Активирање албанског фактора један је од кључних момената савременог развоја
ситуације на Балкану, а једну од главних улога у тој игри заузима и питање о
пореклу албанског народа. Водећи албански историчари не сумњају у директне и
дубоке илирске корене Албанаца. Постоји и низ псеудонаучних теорија, међу њима
и она према којој Албанци потичу са територије данашње Русије. „Руска реч”
покушава да расплете историјски, геополитички и етнолошки аспект овог
компликованог питања.
----------
Лидери албанских партија и покрета истичу све амбициозније циљеве које формулишу у складу са великоалбанским идејама и користе их као пропагандистичко оправдање тезе да су Албанци непосредни потомци Илира, древних житеља Балкана. Водећи албански историчари не сумњају у директне и дубоке илирске корене Албанаца, на основу чега свој етнос третирају као древни аутохтони народ Балкана. Међутим, таква концепција не постоји ни у руској, па чак ни у српској историографији. Њене присталице, са једне стране, често тенденциозно тумаче постојећа историјска сведочанства, а са друге грубо игноришу важне изворе и факторе настанка албанског етноса који се не уклапају у њихове теорије. На пример, игноришу исламизацију Срба, а она је један од најважнијих елемената етногенезе косовских Албанаца и непосредно је везана за кључни етнички проблем историје Косова, тј. за питање порекла и идентитета албанског етноса. Због свега тога постоји потреба за озбиљнијом анализом ове теме.
Слика расељавања народа на Балкану која је створена током многих векова даје повода за врло оштре дискусије између присталица илирског и трачког порекла албанског језика, а у ширем смислу између присталица теорије аутохтоних илирских корена албанске нације и њених непомирљивих противника. Ти спорови су додатно подстакнути и чињеницом да је због оскудних документованих извора крајње тешко дефинисати однос између елемената илирског и трачког језика.
Савремени развој ситуације око Косова и других подручја Балкана са већинским албанским становништвом актуализује питање о историјском пореклу албанског етноса, о формирању савремене етнографске карте Балканског полуострва и перспективама њене даље трансформације. У вези са тим неће бити сувишно нагласити да исламизација српског становништва у знатној мери представља историјску базу за развој албанског националног покрета, а самим тим и предуслов стицања неопходне доминације албанског етноса. Та исламизација је спровођена све до краја 19. века у подручјима са мешовитим српско-албанским становништвом. Албански национални покрет се нарочито интензивно развијао у областима где је српски елемент био проређен и раздвојен услед сеобе словенског становништва после пораза антитурске коалиције 1690. и 1737. Већ средином 19. века процес исламизације православних Срба попримио је размере и карактер сличних процеса којима су у 17. и 18. веку били захваћени Срби католичке вероисповести на подручју Призрена и Ђаковице. Тада о постојању албанске нације нису говорили чак ни лидери албанског националног покрета, тако да су Срби примањем ислама регистровани као Турци. Међутим, управо су потурчени Срби касније чинили знатан део албанског етноса који је крајем 19. века покренуо питање својих права.
Процес исламизације пре свега је захватио мушку популацију српског становништва. Још у попису српског становништва 1848. констатовано је да исламизација није у потпуности захватила српско становништво на подручју Скадра, Белог Поља и Новог Пазара, али је процес већ увелико био у току. „Новине читалишта београдског” од 12. марта 1848. приказују следећу слику. „У тим областима никаквих закона власти нема... У овим пределима има таквих домова у којима се налазе по два брата, пак један верује Христа, а други Мухамеда, један клања, а други се крсти. У неким кућама има по три брата, и сва три држе се да су Турци, а отац им је Србин, и тако синови клањају, а отац се крсти; а кад Бајрам дође, сви заједно прославе, отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим пределима и то се може наћи да два брата Турчина у једној кући живећи један држи за жену булу, а други христјанку, па једној име Ана, а другој Назија.” Процес проширивања албанског етноса на рачун српског елемента нарочито је био интензиван у Метохији и околини Призрена, као и јужно од Шар-планине.
Таква ситуација је и дала повода познатом српском научнику и публицисти Јовану Цвијићу да својевремено изрази скептичан став о „релативној вредности” етнографског принципа у поређењу са „историјском и националном самосвешћу”.
----------
Лидери албанских партија и покрета истичу све амбициозније циљеве које формулишу у складу са великоалбанским идејама и користе их као пропагандистичко оправдање тезе да су Албанци непосредни потомци Илира, древних житеља Балкана. Водећи албански историчари не сумњају у директне и дубоке илирске корене Албанаца, на основу чега свој етнос третирају као древни аутохтони народ Балкана. Међутим, таква концепција не постоји ни у руској, па чак ни у српској историографији. Њене присталице, са једне стране, често тенденциозно тумаче постојећа историјска сведочанства, а са друге грубо игноришу важне изворе и факторе настанка албанског етноса који се не уклапају у њихове теорије. На пример, игноришу исламизацију Срба, а она је један од најважнијих елемената етногенезе косовских Албанаца и непосредно је везана за кључни етнички проблем историје Косова, тј. за питање порекла и идентитета албанског етноса. Због свега тога постоји потреба за озбиљнијом анализом ове теме.
Слика расељавања народа на Балкану која је створена током многих векова даје повода за врло оштре дискусије између присталица илирског и трачког порекла албанског језика, а у ширем смислу између присталица теорије аутохтоних илирских корена албанске нације и њених непомирљивих противника. Ти спорови су додатно подстакнути и чињеницом да је због оскудних документованих извора крајње тешко дефинисати однос између елемената илирског и трачког језика.
Савремени развој ситуације око Косова и других подручја Балкана са већинским албанским становништвом актуализује питање о историјском пореклу албанског етноса, о формирању савремене етнографске карте Балканског полуострва и перспективама њене даље трансформације. У вези са тим неће бити сувишно нагласити да исламизација српског становништва у знатној мери представља историјску базу за развој албанског националног покрета, а самим тим и предуслов стицања неопходне доминације албанског етноса. Та исламизација је спровођена све до краја 19. века у подручјима са мешовитим српско-албанским становништвом. Албански национални покрет се нарочито интензивно развијао у областима где је српски елемент био проређен и раздвојен услед сеобе словенског становништва после пораза антитурске коалиције 1690. и 1737. Већ средином 19. века процес исламизације православних Срба попримио је размере и карактер сличних процеса којима су у 17. и 18. веку били захваћени Срби католичке вероисповести на подручју Призрена и Ђаковице. Тада о постојању албанске нације нису говорили чак ни лидери албанског националног покрета, тако да су Срби примањем ислама регистровани као Турци. Међутим, управо су потурчени Срби касније чинили знатан део албанског етноса који је крајем 19. века покренуо питање својих права.
Процес исламизације пре свега је захватио мушку популацију српског становништва. Још у попису српског становништва 1848. констатовано је да исламизација није у потпуности захватила српско становништво на подручју Скадра, Белог Поља и Новог Пазара, али је процес већ увелико био у току. „Новине читалишта београдског” од 12. марта 1848. приказују следећу слику. „У тим областима никаквих закона власти нема... У овим пределима има таквих домова у којима се налазе по два брата, пак један верује Христа, а други Мухамеда, један клања, а други се крсти. У неким кућама има по три брата, и сва три држе се да су Турци, а отац им је Србин, и тако синови клањају, а отац се крсти; а кад Бајрам дође, сви заједно прославе, отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим пределима и то се може наћи да два брата Турчина у једној кући живећи један држи за жену булу, а други христјанку, па једној име Ана, а другој Назија.” Процес проширивања албанског етноса на рачун српског елемента нарочито је био интензиван у Метохији и околини Призрена, као и јужно од Шар-планине.
Таква ситуација је и дала повода познатом српском научнику и публицисти Јовану Цвијићу да својевремено изрази скептичан став о „релативној вредности” етнографског принципа у поређењу са „историјском и националном самосвешћу”.
Са
Цвијићем се сложио и низ руских експерата и дипломата тога доба, а међу њима и
Александар Петрјајев, конзул у Валони (Влори) и делегат Русије у Међународној
контролној комисији у Албанији, који је наглашавао да „Албанце у Старој Србији
и Македонији... у огромној већини случајева треба третирати као потурчене и
албанизоване Словене”. Он је у својим извештајима много пута потврдио да је
утицај албанског фактора на Косову и целом Балкану све већи, и упозоравао је на
ту опасност. „Албански народ, који никада није играо политичку улогу, под
турском владавином добија такву снагу, да излази ван својих предела, шири своје
границе и апсорбује другу народност са славном историјском прошлошћу”, писао је
Цвијић 1912. О преласку косовских Срба у ислам саопштава у својим извештајима и
Иван Јастребов, конзул у Призрену и један од водећих руских стручњака за ово
питање. Његови извештаји садрже и занимљиве етничке категорије као што су
„поарнаућени Срби и Бугари”.
Додуше, још почетком 20. века низ руских дипломата оспоравао је гледиште по коме знатан део албанског етноса има српско порекло. Један од њих је конзул у Митровици Сергеј Тухолка. Он је наводио да су Албанци, по његовом мишљењу, „несумњиво аријског порекла. По свему судећи, они од давнина живе у планинама на западној страни Балканског полуострва.” Па ипак, и Тухолка говори о процесу албанизације Срба, указујући на то да су католици из села Јањево у Приштинском округу „пореклом Срби и говоре само српски, иако се католичко свештенство труди да их албанизује уз помоћ цркве и школе”. У том смислу је умесно мишљење Јулије Иванове, једног од водећих руских етнографа и балканолога. Она указује на објективне потешкоће на које се наилази приликом повлачења међуетничке границе у региону због његове јединствене вишевековне историје. „У то доба становништво није имало јасну представу о припадности овој или оној етничкој групи”, пише Иванова. „У османлијско време, тј. током непуних пет векова, правни положај појединца дефинисан је његовом конфесионалном припадношћу. Сви муслимани су се звали ‘Турци’ и тај назив је подразумевао много тога: право на поседовање земље, на војну службу (остали су морали да плаћају посебан порез), на бављење одређеним занатима и трговином, на могућност вршења појединих административних дужности и још много тога. Многи представници балканских народа примали су ислам под притиском тих правила, у тежњи да избегну посебно тешке порезе, итд. Феудални земљопоседници су на тај начин задржали своја имања и своје привилегије, стапајући се тако са османлијском елитом.” Ситуација је постајала све сложенија и због тога што су се велике силе све чешће уплитале у догађаје на овом подручју и „саме одлучивале о судбини становника Балкана полазећи од сопствених интереса и жеља везаних за етнографску карту тог периода”.
То, међутим, нимало не смета албанским научницима. Они и даље заступају тезу о Балкану као прапостојбини Албанаца, најстаријих житеља овог региона. Екрем Чабеј, на пример, у своме раду „Лингвистичка истраживања” инсистира на подударности ареала формирања албанског језика и територије на којој Албанци данас живе, а контакте становништва јужног јадранског приморја са Римљанима смешта у пориод пре формирања римске провинције Илирик. Још конкретнији је Али Јакупи, један од водећих савремених косовских истраживача. Он под „историјском албанском земљом” подразумева Албанију и готово целу територију бивше Југославије, и наглашава: „Албанци своју независност и аутохтоно етничко порекло заснивају на историографији која је доказана у античко доба и у свим каснијим периодима”.
Са друге стране, опоненти таквог гледишта, а међу њима су Густав Вајганд, Владимир Георгијев, Леонид Гиндин, Олег Широков и Иван Поповић, на основу блискости раноалбанског и трачког језика износе хипотезу према којој су преци Албанаца живели далеко источније од подручја на коме данас живе. На основу етимологије, фонетике и граматике албанског језика О. Широков долази до закључка да је прапостојбина Албанаца била на Карпатима, где су се њихови преци бавили номадским сточарством, а затим су заједно са Словенима дошли до Дунава (источно од Тисе), прешли на другу страну и стигли до Македоније, а затим отишли даље на запад Балканског полуострва, где су наишли на романизовано становништво (и на територији данашње Далмације, између осталог) и у том контакту је дошло до узајамног обогаћивања језика, о чему данас сведочи несумњива лексичка блискост албанског и румунског језика. Поред тога, Протоалбанци су обогатили свој језик и преко древних топонима, карактеристичних за словенско становништво у котлинама балканских планина. Тако се албански језик, по мишљењу присталица ове теорије, формирао уз помоћ румунских и народних латинских дијалеката, илирских дијалеката Далмације и старословенског језика.
Један од водећих немачких етнографа Георг Штатмилер заступа теорију о „континенталном планинском” пореклу Албанаца и сматра да су они преци „пастира-номада” који су изоловано живели у планинској области Мат (данашња централна Албанија) и имали само спорадичне контакте са околним романизованим становништвом.
Горепоменуте теорије објашњавају чињеницу да се у писаним изворима Албанци први пут помињу тек у 11. веку, и то у вези са подручјем „Арбанон” које се налазило у планинским пределима данашње централне Албаније.
Нешто опрезније тврдње износи Миранда Викерс, један од водећих савремених британских стручњака за историју Албаније. Она признаје „илирско” порекло многих територија на којима данас живе Албанци, али не сматра да је потврђена хипотеза о директном „претакању” њихових елемената у данашњу албанску културу. По њеним речима, „у целини се може рећи да су у седмом веку пре наше ере појединим племенима били својствени илирски језик и илирска култура, и да су та племена живела на територији која је данас позната као Албанија”, али се не може са истом таквом поузданошћу утврдити „да ли су они преци савремених Албанаца”.
Додуше, још почетком 20. века низ руских дипломата оспоравао је гледиште по коме знатан део албанског етноса има српско порекло. Један од њих је конзул у Митровици Сергеј Тухолка. Он је наводио да су Албанци, по његовом мишљењу, „несумњиво аријског порекла. По свему судећи, они од давнина живе у планинама на западној страни Балканског полуострва.” Па ипак, и Тухолка говори о процесу албанизације Срба, указујући на то да су католици из села Јањево у Приштинском округу „пореклом Срби и говоре само српски, иако се католичко свештенство труди да их албанизује уз помоћ цркве и школе”. У том смислу је умесно мишљење Јулије Иванове, једног од водећих руских етнографа и балканолога. Она указује на објективне потешкоће на које се наилази приликом повлачења међуетничке границе у региону због његове јединствене вишевековне историје. „У то доба становништво није имало јасну представу о припадности овој или оној етничкој групи”, пише Иванова. „У османлијско време, тј. током непуних пет векова, правни положај појединца дефинисан је његовом конфесионалном припадношћу. Сви муслимани су се звали ‘Турци’ и тај назив је подразумевао много тога: право на поседовање земље, на војну службу (остали су морали да плаћају посебан порез), на бављење одређеним занатима и трговином, на могућност вршења појединих административних дужности и још много тога. Многи представници балканских народа примали су ислам под притиском тих правила, у тежњи да избегну посебно тешке порезе, итд. Феудални земљопоседници су на тај начин задржали своја имања и своје привилегије, стапајући се тако са османлијском елитом.” Ситуација је постајала све сложенија и због тога што су се велике силе све чешће уплитале у догађаје на овом подручју и „саме одлучивале о судбини становника Балкана полазећи од сопствених интереса и жеља везаних за етнографску карту тог периода”.
То, међутим, нимало не смета албанским научницима. Они и даље заступају тезу о Балкану као прапостојбини Албанаца, најстаријих житеља овог региона. Екрем Чабеј, на пример, у своме раду „Лингвистичка истраживања” инсистира на подударности ареала формирања албанског језика и територије на којој Албанци данас живе, а контакте становништва јужног јадранског приморја са Римљанима смешта у пориод пре формирања римске провинције Илирик. Још конкретнији је Али Јакупи, један од водећих савремених косовских истраживача. Он под „историјском албанском земљом” подразумева Албанију и готово целу територију бивше Југославије, и наглашава: „Албанци своју независност и аутохтоно етничко порекло заснивају на историографији која је доказана у античко доба и у свим каснијим периодима”.
Са друге стране, опоненти таквог гледишта, а међу њима су Густав Вајганд, Владимир Георгијев, Леонид Гиндин, Олег Широков и Иван Поповић, на основу блискости раноалбанског и трачког језика износе хипотезу према којој су преци Албанаца живели далеко источније од подручја на коме данас живе. На основу етимологије, фонетике и граматике албанског језика О. Широков долази до закључка да је прапостојбина Албанаца била на Карпатима, где су се њихови преци бавили номадским сточарством, а затим су заједно са Словенима дошли до Дунава (источно од Тисе), прешли на другу страну и стигли до Македоније, а затим отишли даље на запад Балканског полуострва, где су наишли на романизовано становништво (и на територији данашње Далмације, између осталог) и у том контакту је дошло до узајамног обогаћивања језика, о чему данас сведочи несумњива лексичка блискост албанског и румунског језика. Поред тога, Протоалбанци су обогатили свој језик и преко древних топонима, карактеристичних за словенско становништво у котлинама балканских планина. Тако се албански језик, по мишљењу присталица ове теорије, формирао уз помоћ румунских и народних латинских дијалеката, илирских дијалеката Далмације и старословенског језика.
Један од водећих немачких етнографа Георг Штатмилер заступа теорију о „континенталном планинском” пореклу Албанаца и сматра да су они преци „пастира-номада” који су изоловано живели у планинској области Мат (данашња централна Албанија) и имали само спорадичне контакте са околним романизованим становништвом.
Горепоменуте теорије објашњавају чињеницу да се у писаним изворима Албанци први пут помињу тек у 11. веку, и то у вези са подручјем „Арбанон” које се налазило у планинским пределима данашње централне Албаније.
Нешто опрезније тврдње износи Миранда Викерс, један од водећих савремених британских стручњака за историју Албаније. Она признаје „илирско” порекло многих територија на којима данас живе Албанци, али не сматра да је потврђена хипотеза о директном „претакању” њихових елемената у данашњу албанску културу. По њеним речима, „у целини се може рећи да су у седмом веку пре наше ере појединим племенима били својствени илирски језик и илирска култура, и да су та племена живела на територији која је данас позната као Албанија”, али се не може са истом таквом поузданошћу утврдити „да ли су они преци савремених Албанаца”.
Хајн
Рот прецизније дефинише етногенезу Албанаца и карту њиховог првобитног ареала.
Он указује на то да се више не поставља питање „разлике између илирског и
албанског”. Исто тако, по његовом мишљењу, није спорно да су данашњи Албанци
истовремено потомци илирског племена „Албана”, које је живело на подручју
Арбанона, и суседних племена Трачана, Дако-Мезијаца, Мезијаца, Дарданаца,
романизованих Илира, Влаха и Словена. Што се тиче „прапостојбине” данашњег
албанског етноса, Рот сматра да је то планинско подручје централне Албаније
западно од Охридског језера и града Дебра у правцу приобалне зоне око Драча,
омеђено са севера реком Маћом, а са југа реком Шкумбом.
Један од главних аргумената против теорије о илирском пореклу косовских Албанаца јесте одсуство трагова албанских споменика на територији савременог Косова и обиље српских градова, храмова, манастира и других историјских сведочанстава материјалне културе Срба на овом подручју, а такође чињеница да Албанци све до почетка 20. века нису имали књижевни језик. На пример, довољно је поменути да су програмски документи о проглашавању независности Албаније од Турске, усвојени 28. новембра 1912. на Свеалбанском конгресу у Валони, као и сама декларација о независности, били написани на турском језику, без обзира на „лингвистичке” одлуке Свеалбанског конгреса у Битољу. Делегати са Косова и других подручја Балкана који су тада дошли у Валону уопште нису говорили албански. Прва влада независне Албаније која је тада формирана била је принуђена да своје одлуке пише турским словима, јер нико од чланова кабинета Исмаила Кемала није знао албанску латиницу.
Постоји у историографији и својеврсна „међутеорија”, која признаје Албанцима илирске корене, али веома посредно и делимично. Према тој теорији, Албанци су се као нови етнички ентитет појавили почетком средњег века услед мешања различитих елемената старих илирских, дачанских (дарданских) и трачких палеобалканских супстрата. Другим речима, они нису директни и непосредни потомци Илира или Дарданаца. Узгред, управо у том периоду се одвијао процес интензивног формирања српске државности, између осталог и на територији савременог Косова. Поред Призрена и других занатско-трговачких центара значајну улогу у том процесу одиграли су српски православни манастири.
У оквиру ове теме нећемо занемарити ни експерте такозване „Међународне кризне групе”. Ова невладина организација тесно је повезана са западним центрима моћи и конкретно са америчким војнополитичким круговима. Чак и њени експерти у најновијим анализама историјског процеса настанка албанске националне самосвести принуђени су да истакну да се „све до краја 19. века међу Албанцима није појавило масовно и специфично осећање националног идентитета”, тако да сва „осећања ‘националног препорода’ међу Албанцима представљају релативно нов историјски феномен”.
Посебно треба рећи нешто о такозваној „кавкаској” верзији настанка Албаније, везаној за некадашњу „Кавкаску Албанију”. Чак и сами албански истраживачи тврде да та државна творевина нема никакве везе са „балканском” Албанијом и балканским Албанцима. Према најбоље аргументованој верзији, у почетку су житељи Кавкаске Албаније били представници казашког рода Албан. То је био савез 26 племена која су говорила на језицима лезгинског огранка нахо-дагестанске језичке породице.
Кавкаска Албанија је настала у периоду од краја 2. до средине 1. века пре нове ере, када се на југоистоку Кавказа појавила древна држава на територији данашњег Азербејџана, Грузије и Дагестана. Низ јерменских области је припао Албанском царству 387. приликом поделе Јерменије између Сасанидског Ирана и Римске империје. Албанско царство је изгубило самосталност у 5. веку нове ере, када је Кавкаска Албанија постала провинција Сасанидске државе, где је добила персијски назив Аран.
И поред етимолошке блискости сви ти догађаји немају никакве везе са балканским Албанцима. Историчар Ксенија Тревер, један од водећих стручњака за ову област, пронашла је „албанске” топониме чак и у Италији и Шкотској. На пример, „Албанија” је древни келтски назив за Шкотску, а највеће шкотско брдовито острво зове се Аран. У латинском језику постоји реч „albus”, што значи „бео”. Сасвим је могуће да управо од те речи потичу поменути „планински” топоними на Кавказу, у Шкотској и Италији.
Такво је данашње стање истраживања проблема историје албанског етноса. Оно не даје основа да се недвосмислено говори о Албанцима као древном народу Балкана који самим тим полаже историјска и етничка права на Косово и друга подручја уцртана на карти потенцијалне „Велике Албаније”.
----------
Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
Један од главних аргумената против теорије о илирском пореклу косовских Албанаца јесте одсуство трагова албанских споменика на територији савременог Косова и обиље српских градова, храмова, манастира и других историјских сведочанстава материјалне културе Срба на овом подручју, а такође чињеница да Албанци све до почетка 20. века нису имали књижевни језик. На пример, довољно је поменути да су програмски документи о проглашавању независности Албаније од Турске, усвојени 28. новембра 1912. на Свеалбанском конгресу у Валони, као и сама декларација о независности, били написани на турском језику, без обзира на „лингвистичке” одлуке Свеалбанског конгреса у Битољу. Делегати са Косова и других подручја Балкана који су тада дошли у Валону уопште нису говорили албански. Прва влада независне Албаније која је тада формирана била је принуђена да своје одлуке пише турским словима, јер нико од чланова кабинета Исмаила Кемала није знао албанску латиницу.
Постоји у историографији и својеврсна „међутеорија”, која признаје Албанцима илирске корене, али веома посредно и делимично. Према тој теорији, Албанци су се као нови етнички ентитет појавили почетком средњег века услед мешања различитих елемената старих илирских, дачанских (дарданских) и трачких палеобалканских супстрата. Другим речима, они нису директни и непосредни потомци Илира или Дарданаца. Узгред, управо у том периоду се одвијао процес интензивног формирања српске државности, између осталог и на територији савременог Косова. Поред Призрена и других занатско-трговачких центара значајну улогу у том процесу одиграли су српски православни манастири.
У оквиру ове теме нећемо занемарити ни експерте такозване „Међународне кризне групе”. Ова невладина организација тесно је повезана са западним центрима моћи и конкретно са америчким војнополитичким круговима. Чак и њени експерти у најновијим анализама историјског процеса настанка албанске националне самосвести принуђени су да истакну да се „све до краја 19. века међу Албанцима није појавило масовно и специфично осећање националног идентитета”, тако да сва „осећања ‘националног препорода’ међу Албанцима представљају релативно нов историјски феномен”.
Посебно треба рећи нешто о такозваној „кавкаској” верзији настанка Албаније, везаној за некадашњу „Кавкаску Албанију”. Чак и сами албански истраживачи тврде да та државна творевина нема никакве везе са „балканском” Албанијом и балканским Албанцима. Према најбоље аргументованој верзији, у почетку су житељи Кавкаске Албаније били представници казашког рода Албан. То је био савез 26 племена која су говорила на језицима лезгинског огранка нахо-дагестанске језичке породице.
Кавкаска Албанија је настала у периоду од краја 2. до средине 1. века пре нове ере, када се на југоистоку Кавказа појавила древна држава на територији данашњег Азербејџана, Грузије и Дагестана. Низ јерменских области је припао Албанском царству 387. приликом поделе Јерменије између Сасанидског Ирана и Римске империје. Албанско царство је изгубило самосталност у 5. веку нове ере, када је Кавкаска Албанија постала провинција Сасанидске државе, где је добила персијски назив Аран.
И поред етимолошке блискости сви ти догађаји немају никакве везе са балканским Албанцима. Историчар Ксенија Тревер, један од водећих стручњака за ову област, пронашла је „албанске” топониме чак и у Италији и Шкотској. На пример, „Албанија” је древни келтски назив за Шкотску, а највеће шкотско брдовито острво зове се Аран. У латинском језику постоји реч „albus”, што значи „бео”. Сасвим је могуће да управо од те речи потичу поменути „планински” топоними на Кавказу, у Шкотској и Италији.
Такво је данашње стање истраживања проблема историје албанског етноса. Оно не даје основа да се недвосмислено говори о Албанцима као древном народу Балкана који самим тим полаже историјска и етничка права на Косово и друга подручја уцртана на карти потенцијалне „Велике Албаније”.
----------
Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
Нема коментара:
Постави коментар