Странице

недеља, 12. јануар 2014.

HITLER O SRBIMA

Nemački firer je imao antisrpski kompleks, za njega su Srbi bili bombaši, ubice kraljeva, zaverenici, pučisti i krivci za svetske požare i evropske ratove * Istovremeno, Hitler je tvrdio da Srbi imaju veliku državotvornu snagu, osećaj političke misije i istorijske uloge
Herman Nojbaher, specijalni izaslanik za Balkan u ministarstvu spoljnih poslova Trećeg Rajha, o čijim smo iskustvima – opisanim u knjizi “Specijalni zadatak Balkan” izdatoj kod nas od strane “Službenog lista SCG” 2005. godine – u ratu na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije u dva navrata pisali (prvo o saradnji sa Dražom i četnicima, a potom i o Titu i partizanima), jedan je od retkih bliskih saradnika Adolfa Hitlera koji mogu da nam pruže zanimljiv uvid u to šta je ovaj mislio o Srbima.
Ovako on ukratko sublimira stav nemačkog fireraHitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca, koja polako izumire, a koja od godine 1914. ima antisrpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rataSrbi su za njega: bombaši, ubice kraljeva, zaverenici, pučisti i krivci za svetske požare i evropske ratove. Ovo su bile uobičajne titule koje su Srbi stekli u austrougarskim krugovima”.
Tokom jednog tročasovnog razgovora koji je vodio sa Adolfom Hitlerom, nemački firer mu je rekao i ovo:
- Mi nikada ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod koji poseduje osećaj političke misije i istorijske uloge postane suviše moćan. Upravo su Srbi taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, kao i velike, ambiciozne ciljeve, koji idu čak do Egejskog mora. Imam ozbiljne rezerve prema tome da takav narod u njegovim nastojanjima i ambicijama, ja još posebno ohrabrim i podržim!
U nemačkom državnom i vojnom vrhu svima je bio poznat stav Hitlera, koji se protivio svakoj ideji koja vodi jačanju Srba, zbog čega je uporno odbijao od strane Nojbahera predloženo stvaranje Velikosrpske federacije i Dražin zahtev za naoružavanje 50.000 četnika za borbu protiv partizana.
Ribentrop i Himler su podržali Nojbaherov predlog da se na slobodu puste visoki dostojanstvenici Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović. Njegov plan je propao zato što je Hitler bio decidno protiv toga, pošto je “patrijarh Gavrilo neprijatelj”.

NOJBAHER O SRBIMA
Premda će se mnogima učiniti suvišnim, smatramo da je izuzetno zanimljivo pružiti uvid čitaocima u to kako je sam Nojbaher gledao na Srbe, i kakvo je mišljenje u toku rata razvio.
On, između ostalog, piše: “Srbija ima pretežno agrarni karakter. Preko osamdeset odsto stanovništva čine seljaci.Seljaštvo ove zemlje je vaspitano u patrijarhalnom duhu, a prema svemu novom odnosi se sa dubokim nepoverenjem. Kako su vekovima bili turski podanici, naučili su do savrsenstva lekciju o pružanju otpora i to na lukav i uporan način. U srpskom seljaku video sam jednu od najjačih poluga protiv boljševizacije Balkana.”
Dalje kaže: “Srbi, kao i Bugari imaju u socijalnom pogledu seljačko-demokratsku strukturu(…) Hrvat ima svest o tome da pripada istoriji koja je kulturno i civilizacijski nadmoćna, dok Srbin, u poređenju sa njim, poseduje superiornu državotvornu snagu.”
Nojbaher misli da su Srbi čisti Sloveni, a da su “Crnogorci Srbi koji imaju posebnu samosvest o tome da su upravo oni najbolji Srbi.”
Govoreći o otporu koji su komunističkoj kolektivizaciji pružali Rumuni Nojbaher kaže: “Šta je sve, međutim, srpski seljak u stanju da podnese, u pogledu pasivnog otpora, upornosti i lukavosti, daleko prevazilazi snage mekšeg Rumuna. Tokom pet vekova turske vladavine, Srbin je bio prisiljen da gotovo automatski ima jedno svoje lice, a drugo koje pokazuje osmanlijskom gospodaru.”
Takođe: “Najjače tkivo, najsnažniji narod na okupiranom Balkanu je srpski, a on je najgore prošao. Od 1941. godine Srbe su Nemci tretirali kao poražene neprijatelje, kao glavne krivce zbog izbijanja nemačko-jugoslovenskog rata. Zbog toga su Srbi zaslužili da se sa njima tako strogo postupa. Srbi su toliko krivi, da ma kako se sa njima nemilosrdno postupa, zaslužili su još goru sudbinu. Teritorij gde žive Srbi bio je potpuno pocepan i unakažen.”
O tome zbog čega je na prostoru Jugoslavije došlo do ustanka u obimu kakav nigde drugde u okupiranoj Evropi nije viđen, Nojbaher piše: “Specifična konfiguracija tla, nasledna obdarenost naroda za konspirativne delatnosti i njihova sklonost da nezadovoljstvo rešavaju upotrebom oružja, sve je to pogodovalo tome da dođe do ovih oblika otpora. Svemu navedenom treba dodati i često prisutnu anarhičnu individualnost, koja je savršeno ravnodušna prema aktu kapitulacije koji je potpisala njihova legitimna vlast, a koji je i deo međunarodnog prava. Ne treba zaboraviti ni revolucionarne ideologije, jer za njih otpor predstavlja put da se dokopaju vlasti. Kada u takvom svetu ljudi prime podršku, instrukcije i naoružanje sa strane, onda dobijemo pakao na zemlji. Ubistva smenjuju represalije, pa su opet na dnevnom redu ubistva, zatim represalije, i tako redom.”
A kakav su na njega utisak ostavili Crnogorci?
“Veliki ponos Crnogorci nalaze u činjenici da svemoćnim Turcima nije nikada pošlo za rukom da potpuno ovladaju njihovom malom zemljom.
Jednom sam nekom uglednom Crnogorcu u šali kazao: ‘Moguće da Turci i nisu bili toliko zapeli da osvoje taj komadić kamene pustinje, koja se zove Crna Gora?’. On to uopšte nije razumeo kao šalu, već se naljutio. Drugom Crnogorcu sam rekao: ‘Vi, Crnogorci, ste neka vrsta srpskih Tirolaca. Ono što u očima Nemaca predstavljaju Tirolci, to su Crnogorci za Srbe!’ Ja sam pri tome, naravno, mislio da dam kompliment Crnogorcima, jer se svako seća Andreasa Hofera, koji se borio protiv Napoleona i francuske okupacije. Crnogorac mi je na to mirno ovako odgovorio: ‘Bolje da kažete: Crnogorci su srpski Prusi!
Oni jednostavno ne žele da ih čovek drugačije vidi, sem u velikim, svetskim okvirima.”

U BEČKOM SKLONIŠTU SA PATRIJARHOM DOŽIĆEM I VLADIKOM NIKOLAJEM
Nojbaher govori i o svojim iskustvima sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Gavrilom ivladikom Nikolajem Velimirovićem koje je izvukao iz logora i smestio u jedno bavarsko selo u kome su se, kako tvrdi, osećali dobro i “bili duboko impresionirani činjenicom da u Nemačkoj živi tako mnogo religioznih ljudi. Patrijarh i mitropolit posebno su bili dirnuti načinom kako Nemci slave Božić uz božičnu jelku, uključujući i predivnu, besmrtnu božičnu pesmu ‘Spokojna noć, sveta noć’. Obojica su iskreno izjavila, da su o nemačkom narodu do sada imali sasvim drugačiju predstavu“. Nojbaher kaže i da su patrijarha deca u tom nemačkom selu pozdravljala kao Svetog Nikolu (Deda Mraza), zbog njegove duge i sede brade.
Pred sam kraj rata bili su zajedno u protivvazdušnim skloništima bečkih hotela “Imperijal” i “Bristol” kako bi se zaštitili od kiše američkih bombi. Ovako on opisuje bombardovanje Beča 12. marta 1945. godine, koje mu je ostalo u naročitom sećanju: Bombe su pljuštale oko hotela ‘Bristol’, a u podrumu tog hotela sedeli smo Nikolaj i ja i vodili filozofske razgovore. Tema nam je bio francuski mislilac Paskal i njegovo delo ‘Misli’. S vremena na vreme, teške ekplozije potresle su naš podrum i punile ga prašinom. U tom trenutku ja bih ustao i kazao nekoliko reči, kako bih umirio i ohrabrio brojnu decu i žene, koji su bili sa nama u skloništu.

Istovremeno bi se u svoj svojoj veličini uspravio srpski patrijarh sa dugom, belom bradom i zlatnim velikim krstom obešenim o grudi, koji je do tada sedeo pored mene. Podigao je ruku u pravcu ljudi, koji su bili uplašeni i plakali su. Boljeg čoveka i veću pomoć u borbi protiv panike ne bih mogao da nađem. Posle svega nekoliko sekundi, u podrumu je opet vladao mir.

Нема коментара: