Ал Каида је оружана формација НАТО

Банкар Ал-Каиде, Јасин ал-Кади, који је после терористичких напада на амбасаде Кеније и Танзаније 1998. године  унет у списак потерница САД, истовременоје  био лични пријатељ бившег потпредседника САД, Дика Чејнија и актуелног премијера Турске Реџепа Таипа Ердогана   

Испоставља се да ја тај „терориста” живео на високој нози и својим авионом путовао по читавом свету без обзира на санкције ОУН-а. На пример, он је 2012. најмање четири пута посетио г-а Ердогана долазећи на резервни аеродром у Истанбулу

Све камере за надзор тада су искључиване, а њега је лично дочекивао шеф обезбеђења премијера заобилазећи царинску контролу. Само, Ердоган је деловао у оквирима стратегије НАТО

       

ДОКАЗИ о повезаности премијера Турске, Реџепа Таипа Ердогана, са Ал-Каидом потресају турску политику.

Али, Анкара није просто енергично подржавала тероризам у Сирији, она је то чинила - у оквиру стратегије НАТО-а. Управо то потврђује неприродан карактер оружаних формација које иступају против државе и сиријског народа.

Власти држава - чланица НАТО-а још увек настављају да тврде да се интернационални покрет џихада, који су оне подржавале од дана његовог оснивања у време рата у Авганистану против совјетских трупа 1979. године, окренуо против њих још у време ослобођења Кувајта 1991. године.

Оне оптужују Ал-Каиду за нападе на америчке амбасаде у Кенији и Сомалији и за организовање терористичког напада 11. септембра, али признају да су после уклањања Осаме бин Ладена 2011. неки џихадисти опет сарађивали са њима у Либији и Сирији.

Вашингтон тврди да је 2012. ставио тачку на то тактичко зближавање. Међутим, ову верзију оповргавају чињенице.

Ал-Каида је увек имала истог непријатеља као и атлантска Алијанса што још једном потврђује скандал који сада потреса читави Турску.

Сазнало се, наиме, да је банкар Ал-Каиде, Јасин ал-Кади, који је после терористичких напада на амбасаде Кеније и Танзаније 1998. године  унет у списак потерница САД, истовремено био лични пријатељ бившег потпредседника САД, Дика Чејнија и актуелног премијера Турске Реџепа Таипа Ердогана. Испоставља се да ја тај „терориста” живео на високој нози и својим авионом путовао по читавом свету без обзира на санкције ОУН-а. На пример, он је 2012. најмање четири пута посетио г-а Ердогана долазећи на резервни аеродром у Истанбулу.

Све камере за надзор тада су искључиване, а њега је лично дочекивао шеф обезбеђења премијера заобилазећи царинску контролу.

Према чињеницама турске полиције и судских органа који су открили те податке и 17. децембра 2013. осудили на затворску казну децу неколико министара, која су била уплетена у тај предмет, а која су пре тога била изузета из истраге или, чак, разрешена дужности од стране премијера, Јасин ал-Кади и Реџеп Ердоган створили су компликован систем издвајања фондова за финансирање Ал-Каиде у Сирији.

У тренутку када је та незамислива двострука игра постала позната широкој јавности, турска жандармерија ухапсила је близу сиријске границе камион који је превозио оружје упућено Ал-Каиди. Једно од задржаних лица изјавило је да је пратило пошиљку да би је предало „хуманитарној” турској организацији Муслиманске браће, а други задржани је тврдио да је агент специјалне службе за посебне задатке. На крају је управник царине забранио полицији и правосудним органима да се мешају у тај случај, саопштио да је тај превоз поверљива операција турских специјалних служби и дао наредбу да тај камион са теретом може да настави свој пут.

Спроведена истрага показала је да је за финансирање Ал-Каиде Турска искористила иранску групацију да би истовремено могла да прикривено делује у Сирији и изводи терористичке операције у Ирану.

Извођењем операције „Иран-Контрас” НАТО је у Ирану створио сложену ситуацију у окружењу бившег председника Рафсанџанија, што потврђује пример шеика Роханија који је постао председник.

Ове чињенице постају познате управо у моменту када сиријска политичка опозиција, која се налази у изгнанству, износи нову верзију догађаја уочи сазивања конференције „Женева-2”: Џебхат ан-Нусра и Исламски Емират Ирака и Леванта само су „станица за замену” сиријских специјалних служби, а њихов главни циљ је да тероришу становништво и придобију га за подршку актуелне власти. Према томе, једина наоружана опозиција је само Сиријска Слободна Армија (ССА) и она признаје само своју власт тако да са представницима на конференцији неће бити никаквих проблема.

Дакле, ми треба да заборавимо како је та иста опозиција три године узастопце обасипала похвалама Ал-Каиду и да се не сетимо да су државе – чланице НАТО затварале очи на ширење тероризма по читавој територији Сирије.

Због тога, чак и ако већина лидера атлантске Алијансе нису знали да је њихова организација подржавала међународни тероризам, главну одговорност за међународни тероризам свакако треба да сносе земље НАТО-а.