗБОРЕ

Председник Владе није био препрека реформским активностима. Са друге стране, није био ни подршка. Премијер, који делује као да је такође под великим притиском свакодневних напада преко жуте штампе, до сада није показивао велики интерес, нити се бавио економским активностима Владе

Пакет мера економске стабилизације је потпуно промашен. У његовој изради није учествовала ни Влада као колективно тело, ни Министарство привреде. На њему је радило Министарство финансија и кабинет Првог потпредседника

Донети буџет за 2014. годину је неодржив, у деловима неозбиљан и ни приближан ономе што је Србији потребно. Да поменем само једну ствар: без икаквог писаног документа, само на основу усмених информација из треће руке, очекујемо 3 милијарде евра од УАЕ

Политика повећања пореза и смањења потрошње без смањења намета на рад је економски неодржива

Партијско запошљавање и наметање страначких личности без озбира на стручност је очигледно званична политика Владе

Људи из кабинета Првог потпредседника су директно учествовали у фијаску око Вршачких винограда и то и са стране продавца, државе, и са стране купца - преко повезаних родбинских веза и њихових фирми. Директно из кабинета и без знања Министарства привреде су ишли налози директорки Фонда за развој да скида блокаде за поједине тајкунске фирме

Пошто је Министарство привреде одбијало да Влади предлаже штетне уговоре по Републику Србију, ту улогу предлагача је супротно Закону о министарствима, преузео кабинет Првог потпредседника

Влада за сво ово време није никада радила као тим. Дневни ред за седнице Владе познат је пет минута пред саму седницу Владе. На Влади се ништа не дискутује. Осетан је страх чланова Владе. И други чланови Владе имају сличне проблеме, али се не усуђују да о њима јавно говоре

Медијски линч је део медијског мрака који сеје страх. Самоцензура је на невероватном нивоу. Од гушења вести до менталног разгибавања, ово је значајан део блата у коме пропадамо

          МИНИСТАР привреде Саша Радуловић написао је и образложење оставке коју је поднео. Учинио је то 24. јануара, а Факти га преносе у целини.

          Ко год мисли да изађе на ванредне изборе - нека претходно прочита. Бар три пута. А обавезно - пола сата пре поласка на гласачко место.

ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

          На основу члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади подносим оставку на место Министра привреде у Влади Републике Србије.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Правни основ

          Одредбом члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади регулисано је да министар може поднети оставку председнику Владе, коју председник Владе прослеђује председнику Скупштине.

Разлози оставке

          У поступку реконструкције Владе, именован сам 02. септембра 2013. године за министра привреде. Економски део експозеа председника Владе који сам писао са министром финансија, и који је представљао и основ за економску политику Владе, садржи план неопходних и више деценија одгађаних реформи које су подељене у пет кључних тачака. Оне треба да омогуће  привредни раст, запошљавање и раст животног стандарда грађана:

          1. Регулаторна реформа - стварање повољнијег привредног амбијента - измене Закона о стечају, Закона о приватизацији, Закона о раду и Закона о планирању и изградњи

          2. Смањење намета на рад - као кључна мера подстицања привреде и главна претпоставка за борбу против сиве економије, запошљавања на црно и црног тржишта

          3. Завршетак деценијског реструктурирања 153 предузећа у реструктурирању које по студији Светске банке коштају државу преко 750 милиона долара годишње

          4. Увођење реда у јавни сектор, посебно јавна предузећа, корпоративно управљање, смањење државног учешћа у привреди, ослањање на приватни сектор, здрава држава

          5. Сређивање банкарског сектора који је оптерећен последицама катастрофално спроведене приватизације, неодговорношћу нових власника-менаџера, као и самих банака, што је све довело до високог нивоа НПЛ-а и високих каматних стопа кредита за привреду

          Ниједна од ових реформи није спроведена. Највише се одмакло у припреми закона о стечају и приватизацији, изради личних карата предузећа и припреми финансијског реструктурирања за преостала 153 предузећа. На крају је и ова реформа заустављена.

          Пакет мера економске стабилизације је потпуно промашен. У његовој изради није учествовала ни Влада као колективно тело, ни Министарство привреде. На њему је радило Министарство финансија и кабинет Првог потпредседника. Министар привреде из протеста није био присутан на јавној седници Владе на којој је представљан овај пакет јавности.

          Донети буџет за 2014. годину је неодржив, у деловима неозбиљан и ни приближан ономе што је Србији потребно. Да поменем само једну ствар: без икаквог писаног документа, само на основу усмених информација из треће руке, очекујемо 3 милијарде евра од УАЕ.

          Смањење намета на рад и увођење прогресивног опорезивања као кључна мера подстицања привреде и сузбијање сиве економије је напуштено без озбиљне расправе не само као део буџета за 2014. годину већ и у 2015. и 2016. години. Политика повећања пореза и смањења потрошње без смањења намета на рад је економски неодржива. На самом почетку мандата ове Владе 2012. године, донет је пакет за фискалну консолидацију који је повећао порезе и смањио потрошњу. Као резултат имамо повећање дуга за 4 милијарде евра, повећање дефицита, смањење пореских прихода и пад економске активности. Након реконструкције, покушавамо исто очекујући другачији резултат. 

          Партијско запошљавање и наметање страначких личности без озбира на стручност је очигледно званична политика Владе и по мишљењу Министра привреде неприхватљив део коалиционог споразума. Одбијање прихватања овакве политике је довело Министарство привреде у озбиљан конфликт са кабинетом Првог потпредседника. Готово три месеца је трајала борба са кабинетом око постављења директора агенција у надлежности овог министарства. Уместо подршке министру и реформама, подршка је дата постојећим директорима агенција који су на све могуће начине подривале политику Министарства привреде. Због овога нисам месец дана долазио на Владу као једини метод притиска који сам имао у том тренутку да откочим реформе. Ту битку смо добили тек крајем новембра месеца.

          Претходни министар финансија и привреде је остао део Владе и активан део кабинета Првог потпредседника Владе. Борба за заустављање пропалих пројеката субвенционисања, јавашлука и криминала у СИЕПА, АЛСУ, Фонду за развој и Агенцији за приватизацију, штетних приватизација Вршачких винограда и Прве петолетке је трајала од самог почетка до данашњег дана.

          Људи из кабинета Првог потпредседника су директно учествовали у фијаску око Вршачких винограда и то и са стране продавца, државе, и са стране купца преко повезаних родбинских веза и њихових фирми. Директно из кабинета и без знања Министарства привреде су ишли налози директорки Фонда за развој да скида блокаде за поједине тајкунске фирме.

          Непоштовање институција система, Министарства привреде и агенција у његовој надлежности, је очигледно део економске стратегије разних кабинета и политичких странака. Пуно поверење у арапска, кинеска, руска, белоруска и друга чуда, нетранспарентне уговоре, субвенције, и све остале пропале политике претходног министра су изгледа једина политика на коју се заиста и искрено рачуна.

          Надлежности овог министарства покушали су и даље покушавају да обављају представници кабинета Првог потпредседника без икакве процедуре, без јавности и без економске анализе да ли су ти послови корисни или штетни за Републику Србију. Сви желе да буду део некаквог дила који ће се направити. Сви ови ванинституционални пројекти су успешно заустављени од стране Министарства привреде, али је потрошена велика енергија уз велики губитак времена. Примери су сви „арапски послови“, посао са Etihadom, Ал Дахра, послови везани за Фијат, послови обећавања и додељивања субвенција, стварања заједничког предузећа са Горењем.

          Штетан тајни уговор Републике Србије, ЈАТ-а и Etihadа, а посебно његова ванституционална имплементација је најбољи пример оваквог деловања. Кабинет Првог потпредседника је месецима спречавао Министарство привреде да добије личну карту ЈАТ-а, процену вредности имовине и спречи спровођење финансијског реструктурирања. Поруке које су добијали неодговорни директори о томе како политика Министарства привреде не ужива подршку Владе директно су се одразиле на ниво њихове сарадње.

          Пошто је Министарство привреде одбијало да Влади предлаже штетне уговоре по Републику Србију, ту улогу предлагача је супротно Закону о министарствима, преузео кабинет Првог потпредседника. Када је Министарство привреде давало негативно мишљење на закључке Владе којим се одобравају ти послови, рецимо уношење ЈАТ Кетеринга у ЈАТ, таква мишљења нису долазила на дневни ред а закључци су се усвајали.

          Посебно је отежан рад Министарства привреде када је предложило укидање фискалних субвенција у буџету 2014. године. При томе су се више узбунили представници власти, кабинети и политичке странке него страни инвеститори. Усвојен је буџет у коме нема више субвенција и по коме је предвиђено укидање СИЕПА, а са друге стране је настављено слање порука како јавности тако и неким страним инвеститорима директно, како треба наставити субвенције и како ће оне у ствари бити настављене.

          Влада за сво ово време није никада радила као тим. Дневни ред за седнице Владе познат је пет минута пред саму седницу Владе. На Влади се ништа не дискутује. Осетан је страх чланова Владе. И други чланови Владе имају сличне проблеме, али се не усуђују да о њима јавно говоре.

          Медијски линч којем сам изложен преко таблоидних медија је прешао све границе. Од прича како сам шпијун, лажних прича о возачима, лажи о томе колико сам новца зарадио, до последњег провлачења лажних вести о мојој деци на насловној страни таблоида. Медијски линч је део медијског мрака који сеје страх. Самоцензура је на невероватном нивоу. Од гушења вести до менталног разгибавања, ово је значајан део блата у коме пропадамо.

          Данашњи наручени протест синдиката предузећа у реструктурирању против доношења закона о приватизацији и стечају и јучерашњи штрајкови, али и све досадашње синдикалне активности, попут демонстративног напуштања радне групе и бојкотовања јавне расправе поводом израде Нацрта закона о раду, директно су инструисани од стране политичких партија, у циљу заустављања започетих реформи, које желе да задрже пропалу економску политику вођену последњих десет година, да задрже и партијске и синдикалне привилегије у јавном сектору, а све на штету грађана Србије. У томе их подржавају и неодговорна руководства предузећа у овом сектору.

          Противљење реформама од стране кабинета Првог потпредседника Владе је најозбиљније почело почетком децембра када је Министарство привреде, након спроведене јавне расправе, упутило предлоге Закона о приватизацији и измена Закона о стечају Влади Србије на усвајање. Ово одустајање од реформи је јасно указивало да се планирају избори.

          Крајем децембра, очигледно под притиском међународних институција закони су прошли Владу и послати у скупштину, али Влада током јануара, и поред више писаних ургенција Министарства привреде који су указивали на катастрофалне последице неусвајања закона пре избора, није заказала ванредну седницу скупштине на којој би се расправљало о законима. Тиме су практично и закочене реформе.

          Најава коначног одустајања од реформи и изласка на изборе био је ничим изазван неформални састанак одржан у понедељак 20. јануара 2014. године, у облику „колегијума Социјално економског савета“, који не познаје нити Закон о Социјално економском савету, нити Пословник о раду овог тела. Фарсом са тим нарученим састанком и нарученим протестима сидиката, жели се створити привид широког противљења реформама.

          Истог дана када је одржан поменути састанак, Министарство рада било је спремно да текст Нацрта закона о раду, после свих пристиглих предлога и сугестија након завршетка јавне расправе, упути министарствима на мишљење. У току су били и преговори са осталим синдикатима око усаглашавања ставова и назирала се и очекивала сагласност свих страна до краја ове недеље. Сви ови напори су без икаквог повода, најаве и образложења обесмишљени у понедељак. Све се ово десило без било каквих консултација са Министарством привреде.

          На том састанку је, у сенци отпора Нацрту закона о раду, најављено и повлачење предлога закона о приватизацији и стечају и два пратећа закона, који су у скупштинској процедури и које је Влада једногласно усвојила 30. децембра 2013. године. Очигледно ја да нам као друштву није доста Вршачких винограда, неодговорних директора и неодговорних државних службеника који не раде у интересу друштва.

          Више је него јасно да усиљени синдикални протести мале групе синдикалних и партијских активиста не могу бити разлог за неусвајање закона, већ само изговор и параван за прикривање недостатка политичке воље и жеља за одржавање блата у коме као друштво пропадамо.

          У досадашњем току рада, председник Владе није био препрека реформским активностима. Са друге стране, није био ни подршка. Премијер, који делује као да је такође под великим притиском свакодневних напада преко жуте штампе, до сада није показивао велики интерес, нити се бавио економским активностима Владе. Главни кочничар свих реформи је био и остао кабинет Првог потпредседника.

          Одустајањем од усвајања закона о приватизацији, стечају и још два пратећа закона, владајућа коалиција је показала велику неодговорност. Да су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности. Трошак за буџет је велики.

          Ови закони заједно са буџетом су предвидели и исплату свих заосталих зарада на нивоу минималца и повезивање радног стажа за све раднике, као и конверзију потраживања радника изнад минималца у власништво над компанијама у реструктурирању. Финансијско реструктурирање је и коначно решење питања здравствених књижица за све запослене. Без ових закона не може ни да се спроводи буџет у делу Гарантног фонда и стварања Venture Capital индустрије за иноваторе.

          Сматрам да ово није одговорно понашање. Усвајање ових закона и постављање предузећа у реструктурирању на здраве ноге је разлог због кога сам пристао да будем део ове владе, да као члан тима прихватим одлуку Владе о лошим мерама фискалне консолидације, подизању пореза, недостатку чак и планова реформи пореске политике, пореске управе, пензионог система, здравства, образовања, система социјалне заштите, толеришем све опструкције и неодговорност јавних предузећа. Тог разлога више нема. Овим је обесмишљен мој сваки даљи останак у оваквој Влади.

          За Србију постоје два пута - један је пропала економска политика субвенционисања, корупције, партијског запошљавања, самовоље појединаца, пљачкашке приватизације, паразита који живе на леђима друштва и други, много тежи, пут одговорности, напорног рада, домаћинског понашања, пристојности, институција система. Доста је било.

          У Београду, 24.01.2014. год.      

                                                                                                                                          

Министар привреде Саша Радуловић

MAJKA SRPSKIH GRADOVA

Kad je naše Novo Brdo bilo veće od Londona 

Nekada veliki grad široke autonomije u okviru despotovine bio je opisivan kao "grad srebrni i u istinu zlatni", a na svom vrhuncu bio je pet puta veći od tadašnjeg Londona.

SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA! 

Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao “središte svih zemalja” i “svu kao jedan majdan zlata i srebra”. Ovo nije bilo preterivanje.

U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.

Kao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata. Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!

Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.

GRAD NAD GRADOVIMA

Ovaj “grad srebrni i u istinu zlatni”, kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova “srebrna i zlatna planina” kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika! Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.

Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.

Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju. Ostalo je zabeleženo da “vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu”. Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal, a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.

Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

NOVOBRDSKI RUDARI

Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!

Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški “rupnici”.

Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.

Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da “bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen” odzvanjaju kao kletva kroz vekove.

Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.

Grad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani “jedu nepristojne i zabranjene stvari”, pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.

1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu. Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.

Jorgovanka Tabakovic pljacka Srbiju

Савет за штампу одбацио жалбу Јоргованке Табаковић 

Београд – Савет сматра да је за јавност од значаја вест да, у земљи која је по нивоу здравствене заштите на последњем месту у Европи, РФЗО плаћа превоз и возача запосленима који се школују у другом граду. То што исту привилегију нема само ћерка гувернерке Табаковић, ништа не мења у обавези новинара да јавност упозна са тим.
Новосадски радио 021, као и други медији који су реаговали на вест о томе да ћерка гувернерке Народне банке Србије Јоргованке Табаковић, Милена Табаковић, има службено возило и возача који је вози на предавања у Београд, нису прекршили Кодекс новинара Србије, наведено је у одлуци Савета за штампу.

Медији су били у праву

У жалби Савету за штампу гувернерка је истакла да „објављивањем неистините вести којом се директно дискредитује моја личност злонамерно се наводи јавност да се мимо важећих правила, коришћењем положаја или другим видовима неморалног понашања, члановима моје породице омогућавају привилегије захваљујући томе што су моја деца”.

У одлуци Савета, достављеној између осталог и редакцији портала Аутономија. инфо, наведено је следеће:

„За јавност је свакако од значаја вест да, у земљи која је по нивоу здравствене заштите на последњем месту у Европи, Републички фонд за здравствено осигурање плаћа превоз и возача запосленима који се школују у другом граду, а то што то право, односно привилегију, нема само ћерка гувернерке Табаковић, ништа не мења у обавези новинара да јавност упозна са тим. Гувернерка Народне банке јесте јавна личност, чија је приватност Кодексом новинара мање заштићена од приватности ”обичних грађана„, због чега је сасвим разумљиво да су медији, објављујући ову информацију, навели да је реч о ћерки гувернерке НБС”.

„Кафкијанске претпоставке”

У својој жалби, гувернерка се осврнула и на, како их је назвала, „неосноване оптужбе и кафкијанске претпоставке” о уклањању текста са осталих сајтова, међу којима је био и ЦИНС-ов.
„На тај начин је заправо учињен покушај да се створи утисак у јавности како сам ја као гувернер извршила притисак како би се ова вест повукла са свих интернет портала, што је наравно, ноторна неистина и потпуна бесмислица.”, навела је Табаковић.

Ипак, став Савета био је другачији:

„Од значаја за јавност је и да буде упозната са тим да постоје притисци на медије којима они нису у стању да се одупру, као и да код новинара постоје механизми аутоцензуре.
Комисија за жалбе изражава посебну забринутост због уклањања текстова са веб портала и подсећа све новинаре и уреднике да Кодекс новинара Србије прописује обавезу новинара да се супротставе сваком притиску на слободно обављање професије и сваком виду цензуре и да о томе известе јавност. Аутоцензура се такође сматра кршењем професионалних и етичких норми, због чега Комисија осуђује овакво понашање.”
Иначе, наводе из текста новосадског радија неколико сати по објављивању, па уклањању вести са сајта, потврдио је и директор РФЗО-а Момчило Бабић, рекавши „да је 22 људи послао на усавршавање, укључујући и ћерку Јоргованке Табаковић и да они ина имају право на коришћење службеног возила или на преноћиште у Београду”.
Неколико дана касније, портал Аутономија.инфо објавио је информацију да је оваква одлука у супротности са Правилником о стручном усавршавању запослених у овој установи.

Уклањање вести са портала

Подсећамо, вест поводом које се гувернерка Табаковић жалила Савету укратко је гласила: Милени Табаковић, ћерки гувернерке НБС Јоргованке Табаковић, новосадска филијала Републичког завода за здравствено осигурање обезбедила је службени аутомобил и возача како би два пута недељно ишла у Београд на предавања.
Информацију је најпре објавио новосадски радио 021, који ју је убрзо „повукао” са свог сајта, након чега ју је било могуће наћи само на порталима Аутономија.инфо и Цинс.рс.
Центар за истраживачко новинарство Србије ступио је у контакт са уредништвом радија 021, које нам је објаснило да је скидање текста била одлука уредничког колегијума, иако су информације у њему објављене биле „у потпуности тачне и проверене, такође и документоване”.
Непосредно по објављивању ове вести сајт Аутономије.инфо је оборен, док је вест са нашег сајта уклоњена после хакерског упада. И док су новинарска удружења реаговала на покушај гушења новинарских слобода, гувернерка се писмом обратила јавности, наводећи да медији Милену Табаковић „нападају као ћерку гувернера, али да је она брани као мајка”.
На сајту Васељенске ТВ вест се налази од њеног објављивања и имала је неколико десетина хиљада прегледа. Вест можете прочитати на овом ЛИНКУ!

ЦИНС
Ja lično mislim da ona mora podneti ostavku zbog pljacke Srbije Srpskog naroda i zdravstva .Ona mora nadoknaditi stetu Zdravstvu Srbije i da odlezi u zatvor bar 10 godina jer je pretila novinarima sajtovima koji su morali skinuti sve to sa njihovih sajtova

Milioni iz 'Galenike' završili u SPS

Da bi kupovali lekove iz 'Galenike' po povlašćenim cenama, veledrogerije su novac davale SPS-u.

Kako smo saznali, postoje ljudi koji su bili posrednici u ovom poslu i koji su pred istražnim organima svedočili o tome da su novac davali funkcionerima stranke Ivice Dačića.

Jedan od njih ispričao je policiji da je Vladanu Milićeviću, bivšem članu Izvršnog odbora SPS, u proleće 2010. godine predao 15 miliona dinara u kešu.

- Takav je bio dogovor. Da biste lekove kupovali po povlašćenim cenama, morali ste novac da date nekim ljudima. Tako sam jednom 15 miliona dinara odneo Milićeviću ispred sedišta SPS na Studentskom trgu - ispričao je ovaj svedok.

Da je SPS ključni akter u čerupanju ove firme potvrđuje i istraga o umešanosti direktora te stranke Dejana Backovića, koja je, kako saznaje „Blic“, završena.
Sumnja se da je „Galenika“ samo u poslu s „Velefarmom“ u vreme dok je on bio predsednik UO oštećena za više od 70 miliona evra.

- Sumnja se da je Ognjenović, po nalogu Backovića, „Velefarmu“ isporučivao ogromne količine lekova bez ikakvih sredstava obezbeđenja. Tako je „Galenika“ bila izložena ogromnom riziku jer potraživanja nisu isplaćivana u roku, već menicama, što je predstavljalo dodatni trošak za kompaniju koja se sve više zaduživala kod poslovnih banaka - priča izvor našeg lista. Kako objašnjava, ni Ognjenović ni Backović ništa nisu uradili da to promene i da obezbede likvidnost. Pritom, obojica su imala saznanja da „Velefarm“ tone i nisu uradili ništa da spreče isporuku lekova.

- Godine 2011, kada je postalo očigledno da „Velefarm“ ne može da vrati dug, Ognjenović i Backović, koji je bio i član UO „Velefarma“, potpisuju ugovor o jemstvu za kredit od 2,2 miliona evra koji je ova firma uzela od Banke Inteze. Banka je novac isplatila, ali kako „Velefarm“ nije mogao da vraća novac, dug je „Galenika“ preuzela na sebe, i to odlukom Vlade Srbije.

- Backović je čak pristao da izvrši povraćaj menica „Velefarmu“ koje je farmaceutski gigant dobio za isporučene lekove i naložio stručnim službama da vrate oko tri miliona evra, čime je direktno oštećena „Galenika“ - kaže naš izvor.

Direktor SPS, iako je imao sve informacije o tome da je „Velefarmov“ dug „Galenici“ preko 70 miliona evra, nije o tome obavestio ostale članove UO, koji su mogli da donesu odgovarajuće obavezujuće odluke.

Backović je do sada dva puta saslušan u policiji u svojstvu građanina i jednom, pre šest meseci, u Specijalnom tužilaštvu kao svedok.

Vladana Milićevića, koga je svedok pomenuo u iskazu, nismo uspeli da dobijemo.

Fantomska firma dostavljanja racune Infostana

U vezi ovog haosa koji je kod gradjana koji su vlasnici dva i vise stanova napravio Infostan nekim obavestenjima da će im se racuni za Infostan dostavljati na samo jednu adresu a pri tome to nije adresa gde oni stanuju i gde su prijavljeni malo sam proguglao pa sam nasao i ovaj clanak u kome se govori da dostavu racuna za Infostan vrsi neka fantomska firma koja nigde nije prijavljena - CM lodžistik. A ta je firma opet angazovala neku drugu nepostojecu firmu i sada se uopste i ne zna ko dostavlja te racune Infostana.

Ljudi koji imaju dva ili vise stana i koji su obavestavani da će im racuni biti dostavljani samo na jednu adresu treba da se cuvaju i da budu veoma oprezni jer ko zna ko stoji iza tih firmi, i zašto je sve ovo ovako napravljeno oko dostave. Izgleda da je ipak ovde u pitanju bila neka mafijaska stvar i da su hteli da ta fantomska firma ima uvid ko koliko stanova ima i verovatno da onda od tih ljudi ili iznudjuju novac, ili da im prete, ili da im ne daj boze kidnapuju decu jer imaju uvid šta ko poseduje u vlasnistvu i koliko može da plati, ili ko zna šta su nameravali da urade. Mafiajska hobotnica je svuda pustila svoje pipke.
Ovo je stvarno strasno i policija mora da ispita ko je ta firma sa kojom je Infostan sklopio ugovor. Država mora da zastiti gradjane.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=09&dd=09&nav_category=9&nav_id=540936 

ŠTA SE TO DESILO SA AMERIKOM

Jedan od vodećih američkih intelektualaca konzervativne orijentacije, dugogodišnji urednik mesečnog časopisa Hronike (Chronicles) i autor brojnih knjiga i eseja koji se bave ključnim kulturnim, moralnim i političkim pitanjima zapadne civilizacije dr Tomas Fleming ljubazno se odazvao molbi naše redakcije da odgovori na niz pitanja o mestu i ulozi SAD u savremenom svetu. Prvo i verovatno ključno pitanje jeste šta se to desilo sa Amerikom, svojevremenom uzdanicom protivnika tiranije, koja je i sama prerasla u silu totalitarnog tipa, opasnu i za sebe i za druge. Tomas Fleming je prava ličnost da odgonetne kako i zašto je došlo do ove zlokobne transformacije.
* * Posmatrači u Americi i van nje uočavaju opadanje SAD ne samo kao svetske sile nego i kao modela za druge zemlje. U sećanju još živih ljudi je ona Amerika čiji su žitelji bili vredni ljudi oslonjeni na sebe same, koji su čvrsto verovali u Povelju sloboda američkog Ustava. Tokom godina koje su za nama, međutim, sve je više Amerikanaca postalo zavisno o federalnoj vladi za svoj opstanak, bilo da su primaoci državne pomoći ili zaposleni u državnoj administraciji i budžetskim ustanovama. Većina njih je izgleda podlegla moralističkom obliku kontrole misli, poznatom pod terminom „politička korektnost”. Doktore Fleming, da li se slažete sa ovom našom dijagnozom? Da li smatrate da je reč samo o kratkoročnom fenomenu ili se suočavamo sa dugoročnom pojavom koja ima zloslutne implikacije za budućnost Amerike?
— Bez okolišanja, moj odgovor je kratak i jasan: da, promene koje opisujete su veoma stvarne. Narastajući slugeranjski duh američkog čoveka i slabljenje njegovog karaktera verovatno će dovesti i do nepovratnog opadanja moći i uticaja SAD. Američka moć se u ovom trenutku prvenstveno oslanja na superiornost američkog oružja – uključujući, da ne zaboravimo, najstrašnija oružja masovnog uništenja koja su poznata čovečanstvu – i na još uvek neiscrpljena prirodna bogatstva poput nafte i gasa. Do izvesne mere SAD takođe žive od svoje reputacije, poput ukusa dobre večere na nepcima nakon što je sva hrana pojedena.
Da budemo objektivni, treba naglasiti da su američki radnici – oni koji zaista rade, a ne oni koji zavise od poreskih obveznika – među najproduktivnijim na svetu. Sa druge strane, imamo jasne pokazatelje da je američko obrazovanje, na svim nivoima osim visoke obuke u disciplinama nauke i tehnologije, stravično zaostalo za drugim zemljama razvijenog sveta. Na testovima matematike i pismenosti, da navedemo samo jedan primer, američki đaci su pri dnu – ali su na samom vrhu u proceni sopstvenih sposobnosti i znanja. Naša deca ne uče bogzna šta, ali su time savršeno zadovoljna. Čak i na tehničkim fakultetima polovina studenata je rođena u inostranstvu. Kada neko pita zašto je tako, odgovor je kratak i jasan: Amerikanci naprosto ne uče dovoljno matematike.
Ove činjenice – koje nisu sporne – treba dodati niskoj stopi priraštaja rođenih Amerikanaca, pogotovu pripadnika produktivnih slojeva društva. Kada to učinite, postaje vam jasno da će budućnost Amerike biti obeležena borbom između opadajućeg broja relativno dobrostojećih, na sopstvene snage oslonjenih poreskih obveznika i rastućeg lumpenproleterijata zavisnika od državne pomoći, koji nisu sposobni za samostalni opstanak.
Neki američki politički lideri nesumnjivo još uvek veruju da SAD mogu da nastave sa blefiranjem na svetskoj sceni, zveckajući oružjem, šaljući bespilotne letilice da ubijaju svadbare u Jemenu, gomilajući arsenale najsavremenijeg oružja. Ne bi bilo na odmet da se prisete vere koju je sovjetsko rukovodstvo imalo u svoju ogromnu armiju, tenkove i interkontinentalne rakete. Ta je iluzija zbrisana u Avganistanu, baš kao što je na istom mestu uzdrmana i američka reputacija nepobedivosti. Najsnažnija odbrana jedne nacije nije u ofanzivnom ili defanzivnom naoružanju, nego u moralu i karakteru njenog naroda. Setimo se šta su stari Spartanci odgovorili na upozorenja da nemaju odbrambena utvrđenja: „Naši ljudi su naši zidovi!”
Jedan omekšali i beskičmeni narod ne može i nikad nije bio sposoban da očuva imperiju.
Za razliku od Francuza i Britanaca, ili starih Atinjana i Rimljana, Amerikanci sve do danas nisu spremni da priznaju da su u stvari imperijalna nacija. Svaki osvajački ili pljačkaški rat stoga mora da se prikaže ili kao odbrana demokratije ili kao krstaški pohod za odbranu ljudskih prava. Hilari Klinton, koja je, po svemu sudeći, bila najnekompetentniji šef diplomatije u američkoj istoriji, otišla je tako daleko da opisuje američku podršku katastrofalnim zbivanjima poznatim pod imenom „arapskog proleća” kao kampanju za oslobođenje žena od ugnjetavanja – čak i nakon što je svima postalo jasno da ishod revolucija u Tunisu, Egiptu i Libiji vodi ka dolasku na vlast radikalnih islamista, čiji je jedan od ciljeva potčinjavanje žena.
* * Ako i prihvatimo da je američka spoljna politika proteklih decenija bila katastrofalna i da je ekonomija na putu propadanja, nije li ipak Amerika nešto više od bogatstva i moći? Ona je ogromna kontinentalna imperija od preko 300 miliona ljudi koji žive u istorijski raznorodnim regijama i državama. Da li još ima vibrantne lokalne kulture, na primer u Novoj Engleskoj ili na Jugu? 

— Bojim se da nije mnogo toga ostalo. Rast moći centralnih državnih institucija – a naročito federalne izvršne i sudske vlasti – srozao je nekad suverene države na nivo administrativnih jedinica koje su zakonski obavezne da igraju onako kako sviraju gazde u Vašingtonu. Dve glavne partije samo teže da zadovolje interese onih koji su ih doveli na vlast, što znači da je ogromna većina američkih poreskih platiša praktično ostala bez građanskih prava. Moć je nominalno prešla u ruke lumpenproleterijata zavisnog od državne pomoći, ali su sve bitne poluge u suštini u rukama političara i birokrata koji – u sprezi sa krupnim biznisom – monopolišu stvarnu vlast. Čak i bogati su nemoćni. Poznajem bankara koji je lično „težak” preko 100 miliona dolara, a koji mi se vajkao da „mali ljudi” kao on ne mogu da stvarno utiču na političare, pa čak ni da izbegnu kaznu za nepropisno parkiranje.
Pominjete kulturnu raznolikost američkih regija. Mnogo putujem širom SAD i mogu da vam kažem da, premda ima znatnih razlika između Srednjeg zapada i Juga, ili između Masačusetsa i Teksasa: masovna kultura je na putu da degradira sve te raznolikosti na nivou najnižeg zajedničkog imenitelja. Pre pedeset godina, primera radi, još je postojala velika razlika između kantri i vestern muzike, popularne na Jugu i Srednjem zapadu, i pop muzike severnih država. Razlike su išle dalje od forme i stila. Kantri muzika je verno oslikavala život farmera, bila je prožeta hrišćanskim duhom i imala je moralno utemeljenje, premda se često bavila temama poput bračne nevernosti. Danas su te razlike nestale i nije slučajno da je ljigava pop zvezda Majli Sajrus ćerka popularnog kantri pevača Bili Rej Sajrusa. Otac i ćerka promovišu neveselu i odvratnu pornografiju, koju jedno iole zdravo društvo ne bi tolerisalo.
Preuzimanje kulture Juga i Zapada propraćeno je procesom komercijalizacije koji svu moć stavlja u ruke Holivuda, Njujorka i masovnih medija. Paralelni proces se odvija i na planu visoke kulture, gde je tzv. intelektualna elita sa nekoliko desetina vodećih univerziteta dekretom odlučila da samo zagriženi fanatici još mogu biti hrišćani ili konzervativci. Samo se marksistički, feministički, enviromentalistički i slični argumenti smatraju legitimnim. Estetski klišei avangarde 1920-tih i 1930-tih godina postali su norma. Nju mogu da krše samo oni koji proizvode „umetnost” koja je još ružnija, besmislenija, nasilnija i blasfemnija od svega što je ranije bivalo tolerisano. Mentalno poremećeni „umetnici” dobijaju državne subvencije da na sceni izvode skarednosti. Pisanje stihova i slikanje prirode sasvim su nestali. 

* * Iz vaših reči stiče se utisak da je američki narod žrtva elitne klase koja kontroliše ne samo masovnu kulturu, nego i visoku kulturu, univerzitete i umetnost. Šta je onda rešenje? Da li je moguća nekakva populistička pobuna protiv dobitničke strane u onome šta vi Amerikanci nazivate „kulturnim ratom”, u kome su otpor pokušali da pruže Džordž Valas, Pat Bjukenan i Ros Pero?
— Ne, bojim se da je prekasno. Bilo je prekasno još onda kada je Pat Bjukenan razvio barjak pobune. Američki karakter je korumpiran do te mere da roditelji bez mnogo roptanja prihvataju izjave svojih mladih potomaka da žele da promene pol ili kada mali Džoni obuče haljinicu i zahteva „pravo” da koristi ženski toalet u školi, a drugi roditelji ne pohrle da svoju decu ispišu iz škole koja tako nešto uopšte razmatra kao mogućnost. Nažalost, živa je istina da zakonodavci u Kaliforniji razmatraju predlog da „trans-seksualna” deca koriste toalete suprotnog pola.
Došlo je do potpunog kolapsa ne samo moralnog poretka, nego zdravog razuma i elementarne pristojnosti. Nemoguće je otići u bioskop, teško je izaći u restoran, a da se ne suočite sa bezobrazlukom i nevaspitanjem koji su nezamislivi u jednoj civilizovanoj zemlji. U nekim gradovima, poput Čikaga, tinejdžeri iz redova manjina se mobilnim telefonima dogovaraju da iznenada u čoporu terorišu mušterije u popularnim šoping centrima ili u boljim četvrtima. Svako oseća pravo da sam sebi bude zakon, a svi standardi javnog ponašanja su se urušili. Jedan slobodan i odgovoran narod ne bi se krotko prepustio gadostima koje većina Amerikanaca trpi bez roptanja. Mediji i intelektualna elita su, naravno, promovisali i podsticali kolaps svih standarda, ali jedan značajan procenat Amerikanaca to ćutke podnosi. Ta čuvena „tiha većina” se šapatom vajka, ali se ne batrga.
* * Ako, po vama, akademske i medijske elite ne snose primarnu odgovornost za takvo stanje, kako objašnjavate kolaps pristojnosti?
— Brojni su faktori tu na delu, a jedan od važnijih je američka pokretljivost. Amerikanci se stalno sele. Oni odrastu u jednom ili dva mesta i onda nekoliko puta tokom života menjaju mesto boravka. Mislim da je prosečan boravak na jednoj lokaciji oko sedam godina, što znači da imamo tranzitne zajednice bez korena, ljude koji su često trajno razdvojeni od porodice i prijatelja. Takva mobilnost podstiče neodgovornost. Pretpostavimo da oženjen čovek sa malom decom proneveri pare svog poslodavca i troši ih na žene i droge. U jednom stabilnom društvu, on bi bio trajno žigosan. U Americi on dobije uslovnu kaznu i preseli se u Kaliforniju gde može da započne život iznova. Kada je Skot Ficdžerald rekao da u američkom životu nema drugog čina, on nije bio u pravu čak ni onda, a kamoli sada. Serijska monogamija navodi ljude da vode četiri ili pet života, bez obzira na štetu koju nanose deci koju su doneli na ovaj svet.

Ništa nije manje ozbiljna činjenica da Amerikanci koji tako jezde kroz život nisu više sposobni da stvaraju prijateljstva i da zasnuju stabilan dom. Sa svojim toliko isticanim individualizmom i hedonizmom, postali su večiti adolescenti nesposobni da vode život odraslih. Čak se i naši politički lideri ponašaju kao razmažena deca. Potpredsednik Džozef Bajden stalno daje neprimerene i nesuvisle izjave, a sam predsednik Obama nije odoleo iskušenju da sebe samoga slika mobilnim telefonom na pogrebu Nelsona Mandele. „Lider slobodnog sveta” doleteo je čak u Južnu Afriku da pravi budalu od sebe zbog jedne plavuše iz Danske.
* * Da li je ovo zaista novi fenomen? Otvoreno govoreći, Amerikanci su odavno poznati kao individualisti i lutalice. Vaš narod je nastao tako što su na svaki rizik spremni, samopouzdani ljudi digli sidro iz Starog sveta i došli u novi da uživaju slobodu vere i da budu oslobođeni stega tradicije dekadentne Evrope. Jednu generaciju za drugom, krčili su divljinu prodirući ka zapadu. Jedan autentični američki junak Danijel Bun rekao je da, kada ugleda dim iz komšijske kolibe, zna da je došao trenutak da se ide dalje...
— Kao i svi veliki narodi, Amerikanci veruju u mitove koje su izmislili o sebi samima. Nema dokaza da je u kolonijalno vreme većina Amerikanaca došla u Novi svet zbog verskih ili političkih razloga. Ako su neki puritanci došli u Novu Englesku jer su se suprotstavljali anglikanskoj crkvi i britanskoj kruni, sa druge strane, u Virdžiniju i Karolinu su stizali lojalni anglikanski rojalisti.
Detaljniji uvid u proces rane kolonizacije Amerike ne potvrđuje tezu o beskorenim migrantima. Gradove duž atlantske obale i kasnije na Srednjem zapadu naseljavale su grupe porodica, ponekad i čitava sela koja su se kolektivno selila iz Starog sveta u Novi. U okolini Rokforda u Ilinoju, gde ja živim, imate mesta poput Argajla i Kaledonije, koje su osnovali Škotlanđani koji su pristizali iz starog kraja u grupama. Prvo bi stigli jedan ili dvojica da izvide teren, a onda bi javili rodbini i prijateljima da im se pridruže. Za razliku od mitskog Danijela Buna, oni su bili čvrsto vezani rodbinskim vezama, kao uostalom i stvarniDanijel Bun koji je bio lider naseobine koju je osnovao sa familijom i starim prijateljima.
Savršeno je tačno da se ti ljudi nisu oslanjali na državu, ali nisu bili tako ludi da se sami suoče sa divljinom. Iz navike i potrebe, oni su se oslanjali na rodbinu i komšije. Jedan važan detalj koji Aleksis de Tokvil navodi u svojoj Demokratiji u Americi jeste kooperativni duh, spremnost na složne napore Amerikanaca koje je susretao tokom svog putovanja početkom 19. veka. On je primetio da u slučaju potrebe ili nevolje Amerikanci ne čekaju na državnu vlast da im rešava probleme, već se udružuju da sagrade ambare, zaštite naseobine, skupe žetvu, ili dele pravdu linčom.
Mit o američkom individualizmu zamaglio je stvarnost važnih epizoda iz američke prošlosti. U udžbenicima istorije početak revolucionarnog rata protiv britanske vlasti prikazuje se kao spontani ustanak u Masačusetsu, gde farmeri počinju da napadaju britanske vojnike. Međutim, kao što je istoričar Dejvid Haket Fišer dokazao, ceo poduhvat je bio pripreman godinama unapred. Dakle, nije nekakav „samodovoljni individualizam” učinio Ameriku velikom, već lojalnost konkretnoj lokalnoj zajednici i državi, rešenost da se pruži otpor jačanju centralne vlasti ako se meša u poslove lokalnih zajednica i ograničava njihova prava. Tu je značaj desetog amandmana američkog Ustava, kojim sve nadležnosti i sva prava koja nisu izričito navedena kao prerogativ centra bivaju prepuštena državama i samom narodu. Bez toga, američki Ustav verovatno ne bi bio ratifikovan i svakako ne bi bio tako trajan. Savremeni istoričari leve orijentacije ovo ne priznaju, ali je već u prvom sazivu Kongresa po usvajanju Ustava Džejms Medison rekao da Vlada SAD ne bi mogla da opstane bez Povelje sloboda.
Ovo je neminovno zaobilazan način da se odgovori na pitanje „kako je Amerika počela da propada”. Odgovor je sledeći: trulež nije prvenstveno rezultat suzbijanja ličnih prava i sloboda, već je plod neprekidnog sužavanja prava i sloboda zajednica, gradova i država od strane federalne vlade, još od pobede Severa u građanskom ratu 1865.

Istina iz Londona, kako smo srušili Srbiju

Za koga je raboto DOS, čiji su kopilad otporaši, zbog koga su glupi, naivni i budale lupali u šerpe svako veče pred dnevnik, zašto su se izdajice skriveni u crnoj gori i borili zašto su danas okupatorske fukare i dalje u upravi krnje kolnije srbije? 

Neposredno po potpisivanju Kumanovskog sporazuma o prestanku oružane agresije Zapada na Srbiju, posle 78 dana vandalskog razaranja infrastrukture od Kosova do Vojvodine, Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD, šalje poruku Toniju Bleru: „Moramo sada da gledamo dalje od vojne pobede (!), da planiramo neku vrstu Pakta za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi i na Balkanu. Ali, pre svega, moramo da se otarasimo Miloševića”…
To planira Klinton, a šta na to odgovara Toni Bler, prema beleškama Alistera Kambela, u njegovoj hronici („Sila i odgovornost 1999-2001″), u kojoj govori o burnim godinama provedenim pored Blera u Dauning stritu: ”Bler se slaže da se Milošević mora neizostavno ukloniti„, a odmah posle toga kaže: ”Mi moramo da izdašno uspemo novac u susede Srbije, ali, pri tome, Srbija ne sme da dobije nijedan cent„.
Odmah posle ovoga, Alister Kambel, koji je faktički bio supremo cele NATO propagande u vreme savezničke agresije na Srbiju, citira dalje Blera koji je mišljenja da ”oni (Srbi) treba da znaju da je Milošević totalno uprskao„ i da, stoga, ”treba da trpi sve posledice„.
Tada je već bilo vidljivo da je u scenario bilo upisano (a Kambelovi zapisi to i potvrđuju) da se Kosovo mora oduzeti od Srbije, a u samoj Srbiji mora da se ustoliči marionetska vlast. Ova bitka Imperije na Balkanu ”nije se smela ni po koju cenu izgubiti„, eksplicitno nam saopštava Blerov dugogodišnji komandant propagande.
U samom uvodu ovog, trećeg toma memoara ”Crnog princa„ britanske politike, sve je to jasno saopšteno: ”U izvesnom smislu Kosovo je bilo bitka koju NATO ne sme da izgubi.
Milošević je, međutim, bio diktator sa apsolutnom kontrolom medija, pa je postojala opasnost da propagandnu bitku izgubimo – na momente smo je zaista i gubili – a ja sam imao tu čast da me Klinton, Bler i generalni sekretar NATO Solana, zamole da uzmem stvar u svoje ruke i uspostavim kontrolu u medijskoj sferi„.
Beleži da se već u prvoj fazi agresije na Srbiju pojavio veliki problem koji je trebalo medijski spinovati. To su bili trenuci kada se i u komandi agresorskih snaga već javila sumnja da bez invazije kopnenih snaga NATO na Srbiju – cela kampanja može i da omane.
Zato Kambel notira: ”Tema upotrebe kopnenih snaga bila je, od početka, teško pitanje. Ne samo zbog razlika između Klintona (koji je oklevao) i Tonija Blera (koji je gurao na kopneni rat), nego i zbog razlika u samoj američkoj administraciji„.
Ovde Kambel, kao čovek sa izvora zbivanja, samo potvrđuje ono što se manje, više već znalo. On kaže da američki general i komandant agresorskih snaga, Vesli Klark, direktno izražava bojazan koju prenosi Kambelu, da bi Toni Bler, ukoliko nastavi da ovako agresivno zastupa ideju udara na Srbiju sa kopna, ”mogao da se u jednom momentu nađe usamljen„.
Tolika je, kako piše autor memoara, bila neodlučnost u američkom političkom, ali i vojnom vrhu.
Opisujući ovu atmosferu, Blerov spin doktor ne sumnja da je stalni pritisak Tonija Blera da saveznici krenu sa kopnenim snagama, bio ključni faktor koji je doveo do željenog epiloga – obaranja Miloševića i okupacije Kosova”

Одакле потичу Албанци?

Активирање албанског фактора један је од кључних момената савременог развоја ситуације на Балкану, а једну од главних улога у тој игри заузима и питање о пореклу албанског народа. Водећи албански историчари не сумњају у директне и дубоке илирске корене Албанаца. Постоји и низ псеудонаучних теорија, међу њима и она према којој Албанци потичу са територије данашње Русије. „Руска реч” покушава да расплете историјски, геополитички и етнолошки аспект овог компликованог питања.

----------

Лидери албанских партија и покрета истичу све амбициозније циљеве које формулишу у складу са великоалбанским идејама и користе их као пропагандистичко оправдање тезе да су Албанци непосредни потомци Илира, древних житеља Балкана. Водећи албански историчари не сумњају у директне и дубоке илирске корене Албанаца, на основу чега свој етнос третирају као древни аутохтони народ Балкана. Међутим, таква концепција не постоји ни у руској, па чак ни у српској историографији. Њене присталице, са једне стране, често тенденциозно тумаче постојећа историјска сведочанства, а са друге грубо игноришу важне изворе и факторе настанка албанског етноса који се не уклапају у њихове теорије. На пример, игноришу исламизацију Срба, а она је један од најважнијих елемената етногенезе косовских Албанаца и непосредно је везана за кључни етнички проблем историје Косова, тј. за питање порекла и идентитета албанског етноса. Због свега тога постоји потреба за озбиљнијом анализом ове теме.
Слика расељавања народа на Балкану која је створена током многих векова даје повода за врло оштре дискусије између присталица илирског и трачког порекла албанског језика, а у ширем смислу између присталица теорије аутохтоних илирских корена албанске нације и њених непомирљивих противника. Ти спорови су додатно подстакнути и чињеницом да је због оскудних документованих извора крајње тешко дефинисати однос између елемената илирског и трачког језика.
Савремени развој ситуације око Косова и других подручја Балкана са већинским албанским становништвом актуализује питање о историјском пореклу албанског етноса, о формирању савремене етнографске карте Балканског полуострва и перспективама њене даље трансформације. У вези са тим неће бити сувишно нагласити да исламизација српског становништва у знатној мери представља историјску базу за развој албанског националног покрета, а самим тим и предуслов стицања неопходне доминације албанског етноса. Та исламизација је спровођена све до краја 19. века у подручјима са мешовитим српско-албанским становништвом. Албански национални покрет се нарочито интензивно развијао у областима где је српски елемент био проређен и раздвојен услед сеобе словенског становништва после пораза антитурске коалиције 1690. и 1737. Већ средином 19. века процес исламизације православних Срба попримио је размере и карактер сличних процеса којима су у 17. и 18. веку били захваћени Срби католичке вероисповести на подручју Призрена и Ђаковице. Тада о постојању албанске нације нису говорили чак ни лидери албанског националног покрета, тако да су Срби примањем ислама регистровани као Турци. Међутим, управо су потурчени Срби касније чинили знатан део албанског етноса који је крајем 19. века покренуо питање својих права.
Процес исламизације пре свега је захватио мушку популацију српског становништва. Још у попису српског становништва 1848. констатовано је да исламизација није у потпуности захватила српско становништво на подручју Скадра, Белог Поља и Новог Пазара, али је процес већ увелико био у току. „Новине читалишта београдског” од 12. марта 1848. приказују следећу слику. „У тим областима никаквих закона власти нема... У овим пределима има таквих домова у којима се налазе по два брата, пак један верује Христа, а други Мухамеда, један клања, а други се крсти. У неким кућама има по три брата, и сва три држе се да су Турци, а отац им је Србин, и тако синови клањају, а отац се крсти; а кад Бајрам дође, сви заједно прославе, отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим пределима и то се може наћи да два брата Турчина у једној кући живећи један држи за жену булу, а други христјанку, па једној име Ана, а другој Назија.” Процес проширивања албанског етноса на рачун српског елемента нарочито је био интензиван у Метохији и околини Призрена, као и јужно од Шар-планине.
Таква ситуација је и дала повода познатом српском научнику и публицисти Јовану Цвијићу да својевремено изрази скептичан став о „релативној вредности” етнографског принципа у поређењу са „историјском и националном самосвешћу”. 

Са Цвијићем се сложио и низ руских експерата и дипломата тога доба, а међу њима и Александар Петрјајев, конзул у Валони (Влори) и делегат Русије у Међународној контролној комисији у Албанији, који је наглашавао да „Албанце у Старој Србији и Македонији... у огромној већини случајева треба третирати као потурчене и албанизоване Словене”. Он је у својим извештајима много пута потврдио да је утицај албанског фактора на Косову и целом Балкану све већи, и упозоравао је на ту опасност. „Албански народ, који никада није играо политичку улогу, под турском владавином добија такву снагу, да излази ван својих предела, шири своје границе и апсорбује другу народност са славном историјском прошлошћу”, писао је Цвијић 1912. О преласку косовских Срба у ислам саопштава у својим извештајима и Иван Јастребов, конзул у Призрену и један од водећих руских стручњака за ово питање. Његови извештаји садрже и занимљиве етничке категорије као што су „поарнаућени Срби и Бугари”.
Додуше, још почетком 20. века низ руских дипломата оспоравао је гледиште по коме знатан део албанског етноса има српско порекло. Један од њих је конзул у Митровици Сергеј Тухолка. Он је наводио да су Албанци, по његовом мишљењу, „несумњиво аријског порекла. По свему судећи, они од давнина живе у планинама на западној страни Балканског полуострва.” Па ипак, и Тухолка говори о процесу албанизације Срба, указујући на то да су католици из села Јањево у Приштинском округу „пореклом Срби и говоре само српски, иако се католичко свештенство труди да их албанизује уз помоћ цркве и школе”. У том смислу је умесно мишљење Јулије Иванове, једног од водећих руских етнографа и балканолога. Она указује на објективне потешкоће на које се наилази приликом повлачења међуетничке границе у региону због његове јединствене вишевековне историје. „У то доба становништво није имало јасну представу о припадности овој или оној етничкој групи”, пише Иванова. „У османлијско време, тј. током непуних пет векова, правни положај појединца дефинисан је његовом конфесионалном припадношћу. Сви муслимани су се звали ‘Турци’ и тај назив је подразумевао много тога: право на поседовање земље, на војну службу (остали су морали да плаћају посебан порез), на бављење одређеним занатима и трговином, на могућност вршења појединих административних дужности и још много тога. Многи представници балканских народа примали су ислам под притиском тих правила, у тежњи да избегну посебно тешке порезе, итд. Феудални земљопоседници су на тај начин задржали своја имања и своје привилегије, стапајући се тако са османлијском елитом.” Ситуација је постајала све сложенија и због тога што су се велике силе све чешће уплитале у догађаје на овом подручју и „саме одлучивале о судбини становника Балкана полазећи од сопствених интереса и жеља везаних за етнографску карту тог периода”.
То, међутим, нимало не смета албанским научницима. Они и даље заступају тезу о Балкану као прапостојбини Албанаца, најстаријих житеља овог региона. Екрем Чабеј, на пример, у своме раду „Лингвистичка истраживања” инсистира на подударности ареала формирања албанског језика и територије на којој Албанци данас живе, а контакте становништва јужног јадранског приморја са Римљанима смешта у пориод пре формирања римске провинције Илирик. Још конкретнији је Али Јакупи, један од водећих савремених косовских истраживача. Он под „историјском албанском земљом” подразумева Албанију и готово целу територију бивше Југославије, и наглашава: „Албанци своју независност и аутохтоно етничко порекло заснивају на историографији која је доказана у античко доба и у свим каснијим периодима”.
Са друге стране, опоненти таквог гледишта, а међу њима су Густав Вајганд, Владимир Георгијев, Леонид Гиндин, Олег Широков и Иван Поповић, на основу блискости раноалбанског и трачког језика износе хипотезу према којој су преци Албанаца живели далеко источније од подручја на коме данас живе. На основу етимологије, фонетике и граматике албанског језика О. Широков долази до закључка да је прапостојбина Албанаца била на Карпатима, где су се њихови преци бавили номадским сточарством, а затим су заједно са Словенима дошли до Дунава (источно од Тисе), прешли на другу страну и стигли до Македоније, а затим отишли даље на запад Балканског полуострва, где су наишли на романизовано становништво (и на територији данашње Далмације, између осталог) и у том контакту је дошло до узајамног обогаћивања језика, о чему данас сведочи несумњива лексичка блискост албанског и румунског језика. Поред тога, Протоалбанци су обогатили свој језик и преко древних топонима, карактеристичних за словенско становништво у котлинама балканских планина. Тако се албански језик, по мишљењу присталица ове теорије, формирао уз помоћ румунских и народних латинских дијалеката, илирских дијалеката Далмације и старословенског језика.
Један од водећих немачких етнографа Георг Штатмилер заступа теорију о „континенталном планинском” пореклу Албанаца и сматра да су они преци „пастира-номада” који су изоловано живели у планинској области Мат (данашња централна Албанија) и имали само спорадичне контакте са околним романизованим становништвом.
Горепоменуте теорије објашњавају чињеницу да се у писаним изворима Албанци први пут помињу тек у 11. веку, и то у вези са подручјем „Арбанон” које се налазило у планинским пределима данашње централне Албаније.
Нешто опрезније тврдње износи Миранда Викерс, један од водећих савремених британских стручњака за историју Албаније. Она признаје „илирско” порекло многих територија на којима данас живе Албанци, али не сматра да је потврђена хипотеза о директном „претакању” њихових елемената у данашњу албанску културу. По њеним речима, „у целини се може рећи да су у седмом веку пре наше ере појединим племенима били својствени илирски језик и илирска култура, и да су та племена живела на територији која је данас позната као Албанија”, али се не може са истом таквом поузданошћу утврдити „да ли су они преци савремених Албанаца”. 

Хајн Рот прецизније дефинише етногенезу Албанаца и карту њиховог првобитног ареала. Он указује на то да се више не поставља питање „разлике између илирског и албанског”. Исто тако, по његовом мишљењу, није спорно да су данашњи Албанци истовремено потомци илирског племена „Албана”, које је живело на подручју Арбанона, и суседних племена Трачана, Дако-Мезијаца, Мезијаца, Дарданаца, романизованих Илира, Влаха и Словена. Што се тиче „прапостојбине” данашњег албанског етноса, Рот сматра да је то планинско подручје централне Албаније западно од Охридског језера и града Дебра у правцу приобалне зоне око Драча, омеђено са севера реком Маћом, а са југа реком Шкумбом.
Један од главних аргумената против теорије о илирском пореклу косовских Албанаца јесте одсуство трагова албанских споменика на територији савременог Косова и обиље српских градова, храмова, манастира и других историјских сведочанстава материјалне културе Срба на овом подручју, а такође чињеница да Албанци све до почетка 20. века нису имали књижевни језик. На пример, довољно је поменути да су програмски документи о проглашавању независности Албаније од Турске, усвојени 28. новембра 1912. на Свеалбанском конгресу у Валони, као и сама декларација о независности, били написани на турском језику, без обзира на „лингвистичке” одлуке Свеалбанског конгреса у Битољу. Делегати са Косова и других подручја Балкана који су тада дошли у Валону уопште нису говорили албански. Прва влада независне Албаније која је тада формирана била је принуђена да своје одлуке пише турским словима, јер нико од чланова кабинета Исмаила Кемала није знао албанску латиницу.
Постоји у историографији и својеврсна „међутеорија”, која признаје Албанцима илирске корене, али веома посредно и делимично. Према тој теорији, Албанци су се као нови етнички ентитет појавили почетком средњег века услед мешања различитих елемената старих илирских, дачанских (дарданских) и трачких палеобалканских супстрата. Другим речима, они нису директни и непосредни потомци Илира или Дарданаца. Узгред, управо у том периоду се одвијао процес интензивног формирања српске државности, између осталог и на територији савременог Косова. Поред Призрена и других занатско-трговачких центара значајну улогу у том процесу одиграли су српски православни манастири.
У оквиру ове теме нећемо занемарити ни експерте такозване „Међународне кризне групе”. Ова невладина организација тесно је повезана са западним центрима моћи и конкретно са америчким војнополитичким круговима. Чак и њени експерти у најновијим анализама историјског процеса настанка албанске националне самосвести принуђени су да истакну да се „све до краја 19. века међу Албанцима није појавило масовно и специфично осећање националног идентитета”, тако да сва „осећања ‘националног препорода’ међу Албанцима представљају релативно нов историјски феномен”.
Посебно треба рећи нешто о такозваној „кавкаској” верзији настанка Албаније, везаној за некадашњу „Кавкаску Албанију”. Чак и сами албански истраживачи тврде да та државна творевина нема никакве везе са „балканском” Албанијом и балканским Албанцима. Према најбоље аргументованој верзији, у почетку су житељи Кавкаске Албаније били представници казашког рода Албан. То је био савез 26 племена која су говорила на језицима лезгинског огранка нахо-дагестанске језичке породице.
Кавкаска Албанија је настала у периоду од краја 2. до средине 1. века пре нове ере, када се на југоистоку Кавказа појавила древна држава на територији данашњег Азербејџана, Грузије и Дагестана. Низ јерменских области је припао Албанском царству 387. приликом поделе Јерменије између Сасанидског Ирана и Римске империје. Албанско царство је изгубило самосталност у 5. веку нове ере, када је Кавкаска Албанија постала провинција Сасанидске државе, где је добила персијски назив Аран.
И поред етимолошке блискости сви ти догађаји немају никакве везе са балканским Албанцима. Историчар Ксенија Тревер, један од водећих стручњака за ову област, пронашла је „албанске” топониме чак и у Италији и Шкотској. На пример, „Албанија” је древни келтски назив за Шкотску, а највеће шкотско брдовито острво зове се Аран. У латинском језику постоји реч „albus”, што значи „бео”. Сасвим је могуће да управо од те речи потичу поменути „планински” топоними на Кавказу, у Шкотској и Италији.
Такво је данашње стање истраживања проблема историје албанског етноса. Оно не даје основа да се недвосмислено говори о Албанцима као древном народу Балкана који самим тим полаже историјска и етничка права на Косово и друга подручја уцртана на карти потенцијалне „Велике Албаније”.

----------

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука. 

ПОЛИТИКА ЛИЦЕМЕЈРА СИНДИКАТА СРБИЈЕ

ПОЛИТИКА ЛИЦЕМЕЈРА СИНДИКАТА СРБИЈЕ

за синдикате србије не постоје 

- сви одпуштени до 2014.

- сви најамни радници у ропским односима без икаквих основних права

- сељаци 

http://tinyurl.com/pdcwtfe