Mnogi od vas bavite se svetskom politikom a probajte da se bavite politikom Srbije gledajte da raskrinkate sve ovo sto ću postaviti . Time mozete pomoći svom narodu. Milijarde puta sam rekao svuda na sve strane ako bi kojim slučajem ova petokolonaska mafija dosla u severnu ameriku ona bi opustosila Ameriku I Kanadu za manje od 6 meseci. Takvih mafijasa imamo a narod placa ceh na sve strane.
Купујемо смеће, а цене му све веће
Купујемо смеће, а цене му све веће
У црном српском троуглу, између Министарства финансија, Царине и шпедитера, снашли су се само криминалци и увознички лоби. Сви остали су жртве ове дугогодишње мреже за хватање мултимилионских профита на које нико не плаћа порез.
Грађани Србије, обични потрошачи, плаћају због тога најскупљу и најлошију робу на свету, коју увозници третирају као обично смеће. Само најбедније афричке колоније могу да се упореде са оваквим стањем на тржишту. И ту престаје свака расправа на тему „европских интеграција” и других режимских превара.
Код већине светских произвођача, Србија се налази на списку земаља „треће категорије”. Роба коју те фирме извозе, а која не задовољава стандарде „прве категорије”, Србија увози а то купац у Србији плаћа по највишим светским ценама. Тако, на пример, фрижидери, шпорети, замрзивачи, лаптоп-рачунари и друга техничка роба, која се годинама продају у продавницама као што је Техномаркет, због грешака и недостатака, никада не би дошла до купаца у Америци, Аустралији, канади или Западној Европи. Век трајања ове робе дупло је краћи од оне у Европској унији.
Сваки трећи технички уређај који се налази на тржишту у Србији, мора бити сервисиран најдаље после три године, а сваки седми је технички неисправан и купац остварује право на замену. Али, на остварење тог права, грађани чекају и до годину дана, и углавном је то узалудан посао.
Осим лоше технике, у Србији се продају и чоколадни намази са мање лешника него што их имају, на пример, на тржишту Хрватске или Словеније. Наше чоколаде имају мањи процената какаоа, а увозни зачин „Вегета” садржи више соли овде него на другим тржиштима. У газираним соковима у Србији налази кукурузни сируп уместо шећера! Детерџенти из увоза треће категорије (лажни представљени као прва категорија) лошије перу. Од увозних шампона који се продају у Србији добија се перут, омекшивачи за прање веша имају слабији мирис од истих које „фамилија пошаље из Немачке”. Доказано је да до појединих производа кућне хемије домаћице добијају кожне болести и разне облике екцема.
Од када је уништена фабрика сапуна и шампона „Мерима” из Лесковца и предата у руке немачког „Хенкела”, на нашем тржишту се појавио проблем да готово сви сапуни који се продају изазивају исушивање коже. Постоји и скупља категорија сапуна, која нема овај ефекат исушивања, али је трајање таквих сапуна у Србији дупло краће од оног у Европској унији. Увозни „Браво” сокови на српском тржишту садрже мање воћа. Патике које на тржишту Србије имају вишеструко већу цену од оне европске, трају знатно краће.
Овде треба истаћи да трговински ланци који послују у више земаља зависно од географске локације на којој се налазе имају и различит квалитет робе. Ово се односи на сву робу, техничку, прехрамбену, текстилну…
Међу купцима технике преовлађује мишљење да је куповина робе у продавницама „Метро” у Србији за нијансу боља опција од куповине у другим продајним ланцима. На жалост, ни куповина у „Метроу” није сигурна по питању генетски модификоване хране.
Глобални тржишни фашизам, који купце дели „по категоријама” произвео је и злочиначку продају робе најгорег квалитета, због чега земље попут Србије плаћају и новцем и здрављем.
Подвала по категоријама
Светска трговина и производња базиране су на географско расистичким методама, односно подели људи на три вредносне класе. У првој класи земаља налазе се Америка, Јапан, Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Швајцарска, Норвешка, велики број чланица Европске уније и друге богате земље попут Саудијске Арабије. За ове земље глобалне корпорације производе робу прве класе. Најбоље компјутере, најбоље фрижидере, телевизоре, климе, мобилне телефоне…
Људи друге категорије према мишљењу глобалних корпорација живе у источном делу Европске уније (ЕУ) и земљама које још нису ушле у ЕУ, а налазе се у источној Европи, од афричких држава у овој категорији налази се Јужноафричка република.
Глобални капиталисти овде сврставају и Кину, али је та земља због посебног положаја у светској економији специфичан случај. Кинези производе сву технику свих категорија и зависно од друштвеног сталежа купују и користе робу свих категорија. Русија је последњих година пооштрила стандарде за робу из увоза, па је и њен квалитет подигнут.
Земљама друге категорије намењена је роба истих произвођача, али видно слабијег квалитета. Један од примера су акумулатиори за аутомобиле који имају исту гаранцију за ове али и за земље из прве категорије.
У земљама друге категорије акумулатори по правилу трају од једног до месеца до једне године дуже од гаранције, док у земљама прве категорије трају неколико година после истека гаранције. Слична је прича и са фрижидерима, док је по питању персоналних компјутера разлика у квалитету још израженија на штету земаља друге категорије. Стални чланови друге категорије су Чешка, Словачка, Пољска. Хрватска се такође сматра земљом друге категорије, али пошто преко ове земље иде како транзит тако и шверц најгорег кинеског „технолошког ђубрета” од кога се део део и задржава у тој земљи тамошњи потрошачи се често суочавају са јадом и бедом земаља трећег света.
Земље попут Мађарске, Словеније, Италије Португала и Шпаније добијају робу прве категорије од великих произвођача као што су Нокиа, Самсунг, Ауди, Епл, Нестле али се на њиховим тржиштима може наћи и роба друге и треће категорије, коју делимично сами производе, а делимично је увозе или шверцују са околних тржишта. У земљама треће категорије налазе се земље трећег света, односно земље блиског истока попут Ирака и Египта, скоро све афричке Земље, Украјина, Молдавија…
Patike Krisa Pola 1 Купујемо смеће, а цене му све веће
У трећу категорију људи глобални капиталисти сврставају и становнике Турске. У ту земљу се извози роба најгорег квалитета, али се иста таква роба у њој и производи. Ипак Турска је истовремено и изузетак који потврђује правило, јер због велике близине Европске уније и великог броја Турака који раде у иностранству на то тржиште (не)организовано стиже и роба квалитета прве и друге категорије, за оне који имају новца. Ко год је боравио у хотелима са пет звездица у Турској, Египту и ЕУ, зна да постоји велика разлика турским и европским звездицама. У хотелу са пет звездица у Турској може вам се десити да једног дана не добијете нове пешкире јер компанија која их пере за хотел тог дана није стигла да обави посао на време…
Кинеска роба и увозни лоби
Руководство некадашње СРЈ направило је 1996. године договор са Комунистичком партијом Кине, да у Београду направе кинеску четврт у Београду, такозвани „Чајна таун”, одакле би била продавана кинеска роба за целу Србију. Кинези и Јуловци су тада договорили да у Србију која је била под спољним зидом санкција западних земаља, лиферују највиши квалитет западних брендова који се праве у Кини.
Али, убрзо, договор је „ревидиран” по замисли политичко-криминалних кланова у Србији. Кинези су били шокирани чињеницом да ће неко под притиском једне интересне групације, сопственом народу нанети такву штету. Али, кад су видели да је то тако и да друкчије неће бити, ни они се нису много бунили. Схватили су да на тај начин неће долазити у сукоб са Западом који код њих већ има производњу, а добили су и прилику да се реше и дела робе најгорег квалитета, за коју је било тешко наћи купца.
Мало по мало закупили су цео центар у Блоку 70 у Новом Београду. На први поглед није постојала никаква економска оправданост оног што су радили. Плаћали су закуп локала по ценама од 1.000 тадашњих немачких марака, за петнаест квадрата, а продавали су робу сто пута јефтиније од било кога на тржишту! У то време царине и порез на промет заједно су износили више од педесет одсто цене производа и ма колико да су Кинези јефтино производили, њихова роба није могла да се продаје тако јефтино, а да се то Кинезима исплати.
Почеле су да се отварају шпедитерске фирме, са посебним статусом на царини. Уведена је пракса да се сто пари патика царини као једне, да се пет стотина тренерки царини као пет…И кинеска држава се ангажовала давањем бесплатних контигената робе. Исељеник који би успео да добије папире за рад у Србији, од фабрике би добијао контејнер робе, а трошкове би фабрици надокнадила држава. Тако би кинески предузетник би имао рачуницу да закупи радњу по баснословно високим ценама…
Ипак већ након две године, Кинези су малопродају у Блоку 70 претворили у регионални центар за снабдевање целе Србије и региона. Из базе у Блоку 70 они су извршили експанзију на Будимпешту где су отворили Кинеску пијацу далеко већу од центра у Блоку 70. Тако је престала и потреба да Кина више икоме даје бесплатну робу. Установљен је нов модус пословања за овај регион.
Крш-роба из различитих фабрика широм Кине се шаље у луке попут Шангајске. Њу тамо товаре у контејнере који се убацују на прекоокенаске бродове заједно са другом квалитетном робом. О тако укрцаној роби обавештавају се кинески предузетници у регионима у којима ће брод пристајати. Уколико брод стаје у Лука Ријеци, Констанци, или Валони, обавештавају се предузетници у овом региону. Заинтересованима се на факс шаље копија товарног листа. Када се нађе предузетник који је у стању да такву робу увезе и пласира у својој радњи, он прихвата да плати контејнер. Постоји опција да чак и Кинез који нема новца преузме контејнер, а да трошкове у његово име покрије мафија. У том случају предузетник је дужан новац да врати са каматом, а са друге стране му се оставља времена да претходно прода робу.
Нашој царини се потом доставља фактура кинеске фабрике која гласи на предузетника или фирми која се одлучила да увезе контејнер. Шпедитери завршавају са цариницима да поступак буде ефикасан како се не би плаћале лежарине за контејнер у царинским и лучким магацинима. Они такође обезбеђују и да се фиктивно умањи вредност робе која се царни како би се кинеском предузетнику исплатило да продаје јефтино, да плаћа скуп закуп и астрономске услуге шпедитера.
Овај систем је толико добро функционисао да су Кинези морали шпедитерима за њихове услуге да плате пет до десет пута више него што такве услуге коштају. Заузврат је шпедитерска мафија направила систем у коме је изиграван порески ситем Србије и још пет држава у овом региону.
Контејнер који би се искрцао у Констанци у и фиктивно кренуо за Србију, а роба би успут завршила у кинеским радњама у Бугарској и Румунији. Контејнери искрцани у хрватској луци Ријека, би такође кретали на пут ка Србији успут би се скидала пломба вадила роба за радње у Хрватској и Босни, пломба би се враћала и контејнер би настављао ка Србији. Како би се овакве преваре успешно извеле у њих су били укључени службеници свих околних земаља. Колико је ово софистицирана превара најбоље говори чињеница да је сваки контејнер на улазу у Србију и излазу из земље у којој је брод искрцан, морао три пута да се мери и да има у грам исту тежину, док су бломбе морале да буду увек оригинално постављене…
У међувремену су Кинези са домицилним привредницима у Србији поред центра који су закупљивали изградили још један центар и потом успели да са закуподавцима договоре смањење кирија. Све ово би значило велики профит, да околне земље нису једна по једна примане у ЕУ. Ово је за тамошње кинеске предузетнике углавном значило, да морају пословање да преместе у Србију. За добро разрађен ситем извоза робе лошег квалитета из Кине ово није смело да значи прекид у раду, јер би такав прекид за раднике у фабрикама значио да остају без посла. Извоз роба није смањен чак је повећан, а тржишта Бугарске, Румуније, Мађарске, а потом и Хрватске , у доброј мери су замењена босанским, македонским, као и повећаним пласманом крша на Српско и Црногорско тржиште.
Овде треба још једном подсетити да је првобитни план кинеске државе за Србију био да нам продају најквалитенију робу коју имају. Такву замисао спречио је увозни лоби близак владајућим режимима, док је шпедитерска мафија са људима у царини и пореској управи омогућила да лоша роба без опорезивања стигне у кинеске продавнице у Србији.
Да је било одговорних у Србији, проблем је било лако решити. У Кину је само требало да отпутује министар спољних послова, заједно са министром трговине, и да са Кинезима постигне нови договор. Постизање договора са Кинезима иначе не би требало да буде проблем, јер је ова земља према Србији пријатељски настројена и до данас није признала Косово.
Шпедитерска мафија
После увозничког лобија, главни кривац и организатор улаза лоше робе у Србију је шпедитерска мафија. Поред лоше кинеске робе, шпедитери са цариницима имају такав систем рада да они буквално господаре улазом и излазом све робе у Србију. Уколико позовете царину или Министарство финансија и питате их како да увезем, оцариним аутомобил, фен за косу или слично, добићете одговор да се обратите неком од шпедитера…
Са друге стране, Закон не предвиђа обавезу да ви морате ангажовати шпедитера, али је рад царине до те мере не транспарентан и целокупни царински поступак се држи у строгој тајности, све из разлога да би ви морали да ангажујете шпедицију. Дакле, Царина и Министарство финансија имају разрађен систем по коме правно цео посао можете и сами да обавите, али је то у пракси не изводљиво. Сама процедура увоза подразумева десетак ставки, а једини начин да сазнате о којим ставкама је реч је, да вам их открије неко ко ради на царини или шпедитер.
До које мере се не може веровати шпедитерима најбоље говори чињеница да је у четири различите шпедитерске фирме цена царињења за један исти аутомобил била различита. Шпедитер из Новог Сада понудио је да посао заврши за 6.000 евра, у Крагујевцу за 4.000 док су од београдских шпедитера добијене понуде за 3.500 и 4.700 евра!
Овлашћења шпедитерима су таква да му ви дајете право да вас он заступа пред царином и да може у ваше име да уради све радње, али и да не сноси никакву одговорност. Новосадски шпедитер, на пример, имао је план да наплати 6.000 евра и тврдио је је његова услуга тек 200 евра. У стварности је планирао да више од две хиљаде евра стави себи у џеп. Све ово је могуће урадити и у договору са службеницима Царине. Они „грешком” шпедитеру издају рачун на 6.000 евра, што је две хиљаде евра више. Ви платите, а шпедитер после са овлашћењем које сте потписали, поднесе жалбу пред царинским судом без да вас о томе обавештава. Грађани у 99 одсто случајева и не знају да постоје царински судови. Тај суд после донесе решење о корекцији, а разлику исплати шпедитеру који вас о томе никада и не обавести.
Посао овако организоване шпедиције, царине и Министарства финансија је да се заштите увознички картели. Као што постоје шпедитери који „завршавају посао” са кинеском робом, има оних специјализованих за аутомобиле, лекове, грађевинске машине…
Сви они у договору са царинским службеницима раде за одређене делове увозничког лобија и то на начин да упропасте посао сваком новом конкуренту који би се појавио у послу. Шпедитер „случајно” направи пропусте у папирима код увоза, а у договору са цариницима, због чега роба неподобног увозника буде блокирна у цариснком магацину. За сваки дан се плаћа лежарина, коју нисте укалкулисали у цену за више од два дана како вам је усмено рекао шпедитер. Испостави се да је процедура да роба мора да „одстоји” седам дана и ваш производ због повећане цене постаје неконкурентан. За вашег конкурента се истовремено испостави да процедура неким чудом може да се скрати и на један дан, и ви можете да пакујете кофере из бранше којом се бавите.
Уколико покушате да увезете рачунаре-лаптопове, или неку другу техничку робу, немојте се изненадити ако ваш шпедитер узме новац од конкуренције да све уради погрешно и да ваша роба проведе месец дана у магацину!
Примера ради, довољно је да шпедитер договори са цариницима да у вашем контигенту буде један или два артикла више него у фактури земље порекла. Царина против вас покреће поступак и привремено вам заплени сву робу. Ви бивате осуђени да сте хтели да прошверцујете „један комад нечега” и плаћате казну на то, али ни остатак контигента не можете да користите док поступак траје. Потом, неки од царинских инспектора установљава да ни остатак робе не испуњава стандарде и када платите казну и лежарину, од вас траже да робу вратите у земљу порекла о вашем трошку.
Истовремено, исти или други шпедитери завршавају да милиони комада неисправне робе уђу у земљу, али се то завршава само за оне који су део система. Заправо уколико би сте испунили све што је прописано за увоз робе, скоро нико од увозника који послују на тржишту Србије не би могао да послује. Најбољи пример је правило прописано Законом о присутности генетски модификованих организама у храни, уколико би се српска Царина придржавала тога ниједна „Милка” чоколада нити „Сникерс” не би могли да уђу у Србију.
Ипак, то правило се примењује само уколико неко помисли да у Србији заиста постоји слободно тржиште и покуша да увезе нешто што смета уозном лобију. Зависно да је млади бизнисмен у покушају на границу довезао технику, храну или текстил, роба се подвргава прописаним процедурама налази јој се „грешка”, увознику у покушају остаје само да куне дан када је помислио да ће и он добити своје место под сунцем.
Увозном лобију иначе сметају сви и све и „они” ће се побринути да се ви на Царини суочите са проверама квалитета какве они никада не морају да прођу. Из тог разлога је прошле године у Србији увезено и продато 1.200 бицикала за децу са фабрички погрешно урађеним навојем за педалу. Навој је постављен у погрешном смеру па после неког времена окретањем педала ви их отшрафите и оне вам у вожњи отпадну…
Од свих европских земаља, само у Србији и Македонији се дешава да на оригиналним телефонима марке „Нокиа” и „Самсунг”после пар месеци „цркне” литијумска батерија и да купца продавац потом оптужи за лоше руковање телефоном!
Постоје агенције овлашћене од стране државе да проверавају стандард и квалитет робе која се производи у Србији и која се увози. Сваки увозник је дужан да прибави цертификат за робу коју увезе да је иста безбедна и квалитетна. Ипак захваљујући „способним” шпедитерима и царинској мафији тржиште је преплављено робом која не задовољава прописане стандарде.
Најбољи показатељ да увозни лоби може да увезе све, а остали не могу ништа, показује пример клима-уређаја увезених са Блиског истока у којима је уместо фреона била смеша која се ставља у WЦ шоље као освеживач! Климе су распродате, на „акцији”, а фирма која их је пустила у ланац супермаркета је затворена и за другу прилику биће отворена нова. Истовремено, грађани који су покушали да увезу америчке аутомобиле се протеклих месеци суочавају са шиканирањима од стране Аутомото савеза, Машинског факултета или Института у Винчи, који ових дана процењују да кола која испуњавају америчке стандарде не испуњавају и српске и не издају цертификате за њихов увоз!
Срозавање стандарда и тровање нације
У бившој СФРЈ важио је стандард који је означаван скраћеницом ЈУС, распадом СФРЈ једна по једна нова држава је прихватала нови европски стандард који се означава са ИСО. У Србији је увођење ИСО стандарда ишло упоредо са либерализацијом тржишта и укидањем служби контроле. Треба поштено рећи да ни у време Тита и Југославије, наше фабрике често нису успевале да испуне домаћи ЈУС- стандард. Најбољи пример за то је била „Застава” из Крагујевца, која је пун стандард на својим возилима испуњавала само за моделе који су извожени у Америку, док је на домаћем тржишту било нормално да у продају пусте аутомобил без појасева на предњим седиштима.
Са друге стране по питању увоза робе у Југославију, али и извоза домаћих производа, постојала је завидна контрола какве данас нема. Ондашњи Совјетски Савез није дао могућност Титовој Југославији да има бесцарински извоз пољопривредних производа, какав Србија данас има са Руском федерацијом. Ипак до распада СФРЈ није се десило да роба извезена у СССР буде враћена, како је недавно враћено месо из Руске Федерације.
Ножеви који су производиле фирме „Имапа” из Земуна и „Фамипа” из Призрена испуњавали су ЈУС стандарде и месари и домаћице са њима су могле да раде. Данас је у Србији немогуће купити добар кухињски нож, на све стране се продају копије увозних „Солингенових” ножева које не задовољавају ни ИСО нити ранији ЈУС. Највећа превара стандардизацији хране у Србији је урађена увођењем агенција за доделу ХАССАП цертификата.
Министарство пољопривреде лиценцирало је агенције да произвођачима хране и ресторанима доделе цертификате ХАССАП. Већина агенција које су цертификат додељивале сада су угашене, из једноставног разлога што на тржишту више нема коме да продају овај цертификат. Сада сони којима је ХАССАП додељен могу мирно да раде и да трују, јер су агенције које су им га доделиле угашене, а сам цертификат им дозвољава право на самоконтролу по основу које их не може контролисати инспекција управе за ветерину.
Купујемо смеће, а цене му све веће
Купујемо смеће, а цене му све веће
У црном српском троуглу, између Министарства финансија, Царине и шпедитера, снашли су се само криминалци и увознички лоби. Сви остали су жртве ове дугогодишње мреже за хватање мултимилионских профита на које нико не плаћа порез.
Грађани Србије, обични потрошачи, плаћају због тога најскупљу и најлошију робу на свету, коју увозници третирају као обично смеће. Само најбедније афричке колоније могу да се упореде са оваквим стањем на тржишту. И ту престаје свака расправа на тему „европских интеграција” и других режимских превара.
Код већине светских произвођача, Србија се налази на списку земаља „треће категорије”. Роба коју те фирме извозе, а која не задовољава стандарде „прве категорије”, Србија увози а то купац у Србији плаћа по највишим светским ценама. Тако, на пример, фрижидери, шпорети, замрзивачи, лаптоп-рачунари и друга техничка роба, која се годинама продају у продавницама као што је Техномаркет, због грешака и недостатака, никада не би дошла до купаца у Америци, Аустралији, канади или Западној Европи. Век трајања ове робе дупло је краћи од оне у Европској унији.
Сваки трећи технички уређај који се налази на тржишту у Србији, мора бити сервисиран најдаље после три године, а сваки седми је технички неисправан и купац остварује право на замену. Али, на остварење тог права, грађани чекају и до годину дана, и углавном је то узалудан посао.
Осим лоше технике, у Србији се продају и чоколадни намази са мање лешника него што их имају, на пример, на тржишту Хрватске или Словеније. Наше чоколаде имају мањи процената какаоа, а увозни зачин „Вегета” садржи више соли овде него на другим тржиштима. У газираним соковима у Србији налази кукурузни сируп уместо шећера! Детерџенти из увоза треће категорије (лажни представљени као прва категорија) лошије перу. Од увозних шампона који се продају у Србији добија се перут, омекшивачи за прање веша имају слабији мирис од истих које „фамилија пошаље из Немачке”. Доказано је да до појединих производа кућне хемије домаћице добијају кожне болести и разне облике екцема.
Од када је уништена фабрика сапуна и шампона „Мерима” из Лесковца и предата у руке немачког „Хенкела”, на нашем тржишту се појавио проблем да готово сви сапуни који се продају изазивају исушивање коже. Постоји и скупља категорија сапуна, која нема овај ефекат исушивања, али је трајање таквих сапуна у Србији дупло краће од оног у Европској унији. Увозни „Браво” сокови на српском тржишту садрже мање воћа. Патике које на тржишту Србије имају вишеструко већу цену од оне европске, трају знатно краће.
Овде треба истаћи да трговински ланци који послују у више земаља зависно од географске локације на којој се налазе имају и различит квалитет робе. Ово се односи на сву робу, техничку, прехрамбену, текстилну…
Међу купцима технике преовлађује мишљење да је куповина робе у продавницама „Метро” у Србији за нијансу боља опција од куповине у другим продајним ланцима. На жалост, ни куповина у „Метроу” није сигурна по питању генетски модификоване хране.
Глобални тржишни фашизам, који купце дели „по категоријама” произвео је и злочиначку продају робе најгорег квалитета, због чега земље попут Србије плаћају и новцем и здрављем.
Подвала по категоријама
Светска трговина и производња базиране су на географско расистичким методама, односно подели људи на три вредносне класе. У првој класи земаља налазе се Америка, Јапан, Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Швајцарска, Норвешка, велики број чланица Европске уније и друге богате земље попут Саудијске Арабије. За ове земље глобалне корпорације производе робу прве класе. Најбоље компјутере, најбоље фрижидере, телевизоре, климе, мобилне телефоне…
Људи друге категорије према мишљењу глобалних корпорација живе у источном делу Европске уније (ЕУ) и земљама које још нису ушле у ЕУ, а налазе се у источној Европи, од афричких држава у овој категорији налази се Јужноафричка република.
Глобални капиталисти овде сврставају и Кину, али је та земља због посебног положаја у светској економији специфичан случај. Кинези производе сву технику свих категорија и зависно од друштвеног сталежа купују и користе робу свих категорија. Русија је последњих година пооштрила стандарде за робу из увоза, па је и њен квалитет подигнут.
Земљама друге категорије намењена је роба истих произвођача, али видно слабијег квалитета. Један од примера су акумулатиори за аутомобиле који имају исту гаранцију за ове али и за земље из прве категорије.
У земљама друге категорије акумулатори по правилу трају од једног до месеца до једне године дуже од гаранције, док у земљама прве категорије трају неколико година после истека гаранције. Слична је прича и са фрижидерима, док је по питању персоналних компјутера разлика у квалитету још израженија на штету земаља друге категорије. Стални чланови друге категорије су Чешка, Словачка, Пољска. Хрватска се такође сматра земљом друге категорије, али пошто преко ове земље иде како транзит тако и шверц најгорег кинеског „технолошког ђубрета” од кога се део део и задржава у тој земљи тамошњи потрошачи се често суочавају са јадом и бедом земаља трећег света.
Земље попут Мађарске, Словеније, Италије Португала и Шпаније добијају робу прве категорије од великих произвођача као што су Нокиа, Самсунг, Ауди, Епл, Нестле али се на њиховим тржиштима може наћи и роба друге и треће категорије, коју делимично сами производе, а делимично је увозе или шверцују са околних тржишта. У земљама треће категорије налазе се земље трећег света, односно земље блиског истока попут Ирака и Египта, скоро све афричке Земље, Украјина, Молдавија…
Patike Krisa Pola 1 Купујемо смеће, а цене му све веће
У трећу категорију људи глобални капиталисти сврставају и становнике Турске. У ту земљу се извози роба најгорег квалитета, али се иста таква роба у њој и производи. Ипак Турска је истовремено и изузетак који потврђује правило, јер због велике близине Европске уније и великог броја Турака који раде у иностранству на то тржиште (не)организовано стиже и роба квалитета прве и друге категорије, за оне који имају новца. Ко год је боравио у хотелима са пет звездица у Турској, Египту и ЕУ, зна да постоји велика разлика турским и европским звездицама. У хотелу са пет звездица у Турској може вам се десити да једног дана не добијете нове пешкире јер компанија која их пере за хотел тог дана није стигла да обави посао на време…
Кинеска роба и увозни лоби
Руководство некадашње СРЈ направило је 1996. године договор са Комунистичком партијом Кине, да у Београду направе кинеску четврт у Београду, такозвани „Чајна таун”, одакле би била продавана кинеска роба за целу Србију. Кинези и Јуловци су тада договорили да у Србију која је била под спољним зидом санкција западних земаља, лиферују највиши квалитет западних брендова који се праве у Кини.
Али, убрзо, договор је „ревидиран” по замисли политичко-криминалних кланова у Србији. Кинези су били шокирани чињеницом да ће неко под притиском једне интересне групације, сопственом народу нанети такву штету. Али, кад су видели да је то тако и да друкчије неће бити, ни они се нису много бунили. Схватили су да на тај начин неће долазити у сукоб са Западом који код њих већ има производњу, а добили су и прилику да се реше и дела робе најгорег квалитета, за коју је било тешко наћи купца.
Мало по мало закупили су цео центар у Блоку 70 у Новом Београду. На први поглед није постојала никаква економска оправданост оног што су радили. Плаћали су закуп локала по ценама од 1.000 тадашњих немачких марака, за петнаест квадрата, а продавали су робу сто пута јефтиније од било кога на тржишту! У то време царине и порез на промет заједно су износили више од педесет одсто цене производа и ма колико да су Кинези јефтино производили, њихова роба није могла да се продаје тако јефтино, а да се то Кинезима исплати.
Почеле су да се отварају шпедитерске фирме, са посебним статусом на царини. Уведена је пракса да се сто пари патика царини као једне, да се пет стотина тренерки царини као пет…И кинеска држава се ангажовала давањем бесплатних контигената робе. Исељеник који би успео да добије папире за рад у Србији, од фабрике би добијао контејнер робе, а трошкове би фабрици надокнадила држава. Тако би кинески предузетник би имао рачуницу да закупи радњу по баснословно високим ценама…
Ипак већ након две године, Кинези су малопродају у Блоку 70 претворили у регионални центар за снабдевање целе Србије и региона. Из базе у Блоку 70 они су извршили експанзију на Будимпешту где су отворили Кинеску пијацу далеко већу од центра у Блоку 70. Тако је престала и потреба да Кина више икоме даје бесплатну робу. Установљен је нов модус пословања за овај регион.
Крш-роба из различитих фабрика широм Кине се шаље у луке попут Шангајске. Њу тамо товаре у контејнере који се убацују на прекоокенаске бродове заједно са другом квалитетном робом. О тако укрцаној роби обавештавају се кинески предузетници у регионима у којима ће брод пристајати. Уколико брод стаје у Лука Ријеци, Констанци, или Валони, обавештавају се предузетници у овом региону. Заинтересованима се на факс шаље копија товарног листа. Када се нађе предузетник који је у стању да такву робу увезе и пласира у својој радњи, он прихвата да плати контејнер. Постоји опција да чак и Кинез који нема новца преузме контејнер, а да трошкове у његово име покрије мафија. У том случају предузетник је дужан новац да врати са каматом, а са друге стране му се оставља времена да претходно прода робу.
Нашој царини се потом доставља фактура кинеске фабрике која гласи на предузетника или фирми која се одлучила да увезе контејнер. Шпедитери завршавају са цариницима да поступак буде ефикасан како се не би плаћале лежарине за контејнер у царинским и лучким магацинима. Они такође обезбеђују и да се фиктивно умањи вредност робе која се царни како би се кинеском предузетнику исплатило да продаје јефтино, да плаћа скуп закуп и астрономске услуге шпедитера.
Овај систем је толико добро функционисао да су Кинези морали шпедитерима за њихове услуге да плате пет до десет пута више него што такве услуге коштају. Заузврат је шпедитерска мафија направила систем у коме је изиграван порески ситем Србије и још пет држава у овом региону.
Контејнер који би се искрцао у Констанци у и фиктивно кренуо за Србију, а роба би успут завршила у кинеским радњама у Бугарској и Румунији. Контејнери искрцани у хрватској луци Ријека, би такође кретали на пут ка Србији успут би се скидала пломба вадила роба за радње у Хрватској и Босни, пломба би се враћала и контејнер би настављао ка Србији. Како би се овакве преваре успешно извеле у њих су били укључени службеници свих околних земаља. Колико је ово софистицирана превара најбоље говори чињеница да је сваки контејнер на улазу у Србију и излазу из земље у којој је брод искрцан, морао три пута да се мери и да има у грам исту тежину, док су бломбе морале да буду увек оригинално постављене…
У међувремену су Кинези са домицилним привредницима у Србији поред центра који су закупљивали изградили још један центар и потом успели да са закуподавцима договоре смањење кирија. Све ово би значило велики профит, да околне земље нису једна по једна примане у ЕУ. Ово је за тамошње кинеске предузетнике углавном значило, да морају пословање да преместе у Србију. За добро разрађен ситем извоза робе лошег квалитета из Кине ово није смело да значи прекид у раду, јер би такав прекид за раднике у фабрикама значио да остају без посла. Извоз роба није смањен чак је повећан, а тржишта Бугарске, Румуније, Мађарске, а потом и Хрватске , у доброј мери су замењена босанским, македонским, као и повећаним пласманом крша на Српско и Црногорско тржиште.
Овде треба још једном подсетити да је првобитни план кинеске државе за Србију био да нам продају најквалитенију робу коју имају. Такву замисао спречио је увозни лоби близак владајућим режимима, док је шпедитерска мафија са људима у царини и пореској управи омогућила да лоша роба без опорезивања стигне у кинеске продавнице у Србији.
Да је било одговорних у Србији, проблем је било лако решити. У Кину је само требало да отпутује министар спољних послова, заједно са министром трговине, и да са Кинезима постигне нови договор. Постизање договора са Кинезима иначе не би требало да буде проблем, јер је ова земља према Србији пријатељски настројена и до данас није признала Косово.
Шпедитерска мафија
После увозничког лобија, главни кривац и организатор улаза лоше робе у Србију је шпедитерска мафија. Поред лоше кинеске робе, шпедитери са цариницима имају такав систем рада да они буквално господаре улазом и излазом све робе у Србију. Уколико позовете царину или Министарство финансија и питате их како да увезем, оцариним аутомобил, фен за косу или слично, добићете одговор да се обратите неком од шпедитера…
Са друге стране, Закон не предвиђа обавезу да ви морате ангажовати шпедитера, али је рад царине до те мере не транспарентан и целокупни царински поступак се држи у строгој тајности, све из разлога да би ви морали да ангажујете шпедицију. Дакле, Царина и Министарство финансија имају разрађен систем по коме правно цео посао можете и сами да обавите, али је то у пракси не изводљиво. Сама процедура увоза подразумева десетак ставки, а једини начин да сазнате о којим ставкама је реч је, да вам их открије неко ко ради на царини или шпедитер.
До које мере се не може веровати шпедитерима најбоље говори чињеница да је у четири различите шпедитерске фирме цена царињења за један исти аутомобил била различита. Шпедитер из Новог Сада понудио је да посао заврши за 6.000 евра, у Крагујевцу за 4.000 док су од београдских шпедитера добијене понуде за 3.500 и 4.700 евра!
Овлашћења шпедитерима су таква да му ви дајете право да вас он заступа пред царином и да може у ваше име да уради све радње, али и да не сноси никакву одговорност. Новосадски шпедитер, на пример, имао је план да наплати 6.000 евра и тврдио је је његова услуга тек 200 евра. У стварности је планирао да више од две хиљаде евра стави себи у џеп. Све ово је могуће урадити и у договору са службеницима Царине. Они „грешком” шпедитеру издају рачун на 6.000 евра, што је две хиљаде евра више. Ви платите, а шпедитер после са овлашћењем које сте потписали, поднесе жалбу пред царинским судом без да вас о томе обавештава. Грађани у 99 одсто случајева и не знају да постоје царински судови. Тај суд после донесе решење о корекцији, а разлику исплати шпедитеру који вас о томе никада и не обавести.
Посао овако организоване шпедиције, царине и Министарства финансија је да се заштите увознички картели. Као што постоје шпедитери који „завршавају посао” са кинеском робом, има оних специјализованих за аутомобиле, лекове, грађевинске машине…
Сви они у договору са царинским службеницима раде за одређене делове увозничког лобија и то на начин да упропасте посао сваком новом конкуренту који би се појавио у послу. Шпедитер „случајно” направи пропусте у папирима код увоза, а у договору са цариницима, због чега роба неподобног увозника буде блокирна у цариснком магацину. За сваки дан се плаћа лежарина, коју нисте укалкулисали у цену за више од два дана како вам је усмено рекао шпедитер. Испостави се да је процедура да роба мора да „одстоји” седам дана и ваш производ због повећане цене постаје неконкурентан. За вашег конкурента се истовремено испостави да процедура неким чудом може да се скрати и на један дан, и ви можете да пакујете кофере из бранше којом се бавите.
Уколико покушате да увезете рачунаре-лаптопове, или неку другу техничку робу, немојте се изненадити ако ваш шпедитер узме новац од конкуренције да све уради погрешно и да ваша роба проведе месец дана у магацину!
Примера ради, довољно је да шпедитер договори са цариницима да у вашем контигенту буде један или два артикла више него у фактури земље порекла. Царина против вас покреће поступак и привремено вам заплени сву робу. Ви бивате осуђени да сте хтели да прошверцујете „један комад нечега” и плаћате казну на то, али ни остатак контигента не можете да користите док поступак траје. Потом, неки од царинских инспектора установљава да ни остатак робе не испуњава стандарде и када платите казну и лежарину, од вас траже да робу вратите у земљу порекла о вашем трошку.
Истовремено, исти или други шпедитери завршавају да милиони комада неисправне робе уђу у земљу, али се то завршава само за оне који су део система. Заправо уколико би сте испунили све што је прописано за увоз робе, скоро нико од увозника који послују на тржишту Србије не би могао да послује. Најбољи пример је правило прописано Законом о присутности генетски модификованих организама у храни, уколико би се српска Царина придржавала тога ниједна „Милка” чоколада нити „Сникерс” не би могли да уђу у Србију.
Ипак, то правило се примењује само уколико неко помисли да у Србији заиста постоји слободно тржиште и покуша да увезе нешто што смета уозном лобију. Зависно да је млади бизнисмен у покушају на границу довезао технику, храну или текстил, роба се подвргава прописаним процедурама налази јој се „грешка”, увознику у покушају остаје само да куне дан када је помислио да ће и он добити своје место под сунцем.
Увозном лобију иначе сметају сви и све и „они” ће се побринути да се ви на Царини суочите са проверама квалитета какве они никада не морају да прођу. Из тог разлога је прошле године у Србији увезено и продато 1.200 бицикала за децу са фабрички погрешно урађеним навојем за педалу. Навој је постављен у погрешном смеру па после неког времена окретањем педала ви их отшрафите и оне вам у вожњи отпадну…
Од свих европских земаља, само у Србији и Македонији се дешава да на оригиналним телефонима марке „Нокиа” и „Самсунг”после пар месеци „цркне” литијумска батерија и да купца продавац потом оптужи за лоше руковање телефоном!
Постоје агенције овлашћене од стране државе да проверавају стандард и квалитет робе која се производи у Србији и која се увози. Сваки увозник је дужан да прибави цертификат за робу коју увезе да је иста безбедна и квалитетна. Ипак захваљујући „способним” шпедитерима и царинској мафији тржиште је преплављено робом која не задовољава прописане стандарде.
Најбољи показатељ да увозни лоби може да увезе све, а остали не могу ништа, показује пример клима-уређаја увезених са Блиског истока у којима је уместо фреона била смеша која се ставља у WЦ шоље као освеживач! Климе су распродате, на „акцији”, а фирма која их је пустила у ланац супермаркета је затворена и за другу прилику биће отворена нова. Истовремено, грађани који су покушали да увезу америчке аутомобиле се протеклих месеци суочавају са шиканирањима од стране Аутомото савеза, Машинског факултета или Института у Винчи, који ових дана процењују да кола која испуњавају америчке стандарде не испуњавају и српске и не издају цертификате за њихов увоз!
Срозавање стандарда и тровање нације
У бившој СФРЈ важио је стандард који је означаван скраћеницом ЈУС, распадом СФРЈ једна по једна нова држава је прихватала нови европски стандард који се означава са ИСО. У Србији је увођење ИСО стандарда ишло упоредо са либерализацијом тржишта и укидањем служби контроле. Треба поштено рећи да ни у време Тита и Југославије, наше фабрике често нису успевале да испуне домаћи ЈУС- стандард. Најбољи пример за то је била „Застава” из Крагујевца, која је пун стандард на својим возилима испуњавала само за моделе који су извожени у Америку, док је на домаћем тржишту било нормално да у продају пусте аутомобил без појасева на предњим седиштима.
Са друге стране по питању увоза робе у Југославију, али и извоза домаћих производа, постојала је завидна контрола какве данас нема. Ондашњи Совјетски Савез није дао могућност Титовој Југославији да има бесцарински извоз пољопривредних производа, какав Србија данас има са Руском федерацијом. Ипак до распада СФРЈ није се десило да роба извезена у СССР буде враћена, како је недавно враћено месо из Руске Федерације.
Ножеви који су производиле фирме „Имапа” из Земуна и „Фамипа” из Призрена испуњавали су ЈУС стандарде и месари и домаћице са њима су могле да раде. Данас је у Србији немогуће купити добар кухињски нож, на све стране се продају копије увозних „Солингенових” ножева које не задовољавају ни ИСО нити ранији ЈУС. Највећа превара стандардизацији хране у Србији је урађена увођењем агенција за доделу ХАССАП цертификата.
Министарство пољопривреде лиценцирало је агенције да произвођачима хране и ресторанима доделе цертификате ХАССАП. Већина агенција које су цертификат додељивале сада су угашене, из једноставног разлога што на тржишту више нема коме да продају овај цертификат. Сада сони којима је ХАССАП додељен могу мирно да раде и да трују, јер су агенције које су им га доделиле угашене, а сам цертификат им дозвољава право на самоконтролу по основу које их не може контролисати инспекција управе за ветерину.
Нема коментара:
Постави коментар