Pre tačno godinu dana mediji u Srbiji složno su objavili sledeći naslov: 'Finansijski genije sa Jejla, Lazar Krstić stigao na razgovor s Vučićem'
U jednoj očigledno izrežiranoj predstavi prednjačio je javni servis koji nas je kajronom obavestio da je narečeni finansijski genije posle tog razgovora konačno odlučio da prihvati mesto ministra finansija. Vučićeva pi-ar mašina ubeđivala je narod kako će ovaj čudotvorac nama nepoznatom magijom da reši sve srpske finansijske probleme i da valjda mahanjem štapića donese i bolji život.
Ozbiljni i, nažalost, utemeljeni skeptici upozoravali su da se marketingom i čudotvornim vodicama ne mogu rešavati strukturalni problemi srpske ekonomije (pogledati „Marketingom na probleme”, „Politika”, 14. avgust 2013).
Nije prošlo ni godinu dana, a finansijski genije je (kao Džaja iz Zvezde) netragom nestao iz naših života. Nakon što se već više od šest meseci pričalo kako mu Vučić priprema smenu jer nikakve vajde od njega ne vidi, Krstić je polovinom jula podneo ostavku. Iza njega je ostao javni dug koji je skočio na 63 odsto BDP-a, godinu dana s potpuno istovetnom politikom kakva je vođena i ranije, nekoliko neubedljivih javnih nastupa u kojima je pričao opšta mesta poput onih Grunfovih slogana iz stripa „Alan Ford”, nerazjašnjena tvrdnja Dragomira Karića (poslanika vladajuće koalicije) kako je Krstić BK kadar i stipendista, te fantastično objašnjenje ostavke da premijer, molim vas, „ima meko srce”.
Onaj ko i dalje ispod tabloidnog mulja uspeva da nazre potrebu da se politika vodi kroz institucije, u skladu sa zdravim razumom, uočiće nezabeleženu činjenicu da je vlada samo dva meseca posle formiranja ostala bez najvažnijeg ministra, zaduženog za reforme, konsolidaciju budžeta i javnih finansija. Dakle, premijer je odustao od koncepta s kojim je vlada formirana.
Šta se, naime, dešava? Srbija je za vreme Vučića nastavila identičnu ekonomsku politiku kakvu je vodila i vlada Mirka Cvetkovića, samo s daleko lošijim kadrovima i u još gorim uslovima. Tako se zemlja i dalje prosečno zadužuje oko 200 miliona evra mesečno da bi održavala javna preduzeća i nerealno visoke penzije i plate u javnom sektoru. Zaduženje BDP i dalje skače za 10 odsto godišnje pa će do kraja godine preći ultraopasnih 70 procenata. Srbija ima najviši budžetski deficit u Evropi, iznad osam odsto, a ekonomska aktivnost je u stalnom opadanju, što pokazuju prihodi od PDV-a, koji su niži nego prošle godine, iako je porez povećan.
Sve priče o tome kako ćemo da se razvijamo preko velikih stranih investicija, odgovorno tvrdim, jesu neobavezno trabunjanje i primitivni marketing. I pored politike suicidalnih subvencija od 10.000 evra po radniku, Srbija u 2013. nije privukla više od 700 miliona investicija. Po svemu sudeći, i ove godine ćemo biti negde na tom (zanemarljivom) nivou. Može premijer da se slika koliko hoće uz „mercedesovu” šasiju da bi dobio izbore, ali od toga nema ni posla ni hleba. U ovakvu haotičnu i neuređenu zemlju može da dođe samo špekulativni kapital, ili onaj koji ima jaku političku i stratešku zaštitu svoje zemlje.
Ozbiljan državnik u takvim uslovima nema dilemu šta da radi: penzije i plate moraju da idu dole jer nemamo odakle da ih isplaćujemo. Samo u tom smislu Zakon o radu predstavlja neki mali pomak. Odredbama o minulom radu jednom delu populacije solidno su smanjena primanja. No, iz gostovanja premijera na javnom servisu saznali smo da on i dalje nije načisto da li će ići u smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru. S obzirom na to da sve svoje poteze gradi na osnovu procena o kretanju političkog rejtinga, premijer zna da će takvim potezima ozbiljno početi da mu pada popularnost. Stoga na sve strane traži svež novac kojim bi mogao da održi istu nepromenjenu politiku zaduživanja, kao i sopstveni rejting. Ali novca nema.
U istoj emisiji premijer je ustvrdio kako je kredit od milijarde dolara iz Emirata stigao. No, već nekoliko dana posle toga Ministarstvo finansija je objavilo podatke o stanju javnog duga Srbije u kome nema prikazanog kredita te će biti da premijer nije dobro obavešten. Tog novca još nema. Kao što nema ni obećanog obelodanjivanja ugovora sa „Fijatom” ili ugovora sa „Etihadom”, ni „Al Dahre” ni „Mubadalinih” čipova, ni fabrike delova za „Boing”, ni legendarnog kanala Dunav–Morava–Vardar, hidro i termoelektrana, stabilizovane Zvezde, i ostalih predivnih bajki o ekonomskim čudima, finansijskim genijima i čudotvorcima, modernizaciji, ubrzanom ulasku u Evropsku uniju itd.
No, još više zabrinjava to što one silne afere oko sumnjivih doktorata, koje su ostale bez očekivanih posledica, pokazuju da smo na sceni dobili čitavu generaciju političara (iz svih partija) koja ne zna za sramotu, stid, odgovornost, težinu javne reči i slične moralne probleme. A tamo gde laž i nemoral postanu prihvaćeni stil ponašanja, teško da zemlja ima neku budućnost.
U jednoj očigledno izrežiranoj predstavi prednjačio je javni servis koji nas je kajronom obavestio da je narečeni finansijski genije posle tog razgovora konačno odlučio da prihvati mesto ministra finansija. Vučićeva pi-ar mašina ubeđivala je narod kako će ovaj čudotvorac nama nepoznatom magijom da reši sve srpske finansijske probleme i da valjda mahanjem štapića donese i bolji život.
Ozbiljni i, nažalost, utemeljeni skeptici upozoravali su da se marketingom i čudotvornim vodicama ne mogu rešavati strukturalni problemi srpske ekonomije (pogledati „Marketingom na probleme”, „Politika”, 14. avgust 2013).
Nije prošlo ni godinu dana, a finansijski genije je (kao Džaja iz Zvezde) netragom nestao iz naših života. Nakon što se već više od šest meseci pričalo kako mu Vučić priprema smenu jer nikakve vajde od njega ne vidi, Krstić je polovinom jula podneo ostavku. Iza njega je ostao javni dug koji je skočio na 63 odsto BDP-a, godinu dana s potpuno istovetnom politikom kakva je vođena i ranije, nekoliko neubedljivih javnih nastupa u kojima je pričao opšta mesta poput onih Grunfovih slogana iz stripa „Alan Ford”, nerazjašnjena tvrdnja Dragomira Karića (poslanika vladajuće koalicije) kako je Krstić BK kadar i stipendista, te fantastično objašnjenje ostavke da premijer, molim vas, „ima meko srce”.
Onaj ko i dalje ispod tabloidnog mulja uspeva da nazre potrebu da se politika vodi kroz institucije, u skladu sa zdravim razumom, uočiće nezabeleženu činjenicu da je vlada samo dva meseca posle formiranja ostala bez najvažnijeg ministra, zaduženog za reforme, konsolidaciju budžeta i javnih finansija. Dakle, premijer je odustao od koncepta s kojim je vlada formirana.
Šta se, naime, dešava? Srbija je za vreme Vučića nastavila identičnu ekonomsku politiku kakvu je vodila i vlada Mirka Cvetkovića, samo s daleko lošijim kadrovima i u još gorim uslovima. Tako se zemlja i dalje prosečno zadužuje oko 200 miliona evra mesečno da bi održavala javna preduzeća i nerealno visoke penzije i plate u javnom sektoru. Zaduženje BDP i dalje skače za 10 odsto godišnje pa će do kraja godine preći ultraopasnih 70 procenata. Srbija ima najviši budžetski deficit u Evropi, iznad osam odsto, a ekonomska aktivnost je u stalnom opadanju, što pokazuju prihodi od PDV-a, koji su niži nego prošle godine, iako je porez povećan.
Sve priče o tome kako ćemo da se razvijamo preko velikih stranih investicija, odgovorno tvrdim, jesu neobavezno trabunjanje i primitivni marketing. I pored politike suicidalnih subvencija od 10.000 evra po radniku, Srbija u 2013. nije privukla više od 700 miliona investicija. Po svemu sudeći, i ove godine ćemo biti negde na tom (zanemarljivom) nivou. Može premijer da se slika koliko hoće uz „mercedesovu” šasiju da bi dobio izbore, ali od toga nema ni posla ni hleba. U ovakvu haotičnu i neuređenu zemlju može da dođe samo špekulativni kapital, ili onaj koji ima jaku političku i stratešku zaštitu svoje zemlje.
Ozbiljan državnik u takvim uslovima nema dilemu šta da radi: penzije i plate moraju da idu dole jer nemamo odakle da ih isplaćujemo. Samo u tom smislu Zakon o radu predstavlja neki mali pomak. Odredbama o minulom radu jednom delu populacije solidno su smanjena primanja. No, iz gostovanja premijera na javnom servisu saznali smo da on i dalje nije načisto da li će ići u smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru. S obzirom na to da sve svoje poteze gradi na osnovu procena o kretanju političkog rejtinga, premijer zna da će takvim potezima ozbiljno početi da mu pada popularnost. Stoga na sve strane traži svež novac kojim bi mogao da održi istu nepromenjenu politiku zaduživanja, kao i sopstveni rejting. Ali novca nema.
U istoj emisiji premijer je ustvrdio kako je kredit od milijarde dolara iz Emirata stigao. No, već nekoliko dana posle toga Ministarstvo finansija je objavilo podatke o stanju javnog duga Srbije u kome nema prikazanog kredita te će biti da premijer nije dobro obavešten. Tog novca još nema. Kao što nema ni obećanog obelodanjivanja ugovora sa „Fijatom” ili ugovora sa „Etihadom”, ni „Al Dahre” ni „Mubadalinih” čipova, ni fabrike delova za „Boing”, ni legendarnog kanala Dunav–Morava–Vardar, hidro i termoelektrana, stabilizovane Zvezde, i ostalih predivnih bajki o ekonomskim čudima, finansijskim genijima i čudotvorcima, modernizaciji, ubrzanom ulasku u Evropsku uniju itd.
No, još više zabrinjava to što one silne afere oko sumnjivih doktorata, koje su ostale bez očekivanih posledica, pokazuju da smo na sceni dobili čitavu generaciju političara (iz svih partija) koja ne zna za sramotu, stid, odgovornost, težinu javne reči i slične moralne probleme. A tamo gde laž i nemoral postanu prihvaćeni stil ponašanja, teško da zemlja ima neku budućnost.
Нема коментара:
Постави коментар