Процеси који се тренутно дешавају у „Свет-систему“ и структуре „центар – полупериферија – периферија“, које су настале од њега и које доводе до његових битних промена представљају извор огромних војних конфликата. Свет ступа у епоху промена, када „велики рат“ за прерасподелу сфера утицаја и ресурса, уз низ регионалних ратова, који су му претходили, постаје скоро неизбежна перспектива.
„Велики рат“ се назире. Американци су одавно заузети припремом подручја на коме ће се он водити – Блиски и Средњи Исток. Многи у том рату виде излаз из глобалне кризе.
Експерти издвајају скуп циљева који, како је замислио Онај, који је све испланирао, могу да се постигну само уколико рат постане „победоносан“.
Прва група циљева је одлично видљива:
Да се одвуче пажња народа са Запада од кризе, односно да се његова пажња преусмери ка „глобалном“ непријатељу;
Да се отпишу у највећој могућој мери огромни државни дугови;
Да се избегне котрљање низбрдо САД ка новој „великој депресији“, да се оживи економија и да се створе услови за развој, окретањем „новог листа“;
Да се у „Свет-систему“ за Америку сачува лидерска позиција, која се сада губи;
Да се сачува формирани финансијски систем који се ослања на „Вашингтонски консензус“, да се продужи постојање Федералног резервног система као светског емитента „зеленбаћа“.
У другу групу спада „табу“ - ретко гласно дискутовани циљ – обезбеђење перспективе за опстанак Израела, који, држећи окупиране палестинске територије, може безбедно да постоји само уколико постоји стална конфронтација са суседима (уз подршку Запада), са „победоносном“ војном предношћу у војно-техничкој сфери. Израел за сада има снаге да смрви скоро сваку коалицију арапских земаља. А монополско поседовање нуклеарног оружја у региону гарантује му и обезбеђује га од случајности рата као сигурно средство за уздржавање од коришћења атомског оружја. Немогуће је претпоставити у шта би се претворила држава Израел, смештена на малој и оскудној територији, без природних ресурса, у недостатку сталног спољног непријатеља. Данас је Израелу врло потребан „велики рат“ како би:
Обезбедио (учврстио) довољно висок статусни положај у свету, као резултат победоносне војне кампање;
Искључио могуће смањење или потпуни прекид (због кризе) финансијске подршке Запада, пре свих САД, из које долази 22% преко спољне трговине Израела и још 3,71 милијарда $ директне неповратне финансијске помоћи. Треба приметити да је у 2011. години Немачка у потпуности завршила исплате Израелу репарација за злочине из 2. Светског рата. Америци може да буде претешко да настави да финансијски подржава Израел сама;
Денуклеризировање Ирана, како би Израел могао да се не уздржава у коришћењу свог нуклеарног оружја.
Трећи, и најскривенији циљ, представља „реинкарнација“ светског колонијалног система.
Свет је више од пет векова постојао у условима класичног колонијализма, и тек су у другој половини 20. века, после 2. Светског рата, као резултат формирања снажног центра силе у облику СССР-а и светског социјалистичког система, настали услови за деколонизацију планете. Тако постколонијална епоха данас траје нешто више од пола века, а логика развоја западне економије показује да и тој епохи долази крај. Западни економски систем у условима тржишне конкуренције може стабилно да постоји само уколико постоји стално доливање споља нових ресурса. За стабилно постојање таквог система неопходно је да постоји периферија (колонијална) којом се управља, из које је могуће стално извлачити јефтине ресурсе.
Најновији догађаји, почев од окупације Ирака и Авганистана па све до окупације Либије и чувеног „арапског пролећа“ показују врло очигледно да периферији „Свет-система“ предстоји нова колонизација. То може да се сматра за геополитичку неизбежност, јер у свету сада нема стратешких субјеката који су у стању да се томе одупру. Једино питање је да ли ће то бити двополарни (САД + ЕУ против свих осталих) или неки другачији модел колонизације.
У процесу „нове колонизације“ доћи ће до брзе кодификације међународног права на бази коначног одустајања од принципа из Јалтинско-Постдамског политичког система. Нас чека одустајање од основних принципа ОУН, ликвидирање институције сталних чланица Савета безбедности ОУН, кориговање принципа суверене једнакости држава. Врло скоро „законита“ окупација и колонизација (у границама „признатих“ зона утицаја) ће заузети место принципа самоопредељења и „немешања у унутрашње послове“ других земаља. Напорима Запада се у међународну праксу поново уводи „двостепени“ систем међународно-државног уређења, при коме пуни суверенитет остаје само земљама које чине „једро“ „Свет-система“, а периферне државе могу да имају суверенитет само у оном обиму који не представља препреку раду транснационалних корпорација.
Према идејама З.Бжежинског у основи новог (колонијалног) света треба да буде“Велики Запад“ (САД + Европска унија) и „Велики Исток (Јапан, Индија, Турска, Саудијска Арабија). У новом (колонијалном) свету Русија се не види као субјект светске политике. О перспективама заједничког међународног управљања сибирским ресурсима дискутује се сасвим отворено. Ускоро ће се присетити да је Руска Федерација законити наследник Руске Империје, која је 1884. године потписала међународну конвенцију у којој постоји „принцип ефикасне окупације“. По њему, уколико нека земља није у стању да ефикасно управља својим ресурсима, њој може да буде уведена спољна управа. Ускоро „принцип ефикасне окупације“ може да буде проглашен за важећу норму међународног права, на чему ће се засновати „образлагање“ одузимања Русији искључивости на управљање њеним сопственим ресурсима.
Формиран је и испитује се на различитим позоришним даскама ратних попришта основна алатка за нову колонизацију - НАТО. Из нове стратешке концепције НАТО, која је донета 2010. године у Лисабону произилази да је у савременим условима управо НАТО-у дат задатак да одржава стабилност система „центар – колонијална периферија“, у коме Западни свет једино и може да постоји. У томе је суштина нових функција Северноатланске алијансе. НАТО представља удружење држава Западног света за нове „крсташке ратове“ који су, као што се зна, представљали пре свега економска предузећа. Војна снага НАТО-а ће стално да се „пројектује“ према оним земљама и регијама света, које представљају испоручиоце сировина и енергената.
Данас за Запад постаје изузетно важно да се не дозволи да се појави велика сировинска држава, која поседује висок геополитички статус. Зато Запад уопште „не примећује“ тако велике нуклеарне државе, као што су Израел који стално дестабилизује ситуацију на Блиском Истоку или Пакистан који не може или неће да контролише сопствену територију , не дозвољавајући деловање покрета Талибана да делује. Међутим, Иран, пун нафте и гаса, (члан Уговора о неширењу нуклеарног оружја!), са његовим могућностима регионалног лидерства, за Запад је постао најважнији објекат за насилну „демократизацију“. Ирански нуклеарни програм је само casus belli. Иран може или да се потпуно одрекне нуклеарних технологија – то му неће помоћи. При том он представља „утврђен појас испред одбрамбене линије“ Русије, а она не би смела да заборави директиву Бжежинског: у 21. веку Америка ће се развијати против Русије, на терет Русије и на крхотинама Русије!
Један од циљева Онога који планира „велики рат“ је и да не дозволи да се формира Евроазијски савез као стратешки субјекат светске политике. Ресурси „постсовјетског простора“ су већ урачунати и подељени између „Великог Запада“ и „Великог Истока“. Смисао реанимационих пројеката „Европа од Атлантика до Урала“ је да се Русија укључи у Западни свет, али без њених територија са оне стране Урала. Претпоставља се да ће предстојећи сусрет „Велике осморице“ у Кемп Дејвиду од Русије да захтева „предају“ Сирије и Ирана, обустављање политике евроазијске интеграције и смањење њеног тактичког нуклеарног оружја, у замену за „предлоге, које је тешко одбити“… Ту Русији неће помоћи ни Кина: „повратком“ у Евроазију Русија ће да поткачи и њене интересе.
Читава историја узајамних контакта Русије са Западом показује да је врло кратковидо градити са Западом односе који би се заснивали на илузијама о „партнерству“. Иста та историја нас учи да ће у „великом рату“ који се управо назире најбоље проћи она страна која ће му приступити пред сам крај. Са великом вероватноћом она ће се наћи и међу победницима. Зато је тешко не сложити се са мишљењем Б.Борисова, које је изречено још 2009.год. у чланку „Стопут проклети свет“: „…стварање геополитичке конфигурације (као што је Евразијски савез), која би дозволила да се отегне непосредно ступање Русије у рат тако што би се повећале коалиционе снаге и направиле пограничне, одступне зоне у којима би ратна дејства по искуству из прошлих ратова могла и да се не пребацују на територију основних представља битни спољнополитички задатак. У суштини, за Русију избор се закључује само у томе, да ли да се руски војно-политички блок формира сада, када постоји релативно велика слобода маневрисања или доцније, у цајтноту, под дејством околности више силе или директно у војним условима, под бомбама, „не обазирући се на жртве“. Али могућности за тако релативно повољно, у духу последње грузијске кампање, преформатирање руских пограничних јединица се са сваким даном смањују“.
Оцењујући да је Русији немогуће да уочи „великог рата“ врши смањења у сфери тактичког нуклеарног наоружања, неопходно је да се подвуче да за тако „слабу“ страну међународног конфликта, каква је Русија, тактичко нуклеарно наоружање представља реалан инструмент његове деескалације (на војном стадијуму). Смањења у сфери тактичког нуклеарног наоружања могу Русију да доведу до „војно-политичког цугцванга“, када би у одговор на војни притисак „јаке“ стране конфликта она била постављена пред избор: или прихватање натураних услова (због очигледне слабости снага опште намене), или светска нуклеарна катастрофа..
Русију „воде“ ка „великом рату“ усмерено, свесно, логично. Покушавају да је увуку у тај рат, како би обезбедили њен неславни излаз из њега са накнадним „коначним решавањем руског питања“.
Данас све одлуке које доноси руско руководство, а које се односе на војно-техничку, политичку и економску област, треба да се разматрају са једног јединог гледишта: да ли ће оне у „великом рату“ који се назире, и у обезбеђењу достојног места Русији у послератном уређењу света, помоћи Русији, или, напротив, ослабити њене позиције. И овде, пре свега, не смемо да предамо „два главна савезника“ Русије – њене стратешке нуклеарне снаге и њено тактичко нуклеарно оружје!
„Велики рат“ се назире. Американци су одавно заузети припремом подручја на коме ће се он водити – Блиски и Средњи Исток. Многи у том рату виде излаз из глобалне кризе.
Експерти издвајају скуп циљева који, како је замислио Онај, који је све испланирао, могу да се постигну само уколико рат постане „победоносан“.
Прва група циљева је одлично видљива:
Да се одвуче пажња народа са Запада од кризе, односно да се његова пажња преусмери ка „глобалном“ непријатељу;
Да се отпишу у највећој могућој мери огромни државни дугови;
Да се избегне котрљање низбрдо САД ка новој „великој депресији“, да се оживи економија и да се створе услови за развој, окретањем „новог листа“;
Да се у „Свет-систему“ за Америку сачува лидерска позиција, која се сада губи;
Да се сачува формирани финансијски систем који се ослања на „Вашингтонски консензус“, да се продужи постојање Федералног резервног система као светског емитента „зеленбаћа“.
У другу групу спада „табу“ - ретко гласно дискутовани циљ – обезбеђење перспективе за опстанак Израела, који, држећи окупиране палестинске територије, може безбедно да постоји само уколико постоји стална конфронтација са суседима (уз подршку Запада), са „победоносном“ војном предношћу у војно-техничкој сфери. Израел за сада има снаге да смрви скоро сваку коалицију арапских земаља. А монополско поседовање нуклеарног оружја у региону гарантује му и обезбеђује га од случајности рата као сигурно средство за уздржавање од коришћења атомског оружја. Немогуће је претпоставити у шта би се претворила држава Израел, смештена на малој и оскудној територији, без природних ресурса, у недостатку сталног спољног непријатеља. Данас је Израелу врло потребан „велики рат“ како би:
Обезбедио (учврстио) довољно висок статусни положај у свету, као резултат победоносне војне кампање;
Искључио могуће смањење или потпуни прекид (због кризе) финансијске подршке Запада, пре свих САД, из које долази 22% преко спољне трговине Израела и још 3,71 милијарда $ директне неповратне финансијске помоћи. Треба приметити да је у 2011. години Немачка у потпуности завршила исплате Израелу репарација за злочине из 2. Светског рата. Америци може да буде претешко да настави да финансијски подржава Израел сама;
Денуклеризировање Ирана, како би Израел могао да се не уздржава у коришћењу свог нуклеарног оружја.
Трећи, и најскривенији циљ, представља „реинкарнација“ светског колонијалног система.
Свет је више од пет векова постојао у условима класичног колонијализма, и тек су у другој половини 20. века, после 2. Светског рата, као резултат формирања снажног центра силе у облику СССР-а и светског социјалистичког система, настали услови за деколонизацију планете. Тако постколонијална епоха данас траје нешто више од пола века, а логика развоја западне економије показује да и тој епохи долази крај. Западни економски систем у условима тржишне конкуренције може стабилно да постоји само уколико постоји стално доливање споља нових ресурса. За стабилно постојање таквог система неопходно је да постоји периферија (колонијална) којом се управља, из које је могуће стално извлачити јефтине ресурсе.
Најновији догађаји, почев од окупације Ирака и Авганистана па све до окупације Либије и чувеног „арапског пролећа“ показују врло очигледно да периферији „Свет-система“ предстоји нова колонизација. То може да се сматра за геополитичку неизбежност, јер у свету сада нема стратешких субјеката који су у стању да се томе одупру. Једино питање је да ли ће то бити двополарни (САД + ЕУ против свих осталих) или неки другачији модел колонизације.
У процесу „нове колонизације“ доћи ће до брзе кодификације међународног права на бази коначног одустајања од принципа из Јалтинско-Постдамског политичког система. Нас чека одустајање од основних принципа ОУН, ликвидирање институције сталних чланица Савета безбедности ОУН, кориговање принципа суверене једнакости држава. Врло скоро „законита“ окупација и колонизација (у границама „признатих“ зона утицаја) ће заузети место принципа самоопредељења и „немешања у унутрашње послове“ других земаља. Напорима Запада се у међународну праксу поново уводи „двостепени“ систем међународно-државног уређења, при коме пуни суверенитет остаје само земљама које чине „једро“ „Свет-система“, а периферне државе могу да имају суверенитет само у оном обиму који не представља препреку раду транснационалних корпорација.
Према идејама З.Бжежинског у основи новог (колонијалног) света треба да буде“Велики Запад“ (САД + Европска унија) и „Велики Исток (Јапан, Индија, Турска, Саудијска Арабија). У новом (колонијалном) свету Русија се не види као субјект светске политике. О перспективама заједничког међународног управљања сибирским ресурсима дискутује се сасвим отворено. Ускоро ће се присетити да је Руска Федерација законити наследник Руске Империје, која је 1884. године потписала међународну конвенцију у којој постоји „принцип ефикасне окупације“. По њему, уколико нека земља није у стању да ефикасно управља својим ресурсима, њој може да буде уведена спољна управа. Ускоро „принцип ефикасне окупације“ може да буде проглашен за важећу норму међународног права, на чему ће се засновати „образлагање“ одузимања Русији искључивости на управљање њеним сопственим ресурсима.
Формиран је и испитује се на различитим позоришним даскама ратних попришта основна алатка за нову колонизацију - НАТО. Из нове стратешке концепције НАТО, која је донета 2010. године у Лисабону произилази да је у савременим условима управо НАТО-у дат задатак да одржава стабилност система „центар – колонијална периферија“, у коме Западни свет једино и може да постоји. У томе је суштина нових функција Северноатланске алијансе. НАТО представља удружење држава Западног света за нове „крсташке ратове“ који су, као што се зна, представљали пре свега економска предузећа. Војна снага НАТО-а ће стално да се „пројектује“ према оним земљама и регијама света, које представљају испоручиоце сировина и енергената.
Данас за Запад постаје изузетно важно да се не дозволи да се појави велика сировинска држава, која поседује висок геополитички статус. Зато Запад уопште „не примећује“ тако велике нуклеарне државе, као што су Израел који стално дестабилизује ситуацију на Блиском Истоку или Пакистан који не може или неће да контролише сопствену територију , не дозвољавајући деловање покрета Талибана да делује. Међутим, Иран, пун нафте и гаса, (члан Уговора о неширењу нуклеарног оружја!), са његовим могућностима регионалног лидерства, за Запад је постао најважнији објекат за насилну „демократизацију“. Ирански нуклеарни програм је само casus belli. Иран може или да се потпуно одрекне нуклеарних технологија – то му неће помоћи. При том он представља „утврђен појас испред одбрамбене линије“ Русије, а она не би смела да заборави директиву Бжежинског: у 21. веку Америка ће се развијати против Русије, на терет Русије и на крхотинама Русије!
Један од циљева Онога који планира „велики рат“ је и да не дозволи да се формира Евроазијски савез као стратешки субјекат светске политике. Ресурси „постсовјетског простора“ су већ урачунати и подељени између „Великог Запада“ и „Великог Истока“. Смисао реанимационих пројеката „Европа од Атлантика до Урала“ је да се Русија укључи у Западни свет, али без њених територија са оне стране Урала. Претпоставља се да ће предстојећи сусрет „Велике осморице“ у Кемп Дејвиду од Русије да захтева „предају“ Сирије и Ирана, обустављање политике евроазијске интеграције и смањење њеног тактичког нуклеарног оружја, у замену за „предлоге, које је тешко одбити“… Ту Русији неће помоћи ни Кина: „повратком“ у Евроазију Русија ће да поткачи и њене интересе.
Читава историја узајамних контакта Русије са Западом показује да је врло кратковидо градити са Западом односе који би се заснивали на илузијама о „партнерству“. Иста та историја нас учи да ће у „великом рату“ који се управо назире најбоље проћи она страна која ће му приступити пред сам крај. Са великом вероватноћом она ће се наћи и међу победницима. Зато је тешко не сложити се са мишљењем Б.Борисова, које је изречено још 2009.год. у чланку „Стопут проклети свет“: „…стварање геополитичке конфигурације (као што је Евразијски савез), која би дозволила да се отегне непосредно ступање Русије у рат тако што би се повећале коалиционе снаге и направиле пограничне, одступне зоне у којима би ратна дејства по искуству из прошлих ратова могла и да се не пребацују на територију основних представља битни спољнополитички задатак. У суштини, за Русију избор се закључује само у томе, да ли да се руски војно-политички блок формира сада, када постоји релативно велика слобода маневрисања или доцније, у цајтноту, под дејством околности више силе или директно у војним условима, под бомбама, „не обазирући се на жртве“. Али могућности за тако релативно повољно, у духу последње грузијске кампање, преформатирање руских пограничних јединица се са сваким даном смањују“.
Оцењујући да је Русији немогуће да уочи „великог рата“ врши смањења у сфери тактичког нуклеарног наоружања, неопходно је да се подвуче да за тако „слабу“ страну међународног конфликта, каква је Русија, тактичко нуклеарно наоружање представља реалан инструмент његове деескалације (на војном стадијуму). Смањења у сфери тактичког нуклеарног наоружања могу Русију да доведу до „војно-политичког цугцванга“, када би у одговор на војни притисак „јаке“ стране конфликта она била постављена пред избор: или прихватање натураних услова (због очигледне слабости снага опште намене), или светска нуклеарна катастрофа..
Русију „воде“ ка „великом рату“ усмерено, свесно, логично. Покушавају да је увуку у тај рат, како би обезбедили њен неславни излаз из њега са накнадним „коначним решавањем руског питања“.
Данас све одлуке које доноси руско руководство, а које се односе на војно-техничку, политичку и економску област, треба да се разматрају са једног јединог гледишта: да ли ће оне у „великом рату“ који се назире, и у обезбеђењу достојног места Русији у послератном уређењу света, помоћи Русији, или, напротив, ослабити њене позиције. И овде, пре свега, не смемо да предамо „два главна савезника“ Русије – њене стратешке нуклеарне снаге и њено тактичко нуклеарно оружје!
Нема коментара:
Постави коментар