„Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.”
Патња је део пута до истине и правде. Али патња није за слабе, само храбар човек зна да се са патњом избори. У свету лажи и преваре какву нам данас намеће западна „цивилизација”, истина и правда не постоје. Самим тим патња је део свакодневнице. Не треба да нас чуди да људи то не могу да издрже. Не треба да нас изненади да се људи предају и одустају. Саткани су од слабог материјала, немају храбрости, немају вере, уствари једноставно речено – нису Срби.
Право на избор начина живота је право сваког појединца. Не можемо очекивати од сваког да хода право. За такву одлуку потребно је вере и храбрости. Мислећи да је лакше, да ће можда боље проћи, многи су се одлучили да пузе и једу мрвице из руке оних који су их спустили на колена. Наше је да им као искрени хришћани пожелимо срећу. Када их руке и колена заболе од пузања, неће имати снаге да се поново дигну на ноге. Ту истину нажалост сазнаће касно.
Производ њихове слабости је да проклињу судбину што су Срби. Сматрају себе неком „цивилизованом елитом” углавном се кријући иза сумњиво стеченог капитала или незаслужене политичке функције. Желећи да избришу своју прошлост и истину о себи. Први кораци у додворавању својим западним газдама је понизност и одрицање од српства. Уствари би ми требало од њих да се оградимо. Срамота је да неко и помисли да такви заслужују поред свог имена да ставе Србин.
Убедили су себе како би им било боље да су Енглези, Швајцарци …
Нажалост од свог кукавичлука не виде истину. Не виде да уместо да уче бајке о поштеном лопову Робин Худу, или неке легенде о мештанину који није хтео да се клања шеширу постављеном на тргу кога они зову Виљем Тел … Живот им је подарио могућност коју не знају да препознају. Могућност да буду поносни, али за препознавање те могућности је потребно бар мало храбрости. Има ли народа на свету који не би пожелео да су му преци Лазаревићи, Немањићи, Обилићи … Који народ има Карађорђа, Синђелића, Мишића, Путника, Степановића …
Њихов страх их је оковао, и мисле ако кажу да нису Срби да ће их страх проћи. Наравно да нису Срби, али баш зато их страх неће проћи. Страх је део њих, да су Срби страх их не би победио. Треба их прихватити такве, као и сваку покварену робу, рок им је истекао, а такви су идеални да буду део „цивилизоване Европе”. Њихове водиље су јасне: тренуци привилегија, задовољства, користи. Како од таквих „цивилизованих” очекивати да схвате да се „Отаџбини мора дати све, а од Отаџбине се не узима ништа” како је војвода Степа Степановић волео да каже.
За њих би сигурно била несхватљива прича о српском војводи који је, када је примио своју прву пензију и видео колика је, једноставно пензију вратио поштару са наредбом да се хитно врати и да се преполови јер је превелика. Како би они могли да схвате речи војводе Степе Степановића:
„Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?”
Данас су ти „цивилизовани европејци” успели да упропасте државу, не дозволивши српском пензионеру на било који начин да покаже да је истог кова као и његов поносити и часни војвода. Српски пензионер више нема шта да врати поштару а камоли да нешто преполови.
Ови данашњи Срби по потреби много боље схватају нека нова правила о вредностима. Вредности где за њих није ништа много и незаслужено, а други нек се снађу. Није им страно како читамо по дневној штампи да врше и по пет и више државних функција. И ако је сваком нормалном јасно да је то и физички неизводљиво. Само међу таквима је могуће китити се без срама нечим што ти не припада. Покушавајући да лече неке комплексе који су се дубоко уцртали у њихову личност. Самим тим више нас и не чуди ко се све налази на одређеним функцијама, коме се све додељују важна звања, ко се назива магистром, доктором …
Ко све мисли да има права да краде новац своје Отаџбине … Уствари код овог последњег сам погрешио, они нису Срби, па самим тим Србија није њихова Отаџбина. Та господа су из оне „цивилизације” тако да реч Србин користе искључиво када им је потребна за личну корист. Вероватно су ту нашли оправдање за своје „поштење”.
Њихова срца нису никад искрено била у вери, никада нису искрено веровали у пут светосавски. Мањак храбрости да крену правим путем због недостатка вере оставио их је ускраћеним да кроз живот ходају поносно. Не знам да ли њих то брине, али нису имали право да због свог кукавичлука оставе срамоту својој деци. Речи Николе Тесле:
„Човек је рођен да ради, да трпи и да се бори, ко то не чини мора пропасти.”
Делују сувише тешко за њихова слаба леђа и још слабију вољу. Они нису спремни да раде а камоли да трпе, борба је нешто што они ни не разумеју. Једини спас виде у препуштању општој стихији лажних западних вредности.
Србија само треба да зна да ће јој бити боље онда када буде бирала оне који су поносни што су Срби.
Патња је део пута до истине и правде. Али патња није за слабе, само храбар човек зна да се са патњом избори. У свету лажи и преваре какву нам данас намеће западна „цивилизација”, истина и правда не постоје. Самим тим патња је део свакодневнице. Не треба да нас чуди да људи то не могу да издрже. Не треба да нас изненади да се људи предају и одустају. Саткани су од слабог материјала, немају храбрости, немају вере, уствари једноставно речено – нису Срби.
Право на избор начина живота је право сваког појединца. Не можемо очекивати од сваког да хода право. За такву одлуку потребно је вере и храбрости. Мислећи да је лакше, да ће можда боље проћи, многи су се одлучили да пузе и једу мрвице из руке оних који су их спустили на колена. Наше је да им као искрени хришћани пожелимо срећу. Када их руке и колена заболе од пузања, неће имати снаге да се поново дигну на ноге. Ту истину нажалост сазнаће касно.
Производ њихове слабости је да проклињу судбину што су Срби. Сматрају себе неком „цивилизованом елитом” углавном се кријући иза сумњиво стеченог капитала или незаслужене политичке функције. Желећи да избришу своју прошлост и истину о себи. Први кораци у додворавању својим западним газдама је понизност и одрицање од српства. Уствари би ми требало од њих да се оградимо. Срамота је да неко и помисли да такви заслужују поред свог имена да ставе Србин.
Убедили су себе како би им било боље да су Енглези, Швајцарци …
Нажалост од свог кукавичлука не виде истину. Не виде да уместо да уче бајке о поштеном лопову Робин Худу, или неке легенде о мештанину који није хтео да се клања шеширу постављеном на тргу кога они зову Виљем Тел … Живот им је подарио могућност коју не знају да препознају. Могућност да буду поносни, али за препознавање те могућности је потребно бар мало храбрости. Има ли народа на свету који не би пожелео да су му преци Лазаревићи, Немањићи, Обилићи … Који народ има Карађорђа, Синђелића, Мишића, Путника, Степановића …
Њихов страх их је оковао, и мисле ако кажу да нису Срби да ће их страх проћи. Наравно да нису Срби, али баш зато их страх неће проћи. Страх је део њих, да су Срби страх их не би победио. Треба их прихватити такве, као и сваку покварену робу, рок им је истекао, а такви су идеални да буду део „цивилизоване Европе”. Њихове водиље су јасне: тренуци привилегија, задовољства, користи. Како од таквих „цивилизованих” очекивати да схвате да се „Отаџбини мора дати све, а од Отаџбине се не узима ништа” како је војвода Степа Степановић волео да каже.
За њих би сигурно била несхватљива прича о српском војводи који је, када је примио своју прву пензију и видео колика је, једноставно пензију вратио поштару са наредбом да се хитно врати и да се преполови јер је превелика. Како би они могли да схвате речи војводе Степе Степановића:
„Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?”
Данас су ти „цивилизовани европејци” успели да упропасте државу, не дозволивши српском пензионеру на било који начин да покаже да је истог кова као и његов поносити и часни војвода. Српски пензионер више нема шта да врати поштару а камоли да нешто преполови.
Ови данашњи Срби по потреби много боље схватају нека нова правила о вредностима. Вредности где за њих није ништа много и незаслужено, а други нек се снађу. Није им страно како читамо по дневној штампи да врше и по пет и више државних функција. И ако је сваком нормалном јасно да је то и физички неизводљиво. Само међу таквима је могуће китити се без срама нечим што ти не припада. Покушавајући да лече неке комплексе који су се дубоко уцртали у њихову личност. Самим тим више нас и не чуди ко се све налази на одређеним функцијама, коме се све додељују важна звања, ко се назива магистром, доктором …
Ко све мисли да има права да краде новац своје Отаџбине … Уствари код овог последњег сам погрешио, они нису Срби, па самим тим Србија није њихова Отаџбина. Та господа су из оне „цивилизације” тако да реч Србин користе искључиво када им је потребна за личну корист. Вероватно су ту нашли оправдање за своје „поштење”.
Њихова срца нису никад искрено била у вери, никада нису искрено веровали у пут светосавски. Мањак храбрости да крену правим путем због недостатка вере оставио их је ускраћеним да кроз живот ходају поносно. Не знам да ли њих то брине, али нису имали право да због свог кукавичлука оставе срамоту својој деци. Речи Николе Тесле:
„Човек је рођен да ради, да трпи и да се бори, ко то не чини мора пропасти.”
Делују сувише тешко за њихова слаба леђа и још слабију вољу. Они нису спремни да раде а камоли да трпе, борба је нешто што они ни не разумеју. Једини спас виде у препуштању општој стихији лажних западних вредности.
Србија само треба да зна да ће јој бити боље онда када буде бирала оне који су поносни што су Срби.
Нема коментара:
Постави коментар