МИХАИЛ ХАЗИН
Хитно су нам потребне есенцијалне промене у кадровској политици
Правилан рад сваког политичара у техничком смислу огледа се у дефинисању главног задатка који у датом тренутку мора да реши по сваку цену. Укључујући и то да погорша ситуацију на неким другим пољима. САД могу бити добар пример: када задају себи циљ, оне се не заустављају док га не остваре. Понекад се циљ погрешно зацрта, али то је сасвим друга прича.
Руска реалност има више страна. Конкретно говорећи, никад није довољно само то да се јасно разуме шта је потребно да се жртвује за циљ. Неопходно је присилити оне који држе неопходне ресурсе за жртвовање као да су им лично власништво да то стварно и жртвују. Заправо, такав проблем постоји широм света, али он се решава консензусом, а они који се томе успротиве бивају изложени ризику. У Русији ту одлуку доноси једна особа, која може бити и омражена међу ширим масама, примораним да пате због тих одлука, и да немају разумевања за одлуке које се доносе.
ГОРЕ НЕГО У СССР
То је уствари само елеменат злогласног „грађанства“, овај пут, међутим, се то односи само на елиту. Ако елитна групација не може да постигне консензус на локалном нивоу, онда чак и беспрекорно деловање првог човека може да заврши у блату. Успут речено, и Стаљин – који је редовно окупљао своје другове у одређеним политичким моментима на „седељкама за округлим столом у својој дачи“ – то је савршено разумео. Ипак, позната је прича о једном научнику који је изложио неку своју понуду Стаљину, на шта је овај одговорио: „Слажем се са вама, али ја ту не могу ништа да учиним, јер моји посланици то неће прихватити“.
Данашња ситуација је гора него што је била у Совјетском Савезу. Разумем, додуше помало, како се доносе одлуке у Кремљу и разумем те људе који доносе одлуке, поготово у сектору привреде. Не знам шта Путин дискутује с њима, али исто тако савршено разумем да су те дискусије бесмислене. Ти људи пре свега немају целокупну слику привреде у својим главама, и, друго, они су ангажовани у очувању бретон-вудског економског и политичког модела Русије. Деведесетих година било је могуће расправљати из те позиције, али је и тада, у најмању руку, било неразумно. Данас, кад је све другачије, немогуће је одржати такав систем у животу, али људи који немају своје мишљење једноставно не могу ни да га промене.
И Путин, колико год био критикован, највероватније разуме размере промена које се догађају у свету. Он може правити добре и лоше одлуке (на пример, још не разумем како протумачити његов последњи мирољубиви говор на Криму), али он не може да их доноси заједно са својим саветницима. Зато што је вероватно да ће исти ти саветници те планове изложити Западу, јер су углавном незадовољни тиме што се њихови савети не слушају и што је, стога, њихова позиција потпуно бескорисна.
Напомињем да се Путин с правом може критиковати због своје кадровске политике. Може се, на пример, рећи да је поставио „чудаке“, али има ту и других ствари. Пре свега треба рећи да су се многи људи нашли на политичкој сцени много пре њега (као што су Шувалов [1], Набиулина [2], Волошин [3]). Друго, Путинова позиција се подудара са његовим положајем. А, треће, чак и најоштрија особа у интелектуалном смислу која ради у ригидном административном систему мора или да напусти своје личне ставове или да напусти систем. И није питање како се понашати унутар постојећег управног система, већ како променити систем. И то је, наравно, задатак, али на много вишем нивоу.
putinsaradnici
ПРОБЛЕМ ИЗВРШНОГ КАДРА
Желео бих да изнесем још једно гледиште. Чак и кад је циљ изабран и кад су жртве прихваћене (у овом случају то су наше контрасанкције, које су више него очигледне), могуће је не направити грешку. На пример, што се тиче куповине хране од САД и ЕУ, није санкционисана роба која је већ плаћена и увезена у Русију. Зато што је то сада наша роба (немамо коме да је вратимо, а и нико нам не би вратио новац) и стога се није потребно иритирати тиме.
Било би могуће решити такав проблем за три минута, али за првог човека то није ни требало да буде проблем. Он није ни требало да се бави тим питањем, а његови подређени нису то решили како треба – неки из чисте глупости, неки из страха од сукоба, а неки су стварно имали добру намеру, али нису успели. И то је све лоше. У теорији ово питање, као и нека друга, морало је да се усвоји у уредби о контрасанкцијама, али то очигледно није урађено.
Сама ситуација показује да је квалитет административног особља низак. О томе сам давно говорио, али, на крају крајеву, то је само мој став. Став стручњака.
Наша земља је у много тежој ситуацији него САД. Ми не можемо да бирамо циљ и да га реализујемо на рачун свих расположивих ресурса. И то није јасно дефинисано. Наши стручни институти, за разлику од америчких, постоје чисто pro formae. Ради се о експертима, и, што је експерт на „вишем нивоу“, виша је и његова „стручност“. Јасно је да такав приступ не води никаквом конкретном успеху, и све почиње у зависности од позиције у хијерархији на којој се налази највиша особа. Ако та особа разуме проблем и ангажује праве људе да га реше, онда можда може и да успе. У супротном нема никаквих шанси за успех.
Овде се ради о голим чињеницама. Дакле, могуће је изнети читаву лепезу таквих прича. А последице су веома јасне: по Русију су опасни ти стручњаци независни од политичке линије. Па чак и да се циљ добро изабере, извршни кадар може упропастити оно што су политичке структуре направиле. Хитно су нам потребне есенцијалне промене у кадровској политици. То је закључак који смо извукли из последњих догађаја.
Хитно су нам потребне есенцијалне промене у кадровској политици
Правилан рад сваког политичара у техничком смислу огледа се у дефинисању главног задатка који у датом тренутку мора да реши по сваку цену. Укључујући и то да погорша ситуацију на неким другим пољима. САД могу бити добар пример: када задају себи циљ, оне се не заустављају док га не остваре. Понекад се циљ погрешно зацрта, али то је сасвим друга прича.
Руска реалност има више страна. Конкретно говорећи, никад није довољно само то да се јасно разуме шта је потребно да се жртвује за циљ. Неопходно је присилити оне који држе неопходне ресурсе за жртвовање као да су им лично власништво да то стварно и жртвују. Заправо, такав проблем постоји широм света, али он се решава консензусом, а они који се томе успротиве бивају изложени ризику. У Русији ту одлуку доноси једна особа, која може бити и омражена међу ширим масама, примораним да пате због тих одлука, и да немају разумевања за одлуке које се доносе.
ГОРЕ НЕГО У СССР
То је уствари само елеменат злогласног „грађанства“, овај пут, међутим, се то односи само на елиту. Ако елитна групација не може да постигне консензус на локалном нивоу, онда чак и беспрекорно деловање првог човека може да заврши у блату. Успут речено, и Стаљин – који је редовно окупљао своје другове у одређеним политичким моментима на „седељкама за округлим столом у својој дачи“ – то је савршено разумео. Ипак, позната је прича о једном научнику који је изложио неку своју понуду Стаљину, на шта је овај одговорио: „Слажем се са вама, али ја ту не могу ништа да учиним, јер моји посланици то неће прихватити“.
Данашња ситуација је гора него што је била у Совјетском Савезу. Разумем, додуше помало, како се доносе одлуке у Кремљу и разумем те људе који доносе одлуке, поготово у сектору привреде. Не знам шта Путин дискутује с њима, али исто тако савршено разумем да су те дискусије бесмислене. Ти људи пре свега немају целокупну слику привреде у својим главама, и, друго, они су ангажовани у очувању бретон-вудског економског и политичког модела Русије. Деведесетих година било је могуће расправљати из те позиције, али је и тада, у најмању руку, било неразумно. Данас, кад је све другачије, немогуће је одржати такав систем у животу, али људи који немају своје мишљење једноставно не могу ни да га промене.
И Путин, колико год био критикован, највероватније разуме размере промена које се догађају у свету. Он може правити добре и лоше одлуке (на пример, још не разумем како протумачити његов последњи мирољубиви говор на Криму), али он не може да их доноси заједно са својим саветницима. Зато што је вероватно да ће исти ти саветници те планове изложити Западу, јер су углавном незадовољни тиме што се њихови савети не слушају и што је, стога, њихова позиција потпуно бескорисна.
Напомињем да се Путин с правом може критиковати због своје кадровске политике. Може се, на пример, рећи да је поставио „чудаке“, али има ту и других ствари. Пре свега треба рећи да су се многи људи нашли на политичкој сцени много пре њега (као што су Шувалов [1], Набиулина [2], Волошин [3]). Друго, Путинова позиција се подудара са његовим положајем. А, треће, чак и најоштрија особа у интелектуалном смислу која ради у ригидном административном систему мора или да напусти своје личне ставове или да напусти систем. И није питање како се понашати унутар постојећег управног система, већ како променити систем. И то је, наравно, задатак, али на много вишем нивоу.
putinsaradnici
ПРОБЛЕМ ИЗВРШНОГ КАДРА
Желео бих да изнесем још једно гледиште. Чак и кад је циљ изабран и кад су жртве прихваћене (у овом случају то су наше контрасанкције, које су више него очигледне), могуће је не направити грешку. На пример, што се тиче куповине хране од САД и ЕУ, није санкционисана роба која је већ плаћена и увезена у Русију. Зато што је то сада наша роба (немамо коме да је вратимо, а и нико нам не би вратио новац) и стога се није потребно иритирати тиме.
Било би могуће решити такав проблем за три минута, али за првог човека то није ни требало да буде проблем. Он није ни требало да се бави тим питањем, а његови подређени нису то решили како треба – неки из чисте глупости, неки из страха од сукоба, а неки су стварно имали добру намеру, али нису успели. И то је све лоше. У теорији ово питање, као и нека друга, морало је да се усвоји у уредби о контрасанкцијама, али то очигледно није урађено.
Сама ситуација показује да је квалитет административног особља низак. О томе сам давно говорио, али, на крају крајеву, то је само мој став. Став стручњака.
Наша земља је у много тежој ситуацији него САД. Ми не можемо да бирамо циљ и да га реализујемо на рачун свих расположивих ресурса. И то није јасно дефинисано. Наши стручни институти, за разлику од америчких, постоје чисто pro formae. Ради се о експертима, и, што је експерт на „вишем нивоу“, виша је и његова „стручност“. Јасно је да такав приступ не води никаквом конкретном успеху, и све почиње у зависности од позиције у хијерархији на којој се налази највиша особа. Ако та особа разуме проблем и ангажује праве људе да га реше, онда можда може и да успе. У супротном нема никаквих шанси за успех.
Овде се ради о голим чињеницама. Дакле, могуће је изнети читаву лепезу таквих прича. А последице су веома јасне: по Русију су опасни ти стручњаци независни од политичке линије. Па чак и да се циљ добро изабере, извршни кадар може упропастити оно што су политичке структуре направиле. Хитно су нам потребне есенцијалне промене у кадровској политици. То је закључак који смо извукли из последњих догађаја.
Нема коментара:
Постави коментар