,,, а изгледа и прага саме Русије!
„Архитекте католичких држава које уживају симпатије и милост римског папе, још су перфиднији у својим јавним међународним наступима, којима језуитски програм, у коме важи начело ”Завади па владај„, јер ”Циљ оправдава средства„, облаче у китњасто рухо ”људских права и слобода„, скривајући главни циљ: ропство, као идеалан облик владавине. ”Спој освајачког духа и побожности универзализовао је идеју светог рата против јеретика односно свих неверника.Тако је овај тип побожности постао идејно утемељење освајачких похода„.
Католичка црква никда се није одрекла својих освајачких амбиција и ”свога права„да силома намеће католичку веру, крстећи ту своју тежњу као ”мисионарску улогу у свету.„Отуда нема покајања нити извињења народима и жртвама покланим у име Христа,који је према језуитској филозофији, која је од памтивека основна доктрина католичке цркве, вођа крсташког рата, илити ”Summus at verus Dux„.То, изгледа, једини још нису схватили писци културне и опште историје,интелектуалци, лаици и политичари у православном свету, а особито у Русији и Србији, па,уместо да се од таквог политичког и духовног насиља бране свим средствима, они цвиле како јесвет неправедан и окрутан и – не предузимају ништа да се одбране, или, као дресирани кучићи сервилно шене и нуде своје ропске услуге расистичким, верским и политичким лидерима запада,креаторима и актерима међународног бандитизма.Судећи по томе како је загребачки надбискуп Алојзије Степинац поздравио оснивање НДХ (види надбискупову Окружницу свећенству загребачке дијецезе, ”Католички лист„, бр. 17, од године 1941), католичка црква у Хрватској није била, како неки верују, тек пуки учесник у покољу српског народа 1941. године, него главни идеолог тог покоља, кога су извели хрватски војници, дакле припадници хрватског народа, а не неке анонимне групе, имагинарне неке усташе, како су то српском народу у главу утувили комунисти.За покољ преко милион и по људи, за разарање неколико стотина хиљда кућа идругих грађевина, за паљење и разарање неколико стотина православних цркава и манастира,изградњу и одржавање мамутских логора смрти, какав је био Јасеновац, Градишка и други, при онаквим војно-техничким средствима каквима је могла располагати хрватска војна сила,потребна је армија од најмање четири до пет стотина хиљада солдата, не само у војним, него, и много више у цивилним структурама власти НДХ.Необавештеност српског народа о томе како је уопште могло доћи до стварања једног тако масовног покрета, са тако мрачном мисијом, какав је био усташки покрет у једном народу који је сматран братским народом, није толико ствар незнања, иако и тога има, колико трагичне лењости и тромости духа, пре свих српске интелигенције, која се никада није потрудила да темељито проучи и упозна природу и карактер народа који окружују српске земље, њихову историју, филозофију и политичку доктрину, без романтичних наслага којима их ките њихови творци, да се потом потруде да напишу историју свога народа и своје државе, него је, као и данас,сву своју енергију и умешност трошила на то како да угоди властодршцима, да се нађе на услузи свакој власти, или барем у њеној близини, док су напори ретких појединаца, углавном остајали без речи подршке, далеко од јавности, минимизирани, или просто прећутани.”
„Архитекте католичких држава које уживају симпатије и милост римског папе, још су перфиднији у својим јавним међународним наступима, којима језуитски програм, у коме важи начело ”Завади па владај„, јер ”Циљ оправдава средства„, облаче у китњасто рухо ”људских права и слобода„, скривајући главни циљ: ропство, као идеалан облик владавине. ”Спој освајачког духа и побожности универзализовао је идеју светог рата против јеретика односно свих неверника.Тако је овај тип побожности постао идејно утемељење освајачких похода„.
Католичка црква никда се није одрекла својих освајачких амбиција и ”свога права„да силома намеће католичку веру, крстећи ту своју тежњу као ”мисионарску улогу у свету.„Отуда нема покајања нити извињења народима и жртвама покланим у име Христа,који је према језуитској филозофији, која је од памтивека основна доктрина католичке цркве, вођа крсташког рата, илити ”Summus at verus Dux„.То, изгледа, једини још нису схватили писци културне и опште историје,интелектуалци, лаици и политичари у православном свету, а особито у Русији и Србији, па,уместо да се од таквог политичког и духовног насиља бране свим средствима, они цвиле како јесвет неправедан и окрутан и – не предузимају ништа да се одбране, или, као дресирани кучићи сервилно шене и нуде своје ропске услуге расистичким, верским и политичким лидерима запада,креаторима и актерима међународног бандитизма.Судећи по томе како је загребачки надбискуп Алојзије Степинац поздравио оснивање НДХ (види надбискупову Окружницу свећенству загребачке дијецезе, ”Католички лист„, бр. 17, од године 1941), католичка црква у Хрватској није била, како неки верују, тек пуки учесник у покољу српског народа 1941. године, него главни идеолог тог покоља, кога су извели хрватски војници, дакле припадници хрватског народа, а не неке анонимне групе, имагинарне неке усташе, како су то српском народу у главу утувили комунисти.За покољ преко милион и по људи, за разарање неколико стотина хиљда кућа идругих грађевина, за паљење и разарање неколико стотина православних цркава и манастира,изградњу и одржавање мамутских логора смрти, какав је био Јасеновац, Градишка и други, при онаквим војно-техничким средствима каквима је могла располагати хрватска војна сила,потребна је армија од најмање четири до пет стотина хиљада солдата, не само у војним, него, и много више у цивилним структурама власти НДХ.Необавештеност српског народа о томе како је уопште могло доћи до стварања једног тако масовног покрета, са тако мрачном мисијом, какав је био усташки покрет у једном народу који је сматран братским народом, није толико ствар незнања, иако и тога има, колико трагичне лењости и тромости духа, пре свих српске интелигенције, која се никада није потрудила да темељито проучи и упозна природу и карактер народа који окружују српске земље, њихову историју, филозофију и политичку доктрину, без романтичних наслага којима их ките њихови творци, да се потом потруде да напишу историју свога народа и своје државе, него је, као и данас,сву своју енергију и умешност трошила на то како да угоди властодршцима, да се нађе на услузи свакој власти, или барем у њеној близини, док су напори ретких појединаца, углавном остајали без речи подршке, далеко од јавности, минимизирани, или просто прећутани.”
Нема коментара:
Постави коментар