СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ СЕБЕ ОЗБИЉНО СЕБЕ СМАТРАЈУ БЕЗМАЛО ЦЕНТРОМ ВАСИОНЕ И „ЗЕМЉОМ
БОГА”
СЕНАТОРИ Бенџамин Кардин (демократа) и Џон Мекејн (републиканац) поднели су Конгресу САД предлог закона који ће омогућити да се на све земље прошири важење фамозног закона „Акт Магнитског”.
Та иницијатива назива се, ни мање ни више, него „Акт о глобалној контроли у области људских права”, а за одговорног за светски поредак постављен је Председник САД - баш он је обавезан да објављује и обнавља спискове лица која су одговорна за „извршење ванпарничних убистава, мучења и других озбиљних кршења људских права”.
Бен Кардин, познат као иницијатор „Акта Магнитског”, сматра да су велики прекршиоци људских права - од Зимбабвеа до Украјине и од Хондураса до Папуа-Нове Гвинеје упозорени„ - а Џон Мекејн верује да предлог закона одговара националним интересима САД.
Наравно, може се сигурно претпоставити да је ”Акт Магнитског„ уследио после стављања ван снаге амандмана Џексона-Веника у односу на Русију, а каснија размена љубазности између наших земаља - само је краткотрајна турбуленција у развоју односа. Међутим, атмосфера и коментари поводом нове законодавне иницијативе поново откривају управо разузданост империјалне фантазије која далеко излази из оквира међународних односа.
За америчке политичаре разлика између Зимбабвеа и Украјине не постоји - то је чињеница. Да би се то увидело, довољно је само упознати се са бројним радовима апологета транзитологије током 1990-их.
Била је потребна најмање деценија да би академска наука САД почела да схвата да не постоје једни исти закони за анализу догађаја на постсовјетском простору и у афричким или јужноамеричким земљама. Оно што је за здравомислећег руског грађанина очигледна бесмислица, за америчку политичку мисао била је једна од догми на основу које се формирала стратегија спољне политике САД. Али, то је тек пола невоље.
САД, у ствари, озбиљно себе сматрају безмало центром Васионе, главним чуваром слобода и заштите људских права у читавом свету, без изузетка. Зато многе иницијативе изгледају управо као синдром империјалне психозе, пошто никаквим здравим аргументима није могуће објаснити америчке поступке, на пример, у односу на Украјину, почев од дељења слаткиша ”мајданцима„ у Кијеву и завршавајући петицијом на сајту Беле куће: ”Искористите све законске и уставне мере да сада ослободите Јулију Тимошенко. Она је - политички затвореник украјинског режима„.
Такав позив на званични сајт може да постави само грађанин САД, а може да га потписује сваки грађанин света. До сада је прикупљено више од 100 хиљада потписа и сада петиција иде на разматрање америчке администрације. Запањује лакоћа са којом се Американци, и да не трепну, мешају у унутрашње ствари било које земље.
Укратко, не ради се само о иницијативама појединих сенатора, него управо о националној империјалној умишљености, која не може да се сакрије или једноставно не примећује. Шта даље?
Састављати и допуњавати спискове руских или постсовјетских хомофоба руком председника САД? Стављати на њих сваког, не само стаљинисте, него и све истраживаче који покушавају да објективно посматрају историју СССР-а у време Јосифа Стаљина? И све оне, који су носталгични према епохи развијеног социјализма или социјалистичким земљама Европе?
Својевремено је ”Минхенски говор„ Владимира Путина изазвао ефекат експлодиране бомбе, а демонизација председника Русије и ”путинизма„ као опасног тренда читавог постсоцијалистичког света, постала је одговор на изјаву руског председника о неприхватљивости живота у униполарном свету, односно о недопустивости ескалације империјалних амбиција САД, тим пре што је можда неком, али постсовјетској Русији није по чувењу познат совјетски империјални оглед и бројни покушаји СССР да иступа као чувар света социјализма и читаве планете. Ствара се утисак да су САД и даље остале у парадигми Хладног рата прошлог века, и ако се он за неког и завршио, онда очигледно није за амерички политички естаблишмент.
На који начин можемо сада да изграђујемо односе између наших земаља с обзиром на чињеницу да је у нашем друштву ниво антиамеричких расположења необично висок?
Отворено говорећи, ја не видим излаз из садашње ситуације. Јер, ако америчка страна види своје животне националне интересе у томе да на све начине и свим методама дискредитује и руске лидере и руске иницијативе, онда ни до чега доброг нећемо доћи.
Гласови појединих америчких експерата, на пример, професора Колумбијског универзитета, Стива Коена или Кена Јовита са Берклија, једноставно нестају на скали немилосрдне критике Русије и руске реалности од стране САД.
Шта треба да се промени у америчкој реалности да би империјална психоза престала да буде руководећа идеја и смерница спољне и унутрашње политике?
Јесу ли у праву они који сматрају да због тога САД треба да престану да постоје?
Познати професор Нил Фергусон директно упозорава америчку администрацију да је колапс империје ствар која је апсолутно непредвидљива и неочекивана и да ниједна империја у свету мије могла да мимоиђе самоуништење. Сем тога идеологија - комунистичка или либерална - нису спасавале и неће спасити никога.
Наравно, то је унутрашња ствар Сједињених Држава и можда ће бити потребна потпуно нова генерација пре него што се смањи степен империјалних амбиција ”Земље Бога„ преко океана. Ипак, не желим чак ни да помислим чиме то може да се заврши за саме Американце.
Својевремено сам за америчке студенте нацртао слику колапса САД да бих очигледно показао стање постсовјетске свести у Русији и земљама СНГ. ”То не може бити НИКАДА!„ - викали су у хору момци и девојке у далеком Мичигену. ”Ех, децо - одговорио сам - када смо године 1980. ми имали по двадесет година и ми смо исто тако викали„.
Студенти су се запањили: до њих је одједном допро огроман историјски парадокс - могућност колапса суперсиле ХХ века.”
СЕНАТОРИ Бенџамин Кардин (демократа) и Џон Мекејн (републиканац) поднели су Конгресу САД предлог закона који ће омогућити да се на све земље прошири важење фамозног закона „Акт Магнитског”.
Та иницијатива назива се, ни мање ни више, него „Акт о глобалној контроли у области људских права”, а за одговорног за светски поредак постављен је Председник САД - баш он је обавезан да објављује и обнавља спискове лица која су одговорна за „извршење ванпарничних убистава, мучења и других озбиљних кршења људских права”.
Бен Кардин, познат као иницијатор „Акта Магнитског”, сматра да су велики прекршиоци људских права - од Зимбабвеа до Украјине и од Хондураса до Папуа-Нове Гвинеје упозорени„ - а Џон Мекејн верује да предлог закона одговара националним интересима САД.
Наравно, може се сигурно претпоставити да је ”Акт Магнитског„ уследио после стављања ван снаге амандмана Џексона-Веника у односу на Русију, а каснија размена љубазности између наших земаља - само је краткотрајна турбуленција у развоју односа. Међутим, атмосфера и коментари поводом нове законодавне иницијативе поново откривају управо разузданост империјалне фантазије која далеко излази из оквира међународних односа.
За америчке политичаре разлика између Зимбабвеа и Украјине не постоји - то је чињеница. Да би се то увидело, довољно је само упознати се са бројним радовима апологета транзитологије током 1990-их.
Била је потребна најмање деценија да би академска наука САД почела да схвата да не постоје једни исти закони за анализу догађаја на постсовјетском простору и у афричким или јужноамеричким земљама. Оно што је за здравомислећег руског грађанина очигледна бесмислица, за америчку политичку мисао била је једна од догми на основу које се формирала стратегија спољне политике САД. Али, то је тек пола невоље.
САД, у ствари, озбиљно себе сматрају безмало центром Васионе, главним чуваром слобода и заштите људских права у читавом свету, без изузетка. Зато многе иницијативе изгледају управо као синдром империјалне психозе, пошто никаквим здравим аргументима није могуће објаснити америчке поступке, на пример, у односу на Украјину, почев од дељења слаткиша ”мајданцима„ у Кијеву и завршавајући петицијом на сајту Беле куће: ”Искористите све законске и уставне мере да сада ослободите Јулију Тимошенко. Она је - политички затвореник украјинског режима„.
Такав позив на званични сајт може да постави само грађанин САД, а може да га потписује сваки грађанин света. До сада је прикупљено више од 100 хиљада потписа и сада петиција иде на разматрање америчке администрације. Запањује лакоћа са којом се Американци, и да не трепну, мешају у унутрашње ствари било које земље.
Укратко, не ради се само о иницијативама појединих сенатора, него управо о националној империјалној умишљености, која не може да се сакрије или једноставно не примећује. Шта даље?
Састављати и допуњавати спискове руских или постсовјетских хомофоба руком председника САД? Стављати на њих сваког, не само стаљинисте, него и све истраживаче који покушавају да објективно посматрају историју СССР-а у време Јосифа Стаљина? И све оне, који су носталгични према епохи развијеног социјализма или социјалистичким земљама Европе?
Својевремено је ”Минхенски говор„ Владимира Путина изазвао ефекат експлодиране бомбе, а демонизација председника Русије и ”путинизма„ као опасног тренда читавог постсоцијалистичког света, постала је одговор на изјаву руског председника о неприхватљивости живота у униполарном свету, односно о недопустивости ескалације империјалних амбиција САД, тим пре што је можда неком, али постсовјетској Русији није по чувењу познат совјетски империјални оглед и бројни покушаји СССР да иступа као чувар света социјализма и читаве планете. Ствара се утисак да су САД и даље остале у парадигми Хладног рата прошлог века, и ако се он за неког и завршио, онда очигледно није за амерички политички естаблишмент.
На који начин можемо сада да изграђујемо односе између наших земаља с обзиром на чињеницу да је у нашем друштву ниво антиамеричких расположења необично висок?
Отворено говорећи, ја не видим излаз из садашње ситуације. Јер, ако америчка страна види своје животне националне интересе у томе да на све начине и свим методама дискредитује и руске лидере и руске иницијативе, онда ни до чега доброг нећемо доћи.
Гласови појединих америчких експерата, на пример, професора Колумбијског универзитета, Стива Коена или Кена Јовита са Берклија, једноставно нестају на скали немилосрдне критике Русије и руске реалности од стране САД.
Шта треба да се промени у америчкој реалности да би империјална психоза престала да буде руководећа идеја и смерница спољне и унутрашње политике?
Јесу ли у праву они који сматрају да због тога САД треба да престану да постоје?
Познати професор Нил Фергусон директно упозорава америчку администрацију да је колапс империје ствар која је апсолутно непредвидљива и неочекивана и да ниједна империја у свету мије могла да мимоиђе самоуништење. Сем тога идеологија - комунистичка или либерална - нису спасавале и неће спасити никога.
Наравно, то је унутрашња ствар Сједињених Држава и можда ће бити потребна потпуно нова генерација пре него што се смањи степен империјалних амбиција ”Земље Бога„ преко океана. Ипак, не желим чак ни да помислим чиме то може да се заврши за саме Американце.
Својевремено сам за америчке студенте нацртао слику колапса САД да бих очигледно показао стање постсовјетске свести у Русији и земљама СНГ. ”То не може бити НИКАДА!„ - викали су у хору момци и девојке у далеком Мичигену. ”Ех, децо - одговорио сам - када смо године 1980. ми имали по двадесет година и ми смо исто тако викали„.
Студенти су се запањили: до њих је одједном допро огроман историјски парадокс - могућност колапса суперсиле ХХ века.”
Нема коментара:
Постави коментар