Prva kafana u Evropi otvorena je 1522. godine u Beogradu, priča
kaže “negde na Dorćolu”. Od tada, pa do danas, kafane su ostale značajno mesto
u društvenom životu Srbije.
Svoj procvat beogradske kafane, ali i one širom Srbije,
doživljavaju u 19. veku, za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića.
"Kafana, na turskom jeziku, znači kuća u kojoj
se pije kafa. U šesnaestom veku Turci osvajajući Evropu grade
džamije, karavan-saraje, hanove i 'kuće u kojima se pije kafa'. Beograd 1522.
godine postaje prvi evropski grad, koji dobija kafanu. Vremenom 'najvažnija
institucija' dobija nove dimenzije", objasnio nam je autor knjige
"Stare kafane Beograda", Vidoje Golubović.
Zahvaljujući knezu Milošu i njegovim zakonima, srpsko
ugostiteljstvo tog vremena postaje savršeno uređeno, tako da se tačno znalo šta
se sme, a šta ne.
"Tako se, na primer, u kafani 'Znak pitanja', koja
se nalazi u neposrednoj blizini Saborne crkve, nije pušilo, nije psovalo i nije
pljuvalo", istakla je Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti.
Pomenutim zakonima kneza Miloša bilo je određeno od kojeg
materijala treba da se grade kafane i mehane, koje kvadrature, koliko žena sme
da služi u jednom takvom objektu i slično.
"Za razliku od današnjih kafića, tadašnje kafane su bile
skromnih dimenzija, u njima je najčešće bilo ne više od tri-četiri stola, a
plafon je bio tako nizak da gosti uglavnom ne bi mogli da se isprave u
njima", objasnio je Golubović.
Mehane i kafane bile su stecište kulturnog, političkog i
privrednog života. U njima su se sklapali poslovi, pisale pesme i planirali
prevrati.
Tako se veruje da je upravo u pomenutoj kafani "Znak
pitanja" bio smešten prvi bilijarski sto u Srbiji. Prva sijalica u
Beogradu zasijala je u kafani "Hamburg" ("Proleće") u
Masarikovoj ulici, a telefon je prvi put zazvonio u kafani "Tri
lista".
U kafanama su bile izvedene i prve pozorišne predstave i filmske
projekcije. Zanimljivo je i da je u period posle Prvog svetskog rata Skupština
jedno vreme zasedala u "Kasini".
Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860.
godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da
se stanovništvo u kafani može zadržavati do 23 časa, a da posle tog vremena
niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza vlasnika
kafana bila je i da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u 22 časa.
Uprkos svim zakonima i naredbama, "najstariji zanat"
je ipak uspevao da opstane iza zidova mehana i kafana. Knez Miloš je pokušavao
da iskoreni ovu pojavu zahtevajući da se svaka žena uhvaćena u tom poslu baci u
Savu, kao i oni koji su se bavili podvođenjem.
Golubović navodi da su u to vreme u hladnim talasima Save
skončale mnoge Vlahinje, Grkinje, Romkinje, kao i to da nema pisanih tragova da
su se Srpkinje bavile prostitucijom.
Kakva je razlika između mehana, kafana i gostiona, kao i kako su
se tadašnji ugostitelji dovijali da izvuku koji dinar više od gostiju,
pogledajte u našem video prilogu.
Нема коментара:
Постави коментар