Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre sest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvecih bitaka onoga doba. Kao i sve velike dogadjaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naucnog istrazivanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem drustvenih okolnosti ovaj veliki seststogodisnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: - sa čim ćemo pred Milosa. Igrom istorije i zivota izgleda kao da je Srbija bas ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski dogadjaj iz daleke proslosti koji je imao veliki istorijski i simbolicki značaj za njenu buducnost. Danas je teško reci šta je u Kosovskoj bitci istorijska istina, a šta legenda. Danas to vise nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, velicao junastvo. Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda Srpskog naroda, da li smo zahvaljujuci njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujuci njoj u tom ropstvu preziveli. Odgovore na ta pitanja trazice nauka i narod neprekidno. Ono sto je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili butku, onda to nije bio samo rezultat drustvene superiornosti i oruzane prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragicne nesloge u vrhu sprske države. Tada, te daleke 1389. Osmanlijsko carstvo nije samo bilo jače od Srpskog, ono je bilo i srećnije od Srpskog carstva. Nesloga i izdaja na Kosovu pratice dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju cije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fastisticku agresiju. Pa i kasnije kada je formirana Socijalisticka Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na stetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na racun svog naroda, ni istorijski, ni eticki, ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu. Pogotovo sto Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je - oslobodilacko. Oslobadjali su vecito sebe i kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost sto su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe. Zaslugom svojih vodja i politicara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osecali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kažemo - da vise nije tako. Nesloga srpskih politicara unazadjivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponizavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaže. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaže da će sloga u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom gradjaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost. Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljsa materijalni i drustveni zivot svih svojih gradjana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti.
Zato je optimizam koji je danas u prilicnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu buducih dana, realan utoliko, što se zasniva na slobodi koja omougcava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralacke, humane sposobnosti za unapredjenje drustvenog i sopstvenog zivota. U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj vise nego pre, žive gradjani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju.
Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve vise i sve uspesnije zajedno žive gradjani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa. Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko drustvo, pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između postenih i nepostenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, posteno, postujuci druge ljude i druge narode, - u svojoj Republici. Uostalom, na tim osnovama treba da bude uredjena čitava nasa zemlja. Jugoslavija je visenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive. Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje vaznih podela. Među svim tim podelama, kao najdramaticnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olaksace otklanjanje drugih podela i ublaziti posledice koje su te druge podele izazvale. Otkad postoje visenacionalne zajednice, njihova slaba tacka su odnosi koji se između razlicitih nacija uspostavljaju. Kao mac nad njihovim glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugrozenosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optuzbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrasnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv visenacionalnih drustava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponasamo kao da nam to iskustvo uopste nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i blizoj proslosti nismo iskusili svu tragicnost nacionalnih sukoba, koje jedno drustvo može da dozivi, a da ipak opstane. Ravnopravni i slozeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i drustveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, a pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve vise obelezava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnoloski, ali i politicki i kulturni razvoj upucuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i sve vise i međusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće covecanstvo, mogu zakoraciti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na celu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom zacelju. U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde cekajuci od njih pomoć. Danas, sest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, cekajuci da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mrznju, izdaju, jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno slozni i solidarni. Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reci posvecene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje. U pamcenju sprskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova. Pa čak i ako sa istorijske tacke gledista ne bi bilo tako, ostaje izvesnost da je narod svoju neslogu doziveo kao svoju najvecu nesrecu. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduce zastitio od poraza, neuspeha i stagnacija. Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadasnji zivot i dalji razvoj. Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcionise kao država, već da funkcionise kao uspesna država. Zato i mislim da to ima smisla reci bas ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragicno i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o međusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju. - Jer se njena sudbina nalazi u zdruzenim rukama svih njenih naroda. Kosovska bitka sadrzi u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol junastva. Njemu su posvecene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junastvo već sest vekova inspirise naše stvaralastvo, hrani nas ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporazena. Sest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oruzane, mada i takve još nisu iskljucene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlucnosti, hrabrosti i pozrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Nasa glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, politickog, kulturnog i uopste drustvenog prosperiteta. Za brze i uspesnije priblizavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junastvo. Razume se nešto dlrugacije. Ali ona srcanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena. Ostaje vecno potrebna. Pre sest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junacki branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je stitio evropsku kulturu, religiju, evropsko drustvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lisio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo drustvo - bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napacene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni cine za jedan novi, lepsi svet.
Neka vecno živi uspomena na kosovsko junastvo!
Neka živi Srbija!
недеља, 29. јун 2008.
Govor Milosevica - 28.06.1989
„Dobro ste obavili ovaj posao, ali zapamtite, braćo Srbi, danas je Vidovdan. ...
Slobodan Milosevic
Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre sest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvecih bitaka onoga doba. Kao i sve velike dogadjaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naucnog istrazivanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem drustvenih okolnosti ovaj veliki
seststogodisnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: - sa čim ćemo pred Milosa. Igrom istorije i zivota izgleda kao da je Srbija bas ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski dogadjaj iz daleke proslosti koji je imao veliki istorijski i simbolicki značaj za njenu buducnost. Danas je teško reci šta je u Kosovskoj bitci istorijska istina, a šta legenda. Danas to vise nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, velicao junastvo. Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda Srpskog naroda, da li smo zahvaljujuci njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujuci njoj u tom ropstvu preziveli. Odgovore na ta pitanja trazice nauka i narod neprekidno. Ono sto je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili butku, onda to nije bio samo rezultat drustvene superiornosti i oruzane prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragicne nesloge u vrhu sprske države. Tada, te daleke 1389. Osmanlijsko carstvo nije samo bilo jače od Srpskog, ono je bilo i srećnije od Srpskog carstva. Nesloga i izdaja na Kosovu pratice dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju cije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fastisticku agresiju. Pa i kasnije kada je formirana Socijalisticka Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na stetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na racun svog naroda, ni istorijski, ni eticki, ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu. Pogotovo sto Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je - oslobodilacko. Oslobadjali su vecito sebe i kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost sto su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe. Zaslugom svojih vodja i politicara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osecali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kažemo da vise nije tako. Nesloga srpskih politicara unazadjivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponizavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaže. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaže da će sloga u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom gradjaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost. Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljsa materijalni i drustveni zivot svih svojih gradjana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti. Zato je optimizam koji je danas u prilicnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu buducih dana, realan utoliko, što se zasniva na slobodi koja omougcava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralacke, humane sposobnosti za unapredjenje drustvenog i sopstvenog zivota. U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj vise nego pre, žive gradjani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve vise i sve uspesnije zajedno žive gradjani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa. Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko drustvo, pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između postenih i nepostenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, posteno, postujuci druge ljude i druge narode, u svojoj Republici. Uostalom, na tim osnovama treba da bude uredjena čitava nasa zemlja. Jugoslavija je visenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive. Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje vaznih podela. Među svim tim podelama, kao najdramaticnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olaksace otklanjanje drugih podela i ublaziti posledice koje su te druge podele izazvale. Otkad postoje visenacionalne zajednice, njihova slaba tacka su odnosi koji se između razlicitih nacija uspostavljaju. Kao mac nad njihovim glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugrozenosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optuzbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrasnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv visenacionalnih drustava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponasamo kao da nam to iskustvo uopste nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i blizoj proslosti nismo iskusili svu tragicnost nacionalnih sukoba, koje jedno drustvo može da dozivi, a da ipak opstane. Ravnopravni i slozeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i drustveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, a pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve vise obelezava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnoloski, ali i politicki i kulturni razvoj upucuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i sve vise i međusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće covecanstvo, mogu zakoraciti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na celu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom zacelju. U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde cekajuci od njih pomoć. Danas, sest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, cekajuci da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mrznju, izdaju, jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno slozni i solidarni.
Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reci posvecene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje. U pamcenju sprskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova. Pa čak i ako sa istorijske tacke gledista ne bi bilo tako, ostaje izvesnost da je narod svoju neslogu doziveo kao svoju najvecu nesrecu. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduce zastitio od poraza, neuspeha i stagnacija. Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadasnji zivot i dalji razvoj. Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcionise kao država, već da funkcionise kao uspesna država. Zato i mislim da to ima smisla reci bas ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragicno i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o međusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju. - Jer se njena sudbina nalazi u zdruzenim rukama svih njenih naroda. Kosovska bitka sadrzi u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol
junastva. Njemu su posvecene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junastvo već sest vekova inspirise naše stvaralastvo, hrani nas ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporazena. Sest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oruzane, mada i takve još nisu iskljucene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlucnosti, hrabrosti i pozrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Nasa glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, politickog, kulturnog i uopste drustvenog prosperiteta. Za brze i uspesnije priblizavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junastvo. Razume se nešto dlrugacije. Ali ona srcanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena. Ostaje vecno potrebna. Pre sest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junacki branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je stitio evropsku kulturu, religiju, evropsko drustvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lisio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo drustvo - bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napacene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni cine za jedan novi, lepsi svet.
Neka vecno živi uspomena na kosovsko junastvo!
Neka živi Srbija!
Slobodan Milosevic
Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre sest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvecih bitaka onoga doba. Kao i sve velike dogadjaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naucnog istrazivanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem drustvenih okolnosti ovaj veliki
seststogodisnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: - sa čim ćemo pred Milosa. Igrom istorije i zivota izgleda kao da je Srbija bas ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski dogadjaj iz daleke proslosti koji je imao veliki istorijski i simbolicki značaj za njenu buducnost. Danas je teško reci šta je u Kosovskoj bitci istorijska istina, a šta legenda. Danas to vise nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, velicao junastvo. Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda Srpskog naroda, da li smo zahvaljujuci njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujuci njoj u tom ropstvu preziveli. Odgovore na ta pitanja trazice nauka i narod neprekidno. Ono sto je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili butku, onda to nije bio samo rezultat drustvene superiornosti i oruzane prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragicne nesloge u vrhu sprske države. Tada, te daleke 1389. Osmanlijsko carstvo nije samo bilo jače od Srpskog, ono je bilo i srećnije od Srpskog carstva. Nesloga i izdaja na Kosovu pratice dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju cije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fastisticku agresiju. Pa i kasnije kada je formirana Socijalisticka Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na stetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na racun svog naroda, ni istorijski, ni eticki, ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu. Pogotovo sto Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je - oslobodilacko. Oslobadjali su vecito sebe i kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost sto su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe. Zaslugom svojih vodja i politicara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osecali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kažemo da vise nije tako. Nesloga srpskih politicara unazadjivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponizavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaže. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaže da će sloga u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom gradjaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost. Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljsa materijalni i drustveni zivot svih svojih gradjana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti. Zato je optimizam koji je danas u prilicnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu buducih dana, realan utoliko, što se zasniva na slobodi koja omougcava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralacke, humane sposobnosti za unapredjenje drustvenog i sopstvenog zivota. U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj vise nego pre, žive gradjani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve vise i sve uspesnije zajedno žive gradjani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa. Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko drustvo, pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između postenih i nepostenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, posteno, postujuci druge ljude i druge narode, u svojoj Republici. Uostalom, na tim osnovama treba da bude uredjena čitava nasa zemlja. Jugoslavija je visenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive. Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje vaznih podela. Među svim tim podelama, kao najdramaticnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olaksace otklanjanje drugih podela i ublaziti posledice koje su te druge podele izazvale. Otkad postoje visenacionalne zajednice, njihova slaba tacka su odnosi koji se između razlicitih nacija uspostavljaju. Kao mac nad njihovim glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugrozenosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optuzbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrasnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv visenacionalnih drustava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponasamo kao da nam to iskustvo uopste nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i blizoj proslosti nismo iskusili svu tragicnost nacionalnih sukoba, koje jedno drustvo može da dozivi, a da ipak opstane. Ravnopravni i slozeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i drustveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, a pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve vise obelezava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnoloski, ali i politicki i kulturni razvoj upucuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i sve vise i međusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće covecanstvo, mogu zakoraciti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na celu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom zacelju. U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde cekajuci od njih pomoć. Danas, sest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, cekajuci da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mrznju, izdaju, jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno slozni i solidarni.
Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reci posvecene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje. U pamcenju sprskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova. Pa čak i ako sa istorijske tacke gledista ne bi bilo tako, ostaje izvesnost da je narod svoju neslogu doziveo kao svoju najvecu nesrecu. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduce zastitio od poraza, neuspeha i stagnacija. Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadasnji zivot i dalji razvoj. Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcionise kao država, već da funkcionise kao uspesna država. Zato i mislim da to ima smisla reci bas ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragicno i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o međusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju. - Jer se njena sudbina nalazi u zdruzenim rukama svih njenih naroda. Kosovska bitka sadrzi u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol
junastva. Njemu su posvecene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junastvo već sest vekova inspirise naše stvaralastvo, hrani nas ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporazena. Sest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oruzane, mada i takve još nisu iskljucene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlucnosti, hrabrosti i pozrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Nasa glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, politickog, kulturnog i uopste drustvenog prosperiteta. Za brze i uspesnije priblizavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junastvo. Razume se nešto dlrugacije. Ali ona srcanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena. Ostaje vecno potrebna. Pre sest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junacki branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je stitio evropsku kulturu, religiju, evropsko drustvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lisio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo drustvo - bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napacene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni cine za jedan novi, lepsi svet.
Neka vecno živi uspomena na kosovsko junastvo!
Neka živi Srbija!
Дванаест жигосаних
Милорад Вучелић
Сви знате тај филм. Један официр окупља осуђенике да изврше један за државу значајан задатак. Неко је прави препредени убица, неко је добар на ножу, неко је стравичан стрелац, неко насилник, неко уме са експлозивом, неко је верски фанатик, неко силоватељ, неко познаје језике и зна са шифрама... И сви окупљени на једном задатку и посвећени једном циљу. Сви су, како би рекао новосоцијалиста Бранко Ружић, „лоцирали своје грешке у прошлости и сада су окренути будућности”. Свима је нешто обећано.
Занимање: власт
Не могу да се отмем утиску да је овај филм у вези са прављењем српске владе. Све је готово исто и једино што се мора признати је да је Борис Тадић убедљиво лепши од Ли Марвина, главног глумца филма „Дванаест жигосаних”. Такође, тешко је одредити неку специјалност окупљених јер су сви политичари опште праксе и без претходних окушавања у било којој другој професији. Власт је њихово занимање.
Али паде у политички живот Србије и та реч: Идеологија. И ко би други него странка нашег поноса и дике Г17! Влајко Сенић објашњавајући зашто је Г17 направио засебан посланички клуб рече да то није „због сукоба Тадића и Динкића,већ из идеолошких разлика између Г17 с једне и ДС-а и СПС-а с друге стране”! Дода Сенић и то да је „Г17 Плус странка десног центра, а ДС и СПС припадају левици. Наш став је да би наша странка много ефикасније деловала, како по питању европских интеграција, тако и социјалног програма”.
Идеологија
Први пут чусмо и почусмо да Г17 има идеологију која није пука деструкција и разарање Србије на свим местима и по свим шавовима. До сада смо видели на делу да је њихов социјални програм преко милион незапослених, приватизациона пљачка, бедне пензије, радници без плата, дискриминација у здравственом осигурању, прескупо школовање, антируска политика која је на самој граници расизма... Али нисмо знали да је то идеологија. И та „идеологија” њих спречава да заједно са ДС-ом раде у Скупштини, али их не спречава да раде као део истог тима у влади! Идеолошки се не може заједно али у заједничким пословима и на власт може.
Видим да је Борис Тадић на мети Г17. И не могу рећи да нисам злурад - тако му и треба кад их је увео не само у парламент него и у власт уместо да их препусти чарима ванпаралментарног живота тј. распада и елиминације. И сад се још Млађан и Сузана љуте на Тадића да је био великодушан према Дачићу! Наводно му је нудио и место премијера. Тадић је њих увео и у владу и у парламент, а они ће га поново потерати на изборе. Разлика ће бити само у томе што ће се избори одигравати у још разоренијој Србији када ће Г17 коначно моћи неком да поднесе рапорт: „Задатак је обављен, Србија је уништена”. Тако ће коначно бити откључано значење шифре Г17 плус.
Отворено питање
У овом екипирању за одређени задатак остаје отворено питање како ће то дични и бодри Кркобабић намаћи све те паре за пензије када његовим садруговима не пада на памет да му дају и један динар више него што је одређено. Наслушаћемо се ми његових реченица да само ако отворимо нових триста хиљада радних места и повећамо продуктивност рада можемо рачунати на повећање пензија. Он нема идеолошких проблема и тако ће га идеологизирани Млађан издеветати да ће се то дуго памтити. Фигура као што је „провео се ко бос по трњу” ће бити блага за разумевање његовог случаја. Наравно, он и неколицина његових ће супер проћи, па се ово „бос по трњу” односи на пензионере.
За Палму се зна. Његов задатак је познат - европске интеграције. Он припрема велики самит ЕУ у Јагодини. Сарадња са Енглезима је најдаље отишла. Палма и Британци некако иду једни уз друге. Енглески амбасадор је добио сугестију краљице Елизабете да никако не обележава њен рођендан у Београду без Палме. Наводно је њено величанство чак рекла да је сада много спокојнија јер зна да су британски интереси на Балкану сада у сигурним, Палминим рукама. Сазајемо да је и принц Чарлс заинтересован да позове Палму у заједнички лов. До тога би већ дошло да се није појавила нејасноћа да ли је Палма позван као парнер или као потенцијални улов.
Без проблема
Идеолошких проблема нема само СПС. Он тек трага за својом идеологијом. Лепо каже новосоцијалиста Ружић: „лоцирали смо своје грешке у прошлости и сада гледамо у будућност”. Очи европске социјалдемократије су упрте у нову идеологију коју ће произвести СПС. На том идеолошком програму се ради интензивно и далеко од очију јавности и бирачког тела. Кад то буде готово прећи ће се са речи на дела. До тада ће се радити само на делима у складу са онима који имају идеологију и идеолошке проблеме, а то су пре свега ДС и Г17 плус.
У филму „Дванаест жигосаних” се знало прецизно шта је задатак и да је он усмерен против Немаца. У нашем филму о влади једино се не зна њен задатак и против кога народа је усмерен. Додуше, Ли Марвин у поменутом филму није упознао окупљене одмах са оним што треба да ураде. Тако се можда сада понаша Борис Тадић. Засад окупљени знају да ће нешто сигурно за себе ућарити, али не знају шта да раде и да ли уопште знају нешто да раде. Њима је то довољно.
Ми остали стрепимо да сви они скупа не побркају некадашње Немце из филма са Србима у животу данас.
Сви знате тај филм. Један официр окупља осуђенике да изврше један за државу значајан задатак. Неко је прави препредени убица, неко је добар на ножу, неко је стравичан стрелац, неко насилник, неко уме са експлозивом, неко је верски фанатик, неко силоватељ, неко познаје језике и зна са шифрама... И сви окупљени на једном задатку и посвећени једном циљу. Сви су, како би рекао новосоцијалиста Бранко Ружић, „лоцирали своје грешке у прошлости и сада су окренути будућности”. Свима је нешто обећано.
Занимање: власт
Не могу да се отмем утиску да је овај филм у вези са прављењем српске владе. Све је готово исто и једино што се мора признати је да је Борис Тадић убедљиво лепши од Ли Марвина, главног глумца филма „Дванаест жигосаних”. Такође, тешко је одредити неку специјалност окупљених јер су сви политичари опште праксе и без претходних окушавања у било којој другој професији. Власт је њихово занимање.
Али паде у политички живот Србије и та реч: Идеологија. И ко би други него странка нашег поноса и дике Г17! Влајко Сенић објашњавајући зашто је Г17 направио засебан посланички клуб рече да то није „због сукоба Тадића и Динкића,већ из идеолошких разлика између Г17 с једне и ДС-а и СПС-а с друге стране”! Дода Сенић и то да је „Г17 Плус странка десног центра, а ДС и СПС припадају левици. Наш став је да би наша странка много ефикасније деловала, како по питању европских интеграција, тако и социјалног програма”.
Идеологија
Први пут чусмо и почусмо да Г17 има идеологију која није пука деструкција и разарање Србије на свим местима и по свим шавовима. До сада смо видели на делу да је њихов социјални програм преко милион незапослених, приватизациона пљачка, бедне пензије, радници без плата, дискриминација у здравственом осигурању, прескупо школовање, антируска политика која је на самој граници расизма... Али нисмо знали да је то идеологија. И та „идеологија” њих спречава да заједно са ДС-ом раде у Скупштини, али их не спречава да раде као део истог тима у влади! Идеолошки се не може заједно али у заједничким пословима и на власт може.
Видим да је Борис Тадић на мети Г17. И не могу рећи да нисам злурад - тако му и треба кад их је увео не само у парламент него и у власт уместо да их препусти чарима ванпаралментарног живота тј. распада и елиминације. И сад се још Млађан и Сузана љуте на Тадића да је био великодушан према Дачићу! Наводно му је нудио и место премијера. Тадић је њих увео и у владу и у парламент, а они ће га поново потерати на изборе. Разлика ће бити само у томе што ће се избори одигравати у још разоренијој Србији када ће Г17 коначно моћи неком да поднесе рапорт: „Задатак је обављен, Србија је уништена”. Тако ће коначно бити откључано значење шифре Г17 плус.
Отворено питање
У овом екипирању за одређени задатак остаје отворено питање како ће то дични и бодри Кркобабић намаћи све те паре за пензије када његовим садруговима не пада на памет да му дају и један динар више него што је одређено. Наслушаћемо се ми његових реченица да само ако отворимо нових триста хиљада радних места и повећамо продуктивност рада можемо рачунати на повећање пензија. Он нема идеолошких проблема и тако ће га идеологизирани Млађан издеветати да ће се то дуго памтити. Фигура као што је „провео се ко бос по трњу” ће бити блага за разумевање његовог случаја. Наравно, он и неколицина његових ће супер проћи, па се ово „бос по трњу” односи на пензионере.
За Палму се зна. Његов задатак је познат - европске интеграције. Он припрема велики самит ЕУ у Јагодини. Сарадња са Енглезима је најдаље отишла. Палма и Британци некако иду једни уз друге. Енглески амбасадор је добио сугестију краљице Елизабете да никако не обележава њен рођендан у Београду без Палме. Наводно је њено величанство чак рекла да је сада много спокојнија јер зна да су британски интереси на Балкану сада у сигурним, Палминим рукама. Сазајемо да је и принц Чарлс заинтересован да позове Палму у заједнички лов. До тога би већ дошло да се није појавила нејасноћа да ли је Палма позван као парнер или као потенцијални улов.
Без проблема
Идеолошких проблема нема само СПС. Он тек трага за својом идеологијом. Лепо каже новосоцијалиста Ружић: „лоцирали смо своје грешке у прошлости и сада гледамо у будућност”. Очи европске социјалдемократије су упрте у нову идеологију коју ће произвести СПС. На том идеолошком програму се ради интензивно и далеко од очију јавности и бирачког тела. Кад то буде готово прећи ће се са речи на дела. До тада ће се радити само на делима у складу са онима који имају идеологију и идеолошке проблеме, а то су пре свега ДС и Г17 плус.
У филму „Дванаест жигосаних” се знало прецизно шта је задатак и да је он усмерен против Немаца. У нашем филму о влади једино се не зна њен задатак и против кога народа је усмерен. Додуше, Ли Марвин у поменутом филму није упознао окупљене одмах са оним што треба да ураде. Тако се можда сада понаша Борис Тадић. Засад окупљени знају да ће нешто сигурно за себе ућарити, али не знају шта да раде и да ли уопште знају нешто да раде. Њима је то довољно.
Ми остали стрепимо да сви они скупа не побркају некадашње Немце из филма са Србима у животу данас.
субота, 28. јун 2008.
Господине Томиславе Николићу
Пошто говорите да сте моралан човек онда поднесите оставку, пре свега због пораза ваше странке и тако докажите своје чојство и јунаштво и престаните да обмањујете 1.225.000 ваших глсача. Наиме, човек који је изгубио председничке изборе пред губитак Косова и Метохије и парламентарне изборе после губитака Косова и Метхије заслужује само презир због сопствене индиферентности и пасивности. Знам да највећи део одговорности сносе Борис Тадић и Војислав Коштуница због пасивног и поданичког односа према Билдербер групи, Комитету 300, Трилатерали, ММФ - у, СБ и СТО...што значи Бриселу и Вашингтону без обзира ваша је ваша одговорност у томе што нисте искористили општенародни револт после проглашења шиптарсе терористичке парадржавне творевине и предводили националну и социјалну револуцију и тако зауставили процес разградње српског етничког и државног простора. Жалосно је свако ваше јавно иступање јер очигледнио поред Демократске странке и Демократске странке Србије и Српска радикална странка је одговорна због губитка Косова и Метохије пре свега због свог вербализма и пасивности. И вас историја неће поштедети. Нажалост, разочарали сте нас гласачко тело јер и поред губитка Косова и Метохије и даље остајете предводник вербалне политичке опозиције - између теорије и праксе растојање износи једна светлосна година. Због тога вам предлажем да преузмете функцију председника СРС Косова и Метохије и тако докажете своје практично родољубље. Наравно, бирајте косовскометохијке градове и села где желите да обитавате. Заиста је излишно ваше мудровање. Зар и после свега и даље сте заменик председника странке. Због вас је Српска радикална странка постала једна обична дебатна политичка група. Отишли сте вероватно да искористите топло суботње поподне. Зашто нисте данас 28 јуна заједно с национално и социјално свесном омладином смогли храбрости и посетили Газиместан поприште митске Косовске битке саучествовали у Св. литургији и општем парастосу Св. великомученику кнезу Лазару и косовским мученицима. Није проблем доказивати патриотизам у Београду, храброст је доказати патриотизам у Приштини и Косову и Метохији. Онда смогните довољно снаге и пренесите седиште Централне отаџбинске управе ваше странке у Приштину. Након тога започните практични рад с обичним народом и решавајте практичне животне проблеме. Затим приступите организацији Националног фронта за одбрану територијалне целовитости и државноправног поретка Србије што значи Косова и Метохије. Организујте добровољно насељавање слободних делова Космета - поред Срба треба населити добростојеће Козаке - Русе. Исто тако подстичите економски просперитет инвестирањем капитала што подразумева подизање фабрика и развијање пољопривреде. Наравно, подстакните организовање добровољачких водова, чета, батаљона, пукова и бригада ради изградње путева и мостова...стамбених кућа и зграда којима треба указати само поштовање.Тиме ћете заиста показати дух једног родољуба и социјално одговорног човека...отаџбина и народ се бране делима...
Доста нам је вербалне одбране Космета из Београда удобно седећи у фотељи...
Доста нам је вербалне одбране Космета из Београда удобно седећи у фотељи...
недеља, 22. јун 2008.
Холивуд није џаба измишљен
Сви се жалимо како у нашим земљама ништа не функционише како треба, нема закона, нема реда. За све ти треба веза, ништа не можеш да завршиш за кратко време, увек се у реду стоји, препире се са службеником са „ону” страну шалтера. Једноставно, велики хаос, нерад, неред, беззакоње. Сви опет тврдимо како на дивном западу све ово функционише много боље јер, као што сви „знамо” тамо постоји власт, ред, рад и закон који је „једнак” за све.
Тако сам се надала и ја када сам доселила на овај амерички континент. Живела сам у Канади једно време, а сада сам због посла становник једне од „најјачих” и најразвијенијих земаља света, драге нам Америке.
Па да почнем са прописима и реалним стањем у мојој новој земљи. Као прво и основно овде се тачно зна где ко живи, Црнци искључиво у црначким гетима, Хиспано у својим итд. Зна се да ја као белац нисам пожељна у црним пределима а такође и обрнуто важи. Закон који нигдје није прописан, а који се спроводи и поштује редовито. Зар то није супер?! Школе су исто подељење и зна се да учитељи који уче децу у „црним школама” и не морају да имају неко знање, њихов задатак је само да буду присутни у школи. Наравно у свакој школи има пар полицајаца као и метални детектор, јер оружје је нормална појава међу црном и хиспано популацијом. Иако се зна да криминал цвате у појединим четвртима полицију ипак нећете ту лако наћи, они чувају богате (Биелце). Звучи познато?!
Када шетате „мултикултурним Њујорком” тачно можете да знате у којем сте делу по боји становништва. На примјер јужни Менхетн. Уђете у ресторан и мултикултуризам је ту. Белци муштерије, па чак и конобари, док припадници хиспано популације шамарају суђе у кухињи и врше утовар нових намирница.
Ако се шетате белим крајем, припаднике црне расе можете видети само са неким џаком на леђима или док физикалишу нешто. Не могу се видети као регуларни шетачи. Врло ретко.
Када тражите посао сасвим је нормално да имате везу. Ако сте син или кћи неког познаника не гине вам боља функција па таман били лошији. Веза се подразумева.
Рецимо добили сте посао, следује вам годишњи одмор од СЕДАМ дана (почетник сте) који морате да искористите у тој години. Имате више среће ако сте мушко, бар вас неће питати да ли имате децу и да ли их планирате. Будуће труднице су непожељна врста. Ако пак затрудните, једна овако дивна хумана земља има план за вас (који вам фирма диригује) и имате 4 недеље породиљског ако је дете рођено нормалним путем или 6 недеља ако је рођено на царски рез. Зато многе жене спајају годишњи и породиљски. Трудничко не постоји. Ако се не појавите на послу за 6-8 недеља - вјероватно вам следује отказ. Чиста хуманост! Па ко каже да закона нема. Има закон, закон новца и јачега.
Пензионо и здравствено уплаћују само одређење фирме. Средњи привредник, а тих је доста и маса људи ради у таквим фирмама, не уплаћују ништа јер не могу бити профитабилни, ако би својим радницима уплаћивали основно здравствено осигурање. О здарвству бих могла мемоаре да напишем (то ми је струка).
Што се редова тиче, ух, то је прича за себе. У коју год државну фирму одете редови су дугачки, истина нема гурања, узмете број и чекате да вас прозову. Од 10 шалтера обично раде само 3. Службеници као код нас, већином нељубазни и појма немају (може им се јер су на државним „јаслама”). Познато??
Није редак случај да „гањате” папир који вам уопште не треба јер сте погрешно информисани.
Ипак је најгоре када неке установе немају ни шалтере него морате да телефонирате. Обично тамо нема ни „живе душе” да вам одговори на позив. Јави вам се машина, мио женски глас која вам нуди милион информација и опција, ваше ситуације тј. опције углавном нема, па се онда ослањате на интернет, комшиницу или неког познаника са сличним проблемом.
Што се љубазности у продавницама тиче продавачице су истина увек насмejане. Само су „кисело” насмeјане. И ја бих била када бих радила за $9 на сат и не бих имала плаћено пензионо и здравствено. Коме да се смeјем?!. И наравно, оне обично раде по 2 посла, па се из продавнице трчи да се конобарише или чисти нека фирма (знам из искуства). Ти послови су предвиђени за студенте и за њихов џепарац. Реалност је да маса људи ради те послове јер не може наћи ништа боље.
Друге услужне делатности, типа интернет или било шта друго (кабловска, мобилни) су благо речено лоповске. Свака фирма ће вас преварити бар једном. Уметност је наћи фирму која најмање отима. Ово је земља у којој је превара легализована. Углавном се нема времена за истеривање правде јер се много ради и уосталом коме је још стало до $20 (у мом новом случају). Да истерам правду треба да проведем бар 3 сата на телефону, по неколико дана за редом и да убеђуем службеницу да нисам користила интернет на телефону јер заиста не знам то да радим. То ми је скупо, пуно је лакше платити и уложити жалбу из чисто рекреативних разлога (да души буде лакше).
И опет се тешим, јер је мој комшија опростио $50. Након 5 дана звања и препуцавања, човек је одустао (он је наводно звао Мексико). Каже, одоше живци и време. А време је новац. Постадох овде неверни Тома. Ништа ником не верујем, јер знам из искуства да ће свако покушати да ти огули кожу с леђа.
И за крај, шта рећи о земљи гдје 45 милиона људи нема здравствено осигурање, гдје 40% људи пије воду која је „богата” хормонима и тешким металима, гдје је 1 од 100 становника у затвору, 37 милиона испод границе сиромаштва од тога 15 милиона деце (или сваки четврти)... о земљи где деца сиромашних нису здравствено осигурана јер је председник одбио програм који осигурава сиромашну децу – скупо, каже...
Ово је земља која није била под санкцијама, која није била бомбардована и која диктира остатку света начин живота и убија у име „људских права”. Земља која је истребила Индијанце (остало је пар племена за туристичке атракције)!
Земља, у којој је највећи злочин утаја пореза!
Сад знам да Холивуд није џаба измишљен.
Права слика је помало стравична
Тако сам се надала и ја када сам доселила на овај амерички континент. Живела сам у Канади једно време, а сада сам због посла становник једне од „најјачих” и најразвијенијих земаља света, драге нам Америке.
Па да почнем са прописима и реалним стањем у мојој новој земљи. Као прво и основно овде се тачно зна где ко живи, Црнци искључиво у црначким гетима, Хиспано у својим итд. Зна се да ја као белац нисам пожељна у црним пределима а такође и обрнуто важи. Закон који нигдје није прописан, а који се спроводи и поштује редовито. Зар то није супер?! Школе су исто подељење и зна се да учитељи који уче децу у „црним школама” и не морају да имају неко знање, њихов задатак је само да буду присутни у школи. Наравно у свакој школи има пар полицајаца као и метални детектор, јер оружје је нормална појава међу црном и хиспано популацијом. Иако се зна да криминал цвате у појединим четвртима полицију ипак нећете ту лако наћи, они чувају богате (Биелце). Звучи познато?!
Када шетате „мултикултурним Њујорком” тачно можете да знате у којем сте делу по боји становништва. На примјер јужни Менхетн. Уђете у ресторан и мултикултуризам је ту. Белци муштерије, па чак и конобари, док припадници хиспано популације шамарају суђе у кухињи и врше утовар нових намирница.
Ако се шетате белим крајем, припаднике црне расе можете видети само са неким џаком на леђима или док физикалишу нешто. Не могу се видети као регуларни шетачи. Врло ретко.
Када тражите посао сасвим је нормално да имате везу. Ако сте син или кћи неког познаника не гине вам боља функција па таман били лошији. Веза се подразумева.
Рецимо добили сте посао, следује вам годишњи одмор од СЕДАМ дана (почетник сте) који морате да искористите у тој години. Имате више среће ако сте мушко, бар вас неће питати да ли имате децу и да ли их планирате. Будуће труднице су непожељна врста. Ако пак затрудните, једна овако дивна хумана земља има план за вас (који вам фирма диригује) и имате 4 недеље породиљског ако је дете рођено нормалним путем или 6 недеља ако је рођено на царски рез. Зато многе жене спајају годишњи и породиљски. Трудничко не постоји. Ако се не појавите на послу за 6-8 недеља - вјероватно вам следује отказ. Чиста хуманост! Па ко каже да закона нема. Има закон, закон новца и јачега.
Пензионо и здравствено уплаћују само одређење фирме. Средњи привредник, а тих је доста и маса људи ради у таквим фирмама, не уплаћују ништа јер не могу бити профитабилни, ако би својим радницима уплаћивали основно здравствено осигурање. О здарвству бих могла мемоаре да напишем (то ми је струка).
Што се редова тиче, ух, то је прича за себе. У коју год државну фирму одете редови су дугачки, истина нема гурања, узмете број и чекате да вас прозову. Од 10 шалтера обично раде само 3. Службеници као код нас, већином нељубазни и појма немају (може им се јер су на државним „јаслама”). Познато??
Није редак случај да „гањате” папир који вам уопште не треба јер сте погрешно информисани.
Ипак је најгоре када неке установе немају ни шалтере него морате да телефонирате. Обично тамо нема ни „живе душе” да вам одговори на позив. Јави вам се машина, мио женски глас која вам нуди милион информација и опција, ваше ситуације тј. опције углавном нема, па се онда ослањате на интернет, комшиницу или неког познаника са сличним проблемом.
Што се љубазности у продавницама тиче продавачице су истина увек насмejане. Само су „кисело” насмeјане. И ја бих била када бих радила за $9 на сат и не бих имала плаћено пензионо и здравствено. Коме да се смeјем?!. И наравно, оне обично раде по 2 посла, па се из продавнице трчи да се конобарише или чисти нека фирма (знам из искуства). Ти послови су предвиђени за студенте и за њихов џепарац. Реалност је да маса људи ради те послове јер не може наћи ништа боље.
Друге услужне делатности, типа интернет или било шта друго (кабловска, мобилни) су благо речено лоповске. Свака фирма ће вас преварити бар једном. Уметност је наћи фирму која најмање отима. Ово је земља у којој је превара легализована. Углавном се нема времена за истеривање правде јер се много ради и уосталом коме је још стало до $20 (у мом новом случају). Да истерам правду треба да проведем бар 3 сата на телефону, по неколико дана за редом и да убеђуем службеницу да нисам користила интернет на телефону јер заиста не знам то да радим. То ми је скупо, пуно је лакше платити и уложити жалбу из чисто рекреативних разлога (да души буде лакше).
И опет се тешим, јер је мој комшија опростио $50. Након 5 дана звања и препуцавања, човек је одустао (он је наводно звао Мексико). Каже, одоше живци и време. А време је новац. Постадох овде неверни Тома. Ништа ником не верујем, јер знам из искуства да ће свако покушати да ти огули кожу с леђа.
И за крај, шта рећи о земљи гдје 45 милиона људи нема здравствено осигурање, гдје 40% људи пије воду која је „богата” хормонима и тешким металима, гдје је 1 од 100 становника у затвору, 37 милиона испод границе сиромаштва од тога 15 милиона деце (или сваки четврти)... о земљи где деца сиромашних нису здравствено осигурана јер је председник одбио програм који осигурава сиромашну децу – скупо, каже...
Ово је земља која није била под санкцијама, која није била бомбардована и која диктира остатку света начин живота и убија у име „људских права”. Земља која је истребила Индијанце (остало је пар племена за туристичке атракције)!
Земља, у којој је највећи злочин утаја пореза!
Сад знам да Холивуд није џаба измишљен.
Права слика је помало стравична
Raspeti između Kosova i fotelje
Raspeti između Kosova i fotelje
Dok se srpski političari iz dana u dan prebiraju po ministarstvima tražeći najudobniju stolicu za svoju partiju, Albanci ne gube vreme. Dan pošto je kosovski Ustav stupio na snagu, na administrativnom prelazu Merdare kosovska policija i carina počela je da naplaćuje 50 evra za takse za automobilie sa registarskim tablicama iz Srbije
Svi srpski političari kunu se da im je Kosovo u srcu te da neće ni po koju cenu priznati samoproklamovanu državu Kosovo. Ipak, ispostavilo se da nedavno formiran srpski parlament ne može da nađe „zakonsko“ rešenje i zakaže sednicu Narodne skupštine na kojoj bi se Ustav ove tvorevine, koji je početkom nedelje stupio ne snagu proglasi - ništavnim.
U prištinskim medijima, koji se još od parlamentarnih izbora u Srbiji naslađuju prepucavanjem između Tadića i Koštunice, ovaj čin se razumeo kao „priznavanje realnog stanja“, odnosno, kako tumače, prećutnom saglasnošću Srbije o novonastalom stanju na Kosmetu. Doduše, dosta toga ide im u prilog upravo iz Beograda.
Još samo lepa reč
Pre mesec i po dana, kada su izbori u Srbiji završeni, činilo se da je sve jasno i da će Srbija brzo dobiti vladu. Koalicija oko Ivice Dačića, predsednika SPS, još u izbornoj noći obelodanila je da im je DSS i Vojislav Koštunica prvi na listi sagovornika. Ovo je podrazumevalo i razgovor sa radikalima, kao trećim igračem u budućoj vladi. Izgledalo je kao da je sve rešeno, pogotovu što je Boris Tadić sa svojom koalicijom jasno rekao da je za njega saradnja sa DSS-om završena. No, to je bilo i očekivano jer se vlada i raspala zbog različitih pogleda o Kosmetu, umotanim u sveže potpisan sporazuma sa EU. Nova vlada stranaka sa, dakle, identičnim stavovima po pitanju Kosmeta, bila je na pomolu. Međutim, preko noći stvari su se promenile. Dačić je odjednom postao za demokrate „podoban“, a za Dačića, sporazum sa EU prihvatljiv. Čak su i radikali malo olabavili, tako da je Koštunica ostao sa pravom ili ne - usamljen u priči o Kosmetu.
U međuvremenu, Kosovo je priznalo još 11 zemalja. Ustav je stupio na snagu, a predsednik Kosova Fatmir Sejdiju je devet ambasadora „najmlađe države“ na planeti poslao u svet. Srpska prestonica je i ovo oćutala, pa se s pravom postavlja pitanje da li je Beograd postao najveći „saveznik“ Prištini?
I Ban Đi-mun, generalni sekretar UN, aminovao je da se Euleks, misija koja po nepriznatom planu Martija Ahtisarija treba da nadgleda novu krhku „državu“ u južnoj srpskoj pokrajini, utopi u Unmik. Drugim rečima, i on je, koji je do sada barem formalno fermao Savet bezbednosti, ovoga puta, isti, zaobišao.
Tadić je, zbog ovoga, u sedištu UN, doduše, održao lep govor. Rekao je sve što je trebalo: da ne damo Kosovo, da je to nepravda, da je Euleks tamo bespravno, da je Rezolucija 1244 jedino validan akt koji Beograd priznaje, itd. Ali, to sve pričalo se i za vreme odlazeće vlade. Princip „ne damo Kosovo“ je koliko znamo, i jedan od principa buduće vlade. Jedina razlika u odnosu na prethodnu je u tome što je ovaj principu u odnosu na EU pao na drugo mesto, što govori opet mnogo toga.
Trka s vremenom
Dok se srpski političari iz dana u dan prebiraju po ministarstvima tražeći najudobniju stolicu za svoju partiju, Albanci ne gube vreme. Dan pošto je Ustav stupio na snagu, na administrativnom prelazu Merdare kosovska policija i carina počela je da naplaćuje 50 evra za takse, to jest, zeleni karton automobilima sa registarskim tablicama iz Srbije. Kao odgovor na to, odlazeći ministar za Kosovo i Metohiju, najavio je ekonomski embargo prema Kosovu. Uzgred, tamo živi, među par kilometar bodljikavih žica, i nekolicina Srba.
Natezanje o novoj vladi Srbije rasplamsalo je i sukobe među njihovim članovima na Kosmetu. Neki od njih, kao onaj od pre neki dan u Gračanici završio se i fizičkim obračunom. NJih možemo i da razumemo. Našli su se između dva zla: politike Prištine i politike Beograda. Niko im još od naših političara nije rekao šta će i kako dalje. Kako će iz Prizrena da stignu do severa Mitrovice da se leče? Kome da se obrate kada im neki Albanac mazne kravu? Kako će deca da idu u školu, na fakultete, gde će da registruju svoja kola? Hoće li ih zvati izdajnicima ili patriotima u zavisnosti od njihove reakcije?
Činjenica je da ni Plama, ni Dačić, ni Tadić, ni Krkobabić, ni Koštunica, ni Nikolić, ne žive na Kosmetu.
Da li je i dalje Kosovo najskuplja srpska reč, ili se ovih dana ispostavilo se da ima i jedna skuplja - resori.
Autor:
Brankica Ristić
Dok se srpski političari iz dana u dan prebiraju po ministarstvima tražeći najudobniju stolicu za svoju partiju, Albanci ne gube vreme. Dan pošto je kosovski Ustav stupio na snagu, na administrativnom prelazu Merdare kosovska policija i carina počela je da naplaćuje 50 evra za takse za automobilie sa registarskim tablicama iz Srbije
Svi srpski političari kunu se da im je Kosovo u srcu te da neće ni po koju cenu priznati samoproklamovanu državu Kosovo. Ipak, ispostavilo se da nedavno formiran srpski parlament ne može da nađe „zakonsko“ rešenje i zakaže sednicu Narodne skupštine na kojoj bi se Ustav ove tvorevine, koji je početkom nedelje stupio ne snagu proglasi - ništavnim.
U prištinskim medijima, koji se još od parlamentarnih izbora u Srbiji naslađuju prepucavanjem između Tadića i Koštunice, ovaj čin se razumeo kao „priznavanje realnog stanja“, odnosno, kako tumače, prećutnom saglasnošću Srbije o novonastalom stanju na Kosmetu. Doduše, dosta toga ide im u prilog upravo iz Beograda.
Još samo lepa reč
Pre mesec i po dana, kada su izbori u Srbiji završeni, činilo se da je sve jasno i da će Srbija brzo dobiti vladu. Koalicija oko Ivice Dačića, predsednika SPS, još u izbornoj noći obelodanila je da im je DSS i Vojislav Koštunica prvi na listi sagovornika. Ovo je podrazumevalo i razgovor sa radikalima, kao trećim igračem u budućoj vladi. Izgledalo je kao da je sve rešeno, pogotovu što je Boris Tadić sa svojom koalicijom jasno rekao da je za njega saradnja sa DSS-om završena. No, to je bilo i očekivano jer se vlada i raspala zbog različitih pogleda o Kosmetu, umotanim u sveže potpisan sporazuma sa EU. Nova vlada stranaka sa, dakle, identičnim stavovima po pitanju Kosmeta, bila je na pomolu. Međutim, preko noći stvari su se promenile. Dačić je odjednom postao za demokrate „podoban“, a za Dačića, sporazum sa EU prihvatljiv. Čak su i radikali malo olabavili, tako da je Koštunica ostao sa pravom ili ne - usamljen u priči o Kosmetu.
U međuvremenu, Kosovo je priznalo još 11 zemalja. Ustav je stupio na snagu, a predsednik Kosova Fatmir Sejdiju je devet ambasadora „najmlađe države“ na planeti poslao u svet. Srpska prestonica je i ovo oćutala, pa se s pravom postavlja pitanje da li je Beograd postao najveći „saveznik“ Prištini?
I Ban Đi-mun, generalni sekretar UN, aminovao je da se Euleks, misija koja po nepriznatom planu Martija Ahtisarija treba da nadgleda novu krhku „državu“ u južnoj srpskoj pokrajini, utopi u Unmik. Drugim rečima, i on je, koji je do sada barem formalno fermao Savet bezbednosti, ovoga puta, isti, zaobišao.
Tadić je, zbog ovoga, u sedištu UN, doduše, održao lep govor. Rekao je sve što je trebalo: da ne damo Kosovo, da je to nepravda, da je Euleks tamo bespravno, da je Rezolucija 1244 jedino validan akt koji Beograd priznaje, itd. Ali, to sve pričalo se i za vreme odlazeće vlade. Princip „ne damo Kosovo“ je koliko znamo, i jedan od principa buduće vlade. Jedina razlika u odnosu na prethodnu je u tome što je ovaj principu u odnosu na EU pao na drugo mesto, što govori opet mnogo toga.
Trka s vremenom
Dok se srpski političari iz dana u dan prebiraju po ministarstvima tražeći najudobniju stolicu za svoju partiju, Albanci ne gube vreme. Dan pošto je Ustav stupio na snagu, na administrativnom prelazu Merdare kosovska policija i carina počela je da naplaćuje 50 evra za takse, to jest, zeleni karton automobilima sa registarskim tablicama iz Srbije. Kao odgovor na to, odlazeći ministar za Kosovo i Metohiju, najavio je ekonomski embargo prema Kosovu. Uzgred, tamo živi, među par kilometar bodljikavih žica, i nekolicina Srba.
Natezanje o novoj vladi Srbije rasplamsalo je i sukobe među njihovim članovima na Kosmetu. Neki od njih, kao onaj od pre neki dan u Gračanici završio se i fizičkim obračunom. NJih možemo i da razumemo. Našli su se između dva zla: politike Prištine i politike Beograda. Niko im još od naših političara nije rekao šta će i kako dalje. Kako će iz Prizrena da stignu do severa Mitrovice da se leče? Kome da se obrate kada im neki Albanac mazne kravu? Kako će deca da idu u školu, na fakultete, gde će da registruju svoja kola? Hoće li ih zvati izdajnicima ili patriotima u zavisnosti od njihove reakcije?
Činjenica je da ni Plama, ni Dačić, ni Tadić, ni Krkobabić, ni Koštunica, ni Nikolić, ne žive na Kosmetu.
Da li je i dalje Kosovo najskuplja srpska reč, ili se ovih dana ispostavilo se da ima i jedna skuplja - resori.
Autor:
Brankica Ristić
Kad komunista preraste u komunjaru
Vlastoljublje spaja nespojivo
Za DS je brak s „komunjarama“ jedini način da ostanu na vlasti i izbegnu razne neprijatne istrage, pa i robije. Za SPS je brak sa „žutima“ samo jedna od alternativa, za njih je moguće i daleko časnije rešenje. Kao neznatna manjina u koaliciji sa DS-om, SPS očekuje to da će po svakom pitanju biti preglasan i ponižavan
BEOGRAD - U svetu postoje bitne razlike među partijama - do sad je tako bilo i kod nas. Za neke partije je jedini motiv postojanja bilo učešće u vlasti i nada da će se u budućnosti dočepati vlasti i svega onoga bogatstva koje s njom zajedno ide. Postoje i druge partije kojima je vlast samo sredstvo naprednih društvenih preobražaja. Opšte dobro kao cilj daje moralnu dimenziju delatnosti svakog pojedinačnog člana. Cena takvog angažovanja može biti gubitak posla, patnja cele porodice, dugogodišnje tamnovanje, pa i gubitak života. To znam iz ličnog iskustva.
Naravno, partije se menjaju, katkad nabolje, a češće nagore. Na primer, Pašićeva Radikalna partija u vreme osnivanja imala je program usmeren ka slobodi i socijalnoj pravdi. NJeni članovi su bili nemilosrdno proganjani od obrenovićevskog režima i bili su spremni da rizikuju i imetak i život. Kasnije su postali partija vlasti, pa je parče vlasti postalo jedini motiv angažovanja. Izgleda da se u tom pravcu kreće i SPS, s tom razlikom što još ima časnih članova koji se zalažu za visokomoralne programske principe, koji ne prihvataju bilo kakav brak iz računa, i koje ne može umiriti parče kolača vlasti, ma kako veliko ono bilo.
Nema sumnje da su DS i SPS bitno različite partije i da njihovi članovi imaju suštinski različitu motivaciju. Ono što je za jedne samoubistvo, za druge je vrhunska veština življenja. Ono što je za one moralno osetljiva „bitanga“ i „izdajnik“, za ove druge je „sjajan igrač“, „super darovit trgovac“. Pri tom ima i jedna bitna razlika, za DS je brak s „komunjarama“ jedini način da ostanu na vlasti i izbegnu razne neprijatne istrage, pa i robiju. Za SPS je brak sa „žutima“ samo jedna od alternativa, za njih je moguće i daleko časnije rešenje - kaže akademik Mihailo Marković, jedan od osnivača i ideolog Socijalističke partije Srbije upitan zašto bi, kako kaže, vlada SPS-a sa DS-om bila samoubistvo za socijaliste, a ne i za DS, u intervjuu za Glas datom u pisanoj formi.
Zašto SPS i DS nikako ne mogu zajedno i nemaju, kako tvrdite, ništa zajedničko, kad je Slobodan Milošević još 1993. pregovarao sa DS-om o zajedničkoj vlasti?
SPS je na republičkim izborima 1993. dobio 123 mandata, nedostajala su mu tri. Ne znam s kim je sve tada Milošević pregovarao, ali je napravio vladu sa Dušanom Mihajlovićem. Šta se sve posle toga desilo? Predsednik DS-a Zoran Đinđić je za vreme rata 1999. pobegao iz Srbije u Nemačku i tamo tražio dalje bombardovanje svoje zemlje. Zatim je kidnapovao predsednika SPS-a i za novac ga predao Hagu, 5. oktobra su „demokrate“ zapalile Skupštinu i silom otimale vlast u ustanovama i preduzećima, u operaciji „Sablja“ pohapsili 13.000, uglavnom nedužnih, ljudi. I tako sve do predsedničkih februarskih izbora kad su plašili građane povratkom u devedesete kad su vladali socijalisti. To je 15 godina najvećeg mogućeg neprijateljstva. Sad nije reč o osveti, već o nedostatku bilo kakve osnove za saradnju, osim ako nije činjenica da je to za DS jedina šansa da ostane na vlasti, a vrh SPS-a da se materijalno obezbedi do kraja života.
I jedna i druga strana Dačiću nudi vicepremijersko mesto (Tadić, izgleda, još i MUP), a koaliciji oko SPS-a tri do pet (manje-više istih) ministarstava. Zbog čega bi prihvatanje u osnovi iste ponude, s jedne strane bilo dopustivo, a sa druge samoubistveno?
Vi govorite o trgovini, a ja o minimumu morala u politici. To jeste količinski ista ili slična ponuda, ali je kvalitativna razlika kada primaš istu sumu od našeg Ministarstva za nauku ili od američke Centralne obaveštajne službe.
U jednom intervjuu ste rekli da postoje pragmatični razlozi koji bi Dačića mogli odvesti Tadiću. Koji?
Vi ste upravo naveli neke od njih: vicepremijersko mesto i tri do pet ministarstava. Gotovinu da i ne računamo.
Tvrdite da je od 11. maja više od 50 miliona dolara uloženo samo da DS ostane na vlasti. O čijem je tu novcu i o kakvom tačno projektu reč? Gde su tu SPS i vlada SPS-DS?
Reč je o američkom novcu kao u 2000. godini. Pitajte američkog ambasadora o kakvom je tačno projektu reč.
DS obećava Srbiji „socijalno odgovornu državu“ ako bude napravljena vlada sa SPS-om. Verujete li u to što bi SPS u takvoj koaliciji dobio?
Ne verujem ni u kakva obećanja, jer smo u praksi već videli, tokom proteklih osam godina, koliko je DOS-ova, „demokratska“ vlast bila socijalno odgovorna. Da bi bili načisto šta ih očekuje u vladi sa DS-om, Dačić i kompanija trebalo bi detaljnije da se obaveste kod Voje Koštunice. A ja ću se usuditi da kažem unapred: kao neznatna manjina u koaliciji, očekuje ih da po svakom pitanju budu preglasani i ponižavani. Bez dosadašnje podrške svoga članstva i bez poštovanja ostalih opozicionih partija, oni će ostati bez alternative i moraće to da trpe. Pored ostalog, i zato što im nimalo ne bi prijalo objavljivanje cene za koju su bili kupljeni.
Rizikuje li Dačić koalicijom sa DS-om i svoju lidersku poziciju? Ako je izgubi, ko bi mogao da iznese „moralnu i kadrovsku obnovu SPS-a“?
Naravno da rizikuje i on to zna - na licu mu se vidi. Otud i toliko kolebanje i odugovlačenje. Nije još jasno ko je ličnost koja bi mogla da iznese „moralno i kadrovsku obnovu SPS-a“. Plehanov je već 1898. objavio delo „K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji“, u kome je rekao da je moguć trijumf ljudskom uma nad slepim silama ekonomske nužnosti i da se velike ličnosti u istoriji rađaju onda kada je situacija kritična i kad se za njom stvori potreba. Sad je potreba ogromna. Srbija je na ivici propasti i ako ima potencijala, on će se verovatno i ostvariti.
Autor:
Jelena Jevremović
Za DS je brak s „komunjarama“ jedini način da ostanu na vlasti i izbegnu razne neprijatne istrage, pa i robije. Za SPS je brak sa „žutima“ samo jedna od alternativa, za njih je moguće i daleko časnije rešenje. Kao neznatna manjina u koaliciji sa DS-om, SPS očekuje to da će po svakom pitanju biti preglasan i ponižavan
BEOGRAD - U svetu postoje bitne razlike među partijama - do sad je tako bilo i kod nas. Za neke partije je jedini motiv postojanja bilo učešće u vlasti i nada da će se u budućnosti dočepati vlasti i svega onoga bogatstva koje s njom zajedno ide. Postoje i druge partije kojima je vlast samo sredstvo naprednih društvenih preobražaja. Opšte dobro kao cilj daje moralnu dimenziju delatnosti svakog pojedinačnog člana. Cena takvog angažovanja može biti gubitak posla, patnja cele porodice, dugogodišnje tamnovanje, pa i gubitak života. To znam iz ličnog iskustva.
Naravno, partije se menjaju, katkad nabolje, a češće nagore. Na primer, Pašićeva Radikalna partija u vreme osnivanja imala je program usmeren ka slobodi i socijalnoj pravdi. NJeni članovi su bili nemilosrdno proganjani od obrenovićevskog režima i bili su spremni da rizikuju i imetak i život. Kasnije su postali partija vlasti, pa je parče vlasti postalo jedini motiv angažovanja. Izgleda da se u tom pravcu kreće i SPS, s tom razlikom što još ima časnih članova koji se zalažu za visokomoralne programske principe, koji ne prihvataju bilo kakav brak iz računa, i koje ne može umiriti parče kolača vlasti, ma kako veliko ono bilo.
Nema sumnje da su DS i SPS bitno različite partije i da njihovi članovi imaju suštinski različitu motivaciju. Ono što je za jedne samoubistvo, za druge je vrhunska veština življenja. Ono što je za one moralno osetljiva „bitanga“ i „izdajnik“, za ove druge je „sjajan igrač“, „super darovit trgovac“. Pri tom ima i jedna bitna razlika, za DS je brak s „komunjarama“ jedini način da ostanu na vlasti i izbegnu razne neprijatne istrage, pa i robiju. Za SPS je brak sa „žutima“ samo jedna od alternativa, za njih je moguće i daleko časnije rešenje - kaže akademik Mihailo Marković, jedan od osnivača i ideolog Socijalističke partije Srbije upitan zašto bi, kako kaže, vlada SPS-a sa DS-om bila samoubistvo za socijaliste, a ne i za DS, u intervjuu za Glas datom u pisanoj formi.
Zašto SPS i DS nikako ne mogu zajedno i nemaju, kako tvrdite, ništa zajedničko, kad je Slobodan Milošević još 1993. pregovarao sa DS-om o zajedničkoj vlasti?
SPS je na republičkim izborima 1993. dobio 123 mandata, nedostajala su mu tri. Ne znam s kim je sve tada Milošević pregovarao, ali je napravio vladu sa Dušanom Mihajlovićem. Šta se sve posle toga desilo? Predsednik DS-a Zoran Đinđić je za vreme rata 1999. pobegao iz Srbije u Nemačku i tamo tražio dalje bombardovanje svoje zemlje. Zatim je kidnapovao predsednika SPS-a i za novac ga predao Hagu, 5. oktobra su „demokrate“ zapalile Skupštinu i silom otimale vlast u ustanovama i preduzećima, u operaciji „Sablja“ pohapsili 13.000, uglavnom nedužnih, ljudi. I tako sve do predsedničkih februarskih izbora kad su plašili građane povratkom u devedesete kad su vladali socijalisti. To je 15 godina najvećeg mogućeg neprijateljstva. Sad nije reč o osveti, već o nedostatku bilo kakve osnove za saradnju, osim ako nije činjenica da je to za DS jedina šansa da ostane na vlasti, a vrh SPS-a da se materijalno obezbedi do kraja života.
I jedna i druga strana Dačiću nudi vicepremijersko mesto (Tadić, izgleda, još i MUP), a koaliciji oko SPS-a tri do pet (manje-više istih) ministarstava. Zbog čega bi prihvatanje u osnovi iste ponude, s jedne strane bilo dopustivo, a sa druge samoubistveno?
Vi govorite o trgovini, a ja o minimumu morala u politici. To jeste količinski ista ili slična ponuda, ali je kvalitativna razlika kada primaš istu sumu od našeg Ministarstva za nauku ili od američke Centralne obaveštajne službe.
U jednom intervjuu ste rekli da postoje pragmatični razlozi koji bi Dačića mogli odvesti Tadiću. Koji?
Vi ste upravo naveli neke od njih: vicepremijersko mesto i tri do pet ministarstava. Gotovinu da i ne računamo.
Tvrdite da je od 11. maja više od 50 miliona dolara uloženo samo da DS ostane na vlasti. O čijem je tu novcu i o kakvom tačno projektu reč? Gde su tu SPS i vlada SPS-DS?
Reč je o američkom novcu kao u 2000. godini. Pitajte američkog ambasadora o kakvom je tačno projektu reč.
DS obećava Srbiji „socijalno odgovornu državu“ ako bude napravljena vlada sa SPS-om. Verujete li u to što bi SPS u takvoj koaliciji dobio?
Ne verujem ni u kakva obećanja, jer smo u praksi već videli, tokom proteklih osam godina, koliko je DOS-ova, „demokratska“ vlast bila socijalno odgovorna. Da bi bili načisto šta ih očekuje u vladi sa DS-om, Dačić i kompanija trebalo bi detaljnije da se obaveste kod Voje Koštunice. A ja ću se usuditi da kažem unapred: kao neznatna manjina u koaliciji, očekuje ih da po svakom pitanju budu preglasani i ponižavani. Bez dosadašnje podrške svoga članstva i bez poštovanja ostalih opozicionih partija, oni će ostati bez alternative i moraće to da trpe. Pored ostalog, i zato što im nimalo ne bi prijalo objavljivanje cene za koju su bili kupljeni.
Rizikuje li Dačić koalicijom sa DS-om i svoju lidersku poziciju? Ako je izgubi, ko bi mogao da iznese „moralnu i kadrovsku obnovu SPS-a“?
Naravno da rizikuje i on to zna - na licu mu se vidi. Otud i toliko kolebanje i odugovlačenje. Nije još jasno ko je ličnost koja bi mogla da iznese „moralno i kadrovsku obnovu SPS-a“. Plehanov je već 1898. objavio delo „K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji“, u kome je rekao da je moguć trijumf ljudskom uma nad slepim silama ekonomske nužnosti i da se velike ličnosti u istoriji rađaju onda kada je situacija kritična i kad se za njom stvori potreba. Sad je potreba ogromna. Srbija je na ivici propasti i ako ima potencijala, on će se verovatno i ostvariti.
Autor:
Jelena Jevremović
Valja procitati
Стеван Мирковић
Непријатељ: НАТО увелико формира и обучава „лако наоружане безбедносне снаге републике Косова” које ће, под командом КФОР, врло брзо посести и затворити границу према Србији и тако ставити тачку на конституисање нове државе у Европи. А ДС и ДСС и даље листају и преврћу папире спорећи се жучно и јалово - да ли је по ССП КиМ у нашим или непријатељским рукама? Идите, бре, у Јариње , где француске трупе ужурбано раде нову Мажиновљеву линију према Србији и биће вам све јасно, ако нисте безнадежно тупави. Косово је посао за војску! Са вашим правним и дипломатским папирима можете само да се сликате за успомену (наш народ још нешто ради са неважним папиром).
Искомплексирани Словенац Ј. Кацин нам, уместо Рупела који је заузет увлачењем у задњицу одлазећег губитника Џ. Буша, соли памет како је „Србија 11. маја гурнула мит у страну и окренула се будућности у ЕУ”. Мало сутра! Народ без мита и није народ. Мит није препрека за будућност већ њен погон. Пусти, бре, кнеза Лазара и Косово поље на миру. Ако већ имаш времена за бацање позабави се мало кнезом Самом и Госпосветским пољем. Знаш, ваљда, о чему пишем?
Наше снаге: Док балисти уз подршку НАТО „веслају” ка независности, Понош и Генералштаб се брчкају у Тиси (вежба „Тител 2008.” са 250 учесника!?) и од некада славне Речне ратне флотиле праве бродску компанију за спасавање од поплава (обједињавање флотиле и понтонирских батаљона). Лепо је и хумано када војска штити земљу од поплава, али је првенствени задатак војске да штити земљу од непријатеља. Док нас је 1999. непријатељ, недостижан за нашу ПВО са 6.000 м. висине, бесомучно бомбардовао – официри војске Србије су му довикивали: „Сиђите доле, кукавице, да се погледамо очи у очи!” Сад је ту, на дохват руке. И? Официри окрећу главу – не виде ни непријатеља ни Косово. Као нојеви! Скините, бре, ту часну униформу и обуците Схеферове прње!
Нисмо ни знали каква смо војна велесила у југоисточној Европи док то није саопштио З. Јефтић, државни секретар МО, на конференцији младих лидера те регије . „Предност Србије у односу на друге земље је што има доста војне имовине коју може да прода и која вреди око милијарду евра”, каже овај „стручњак”. Он најављује могућност скорог модернизовања војске. Па, шта радите већ осам година!? Док се ви модернизујете - оде нам Косово. А можда и Војводина. Где налазе ове неспретњаковиће?
Одлука: Од 2000. године ни Скупштина ни Влада нису ниједанпут темељно и одговорно размотрили и анализирали одбрану и безбедност земље и доносили одговарајуће одлуке. То су уместо њих чинили наши „партнери” из НАТО па смо остали и без војске и без служби безбедности. Избором патриотске већине у нову Скупштину прилика је да то променимо.
Приоритетни задатак земље је одбрана КиМ. То је основа за формирање скупштинске већине а онда и Владе, способне да брзо и стручно предузме хитне мере на организовању система одбране и безбедности и постави га у позицију да може успешно парирати свим покушајима да нам се отме КиМ. Централно место у свему томе има војска Србије која је, што се тиче КиМ, у овом тренутку, потпуно ван игре. Први услов за то је: дати „ногу у тур” свим војним шкартовима на челу са Шутановцем!
Непријатељ: НАТО увелико формира и обучава „лако наоружане безбедносне снаге републике Косова” које ће, под командом КФОР, врло брзо посести и затворити границу према Србији и тако ставити тачку на конституисање нове државе у Европи. А ДС и ДСС и даље листају и преврћу папире спорећи се жучно и јалово - да ли је по ССП КиМ у нашим или непријатељским рукама? Идите, бре, у Јариње , где француске трупе ужурбано раде нову Мажиновљеву линију према Србији и биће вам све јасно, ако нисте безнадежно тупави. Косово је посао за војску! Са вашим правним и дипломатским папирима можете само да се сликате за успомену (наш народ још нешто ради са неважним папиром).
Искомплексирани Словенац Ј. Кацин нам, уместо Рупела који је заузет увлачењем у задњицу одлазећег губитника Џ. Буша, соли памет како је „Србија 11. маја гурнула мит у страну и окренула се будућности у ЕУ”. Мало сутра! Народ без мита и није народ. Мит није препрека за будућност већ њен погон. Пусти, бре, кнеза Лазара и Косово поље на миру. Ако већ имаш времена за бацање позабави се мало кнезом Самом и Госпосветским пољем. Знаш, ваљда, о чему пишем?
Наше снаге: Док балисти уз подршку НАТО „веслају” ка независности, Понош и Генералштаб се брчкају у Тиси (вежба „Тител 2008.” са 250 учесника!?) и од некада славне Речне ратне флотиле праве бродску компанију за спасавање од поплава (обједињавање флотиле и понтонирских батаљона). Лепо је и хумано када војска штити земљу од поплава, али је првенствени задатак војске да штити земљу од непријатеља. Док нас је 1999. непријатељ, недостижан за нашу ПВО са 6.000 м. висине, бесомучно бомбардовао – официри војске Србије су му довикивали: „Сиђите доле, кукавице, да се погледамо очи у очи!” Сад је ту, на дохват руке. И? Официри окрећу главу – не виде ни непријатеља ни Косово. Као нојеви! Скините, бре, ту часну униформу и обуците Схеферове прње!
Нисмо ни знали каква смо војна велесила у југоисточној Европи док то није саопштио З. Јефтић, државни секретар МО, на конференцији младих лидера те регије . „Предност Србије у односу на друге земље је што има доста војне имовине коју може да прода и која вреди око милијарду евра”, каже овај „стручњак”. Он најављује могућност скорог модернизовања војске. Па, шта радите већ осам година!? Док се ви модернизујете - оде нам Косово. А можда и Војводина. Где налазе ове неспретњаковиће?
Одлука: Од 2000. године ни Скупштина ни Влада нису ниједанпут темељно и одговорно размотрили и анализирали одбрану и безбедност земље и доносили одговарајуће одлуке. То су уместо њих чинили наши „партнери” из НАТО па смо остали и без војске и без служби безбедности. Избором патриотске већине у нову Скупштину прилика је да то променимо.
Приоритетни задатак земље је одбрана КиМ. То је основа за формирање скупштинске већине а онда и Владе, способне да брзо и стручно предузме хитне мере на организовању система одбране и безбедности и постави га у позицију да може успешно парирати свим покушајима да нам се отме КиМ. Централно место у свему томе има војска Србије која је, што се тиче КиМ, у овом тренутку, потпуно ван игре. Први услов за то је: дати „ногу у тур” свим војним шкартовима на челу са Шутановцем!
Vili Vimer: Pismo kancelaru Gerhardu Šrederu
Berlin, 02. 05. 2000.
Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.
Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:
1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.
4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja „Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.
S prijateljskim pozdravima,
Potpis Vilija Vimera
Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.
Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:
1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.
4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja „Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.
S prijateljskim pozdravima,
Potpis Vilija Vimera
субота, 21. јун 2008.
I onda kazu albanci problem na KiM-u
KOSOVSKA MITROVICA - Na putu Zvečan - južna Kosovska Mitrovica, u mestu Rudare ubijen je Todor Deverdžić, rekao je regionalni portparol Kosovske policijske službe Besim Hoti i dodao da su pripadnici te službe uhapsili dvojicu Srba zbog sumnje da su počinili ubistvo. Hoti je izjavio da je Deverdžić ubijen u automobilu marke "golf" i odbacio mogućnost da je do ubistva došlo na međuetničkoj osnovi.
Ubistvo se dogodilo u petak uveče oko 23 sata, na putu Zvečan- južna Mitrovica u mestu Rudare, ispred kuće žrtve, dodao je portparol KPS-a.
Pripadnici Kosovske policijske službe iz Zvečana uhapsili su Radoja Virijevića (43) i njegovog maloletnog sina D.V. (17) zbog ubistva komšije Todora Devedžića, saopšteno je iz policije.
U saopštenju policije navodi se da su oni osumnjičeni da su sinoć iz zasede pucali na automobil "golf II" u kojem je bio Devedžić, koji je poginuo u napadu.
Stradali Deverdžić je, kako su prenele njegove komšije, raseljeno lice i otac šestoro dece. Prema nepotvrđenim informacijama, motiv napada je bila ljubomora.
Uviđaju su pored pripadnika KPS prišvovali i pripadnici UNMIK policije a na mestu događaja bili su prisutni i vojnici Kfora.
Na severu Kosova u poslednjih nekoliko dana ovo je drugo ubistvo.
Ubistvo se dogodilo u petak uveče oko 23 sata, na putu Zvečan- južna Mitrovica u mestu Rudare, ispred kuće žrtve, dodao je portparol KPS-a.
Pripadnici Kosovske policijske službe iz Zvečana uhapsili su Radoja Virijevića (43) i njegovog maloletnog sina D.V. (17) zbog ubistva komšije Todora Devedžića, saopšteno je iz policije.
U saopštenju policije navodi se da su oni osumnjičeni da su sinoć iz zasede pucali na automobil "golf II" u kojem je bio Devedžić, koji je poginuo u napadu.
Stradali Deverdžić je, kako su prenele njegove komšije, raseljeno lice i otac šestoro dece. Prema nepotvrđenim informacijama, motiv napada je bila ljubomora.
Uviđaju su pored pripadnika KPS prišvovali i pripadnici UNMIK policije a na mestu događaja bili su prisutni i vojnici Kfora.
Na severu Kosova u poslednjih nekoliko dana ovo je drugo ubistvo.
Vojvodina na ivici - katastrofe
Čedomir Popov
NE znam koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika!? Pomalo iziritiran, ali i dalje ravničarski miran, akademik i istoričar Čedomir Popov uputio je 2004. godine ovakvo kontrapitanje Džefriju Najsu, zameniku glavnog tužioca Tribunala u Hagu, tokom svedočenja na suđenju Slobodanu Miloševiću. Najs je, dabome, elegantno ignorisao pitanje-primedbu našeg akademika.
Od tada do danas, Albanci na Kosovu i Metohiji su samoproglasili nezavisnost, Popov je objavio svoje kapitalno delo „Velika Srbija - stvarnost i mit“, koje je već imalo tri izdanja, a nedavno je izabran za predsednika Matice srpske, najstarije institucije nauke i kulture u Srba (1826). O akademikovom nesumnjivom ugledu svedoči i broj (tajnih) glasova - od 386 članova na izbornoj skupštini, 323 svoj glas je poverilo upravo njemu.
Akademik Popov je praktično od smrti svog prethodnika, dr Božidara Kovačeka, odolevao pritisku dela članstva da se prihvati kandidature za predsednika. Imao je dva „opravdanja“ - uveliko je sa armijom saradnika započeo rad na dva kapitalna dela - „Srpskoj enciklopediji“ i „Srpskom biografskom rečniku“.
* Šta je presudilo da popustite, uz uslov da dovršetak enciklopedije prepustite najbližim saradnicima, a da nastavite rad na Srpskom biografskom rečniku?
- Matici je na pitanju izbora predsednika pretila ozbiljna kriza. Desilo se da prethodni kandidat, gospodin Miro Vuksanović, koga su mnogi, a među njima i ja, iskreno podržavali, nije dobio dovoljan broj glasova. Da bismo prevazišli rascep, mimo statuta, pružili smo mogućnost svakom od sedam naučnih odeljenja da tajnim glasanjem predlože kandidate. Od trenutka kada se ispostavilo da sam dobio najveći broj glasova i od Upravnog odbora, svako moje dalje opiranje bilo bi besmisleno i neodgovorno. Jer, nastavak krize imao bi za posledicu dubok rascep u članstvu. A, kada bi se to dogodilo, svi projekti u naredne četiri godine, značajni za celu naciju, bili bi dovedeni u pitanje. To me je prelomilo.
* Kako ste doživeli to što je vaš izbor, uprkos ubedljivom broju glasova, tu i tamo pratio komentar da je Matica dobila predsednika - nacionalistu?
- Ovo je vreme kada ljudi svakojake stvari krste kao nacionalizam i mešaju ga sa šovinizmom. Ako je nacionalizam to što volim, podupirem i borim se za dobrobit svoje nacije - neka bude da sam nacionalista.
* Ima li dnevno-političkih pritisaka na Maticu srpsku?
- Matica je i opstala 182 godine tako što nije puštala kroz svoja vrata dnevnu politiku. U svojoj strategiji ona je uvek imala dugoročne nacionalne ciljeve na kulturnom i duhovnom objedinjavanju srpskog naroda. Bilo je u prošlosti i sadašnjosti ambicioznih ljudi koji su pokušavali da proture svoje političke interese, a kada to nisu uspevali, postajali su neprijatelji ove institucije. Ali, Matica je to uvek uspešno prevazilazila i ostala jedna od najuzornijih i najplemenitijih institucija.
* Kako objašnjavate istorijski uvek specifičnu ulogu Vojvodine u životu srpskog naroda?
- Vojvodina je bila primer nacionalnih težnji i nastojanja da doprinese duhovnom i kulturnom ujedinjavanju srpskog naroda, očekujući da će se steći uslovi i za političku vezu. To nije od juče, to je još od velike seobe, naročito od Temišvarskog sabora 1790. i kasnije od revolucionarnog srpskog pokreta 1848. To je bila vrlo prirodna težnja da se srpski narod, toliko rasejan po jugoistočnoj Evropi, povezuje i čuva svest o svom identitetu.
* Da li je samimtim što se u 18. i 19. veku razvijala u povoljnijim istorijskim i političkim uslovima od ostalih delova Srbije, Vojvodina stekla nekakvu prednost u negovanju tih ideja o objedinjavanju srpskog naroda?
- Svakako, a to je možda i prirodno, jer periferija naroda uvek oseća veću potrebu za vezu sa svojom matičnom državom, nego obrnuto. Često se i danas čuje da su poneki Srbi iz Vojvodine nacionalno mnogo energičniji nego sunarodnici iz središnje Srbije.
To je ta potreba koja je izgrađena još od mitropolita Stratimirovića i njegovog programa o ujedinjavanju srpskog naroda, preko Svetozara Miletića i Jaše Tomića.
* Dva su jubileja u ovoj godini - 90 godina od prisajedinjenja matičnoj državi i 160 godina od osnivanja srpskog vojvodstva. Ali, pojedini istoričari i dalje se spore - da li se Vojvodina prisajedinila Srbiji ili Jugoslaviji?
- Srbi i drugi slovenski narodi su na Velikoj skupštini 25. novembra 1918. izrazili želju da se ujedine sa Kraljevinom Srbijom. Rekli su - ako Kraljevina ide u sastav Jugoslavije, i mi ćemo s njom kao deo Srbije. Dakle, prvo srpska košulja pa jugoslovenski kaput.
* Kako onda tumačite tvrdnje pojedinih političara, prvenstveno Nenada Čanka, da je Vojvodina prvi put ušla u sastav Srbije tek 2006, zahvaljujući novom ustavu?
- To je besmislica. Ne treba zaboraviti da osim onog kratkog perioda srpskog vojvodstva iz 1848, Vojvodina nikada formalno-pravno nije bila samostalna do 1945. godine. U tom pogledu, težnja da se prikaže tradicija samostalnosti Vojvodine i da je ona potencijalni samostalni identitet, nije ostvarljiva.
* Kako tumačite to što najčešći zahtev poslednjih godina iz Vojvodine ka Beogradu glasi - dajte nam još viši stepen autonomije? Uz to, neke političke partije u svom programu imaju „republiku Vojvodinu“?
- Autonomija Vojvodine je vrlo izrazito osećanje posebne zavičajnosti. Međutim, to uopšte ne podrazumeva i težnju da se mi odvojimo od Srbije.
To nije moguće jer bez Srbije ne možemo da budemo ni autonomna oblast, niti samostalna država. Slovenija, na primer, nikada nije imala državu, ali jeste naciju, a to je jedan od preduslova državnosti. Vojvodina je na svaki način „multi“. Da li bi jedan Mađar, Slovak ili Rumun pristao da se odrekne svog nacionalnog identiteta i postane pripadnik „vojvođanske nacije“? Dabome da ne bi. Ide se, onda, na to da se Srbi podele, a to je najopasnije.
* Već 20 godina upozoravate političare da bi težnja o odvajanju Vojvodine od Srbije mogla da bude pogubna. Na koji način?
- Odvajanjem bi nestala Vojvodina, a ne Srbija. Jer Srbija bez Vojvodine jeste postojala, ali Vojvodina bez nje nikada nije.
* Ipak, aktuelni ustav Vojvodini garantuje zakonodavnu, izvršnu, delimično sudsku vlast, znamenja i imovinu? Nije li to veći deo prerogativa državnosti?
- Jeste, i sa njima je Vojvodina već na ivici državnosti. Vojvodina ima u ovom trenutku najveći stepen autonomnosti u svojoj istoriji, i tu treba stati. Ako misli da opstane, Vojvodina mora da ostane u sastavu Srbije. Ako se izdvoji, odmah će se postaviti pitanje mađarske, slovačke, rusinske manjine. Šta će, na kraju, od Vojvodine ostati?
ODRICANJE OD KOLEVKE
* POLITIČKA raspolućenost Srbije najdramatičnije se ogleda na pitanju Kosova i Metohije. Koliko su u pravu oni koji kažu da smo ga izgubili, a koliko oni koji to ne priznaju?
- Više od svega voleo bih da grešim, ali mislim da se neće skoro stvoriti okolnosti da ga vratimo pod okrilje Srbije. Ali, do tada, Srbija ni po koju cenu ne sme da prizna njegovu nezavisnost. Jer, ako se lako odreknemo svoje kolevke, neće taj globalni moćni svet prezati da u određenom trenutku traži i neke druge delove države.
ISTORIČAR
AKADEMIK Čedomir Popov rođen je 1936. godine u Melencima (opština Zrenjanin) u učiteljsko-službeničkoj porodici. Na novosadskom Filozofskom fakultetu diplomirao je 1959. godine, a naredne je izabran za asistenta tog fakulteta, na predmetu Opšta istorija novog veka, kasnije i za dekana. Posle usavršavanja u Strazburu, 1970. godine, doktorirao je sa tezom „Stav Francuske prema Srbiji od frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878“.
Za predsednika Matice srpske izabran je 14. juna ove godine.
Objavio je 13 knjiga i 370 naučnih, stručnih i publicističkih radova.
NE znam koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika!? Pomalo iziritiran, ali i dalje ravničarski miran, akademik i istoričar Čedomir Popov uputio je 2004. godine ovakvo kontrapitanje Džefriju Najsu, zameniku glavnog tužioca Tribunala u Hagu, tokom svedočenja na suđenju Slobodanu Miloševiću. Najs je, dabome, elegantno ignorisao pitanje-primedbu našeg akademika.
Od tada do danas, Albanci na Kosovu i Metohiji su samoproglasili nezavisnost, Popov je objavio svoje kapitalno delo „Velika Srbija - stvarnost i mit“, koje je već imalo tri izdanja, a nedavno je izabran za predsednika Matice srpske, najstarije institucije nauke i kulture u Srba (1826). O akademikovom nesumnjivom ugledu svedoči i broj (tajnih) glasova - od 386 članova na izbornoj skupštini, 323 svoj glas je poverilo upravo njemu.
Akademik Popov je praktično od smrti svog prethodnika, dr Božidara Kovačeka, odolevao pritisku dela članstva da se prihvati kandidature za predsednika. Imao je dva „opravdanja“ - uveliko je sa armijom saradnika započeo rad na dva kapitalna dela - „Srpskoj enciklopediji“ i „Srpskom biografskom rečniku“.
* Šta je presudilo da popustite, uz uslov da dovršetak enciklopedije prepustite najbližim saradnicima, a da nastavite rad na Srpskom biografskom rečniku?
- Matici je na pitanju izbora predsednika pretila ozbiljna kriza. Desilo se da prethodni kandidat, gospodin Miro Vuksanović, koga su mnogi, a među njima i ja, iskreno podržavali, nije dobio dovoljan broj glasova. Da bismo prevazišli rascep, mimo statuta, pružili smo mogućnost svakom od sedam naučnih odeljenja da tajnim glasanjem predlože kandidate. Od trenutka kada se ispostavilo da sam dobio najveći broj glasova i od Upravnog odbora, svako moje dalje opiranje bilo bi besmisleno i neodgovorno. Jer, nastavak krize imao bi za posledicu dubok rascep u članstvu. A, kada bi se to dogodilo, svi projekti u naredne četiri godine, značajni za celu naciju, bili bi dovedeni u pitanje. To me je prelomilo.
* Kako ste doživeli to što je vaš izbor, uprkos ubedljivom broju glasova, tu i tamo pratio komentar da je Matica dobila predsednika - nacionalistu?
- Ovo je vreme kada ljudi svakojake stvari krste kao nacionalizam i mešaju ga sa šovinizmom. Ako je nacionalizam to što volim, podupirem i borim se za dobrobit svoje nacije - neka bude da sam nacionalista.
* Ima li dnevno-političkih pritisaka na Maticu srpsku?
- Matica je i opstala 182 godine tako što nije puštala kroz svoja vrata dnevnu politiku. U svojoj strategiji ona je uvek imala dugoročne nacionalne ciljeve na kulturnom i duhovnom objedinjavanju srpskog naroda. Bilo je u prošlosti i sadašnjosti ambicioznih ljudi koji su pokušavali da proture svoje političke interese, a kada to nisu uspevali, postajali su neprijatelji ove institucije. Ali, Matica je to uvek uspešno prevazilazila i ostala jedna od najuzornijih i najplemenitijih institucija.
* Kako objašnjavate istorijski uvek specifičnu ulogu Vojvodine u životu srpskog naroda?
- Vojvodina je bila primer nacionalnih težnji i nastojanja da doprinese duhovnom i kulturnom ujedinjavanju srpskog naroda, očekujući da će se steći uslovi i za političku vezu. To nije od juče, to je još od velike seobe, naročito od Temišvarskog sabora 1790. i kasnije od revolucionarnog srpskog pokreta 1848. To je bila vrlo prirodna težnja da se srpski narod, toliko rasejan po jugoistočnoj Evropi, povezuje i čuva svest o svom identitetu.
* Da li je samimtim što se u 18. i 19. veku razvijala u povoljnijim istorijskim i političkim uslovima od ostalih delova Srbije, Vojvodina stekla nekakvu prednost u negovanju tih ideja o objedinjavanju srpskog naroda?
- Svakako, a to je možda i prirodno, jer periferija naroda uvek oseća veću potrebu za vezu sa svojom matičnom državom, nego obrnuto. Često se i danas čuje da su poneki Srbi iz Vojvodine nacionalno mnogo energičniji nego sunarodnici iz središnje Srbije.
To je ta potreba koja je izgrađena još od mitropolita Stratimirovića i njegovog programa o ujedinjavanju srpskog naroda, preko Svetozara Miletića i Jaše Tomića.
* Dva su jubileja u ovoj godini - 90 godina od prisajedinjenja matičnoj državi i 160 godina od osnivanja srpskog vojvodstva. Ali, pojedini istoričari i dalje se spore - da li se Vojvodina prisajedinila Srbiji ili Jugoslaviji?
- Srbi i drugi slovenski narodi su na Velikoj skupštini 25. novembra 1918. izrazili želju da se ujedine sa Kraljevinom Srbijom. Rekli su - ako Kraljevina ide u sastav Jugoslavije, i mi ćemo s njom kao deo Srbije. Dakle, prvo srpska košulja pa jugoslovenski kaput.
* Kako onda tumačite tvrdnje pojedinih političara, prvenstveno Nenada Čanka, da je Vojvodina prvi put ušla u sastav Srbije tek 2006, zahvaljujući novom ustavu?
- To je besmislica. Ne treba zaboraviti da osim onog kratkog perioda srpskog vojvodstva iz 1848, Vojvodina nikada formalno-pravno nije bila samostalna do 1945. godine. U tom pogledu, težnja da se prikaže tradicija samostalnosti Vojvodine i da je ona potencijalni samostalni identitet, nije ostvarljiva.
* Kako tumačite to što najčešći zahtev poslednjih godina iz Vojvodine ka Beogradu glasi - dajte nam još viši stepen autonomije? Uz to, neke političke partije u svom programu imaju „republiku Vojvodinu“?
- Autonomija Vojvodine je vrlo izrazito osećanje posebne zavičajnosti. Međutim, to uopšte ne podrazumeva i težnju da se mi odvojimo od Srbije.
To nije moguće jer bez Srbije ne možemo da budemo ni autonomna oblast, niti samostalna država. Slovenija, na primer, nikada nije imala državu, ali jeste naciju, a to je jedan od preduslova državnosti. Vojvodina je na svaki način „multi“. Da li bi jedan Mađar, Slovak ili Rumun pristao da se odrekne svog nacionalnog identiteta i postane pripadnik „vojvođanske nacije“? Dabome da ne bi. Ide se, onda, na to da se Srbi podele, a to je najopasnije.
* Već 20 godina upozoravate političare da bi težnja o odvajanju Vojvodine od Srbije mogla da bude pogubna. Na koji način?
- Odvajanjem bi nestala Vojvodina, a ne Srbija. Jer Srbija bez Vojvodine jeste postojala, ali Vojvodina bez nje nikada nije.
* Ipak, aktuelni ustav Vojvodini garantuje zakonodavnu, izvršnu, delimično sudsku vlast, znamenja i imovinu? Nije li to veći deo prerogativa državnosti?
- Jeste, i sa njima je Vojvodina već na ivici državnosti. Vojvodina ima u ovom trenutku najveći stepen autonomnosti u svojoj istoriji, i tu treba stati. Ako misli da opstane, Vojvodina mora da ostane u sastavu Srbije. Ako se izdvoji, odmah će se postaviti pitanje mađarske, slovačke, rusinske manjine. Šta će, na kraju, od Vojvodine ostati?
ODRICANJE OD KOLEVKE
* POLITIČKA raspolućenost Srbije najdramatičnije se ogleda na pitanju Kosova i Metohije. Koliko su u pravu oni koji kažu da smo ga izgubili, a koliko oni koji to ne priznaju?
- Više od svega voleo bih da grešim, ali mislim da se neće skoro stvoriti okolnosti da ga vratimo pod okrilje Srbije. Ali, do tada, Srbija ni po koju cenu ne sme da prizna njegovu nezavisnost. Jer, ako se lako odreknemo svoje kolevke, neće taj globalni moćni svet prezati da u određenom trenutku traži i neke druge delove države.
ISTORIČAR
AKADEMIK Čedomir Popov rođen je 1936. godine u Melencima (opština Zrenjanin) u učiteljsko-službeničkoj porodici. Na novosadskom Filozofskom fakultetu diplomirao je 1959. godine, a naredne je izabran za asistenta tog fakulteta, na predmetu Opšta istorija novog veka, kasnije i za dekana. Posle usavršavanja u Strazburu, 1970. godine, doktorirao je sa tezom „Stav Francuske prema Srbiji od frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878“.
Za predsednika Matice srpske izabran je 14. juna ove godine.
Objavio je 13 knjiga i 370 naučnih, stručnih i publicističkih radova.
петак, 20. јун 2008.
Кинеско поврће са „јужне пруге”
На имању „Пољопривреде” код Лесковца повртари из области Ланџу узгајају у две „зелене куће” и на 16 пластеника кинески и наш краставац, разне врсте салата, лук, шаргарепу, парадајз, паприку, лубенице, као и јуцу, која подсећа на нашу блитву
У „зеленој кући”, кинески пластеник
Лесковац – Новине су недавно објавиле да је Министарство пољопривреде Кине донело специјални државни програм којим се подстичу кинеске компаније да купују пољопривредно земљиште у иностранству. Такође је обелодањено, што заправо и није нека тајна, да свету прети глад, осим Кини која повећава сигурност у храни и гарантује испоруке прехрамбених производа из других земаља.
Група Кинеза из области Ланџу и пре званичног објављивања овог програма кренула је у његову реализацију и то баш у Србији, у Печењевцу код Лесковца. Пре годину дана закупили су земљиште посусталог предузећа „Пољопривреда” и отпочели производњу поврћа на кинески начин. Реч је о доста храбром потезу наших пријатеља са Далеког истока који су се „дрзнули” да оснују повртњаке у традиционално познатом повртарском крају. То је као кад би Лесковчанин отворио пицерију у Италији.
Кинески краставац
Кинези су подигли две „зелене куће”, како их зову и шеснаест класичних пластеника у којима узгајају све врсте поврћа – кинески и наш краставац, разне врсте салата, лук, шаргарепу, парадајз, паприку, лубенице, као и јуцу коју Кинези једу током целе године. Подсећа на нашу блитву, али је, кажу, укуснија. Нажалост, поплава је ових дана захватила и кинеске повртњаке, па је део поврћа уништен.
На имању је шеснаесторо марљивих Кинеза, међу којима су и четири брачна пара. Потписали су уговор на две године. Власник је Хуанг Лијашенг који ових дана продаје поврће, међу којима су и тек пристигле лубенице, поред пута на излазу из Печењевца. На наше питање како иде продаја, кроз смех одговара:
– Шоп ради добро, има купци.
Једини Србин у овом малом предузећу је Слободан Виденовић који нам објашњава суштину кинеске производње.
– Не користе машине, струју и гориво. Употребљавају само стајско и кокошиње ђубриво. Све раде ручно, саде, плеве коров и што је најважније, не прскају поврће, па је реч о правој органској храни. Северни зид „зелених кућа” је од блата, односно, од непечених цигли и он чува оптималну температуру и апсорбује вишак влаге која је највећи узрочник биљних болести. На крову, на јужној страни је фолија, тако да има светлости и вентилације.
По његовим речима, у почетку је било доста подозривости овдашњих сељака, али они су били први купци кинеских производа, што из знатижеље да пробају нешто ново, што због тога што је кинеско поврће стигло пре њиховог.
– Разлика у односу на наше повртаре је у томе што Кинези производе веома рано. Краставци су стигли месец дана раније у односу на домаће. Парадајз су произвели такође месец дана пре наших повртара и то у њиховим објектима одгајају га веома јевтино, користећи сунчеву енергију. Први производи одавде стигли су одмах после нове године. Најпре ротквице, салате, јуца, затим, лук. Прва берба краставаца била је 24. марта, а прва берба парадајза 24. априла. Пре неколико дана појавиле су се лубенице, а наше најбоље бостанџије могу да их очекују за петнаестак дана. Суштина је у томе што су први и што им је поврће веома укусно и здраво – објашњава Виденовић.
Конкуренција роштиљу у Лесковцу
Кинеско поврће за сада не иде у великопродају, све се продаје на лицу места и по наруџбини. Долазе људи из свих градова Србије, поред продајног пункта се стално заустављају кола. Цена је веома популарна, рецимо, килограм првокласног парадајза тренутно кошта 50 динара.
У време наше посете, ту је био и господин Ли Шенг, главни координатор сарадње између Ланџуа и Лесковца, који најављује ширење пројекта.
– Ускоро ћемо да подигнемо још један повртњак код Пољопривредне школе у Лесковцу. Није нам циљ толико профит, колико желимо да то буде центар у којем ће се ученици Пољопривредне школе и Лесковчани обучавати да производе на кинески начин. Планирамо да ту изградимо рибњак и ресторан. Идемо поступно, једно по једно. Кад то завршимо, почећемо да се бавимо и сточарством без којег пољопривреда не може. Тако ћемо имати и стајско ђубриво за поврће – испричао је за „Политику” овај предузимљиви Кинез.
Милан Момчиловић
У „зеленој кући”, кинески пластеник
Лесковац – Новине су недавно објавиле да је Министарство пољопривреде Кине донело специјални државни програм којим се подстичу кинеске компаније да купују пољопривредно земљиште у иностранству. Такође је обелодањено, што заправо и није нека тајна, да свету прети глад, осим Кини која повећава сигурност у храни и гарантује испоруке прехрамбених производа из других земаља.
Група Кинеза из области Ланџу и пре званичног објављивања овог програма кренула је у његову реализацију и то баш у Србији, у Печењевцу код Лесковца. Пре годину дана закупили су земљиште посусталог предузећа „Пољопривреда” и отпочели производњу поврћа на кинески начин. Реч је о доста храбром потезу наших пријатеља са Далеког истока који су се „дрзнули” да оснују повртњаке у традиционално познатом повртарском крају. То је као кад би Лесковчанин отворио пицерију у Италији.
Кинески краставац
Кинези су подигли две „зелене куће”, како их зову и шеснаест класичних пластеника у којима узгајају све врсте поврћа – кинески и наш краставац, разне врсте салата, лук, шаргарепу, парадајз, паприку, лубенице, као и јуцу коју Кинези једу током целе године. Подсећа на нашу блитву, али је, кажу, укуснија. Нажалост, поплава је ових дана захватила и кинеске повртњаке, па је део поврћа уништен.
На имању је шеснаесторо марљивих Кинеза, међу којима су и четири брачна пара. Потписали су уговор на две године. Власник је Хуанг Лијашенг који ових дана продаје поврће, међу којима су и тек пристигле лубенице, поред пута на излазу из Печењевца. На наше питање како иде продаја, кроз смех одговара:
– Шоп ради добро, има купци.
Једини Србин у овом малом предузећу је Слободан Виденовић који нам објашњава суштину кинеске производње.
– Не користе машине, струју и гориво. Употребљавају само стајско и кокошиње ђубриво. Све раде ручно, саде, плеве коров и што је најважније, не прскају поврће, па је реч о правој органској храни. Северни зид „зелених кућа” је од блата, односно, од непечених цигли и он чува оптималну температуру и апсорбује вишак влаге која је највећи узрочник биљних болести. На крову, на јужној страни је фолија, тако да има светлости и вентилације.
По његовим речима, у почетку је било доста подозривости овдашњих сељака, али они су били први купци кинеских производа, што из знатижеље да пробају нешто ново, што због тога што је кинеско поврће стигло пре њиховог.
– Разлика у односу на наше повртаре је у томе што Кинези производе веома рано. Краставци су стигли месец дана раније у односу на домаће. Парадајз су произвели такође месец дана пре наших повртара и то у њиховим објектима одгајају га веома јевтино, користећи сунчеву енергију. Први производи одавде стигли су одмах после нове године. Најпре ротквице, салате, јуца, затим, лук. Прва берба краставаца била је 24. марта, а прва берба парадајза 24. априла. Пре неколико дана појавиле су се лубенице, а наше најбоље бостанџије могу да их очекују за петнаестак дана. Суштина је у томе што су први и што им је поврће веома укусно и здраво – објашњава Виденовић.
Конкуренција роштиљу у Лесковцу
Кинеско поврће за сада не иде у великопродају, све се продаје на лицу места и по наруџбини. Долазе људи из свих градова Србије, поред продајног пункта се стално заустављају кола. Цена је веома популарна, рецимо, килограм првокласног парадајза тренутно кошта 50 динара.
У време наше посете, ту је био и господин Ли Шенг, главни координатор сарадње између Ланџуа и Лесковца, који најављује ширење пројекта.
– Ускоро ћемо да подигнемо још један повртњак код Пољопривредне школе у Лесковцу. Није нам циљ толико профит, колико желимо да то буде центар у којем ће се ученици Пољопривредне школе и Лесковчани обучавати да производе на кинески начин. Планирамо да ту изградимо рибњак и ресторан. Идемо поступно, једно по једно. Кад то завршимо, почећемо да се бавимо и сточарством без којег пољопривреда не може. Тако ћемо имати и стајско ђубриво за поврће – испричао је за „Политику” овај предузимљиви Кинез.
Милан Момчиловић
Косово отимају и цензуром западних моћника
„По наредби командира силовао сам 15-годишњу Српкињу, а затим ми је наређено да јој одсечем уши и убијем је, исечак је из само једног у низу сведочења која је у камеру чешке јавне телевизије изрекао један бивши припадник терористичке ОВК. Ово и остала сведочења, међутим, никако да угледају светло дана јер их је финансијер пројекта, чешка ”полудржавна„ ТВ под притиском својих политичара ставила у бункер.
Документарни филм ”Отето Косово„ продуцента Алеша Беднаржа још један је доказ да Чешка није смела да призна државу коју воде злочинци, па Влада ове државе страхује да се филмом не поквари идилична слика о ”косовско-албанским страдалницима„ и ”агресивним Србима„, слика којом је оправдавана кампања ”хуманитарног бомбардовања„ Србије и потреба признавања косовске независности, да би се косовски Албанци трајно заштитили од ”српске агресије. То би, сматра Чешка Влада изазвало притисак јавног мњења, нове расправе у парламенту и захтеве да се одлука у признавању независности Косова поништи.
„Добили смо документарац у таквом облику да због његове једностраности и пристрасности не можемо да га емитујемо”, каже портпарол чешке телевизије Ладислав Штиха покушавајући тако да одбрани став оних који не дозвољавају да се филм прикаже, међутим продуцент филма Алеш Беднарж каже да објективност и истинитост филма треба да процене стручњаци додајући . „Ми стојимо иза тога да су све информације у филму истините”. Беднарж такође наглашава да у буџету филма „нема ни круне” од било какве организације, институције или политичке странке из Србије.
Документарни фил „Отето Косово” траје 57 минута „, заснован је на изјавама Срба са Косова и Метохије који описују како су остали без кућа и својих најближих који су убијани или ”нестали„ и архивским материјалима РТС-а, а завршава поређењем признања Косова са највећом чешком историјском траумом, ”издајом из Минхена„, где су 1938. године Француска и Велика Британија дале благослов Хитлеру да распарча Чехословачку. Аутор на крају констатује да преостали Срби, којих је на почетку Првог светског рата било на Косову и Метохији више него Албанаца, сада живе у резерватима под заштитом Кфора, али да та заштита и није ”бог зна каква„.
Иако овај документарац можда никад неће бити приказан на чешкој телевизији ипак се може видети на следећим wеб локацијама:
http://www.youtube.com/results?search_query=%22STOLEN+KOSOVO%22&search_type=&aq=f
http://video.google.com/videoplay?docid=4554948078128880143&
Доментарац су на ове wеб локације поставили сами аутори филма борећи се тако против цензуре.
Информације из Чешке говоре да телевизијско вођство куће које је снимило ”Отето Косово„ а коју води генерални директор Јиржи Јаначек под притиском Владе разматра предузимање правних корака против аутора филма и могућност скидања документарца са Интернета. Због тога, сви они којима је Косово и Метохија, правда и истина у срцу и хоће да учине нешто у правцу његове одбране треба да скину овај филм, поаказују и шаљу својим својим пријатељима по свету.
Такође, филмови који представљају сведочанство о угрожености и страху појединаца на делу територије Србије који је под међународном управом, као и о нади ових људи да ће њихов свакодневни живот изгледати достојанственије, уз пуно поштовање људских права и слободе кретања на територији на којој живе могу се видети и скинути са следећих веб локација:
Документарни филмови новинара ТВНС Радомира Грујића
Документарни филмови и видео-записи новинара РТС Светлане Вукмировић
Документарни филм ”УНМИК-Титаник„ аутора Бориса Митића
Видео-записи чланова хора цркве Пресвете Богородице из Београда
Документарни филмови аутора и продуцента Нинослава Ранђеловића
Истина не сме да заврши у бункеру!
Слађан Николић
Документарни филм ”Отето Косово„ продуцента Алеша Беднаржа још један је доказ да Чешка није смела да призна државу коју воде злочинци, па Влада ове државе страхује да се филмом не поквари идилична слика о ”косовско-албанским страдалницима„ и ”агресивним Србима„, слика којом је оправдавана кампања ”хуманитарног бомбардовања„ Србије и потреба признавања косовске независности, да би се косовски Албанци трајно заштитили од ”српске агресије. То би, сматра Чешка Влада изазвало притисак јавног мњења, нове расправе у парламенту и захтеве да се одлука у признавању независности Косова поништи.
„Добили смо документарац у таквом облику да због његове једностраности и пристрасности не можемо да га емитујемо”, каже портпарол чешке телевизије Ладислав Штиха покушавајући тако да одбрани став оних који не дозвољавају да се филм прикаже, међутим продуцент филма Алеш Беднарж каже да објективност и истинитост филма треба да процене стручњаци додајући . „Ми стојимо иза тога да су све информације у филму истините”. Беднарж такође наглашава да у буџету филма „нема ни круне” од било какве организације, институције или политичке странке из Србије.
Документарни фил „Отето Косово” траје 57 минута „, заснован је на изјавама Срба са Косова и Метохије који описују како су остали без кућа и својих најближих који су убијани или ”нестали„ и архивским материјалима РТС-а, а завршава поређењем признања Косова са највећом чешком историјском траумом, ”издајом из Минхена„, где су 1938. године Француска и Велика Британија дале благослов Хитлеру да распарча Чехословачку. Аутор на крају констатује да преостали Срби, којих је на почетку Првог светског рата било на Косову и Метохији више него Албанаца, сада живе у резерватима под заштитом Кфора, али да та заштита и није ”бог зна каква„.
Иако овај документарац можда никад неће бити приказан на чешкој телевизији ипак се може видети на следећим wеб локацијама:
http://www.youtube.com/results?search_query=%22STOLEN+KOSOVO%22&search_type=&aq=f
http://video.google.com/videoplay?docid=4554948078128880143&
Доментарац су на ове wеб локације поставили сами аутори филма борећи се тако против цензуре.
Информације из Чешке говоре да телевизијско вођство куће које је снимило ”Отето Косово„ а коју води генерални директор Јиржи Јаначек под притиском Владе разматра предузимање правних корака против аутора филма и могућност скидања документарца са Интернета. Због тога, сви они којима је Косово и Метохија, правда и истина у срцу и хоће да учине нешто у правцу његове одбране треба да скину овај филм, поаказују и шаљу својим својим пријатељима по свету.
Такође, филмови који представљају сведочанство о угрожености и страху појединаца на делу територије Србије који је под међународном управом, као и о нади ових људи да ће њихов свакодневни живот изгледати достојанственије, уз пуно поштовање људских права и слободе кретања на територији на којој живе могу се видети и скинути са следећих веб локација:
Документарни филмови новинара ТВНС Радомира Грујића
Документарни филмови и видео-записи новинара РТС Светлане Вукмировић
Документарни филм ”УНМИК-Титаник„ аутора Бориса Митића
Видео-записи чланова хора цркве Пресвете Богородице из Београда
Документарни филмови аутора и продуцента Нинослава Ранђеловића
Истина не сме да заврши у бункеру!
Слађан Николић
Šta Srbija može i treba da uradi posle 11. maja
Sve ono šta se sa Srbijom i oko nje događa i radi proteklih meseci, godina, pa i decenija, nije rezultat navodno pogrešnih procena SAD i EU, već je plod sa predumišljajem vođene politike koja ima svoj kontinuitet od Badentera, preko Mastrihta, Dejtona, Rambujea i Avijana, do 17. februara 2008.g.
Strateški cilj uspešne adaptacije Srbije nenaklonom okruženju jeste jačanje njene moći, blagostanja, kohezije i bezbednosti. Taj cilj, naravno, uključuje odbranu teritorijalnog integriteta. Ovo pak zahteva očuvanje netaknute kosovske tapije danas, da bi promenom geopolitičkih okolnosti sutra - ili ma kada - Srbija ponovo ušla u posed ilegalno uzurpirane svojine.
Srbija može da doprinese tom cilju ostvarenjem 3 srednjoročna zadatka:
1. Održavanje i povremeno pažljivo dozirano dizanje političke i bezbednosne tenzije oko Kosova - što bi stalno potvrđivalo stav Srbije da je reč o krizi (a) koja je od globalnog značaja, (b) koja je daleko od stabilizacije, a kamoli trajnog rešenja i (v) koja je bremenita novim opasnostima od razbuktavanja.
2. Stvaranje i podgrevanje transatlantskih nesuglasica oko menadžmenta te krize.
3. Onemogućavanje funkcionisanja Euleksa gde god i kako god je to moguće, radi njegovog diskreditovanja i marginalizacije.
Kratkoročni potezi, kojima Republika Srbija do sada, na žalost, nije pribegla, premda su oni (1) savršeno mogući, (2) legalni, (3) legitimni i (4) potrebni i korisni, napokon mogu postati i praktično ostvarivi posle 11. maja.
Prvo – za deo Pokrajine pod kontrolom prištinskih organa, u svim zvaničnim aktima i nastupima koristiti termin „privremeno okupirani delovi Kosova i Metohije” (Temporarily Occupied Areas of Kosovo-Metohija, TOAKM).
Drugo – za Tačija i družinu koristiti termin „pobunjeničke vlasti” (rebel authorities), kao što je Linkoln zvao vlasti južnjačke konfederacije.
Treće – podneti tužbe „Međunarodnom sudu pravde” protiv vodećih podstrekača secesije na obe strane Atlantika.
Četvrto – potpuni prekid diplomatskih odnosa sa nebitnim zemljama koje su priznale čin od 17. februara, od Albanije i Avganistana do Maršalskih ostrva.
Peto – dogovor sa Rusijom da njena diplomatska i konzularna predstavništva preuzmu zastupanje interesa Srbije u navedenim zemljama. Ovo podrazumeva spuštanje tih odnosa na nivo otpravnika poslova sa ostalim priznajućim zemljama, naravno, uz istovremeno uskraćivanje gostoprimstva šefovima misija tih zemalja, shodno članu 9 Bečke konvencije. Takođe, zavođenje viza za sve građane priznajućih zemalja. „Za prvo vreme” dopuštanje mogućnosti da im budu izdate na graničnim prelazima, po istoj ceni koju građani Srbije plaćaju za vize tih zemalja. Plus: selektivno, povremeno i nenajavljeno detaljno pretresanje teretnih vozila sa registarskim tablicama priznajućih zemalja na graničnim prelazima.
Šesto – zabrana ulaska u Srbiju svim licima koja u pasošu imaju pečat ili neki drugi upisani trag secesionističkih vlasti u Prištini. Isti potez podrazumeva uskraćivanje ulaska na teritoriju Srbije svim licima koja ne poseduju legalna dokumenta, tj. važeći pasoš ili ličnu kartu Srbije - ili Unmika, dokle god se njegovo prisustvo nastavi bez prenosa ikakvih funkcija na Euleks. Mera treba da bude i obustava isporuka robe (uklj. struju) i usluga KiM, izuzev onim pravnim i fizičkim licima koja u svim transakcijama koriste isključivo važeće instrumente i dokumente Republike Srbije.
Sedmo – raskidanje Solaninog sporazuma i formalno zamrzavanje kandidature Srbije dok se EU formalno ne izjasni u prilog njenoj celovitosti i ne povuče Euleks.
Osmo – jačanje vojske, ponovno uvođenje kadrovskog roka i javno usvajanje doktrine koja predviđa mogućnost njenog dejstva radi oslobađanja „privremeno okupiranih delova KiM”.
Deveto – kriminalizacija zalaganja za prihvatanje secesije rečju ili delom, po ugledu na američko zakonodavstvo iz perioda 1861-65.g.
Deseto – „Kosovo is Serbia!” treba da postane deo srpskog brenda vidljiv strancu od prvog kontakta na šalteru u ambasadi Srbije do bilborda na aerodromu i graničnom prelazu. A kombinovana diplomatska, informativna, lobistička i PR akcija tumačenja treba da budu u funkciji opravdanosti svega navedenog.
Predstoje godine nadmetanja oko Kosova i Metohije, ali ništa nije „gotovo”, jer se istorija ubrzava. Srbiji predstoji celonoćna partija diplomatskog, vojnopolitičkog i propagandnog pokera, a tek je osam uveče; ali je utešna činjenica da se promena globalnih prilika u srpsku korist neće meriti decenijama već godinama.
Nijedna imperija nije trajala večito, premda su neke, poput rimske, vizantijske ili britanske, bile dugog veka, jer su počivale na jakim vrednosnim i ekonomskim temeljima. Američka imperija, za razliku od njih, pati od niza strukturnih slabosti. To stvara priliku za Srbiju.
Strateški cilj je da Srbija bude vazda spremna za carpe diem! - za radikalnu izmenu zapadnobalkanske arhitekture nametnute 90-tih, čim nastupi trenutak za novu podelu geopolitičkih karata. Do tog trenutka, koji će zasigurno doći, prevashodni unutrašnji zadatak je duhovna, kulturna i moralna obnova srpske nacije, kao preduslov demografskog, ekonomskog i vojnopolitičkog oporavka.
Briselski i vašingtonski pobornici stava da će Srbi prihvatiti neminovnost gubitka teritorije imaju samo jednu opciju - pucanje srpske volje i lomljenje srpske upornosti. Oni nemaju rezervnu varijantu i zato je izuzetno važno da u narednih nekoliko nedelja postane potpuno jasno da su se prevarili. Tada će na opšte iznenađenje postepeno prestati politika batine i počeće da se nude i neke ozbiljne, sočne i krupne šargarepe, a ne samo povremeno mlataranje mršavom šargarepicom koja brže bolje biva sakrivena iza leđa.
Strateški cilj uspešne adaptacije Srbije nenaklonom okruženju jeste jačanje njene moći, blagostanja, kohezije i bezbednosti. Taj cilj, naravno, uključuje odbranu teritorijalnog integriteta. Ovo pak zahteva očuvanje netaknute kosovske tapije danas, da bi promenom geopolitičkih okolnosti sutra - ili ma kada - Srbija ponovo ušla u posed ilegalno uzurpirane svojine.
Srbija može da doprinese tom cilju ostvarenjem 3 srednjoročna zadatka:
1. Održavanje i povremeno pažljivo dozirano dizanje političke i bezbednosne tenzije oko Kosova - što bi stalno potvrđivalo stav Srbije da je reč o krizi (a) koja je od globalnog značaja, (b) koja je daleko od stabilizacije, a kamoli trajnog rešenja i (v) koja je bremenita novim opasnostima od razbuktavanja.
2. Stvaranje i podgrevanje transatlantskih nesuglasica oko menadžmenta te krize.
3. Onemogućavanje funkcionisanja Euleksa gde god i kako god je to moguće, radi njegovog diskreditovanja i marginalizacije.
Kratkoročni potezi, kojima Republika Srbija do sada, na žalost, nije pribegla, premda su oni (1) savršeno mogući, (2) legalni, (3) legitimni i (4) potrebni i korisni, napokon mogu postati i praktično ostvarivi posle 11. maja.
Prvo – za deo Pokrajine pod kontrolom prištinskih organa, u svim zvaničnim aktima i nastupima koristiti termin „privremeno okupirani delovi Kosova i Metohije” (Temporarily Occupied Areas of Kosovo-Metohija, TOAKM).
Drugo – za Tačija i družinu koristiti termin „pobunjeničke vlasti” (rebel authorities), kao što je Linkoln zvao vlasti južnjačke konfederacije.
Treće – podneti tužbe „Međunarodnom sudu pravde” protiv vodećih podstrekača secesije na obe strane Atlantika.
Četvrto – potpuni prekid diplomatskih odnosa sa nebitnim zemljama koje su priznale čin od 17. februara, od Albanije i Avganistana do Maršalskih ostrva.
Peto – dogovor sa Rusijom da njena diplomatska i konzularna predstavništva preuzmu zastupanje interesa Srbije u navedenim zemljama. Ovo podrazumeva spuštanje tih odnosa na nivo otpravnika poslova sa ostalim priznajućim zemljama, naravno, uz istovremeno uskraćivanje gostoprimstva šefovima misija tih zemalja, shodno članu 9 Bečke konvencije. Takođe, zavođenje viza za sve građane priznajućih zemalja. „Za prvo vreme” dopuštanje mogućnosti da im budu izdate na graničnim prelazima, po istoj ceni koju građani Srbije plaćaju za vize tih zemalja. Plus: selektivno, povremeno i nenajavljeno detaljno pretresanje teretnih vozila sa registarskim tablicama priznajućih zemalja na graničnim prelazima.
Šesto – zabrana ulaska u Srbiju svim licima koja u pasošu imaju pečat ili neki drugi upisani trag secesionističkih vlasti u Prištini. Isti potez podrazumeva uskraćivanje ulaska na teritoriju Srbije svim licima koja ne poseduju legalna dokumenta, tj. važeći pasoš ili ličnu kartu Srbije - ili Unmika, dokle god se njegovo prisustvo nastavi bez prenosa ikakvih funkcija na Euleks. Mera treba da bude i obustava isporuka robe (uklj. struju) i usluga KiM, izuzev onim pravnim i fizičkim licima koja u svim transakcijama koriste isključivo važeće instrumente i dokumente Republike Srbije.
Sedmo – raskidanje Solaninog sporazuma i formalno zamrzavanje kandidature Srbije dok se EU formalno ne izjasni u prilog njenoj celovitosti i ne povuče Euleks.
Osmo – jačanje vojske, ponovno uvođenje kadrovskog roka i javno usvajanje doktrine koja predviđa mogućnost njenog dejstva radi oslobađanja „privremeno okupiranih delova KiM”.
Deveto – kriminalizacija zalaganja za prihvatanje secesije rečju ili delom, po ugledu na američko zakonodavstvo iz perioda 1861-65.g.
Deseto – „Kosovo is Serbia!” treba da postane deo srpskog brenda vidljiv strancu od prvog kontakta na šalteru u ambasadi Srbije do bilborda na aerodromu i graničnom prelazu. A kombinovana diplomatska, informativna, lobistička i PR akcija tumačenja treba da budu u funkciji opravdanosti svega navedenog.
Predstoje godine nadmetanja oko Kosova i Metohije, ali ništa nije „gotovo”, jer se istorija ubrzava. Srbiji predstoji celonoćna partija diplomatskog, vojnopolitičkog i propagandnog pokera, a tek je osam uveče; ali je utešna činjenica da se promena globalnih prilika u srpsku korist neće meriti decenijama već godinama.
Nijedna imperija nije trajala večito, premda su neke, poput rimske, vizantijske ili britanske, bile dugog veka, jer su počivale na jakim vrednosnim i ekonomskim temeljima. Američka imperija, za razliku od njih, pati od niza strukturnih slabosti. To stvara priliku za Srbiju.
Strateški cilj je da Srbija bude vazda spremna za carpe diem! - za radikalnu izmenu zapadnobalkanske arhitekture nametnute 90-tih, čim nastupi trenutak za novu podelu geopolitičkih karata. Do tog trenutka, koji će zasigurno doći, prevashodni unutrašnji zadatak je duhovna, kulturna i moralna obnova srpske nacije, kao preduslov demografskog, ekonomskog i vojnopolitičkog oporavka.
Briselski i vašingtonski pobornici stava da će Srbi prihvatiti neminovnost gubitka teritorije imaju samo jednu opciju - pucanje srpske volje i lomljenje srpske upornosti. Oni nemaju rezervnu varijantu i zato je izuzetno važno da u narednih nekoliko nedelja postane potpuno jasno da su se prevarili. Tada će na opšte iznenađenje postepeno prestati politika batine i počeće da se nude i neke ozbiljne, sočne i krupne šargarepe, a ne samo povremeno mlataranje mršavom šargarepicom koja brže bolje biva sakrivena iza leđa.
среда, 18. јун 2008.
Grabez di se i dokle se moze
BEOGRAD - Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić upozorio je danas da su troškovi korišćenja kartica u Srbiji previsoki i da ne odslikavaju troškove poslovanja, kao i ostali platni promet koji se obavlja u zemlji.
On posle konferencije "Uloga centralnih banaka u promovisanju efikasnosti platnih i kartičnih sistema", rekao da su banke pred izazovom da li će zadržati postojeći nivo troškova korišćenja i polako povećavati broj transakcija ili će smanjiti trošak i nadproporcionalno povećati korišćenje kartica.
Jelašić je istakao da u slučaju kada je platni promet unutar zemlje preskup nema efikasne alokacije kapitala i da je ljudima jeftinije da uzmu keš u jednoj banci i uplate u drugu, čime samo "logično odgovaraju na nelogičan sistem koji zaračunava više u prometu između banaka u Srbiji".
Oko 40 odsto svih izdatih kartica u Srbiji su "dina" kartice, što predstavlja dobru osnovu da se taj sistem još brže razvija, rekao je on i dodao da budućnost nije samo u internacionalnim karticama poput "vize" ili "masterkard", već i u lokalnim karticama.
Guverner je napomenuo i da banke u zemljama evrozone od 1. novembra 2009. godine neće imati pravo da zaračunavaju dodatne troškove samo zato što se neka kartica koristi u inostranstvu.
On posle konferencije "Uloga centralnih banaka u promovisanju efikasnosti platnih i kartičnih sistema", rekao da su banke pred izazovom da li će zadržati postojeći nivo troškova korišćenja i polako povećavati broj transakcija ili će smanjiti trošak i nadproporcionalno povećati korišćenje kartica.
Jelašić je istakao da u slučaju kada je platni promet unutar zemlje preskup nema efikasne alokacije kapitala i da je ljudima jeftinije da uzmu keš u jednoj banci i uplate u drugu, čime samo "logično odgovaraju na nelogičan sistem koji zaračunava više u prometu između banaka u Srbiji".
Oko 40 odsto svih izdatih kartica u Srbiji su "dina" kartice, što predstavlja dobru osnovu da se taj sistem još brže razvija, rekao je on i dodao da budućnost nije samo u internacionalnim karticama poput "vize" ili "masterkard", već i u lokalnim karticama.
Guverner je napomenuo i da banke u zemljama evrozone od 1. novembra 2009. godine neće imati pravo da zaračunavaju dodatne troškove samo zato što se neka kartica koristi u inostranstvu.
"Poledica" i na plus 40C
MOSKVA - Ruski holding "Gasrpom" ima najveće izglede da zameni anglo-holandski koncern "Rojal Dač-Šel" u projektu eksploatacije nalazišta nafte i gasa u Nigeriji, izvestila je agencija Prajm - Taš.
Vlada Nigerije je nedavno donela odluku da raskine ugovor sa "Šelom" i pravo na eksploataciju nalazista u provinciji Ohonilend, sa procenjenim rezervama od preko deset biliona kubnih metara prirodnog gasa, dodeli drugoj kompaniji, uz obrazloženje da koncern ne poštuje ekološke propise i nanosi štetu lokalnom stanovništvu.
Prema nigerijskim zakonima eksploatacija nalazišta može da se prenese na drugu kompaniju, ukoliko prethodna ne radi. "Šel" je, naime, obustavio radove u delti reke Niger još 1993. godine obrazlažući to protestima lokalnog stanovništva, dok eksperti, međutim, smatraju da koncern jednostavno nije uspeo da se dogovori s lokalnim vođama.
"Gaspromove" investicije najveće
U razvoj nigerijskih podvodnih nalazišta gasa "Gasprom" planira da uloži od 2,5 do sedam milijardi dolara. Predstavnik "Gasrpoma" Ilja Kočevrin je još u februaru izjavio da pregovara sa vladom u Lagosu o sklapanju ugovora vrednog sedam milijardi dolara za istraživanje nalazišta gasa, preneo je ruski poslovni dnevnik "Vzgljad".
Ruski holding ima najveći investicioni program od 34 milijardi dolara godišnje, dok svetski energetski lider "Ekson Mobil" planira godišnja ulaganja od 21 milijarde dolara.
U nastojanjima da se učvrsti na afričkom kontinentu, "Gasprom" je početkom nedelje otvorio predstavnistvo u Alžiru, svoj prvi biro u Africi. Alžir poseduje 4,6 biliona kubnih metara utvrđenih rezervi gasa, drugim po veličini na kontinentu, posle Nigerije. Nigerija je po utvrđenim rezervama gasa na prvom mestu u Africi i sedmom u svetu.
Veća kontrola evropskog tržišta
Očekuje se da će "Šel" sudskim putem pokušati da ospori odluku nigerijske vlade o zameni konzorcijuma drugom kompanijom, mada postoje male šanse da spor i dobije. Priznajući, naime, da ne eksploatiše nalazišta, zbog čega bi po zakonima trebalo da ostane bez prava na obavljanje radova, "Šel" je ubrzano dao nalazište u zakup kanadskoj kompaniji "Addax Petroleum", što je izazvalo negodovanje nigerijskih vlasti.
Nalazište Ohonilend je sada u nadležnosti Nigerijske nacionalne naftne korporacije s kojom bi ruski holding osnovao zajedničko preduzeće. U zamenu za ulaganja "Gasproma" Nigerija je spremna da ruskom holdingu ponudi partnerstvo u izgradnji trans-saharskog gasovoda, a u perspektivi i transport gasa podvodnim cevovodom Nigerija-Gana.
Afrika je za "Gasprom" interesantna ne samo zbog rezervi gasa, već i kao odskočna daska za plasman na evropsko tržište preko Grčke, Italije, pa i Francuske.
U slučaju da obezbedi pristup nigerijskim nalazištima i trans-saharskom gasovodu "Gasprom", koji za sada pokriva 25 odsto potrošnje gasa u Evropi, dobija šansu za još veću kontrolu evropskog tržišta. Zemlje Evropske unije nisu oduševljene takvim razvojem događaja, zbog čega eksperti ne isključuju da će u Nigeriju pristići druge zapadne kompanije s ponudama povoljnijim od "Šelovih".
Vlada Nigerije je nedavno donela odluku da raskine ugovor sa "Šelom" i pravo na eksploataciju nalazista u provinciji Ohonilend, sa procenjenim rezervama od preko deset biliona kubnih metara prirodnog gasa, dodeli drugoj kompaniji, uz obrazloženje da koncern ne poštuje ekološke propise i nanosi štetu lokalnom stanovništvu.
Prema nigerijskim zakonima eksploatacija nalazišta može da se prenese na drugu kompaniju, ukoliko prethodna ne radi. "Šel" je, naime, obustavio radove u delti reke Niger još 1993. godine obrazlažući to protestima lokalnog stanovništva, dok eksperti, međutim, smatraju da koncern jednostavno nije uspeo da se dogovori s lokalnim vođama.
"Gaspromove" investicije najveće
U razvoj nigerijskih podvodnih nalazišta gasa "Gasprom" planira da uloži od 2,5 do sedam milijardi dolara. Predstavnik "Gasrpoma" Ilja Kočevrin je još u februaru izjavio da pregovara sa vladom u Lagosu o sklapanju ugovora vrednog sedam milijardi dolara za istraživanje nalazišta gasa, preneo je ruski poslovni dnevnik "Vzgljad".
Ruski holding ima najveći investicioni program od 34 milijardi dolara godišnje, dok svetski energetski lider "Ekson Mobil" planira godišnja ulaganja od 21 milijarde dolara.
U nastojanjima da se učvrsti na afričkom kontinentu, "Gasprom" je početkom nedelje otvorio predstavnistvo u Alžiru, svoj prvi biro u Africi. Alžir poseduje 4,6 biliona kubnih metara utvrđenih rezervi gasa, drugim po veličini na kontinentu, posle Nigerije. Nigerija je po utvrđenim rezervama gasa na prvom mestu u Africi i sedmom u svetu.
Veća kontrola evropskog tržišta
Očekuje se da će "Šel" sudskim putem pokušati da ospori odluku nigerijske vlade o zameni konzorcijuma drugom kompanijom, mada postoje male šanse da spor i dobije. Priznajući, naime, da ne eksploatiše nalazišta, zbog čega bi po zakonima trebalo da ostane bez prava na obavljanje radova, "Šel" je ubrzano dao nalazište u zakup kanadskoj kompaniji "Addax Petroleum", što je izazvalo negodovanje nigerijskih vlasti.
Nalazište Ohonilend je sada u nadležnosti Nigerijske nacionalne naftne korporacije s kojom bi ruski holding osnovao zajedničko preduzeće. U zamenu za ulaganja "Gasproma" Nigerija je spremna da ruskom holdingu ponudi partnerstvo u izgradnji trans-saharskog gasovoda, a u perspektivi i transport gasa podvodnim cevovodom Nigerija-Gana.
Afrika je za "Gasprom" interesantna ne samo zbog rezervi gasa, već i kao odskočna daska za plasman na evropsko tržište preko Grčke, Italije, pa i Francuske.
U slučaju da obezbedi pristup nigerijskim nalazištima i trans-saharskom gasovodu "Gasprom", koji za sada pokriva 25 odsto potrošnje gasa u Evropi, dobija šansu za još veću kontrolu evropskog tržišta. Zemlje Evropske unije nisu oduševljene takvim razvojem događaja, zbog čega eksperti ne isključuju da će u Nigeriju pristići druge zapadne kompanije s ponudama povoljnijim od "Šelovih".
Nista bez crnogoraca
NIKŠIĆ - Isticanjem međunarodne licence, poznatim brendovima "Nikšićko pivo" i "Jelen pivo" omogućeno je širenje na regionalnom tržištu, saopštila je Nikšićka pivara.
To znači da će se "Nikšićko" i "Jelen pivo", pored matičnih pivara, ubuduće proizvoditi i u drugim pivarama, članicama grupe.
Trebjesa i Apatinska pivara su prve članice koje su dobile ekskluzivno pravo proizvodnje i punjenja Jelen piva van granica Srbije, odnosno Nikšićkog piva van granica Crne Gore.
Kvalitet Jelen piva ostaće isti. Prema licenci, pravo punjenja i distribucije dobija i nikšićka Trebjesa, uz strogu kontrolu kvaliteta i primenu originalne recepture. Nikšićko pivo, pak, proizvodiće se po proverenoj recepturi Trebjese, a pravo punjenja i distribucije dobiće Apatinska pivara uz stalnu proveru kvaliteta.
To znači da će se "Nikšićko" i "Jelen pivo", pored matičnih pivara, ubuduće proizvoditi i u drugim pivarama, članicama grupe.
Trebjesa i Apatinska pivara su prve članice koje su dobile ekskluzivno pravo proizvodnje i punjenja Jelen piva van granica Srbije, odnosno Nikšićkog piva van granica Crne Gore.
Kvalitet Jelen piva ostaće isti. Prema licenci, pravo punjenja i distribucije dobija i nikšićka Trebjesa, uz strogu kontrolu kvaliteta i primenu originalne recepture. Nikšićko pivo, pak, proizvodiće se po proverenoj recepturi Trebjese, a pravo punjenja i distribucije dobiće Apatinska pivara uz stalnu proveru kvaliteta.
Sta trazis u Srbiji nanu ti bosansku ..., banditsku
BEOGRAD - Pevačica Seka Aleksić juče je izjavila povodom napisa u jednom tabloidu u kome je objavljen naslov „Seka: Nisam Srpkinja", da ju je to dovelo u niz neprilika. Prema njenim rečima, tekst koji je tabloid preneo deo je intervjua koji je dala za jednu televiziju i ta rečenica je „istrgnuta" iz konteksta i pogrešno interpretirana.
"Pre nekoliko dana u jednom dnevnom tabloidu objavljen je apsolutno netačan tekst u kojem piše da sam izjavila da nisam Srpkinja. Kad sam videla tako nešto, užasno sam se iznervirala, nisam mogla da verujem da su mogli tako nešto da urade.
Pevačica kaže da je dala intervju za bosanske medije u kojem je izjavila da je ona dete iz Bosne i da su iz te njene rečenice izvukli njeno navodno „priznanje" da nije Srpkinja.
Nedavno sam imala koncert u Sarajevu koji su brojni ljudi želeli da spreče, a čak su i putem medija apelovali da se ne dolazi na moj koncert.
Međutim, ja sam taj koncert održala i nakon toga sam dala intervju u kojem sam navela da sam ja dete iz Bosne i da mi je veoma žao što ljudi u Bosni žele da zabrane moj koncert.
Iz te moje rečenice taj tabloid je izvukao rečenicu da sam rekla kako nisam Srpkinja - kaže pevačica i navodi da su zbog tog spornog teksta u njenom životu već krenuli da se nižu problemi.
"Danas, kada sam izlazila iz taksija, grupa momaka mi je dobacivala, provocirala me je na nacionalnoj osnovi. To je užasno" - navodi pevačica.
Njen advokat je dodao da će pokrenuti postupak protiv tabloida za klevetu.
"Pre nekoliko dana u jednom dnevnom tabloidu objavljen je apsolutno netačan tekst u kojem piše da sam izjavila da nisam Srpkinja. Kad sam videla tako nešto, užasno sam se iznervirala, nisam mogla da verujem da su mogli tako nešto da urade.
Pevačica kaže da je dala intervju za bosanske medije u kojem je izjavila da je ona dete iz Bosne i da su iz te njene rečenice izvukli njeno navodno „priznanje" da nije Srpkinja.
Nedavno sam imala koncert u Sarajevu koji su brojni ljudi želeli da spreče, a čak su i putem medija apelovali da se ne dolazi na moj koncert.
Međutim, ja sam taj koncert održala i nakon toga sam dala intervju u kojem sam navela da sam ja dete iz Bosne i da mi je veoma žao što ljudi u Bosni žele da zabrane moj koncert.
Iz te moje rečenice taj tabloid je izvukao rečenicu da sam rekla kako nisam Srpkinja - kaže pevačica i navodi da su zbog tog spornog teksta u njenom životu već krenuli da se nižu problemi.
"Danas, kada sam izlazila iz taksija, grupa momaka mi je dobacivala, provocirala me je na nacionalnoj osnovi. To je užasno" - navodi pevačica.
Njen advokat je dodao da će pokrenuti postupak protiv tabloida za klevetu.
Lopovi haraju i neprezaju
BEOGRAD - Stranka G17 plus neće podržati vladu koju bi na republičkom nivou napravili Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije ukoliko socijalisti ne odustanu od koalicionog sporazuma za Beograd koji su sklopili sa radikalima i koalicijom DSS-NS, rekla je članica predsedništva G17 plus Suzana Grubješić.
"To se neće desiti. S kim će socijalisti u Beogradu odlučuje se na višem nivou u toj partiji a ne u gradskom odboru. Kada napravimo republičku vladu, formiraće se ista koalicija i u Beogradu i gde god je to moguće u Srbiji", rekla je Grubješić za "Politika".
Ona je dodala da "nema trgovine sa Beogradom", da se od tog zahteva neće odustati, kao i da je to stav ne samo G17 plus već i koalicije "Za evropsku Srbiju".
"Nije održivo da vlast u Beogradu bude opozicija republičkoj vlasti. SPS će morati da se potrudi da, ukoliko je sa nama na vlasti na republičkom nivou, vlast u Beogradu pravi sa koalicijom 'Za evropski Beograd'. To je nešto što se podrazumeva", rekla je ona.
Grubješić je dodala da stranka G17 plus "nema ništa protiv" da koalicija u Beogradu bude formirana sa Demokratskom strankom Srbije, ali je ocenila da je to nemoguće zbog "tvrdog stava DSS-a" da ne želi saradnju sa DS-om ni na jednom nivou.
"To se neće desiti. S kim će socijalisti u Beogradu odlučuje se na višem nivou u toj partiji a ne u gradskom odboru. Kada napravimo republičku vladu, formiraće se ista koalicija i u Beogradu i gde god je to moguće u Srbiji", rekla je Grubješić za "Politika".
Ona je dodala da "nema trgovine sa Beogradom", da se od tog zahteva neće odustati, kao i da je to stav ne samo G17 plus već i koalicije "Za evropsku Srbiju".
"Nije održivo da vlast u Beogradu bude opozicija republičkoj vlasti. SPS će morati da se potrudi da, ukoliko je sa nama na vlasti na republičkom nivou, vlast u Beogradu pravi sa koalicijom 'Za evropski Beograd'. To je nešto što se podrazumeva", rekla je ona.
Grubješić je dodala da stranka G17 plus "nema ništa protiv" da koalicija u Beogradu bude formirana sa Demokratskom strankom Srbije, ali je ocenila da je to nemoguće zbog "tvrdog stava DSS-a" da ne želi saradnju sa DS-om ni na jednom nivou.
недеља, 15. јун 2008.
Prezime dobijeno sa razlogom
Bubalo - manjak u budžetu, nije alarmantno
BEOGRAD - Ministar trgovine i usluga Predrag Bubalo ocenio je da manjak od tridesetak milijardi dinara u državnoj kasi nije toliko tragičan, ali je dovoljan da uspori privredni rast Srbije.
"Ovaj problem bi bio neuporedivo manji da su ratifikovani krediti za investicije od Evropske banke za obnovu i razvoj. Da je prihvaćen ugovor Horgoš - Požega i gasni aranžman sa Rusima mi bismo zadržali ubrzan rast društvenog proizvoda, više bi robe bilo u opticaju, a samim tim bi i državna kasa bila punija", rekao je Bubalo za "Novosti".
Bubalo je kazao da nije tačno da je budžet "pukao" zbog izbora i zbog Kosova, jer se za Kosovo izdvajaju tekuća sredstva i svako ministarstvo učestvuje u svom delu.
"Ne mogu da se složim ni da su izbori uzrok. Jer smo, ako gledamo statistički, od 2000. godine imali u proseku jedne izbore godišnje. Zato svako ko predlaže budžet ne može da ne računa da će biti izbora", dodao je on.
Bubalo je ocenio da isplata penzija može da bude problem u drugom delu godine, jer se one vezuju za troškove života.
Faktički - nemamo budžetsku rezervu
"U tom delu je već sada uočljiv minus od sedam milijadi dinara, a ako inflacija nastavi ovim tempom doći će do novog usklađivanja i tu će se pojaviti minus od nekih desetak milijardi, a možda i više", kazao je Bubalo.
Prema Bubalovim rečima, "imamo situaciju da je za rezervu predviđeno 3,2 milijarde, a do sada je potrošeno tri milijarde i 47 miliona", što znači da "faktički i nemamo budžetsku rezervu, a čak je šest meseci pred nama!".
"A budžetske rezerve, ako je dobro pripremljen budžet, do polovine godine se u principu najmanje troše", dodao je on.
Neophodna restrikcija javne potrošnje
Na pitanje je li je emitovanje državnih zapisa dobar izbor da se pokrije minus u državnoj kasi, Bubalo je odgovorio da "oni koji se bave finansijama treba da odaberu metod za pokrivanje troškova - da li je to izdavanje zapisa ili zaduživanje u inostranstvu ili privlačenje stranih investicija".
"Ali, moramo što pre da izađemo iz budžetiranja zasnovanog na privatizaciji. Mora da se ide na restrikciju javne potrošnje i to u svim segmentima. Imamo preglomaznu administraciju. Od smanjenja broja zaposlenih, pa do ograničenja rasta plata. Naši poreski obveznici će sve to teže da izdržavaju. Cilj je investicioni, a ne socijalni budžet", istakao je Bubalo.
BEOGRAD - Ministar trgovine i usluga Predrag Bubalo ocenio je da manjak od tridesetak milijardi dinara u državnoj kasi nije toliko tragičan, ali je dovoljan da uspori privredni rast Srbije.
"Ovaj problem bi bio neuporedivo manji da su ratifikovani krediti za investicije od Evropske banke za obnovu i razvoj. Da je prihvaćen ugovor Horgoš - Požega i gasni aranžman sa Rusima mi bismo zadržali ubrzan rast društvenog proizvoda, više bi robe bilo u opticaju, a samim tim bi i državna kasa bila punija", rekao je Bubalo za "Novosti".
Bubalo je kazao da nije tačno da je budžet "pukao" zbog izbora i zbog Kosova, jer se za Kosovo izdvajaju tekuća sredstva i svako ministarstvo učestvuje u svom delu.
"Ne mogu da se složim ni da su izbori uzrok. Jer smo, ako gledamo statistički, od 2000. godine imali u proseku jedne izbore godišnje. Zato svako ko predlaže budžet ne može da ne računa da će biti izbora", dodao je on.
Bubalo je ocenio da isplata penzija može da bude problem u drugom delu godine, jer se one vezuju za troškove života.
Faktički - nemamo budžetsku rezervu
"U tom delu je već sada uočljiv minus od sedam milijadi dinara, a ako inflacija nastavi ovim tempom doći će do novog usklađivanja i tu će se pojaviti minus od nekih desetak milijardi, a možda i više", kazao je Bubalo.
Prema Bubalovim rečima, "imamo situaciju da je za rezervu predviđeno 3,2 milijarde, a do sada je potrošeno tri milijarde i 47 miliona", što znači da "faktički i nemamo budžetsku rezervu, a čak je šest meseci pred nama!".
"A budžetske rezerve, ako je dobro pripremljen budžet, do polovine godine se u principu najmanje troše", dodao je on.
Neophodna restrikcija javne potrošnje
Na pitanje je li je emitovanje državnih zapisa dobar izbor da se pokrije minus u državnoj kasi, Bubalo je odgovorio da "oni koji se bave finansijama treba da odaberu metod za pokrivanje troškova - da li je to izdavanje zapisa ili zaduživanje u inostranstvu ili privlačenje stranih investicija".
"Ali, moramo što pre da izađemo iz budžetiranja zasnovanog na privatizaciji. Mora da se ide na restrikciju javne potrošnje i to u svim segmentima. Imamo preglomaznu administraciju. Od smanjenja broja zaposlenih, pa do ograničenja rasta plata. Naši poreski obveznici će sve to teže da izdržavaju. Cilj je investicioni, a ne socijalni budžet", istakao je Bubalo.
Protuvo Tadicu, platices cenu KiM-a kad tad!
Pismo generalnog sekretara SB UN Ban Ki Muna upuceno Borisu Tadicu:
" Dragi gospodine predsednice,
Stav UN po pitanju statusa Kosova bio je strogo neutralan. Posle jednostranog
proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, neke države clanice su
priznale Kosovo kao suverenu državu, dok druge nisu. Rezolucija Saveta bezbednosti UN
1244 ostaje na snazi sve dok Savet bezbednosti ne odluci drugacije.
U odsustvu daljih uputstava od Saveta bezbednosti i imajuci u vidu konsultacije sa vašom
vladom i drugim relevantnim ciniocima, nameravam da upotrebim autoritet koji sam
stekao rezolucijom 1244 (iz 1999) da se preustroji medunarodno civilno prisustvo, što
sam obelodanio u svom izveštaju Savetu bezbednosti (S/2008/354). Nadalje, mere koje
slede bice privremeni dogovori koji ce biti primenjivani ograniceno vreme i bez
prejudiciranja statusa Kosova.
1. Policija
Kosovska policijska služba, koja operiše u odredenim podrucjima u kojima živi vecinsko
srpsko stanovništvo treba da odgovara medunarodnoj policiji pod apsolutnom vlašcu mog
specijalnog predstavnika.
2. Sudovi
Treba da budu uspostavljeni dodatni lokalni i opštinski sudovi, koji se nalaze u
odredenim oblastima sa vecinskim srpskim stanovništvom.
Oni ce funkcionisati unutar kosovskog sudskog sistema pod odgovarajucim zakonima u
okviru rezolucije 1244.
3. Carine
Moj specijalni predstavnik odredice, u dogovoru sa relevantnim ciniocima, organizacionu
strukturu koja ce omoguciti Kosovu da nastavi da funkcioniše kao jedno carinsko
podrucje i koja ce ukljuciti garancije za dalje prisustvo medunarodnih carinskih
službenika na odredenim carinskim punktovima.
4. Saobracaj i infrastruktura
Komitet za tehnicku koordinaciju, ukljucujuci i Republiku Srbiju i ostale relevantne
cinioce, bice uspostavljen od strane mog specijalnog predstavnika i odnosice se na sva
relevantna tehnicka i granicna pitanja, uzimajuci u obzir rad radne grupe za tehnicki
dijalog Beograda i Prištine.
5. Granice
U skladu sa rezolucijom 1244, NATO kao medunarodno prisutni vojni faktor, nastavice
da ispunjava postojeci bezbednosni mandat na celoj teritoriji Kosova, ukljucujuci granice,
zajedno sa drugim medunarodnim organizacijama.
6. Srpska crkvena baština
Srpska pravoslavna crkva (SPC) na Kosovu treba da ima medunarodnu zaštitu. SPC na
Kosovu ostaje pod direktnom vlašcu svog sedišta u Beogradu. SPC ce zadržati
samostalno pravo da štiti i rekonstruiše svoja religiozna, istorijska i kulturna zdanja na
Kosovu. Republika Srbija ce nastaviti blisku saradnju sa UN i svim relevantnim telima u
cilju podrške aktivnostima zaštite i rekonstrukcije.
Imajuci u vidu primenu gorenavedenih mera, moj specijalni predstavnik ce nastaviti
dijalog sa vašom vladom. U tom kontekstu, moj specijalni predstavnik ce se, takode,
konsultovati sa ostalim relevantnim ciniocima, ukljucujuci i prištinske vlasti. U skladu sa
paragrafom 6 rezolucije 1244, nameravam da imenujem novog specijalnog predstavnika
u vezi sa predvidenim preustrojstvom.
Imajuci u vidu posvecenost EU tom regionu, nameravam da se konsultujem sa visokim
predstavnikom EU za zajednicku spoljnu politiku i bezbednost, da odredimo operativnu
ulogu EU u primeni gorenavedenih mera, unutar statusno-neutralnog okvira UN.
Molim Vas, gospodine predsednice, prihvatite uveravanja mog najveceg poštovanja.
Ban Ki Mun ".
" Dragi gospodine predsednice,
Stav UN po pitanju statusa Kosova bio je strogo neutralan. Posle jednostranog
proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, neke države clanice su
priznale Kosovo kao suverenu državu, dok druge nisu. Rezolucija Saveta bezbednosti UN
1244 ostaje na snazi sve dok Savet bezbednosti ne odluci drugacije.
U odsustvu daljih uputstava od Saveta bezbednosti i imajuci u vidu konsultacije sa vašom
vladom i drugim relevantnim ciniocima, nameravam da upotrebim autoritet koji sam
stekao rezolucijom 1244 (iz 1999) da se preustroji medunarodno civilno prisustvo, što
sam obelodanio u svom izveštaju Savetu bezbednosti (S/2008/354). Nadalje, mere koje
slede bice privremeni dogovori koji ce biti primenjivani ograniceno vreme i bez
prejudiciranja statusa Kosova.
1. Policija
Kosovska policijska služba, koja operiše u odredenim podrucjima u kojima živi vecinsko
srpsko stanovništvo treba da odgovara medunarodnoj policiji pod apsolutnom vlašcu mog
specijalnog predstavnika.
2. Sudovi
Treba da budu uspostavljeni dodatni lokalni i opštinski sudovi, koji se nalaze u
odredenim oblastima sa vecinskim srpskim stanovništvom.
Oni ce funkcionisati unutar kosovskog sudskog sistema pod odgovarajucim zakonima u
okviru rezolucije 1244.
3. Carine
Moj specijalni predstavnik odredice, u dogovoru sa relevantnim ciniocima, organizacionu
strukturu koja ce omoguciti Kosovu da nastavi da funkcioniše kao jedno carinsko
podrucje i koja ce ukljuciti garancije za dalje prisustvo medunarodnih carinskih
službenika na odredenim carinskim punktovima.
4. Saobracaj i infrastruktura
Komitet za tehnicku koordinaciju, ukljucujuci i Republiku Srbiju i ostale relevantne
cinioce, bice uspostavljen od strane mog specijalnog predstavnika i odnosice se na sva
relevantna tehnicka i granicna pitanja, uzimajuci u obzir rad radne grupe za tehnicki
dijalog Beograda i Prištine.
5. Granice
U skladu sa rezolucijom 1244, NATO kao medunarodno prisutni vojni faktor, nastavice
da ispunjava postojeci bezbednosni mandat na celoj teritoriji Kosova, ukljucujuci granice,
zajedno sa drugim medunarodnim organizacijama.
6. Srpska crkvena baština
Srpska pravoslavna crkva (SPC) na Kosovu treba da ima medunarodnu zaštitu. SPC na
Kosovu ostaje pod direktnom vlašcu svog sedišta u Beogradu. SPC ce zadržati
samostalno pravo da štiti i rekonstruiše svoja religiozna, istorijska i kulturna zdanja na
Kosovu. Republika Srbija ce nastaviti blisku saradnju sa UN i svim relevantnim telima u
cilju podrške aktivnostima zaštite i rekonstrukcije.
Imajuci u vidu primenu gorenavedenih mera, moj specijalni predstavnik ce nastaviti
dijalog sa vašom vladom. U tom kontekstu, moj specijalni predstavnik ce se, takode,
konsultovati sa ostalim relevantnim ciniocima, ukljucujuci i prištinske vlasti. U skladu sa
paragrafom 6 rezolucije 1244, nameravam da imenujem novog specijalnog predstavnika
u vezi sa predvidenim preustrojstvom.
Imajuci u vidu posvecenost EU tom regionu, nameravam da se konsultujem sa visokim
predstavnikom EU za zajednicku spoljnu politiku i bezbednost, da odredimo operativnu
ulogu EU u primeni gorenavedenih mera, unutar statusno-neutralnog okvira UN.
Molim Vas, gospodine predsednice, prihvatite uveravanja mog najveceg poštovanja.
Ban Ki Mun ".
Srbijo! Imas li bar malo ponosa?!
Gužve na granici sa ekološkom državom
BIJELO POLJE - Na svim graničnim prelazima u Crnoj Gori počela je naplata ekološke takse za sve vrste vozila, a na snagu je stupio i Pravilnik o bezbednosti hrane, kojim se ograničava unos namirnica zemlju, što je stvorilo velike gužve i višesatna čekanja na granici.
Sekretar Ministarstva turizma Željka Radak-Kukavičić izjavila je "FoNetu" da će od danas na svim graničnim prelazima za naplatu ekološke takse biti angažovano ukupno
138 ljudi, koji će nositi specijalne uniforme i imati vidna obeležja.
"Oni će biti ispred granične policije, kako se na graničnim prelazima ne bi stvarale gužve", rekla je Kukavičić i dodala da će se eko-naknade naplaćivati isključivo u evrima.
Eko-naknadu plaćaju domaća i strana fizička i pravna lica. Domaća lica naknadu plaćaju prilikom registracije vozila, a strana su dužna da eko-naknadu plate prilikom ulaska u Crnu Goru. Eko-naknada važi godinu.
Za automobil deset evra
Kukavičić je pojasnila da se nakon uplate dobija nalepnica, kao dokaz, koja mora biti vidno istaknuta sa unutrašnje strane vetrobranskog stakla u desnom uglu. U protivnom, definisana je novčana kazna.
Eko-naknada se plaća u fiksnom iznosu, tako da taksu od deset evra plaćaju sva motorna vozila za prevoz putnika koja pored sedišta vozača imaju najviše još osam sedišta, dok se 30 evra plaća za vozila koja pored sedišta vozača imaju više od osam sedišta i čija najveća dozvoljena masa ne prelazi pet tona. Naknada od 50 evra se plaća za vozila koja pored sedišta vozača imaju više od 8 sedišta i čija je najveća dozvoljena masa veća od pet tona, dok je za motorna vozila za prevoz tereta čija najveća dozvoljena masa ne prelazi 3,5 tona naknada 80 evra.
Gužve stvara i provera unosa hrane
Eko-naknada za motorna vozila za prevoz tereta čija je najveća dozvoljena masa veća od 3,5 tona, ali nije veća od 12 tona iznosi 100 evra, dok se najveći iznos, 150 evra plaća za teretna vozila čija je najveća dozvoljena masa veća od 12 tona", navela je Kukavičić.
Problem je što na većini graničnih prelaza nema pošti, ni menjačnica, pa ostaje problem naplate ekološke takse i drugih dažbina, koje se plaćaju isključivo u evrima.
Na graničnom prelazu Dobrakovo kod Bijelog Polja danas je bilo dugih kolona i čekanja na ulaz u Crnu Goru i po nekoliko sati, zbog naplate takse, ali i zbog toga što su vozila i vozači detaljno pretrasani u skladu s pravilnikom o unosu hrane u Crnu Goru.
BIJELO POLJE - Na svim graničnim prelazima u Crnoj Gori počela je naplata ekološke takse za sve vrste vozila, a na snagu je stupio i Pravilnik o bezbednosti hrane, kojim se ograničava unos namirnica zemlju, što je stvorilo velike gužve i višesatna čekanja na granici.
Sekretar Ministarstva turizma Željka Radak-Kukavičić izjavila je "FoNetu" da će od danas na svim graničnim prelazima za naplatu ekološke takse biti angažovano ukupno
138 ljudi, koji će nositi specijalne uniforme i imati vidna obeležja.
"Oni će biti ispred granične policije, kako se na graničnim prelazima ne bi stvarale gužve", rekla je Kukavičić i dodala da će se eko-naknade naplaćivati isključivo u evrima.
Eko-naknadu plaćaju domaća i strana fizička i pravna lica. Domaća lica naknadu plaćaju prilikom registracije vozila, a strana su dužna da eko-naknadu plate prilikom ulaska u Crnu Goru. Eko-naknada važi godinu.
Za automobil deset evra
Kukavičić je pojasnila da se nakon uplate dobija nalepnica, kao dokaz, koja mora biti vidno istaknuta sa unutrašnje strane vetrobranskog stakla u desnom uglu. U protivnom, definisana je novčana kazna.
Eko-naknada se plaća u fiksnom iznosu, tako da taksu od deset evra plaćaju sva motorna vozila za prevoz putnika koja pored sedišta vozača imaju najviše još osam sedišta, dok se 30 evra plaća za vozila koja pored sedišta vozača imaju više od osam sedišta i čija najveća dozvoljena masa ne prelazi pet tona. Naknada od 50 evra se plaća za vozila koja pored sedišta vozača imaju više od 8 sedišta i čija je najveća dozvoljena masa veća od pet tona, dok je za motorna vozila za prevoz tereta čija najveća dozvoljena masa ne prelazi 3,5 tona naknada 80 evra.
Gužve stvara i provera unosa hrane
Eko-naknada za motorna vozila za prevoz tereta čija je najveća dozvoljena masa veća od 3,5 tona, ali nije veća od 12 tona iznosi 100 evra, dok se najveći iznos, 150 evra plaća za teretna vozila čija je najveća dozvoljena masa veća od 12 tona", navela je Kukavičić.
Problem je što na većini graničnih prelaza nema pošti, ni menjačnica, pa ostaje problem naplate ekološke takse i drugih dažbina, koje se plaćaju isključivo u evrima.
Na graničnom prelazu Dobrakovo kod Bijelog Polja danas je bilo dugih kolona i čekanja na ulaz u Crnu Goru i po nekoliko sati, zbog naplate takse, ali i zbog toga što su vozila i vozači detaljno pretrasani u skladu s pravilnikom o unosu hrane u Crnu Goru.
четвртак, 12. јун 2008.
Само да би један човек отишао.
Тај човек је постао сметња, зато на његовом примеру треба показати како пролази свако ко пружи отпор
Изненада, постало је дозвољено све што смо некада осуђивали.
Некада смо осуђивали сваку сарадњу са СПС-ом. „Тиме се поништавају све одлуке 5. октобра, поништава се велики напор који су грађани Србије изнели 5. октобра, поништавају се све политичке промене које су се до сада дешавале, релативизују се сви наши заједнички напори до 5. октобра да се обори са власти режим Слободана Милошевића” (Борис Тадић, 3. фебруара 2004). Данас је прављење владе са СПС-ом императив.„Стегните руку онима са којима сте се сукобљавали деведесетих година и заједнички нађите решење за бољу будућност. Ако то не будете урадили, имаћете проблем са мном!” (Борис Тадић, у обраћању ГО ДС, 7. јуна 2008). СПС је изненада постао идејно блиска странка, социјално одговорна снага, европска левица, носилац бола за преминулим председником...
Само да би један човек отишао?
Некада смо се изругивали сировости политичара. „Мени није свирао и певао једино Бетовен и Шопен, јер сам био мален док су они били популарни”. Новинарка: „Ја мислим да сте Ви направили лапсус, Ви нисте били мали кад је Бетовен био жив”. Политичар: „Нисам направио лапсус. Па колико Бетовен има сада година?”. Када се овај политичар придружио народњацима, прва реченица у вестима на Б92 гласила је: „Јединствена Србија Драгана Марковића Палме биће на листи ДСС-а, тој странци не смета што је Марковић величао Жељка Ражнатовића Аркана” (20. новембра 2006). У вести је, затим, дат коментар да је „ово прва предизборна коалиција партије демократске оријентације са странкама бившег режима”. Али, било је довољно да овај политичар изрекне чаробну мантру о томе како „ЕУ нема алтернативу”, па да се све заборави. „Добродошли су сви који хоће Србију у ЕУ. ЛДП је проевропска странка, знам да су и неки људи из коалиције СПС–ПУПС–ЈС (проевропски оријентисани – А. С), Палма је говорио да жели инвестиције у Јагодини...” (Млађан Динкић, Б92, 11. маја 2008). Више нико не помиње деведесете, више нико не помиње Аркана, више нико не помиње Бетовена... Ништа више није важно. Само да би један човек отишао?
Некада смо се питали како мањи коалициони партнер сме да захтева место премијера, како неко са 16 посто гласова може да буде председник владе, некада смо се жалили да то није демократски, да то није воља бирача... А сада? „Према сазнањима Блица, лидеру СПС-а Ивици Дачићу и потпредседнику СПС-а Милутину Мркоњићу демократе нуде могућност премијерског места” (6. јуна 2008). Са 16 одсто се не може бити премијер, али са 8 одсто може. Што да не? Европски смо људи, важно је да се иде ка Европи. Сва наша ранија брига за вољу гласача нестала је. Само да би један човек отишао?
Некада су бриселски чиновници годинама кочили ССП. Објашњавали су да је то зато што Србија није ухватила Младића. Тако су прошле 2005, 2006. и 2007. година. А онда, иако Србија није ухватила Младића, иако је извештај о сарадњи са Хагом негативан, иако су Холанђани наставили да се буне, Споразум је потписан. Оно што није могло три године, постало је могуће десет дана пред изборе. Раније није могло ништа, сада је могло све.
Само да би један човек отишао?
Изгледа да је тај човек, ма шта о њему мислили, ипак некако незгодан. Изгледа да је почео да смета. Незгодан је, ваљда, зато што му се не може пребацити да је диктатор, као оном пре њега. Не могу му се пребацити ни ратни злочини. Не може се ни купити, некако је задрт. Ухватио се Косова 2004, таман кад су на њега сви заборавили. Узнемирио јавност, чак окупио странке. Србија је први пут, после 2000, пружила отпор. И пошто се Русија умешала, од плана да Косово „падне шап’том” није било ништа. На питању Косова, уз највећу и најбогатију земљу света стало је 40 земаља, уз малу Србију 150. Непојамно.
Тај човек је постао сметња. Зато на његовом примеру треба показати како пролази свако ко пружи отпор. Зато ће он од великог демократе, преводиоца „Федералистичких списа”, тумача Токвила, победника над Милошевићем, пошто га последњи пут провучемо кроз наше телевизије и наше новине, постати себични, мали политичар из Белановице, бедни властољубац за кога нико не сме да каже ни једну лепу реч...
И тај човек, како нам показују ови дани, стварно ће отићи. Последњи чеп ће бити уклоњен и транзиција ће неометано да потече. Све ће коначно бити приватизовано, све интегрисано, Руси ће бити враћени на своје место, Косово послато у историју, Београд ће, као што је и ред, поново молити за пријем у НАТО, Брисел ће се, као што је и ред, поново сетити неког услова, медији ће поново објашњавати како „ЕУ нема алтернативу”... И све ће бити како треба. А и ми ћемо бити задовољни. Урадили смо оно што смо морали, казали смо понеку лаж која је била неопходна, починили понеку нискост која је била потребна. Зато што је један човек стварно морао отићи.
Политички аналитичар
Слободан Антонић
Изненада, постало је дозвољено све што смо некада осуђивали.
Некада смо осуђивали сваку сарадњу са СПС-ом. „Тиме се поништавају све одлуке 5. октобра, поништава се велики напор који су грађани Србије изнели 5. октобра, поништавају се све политичке промене које су се до сада дешавале, релативизују се сви наши заједнички напори до 5. октобра да се обори са власти режим Слободана Милошевића” (Борис Тадић, 3. фебруара 2004). Данас је прављење владе са СПС-ом императив.„Стегните руку онима са којима сте се сукобљавали деведесетих година и заједнички нађите решење за бољу будућност. Ако то не будете урадили, имаћете проблем са мном!” (Борис Тадић, у обраћању ГО ДС, 7. јуна 2008). СПС је изненада постао идејно блиска странка, социјално одговорна снага, европска левица, носилац бола за преминулим председником...
Само да би један човек отишао?
Некада смо се изругивали сировости политичара. „Мени није свирао и певао једино Бетовен и Шопен, јер сам био мален док су они били популарни”. Новинарка: „Ја мислим да сте Ви направили лапсус, Ви нисте били мали кад је Бетовен био жив”. Политичар: „Нисам направио лапсус. Па колико Бетовен има сада година?”. Када се овај политичар придружио народњацима, прва реченица у вестима на Б92 гласила је: „Јединствена Србија Драгана Марковића Палме биће на листи ДСС-а, тој странци не смета што је Марковић величао Жељка Ражнатовића Аркана” (20. новембра 2006). У вести је, затим, дат коментар да је „ово прва предизборна коалиција партије демократске оријентације са странкама бившег режима”. Али, било је довољно да овај политичар изрекне чаробну мантру о томе како „ЕУ нема алтернативу”, па да се све заборави. „Добродошли су сви који хоће Србију у ЕУ. ЛДП је проевропска странка, знам да су и неки људи из коалиције СПС–ПУПС–ЈС (проевропски оријентисани – А. С), Палма је говорио да жели инвестиције у Јагодини...” (Млађан Динкић, Б92, 11. маја 2008). Више нико не помиње деведесете, више нико не помиње Аркана, више нико не помиње Бетовена... Ништа више није важно. Само да би један човек отишао?
Некада смо се питали како мањи коалициони партнер сме да захтева место премијера, како неко са 16 посто гласова може да буде председник владе, некада смо се жалили да то није демократски, да то није воља бирача... А сада? „Према сазнањима Блица, лидеру СПС-а Ивици Дачићу и потпредседнику СПС-а Милутину Мркоњићу демократе нуде могућност премијерског места” (6. јуна 2008). Са 16 одсто се не може бити премијер, али са 8 одсто може. Што да не? Европски смо људи, важно је да се иде ка Европи. Сва наша ранија брига за вољу гласача нестала је. Само да би један човек отишао?
Некада су бриселски чиновници годинама кочили ССП. Објашњавали су да је то зато што Србија није ухватила Младића. Тако су прошле 2005, 2006. и 2007. година. А онда, иако Србија није ухватила Младића, иако је извештај о сарадњи са Хагом негативан, иако су Холанђани наставили да се буне, Споразум је потписан. Оно што није могло три године, постало је могуће десет дана пред изборе. Раније није могло ништа, сада је могло све.
Само да би један човек отишао?
Изгледа да је тај човек, ма шта о њему мислили, ипак некако незгодан. Изгледа да је почео да смета. Незгодан је, ваљда, зато што му се не може пребацити да је диктатор, као оном пре њега. Не могу му се пребацити ни ратни злочини. Не може се ни купити, некако је задрт. Ухватио се Косова 2004, таман кад су на њега сви заборавили. Узнемирио јавност, чак окупио странке. Србија је први пут, после 2000, пружила отпор. И пошто се Русија умешала, од плана да Косово „падне шап’том” није било ништа. На питању Косова, уз највећу и најбогатију земљу света стало је 40 земаља, уз малу Србију 150. Непојамно.
Тај човек је постао сметња. Зато на његовом примеру треба показати како пролази свако ко пружи отпор. Зато ће он од великог демократе, преводиоца „Федералистичких списа”, тумача Токвила, победника над Милошевићем, пошто га последњи пут провучемо кроз наше телевизије и наше новине, постати себични, мали политичар из Белановице, бедни властољубац за кога нико не сме да каже ни једну лепу реч...
И тај човек, како нам показују ови дани, стварно ће отићи. Последњи чеп ће бити уклоњен и транзиција ће неометано да потече. Све ће коначно бити приватизовано, све интегрисано, Руси ће бити враћени на своје место, Косово послато у историју, Београд ће, као што је и ред, поново молити за пријем у НАТО, Брисел ће се, као што је и ред, поново сетити неког услова, медији ће поново објашњавати како „ЕУ нема алтернативу”... И све ће бити како треба. А и ми ћемо бити задовољни. Урадили смо оно што смо морали, казали смо понеку лаж која је била неопходна, починили понеку нискост која је била потребна. Зато што је један човек стварно морао отићи.
Политички аналитичар
Слободан Антонић
понедељак, 9. јун 2008.
Braca bez gaca koja rastura Srbiju
Ne samo prazne price već klasicno kriminalno udruzenje Tadic DS, Canak; LDP, nevladine organizacije na celu sa Kandickom i Biserko.
Meni još uvek nije jasno u tom birackom telu gde ima oko 40% Srba ostalo to znaju i mala deca su manjine (Muslimani, Hrvati, Madjari i ostala svita) kako ti Srbi ako smem da ih tako nazovem, jer ujedno kada njih nazivam Srbima vredjam nas ostale Srbe, kako su dopustili da padnu pod uticaj pod jednu kriminalno sektasku druzinu koja se sluzi najprljavijim nacinom unistenja Srbije i Srpskog naroda. Do sada niko nije hteo napraviti listu tih fanatika, ali evo ja ću pokusati:
1. Boris Tadic-glava udruzenja - Bosanac ne utvrdjenog indetiteta
2. Micunovic - ideolog udruzenja postavljen od CIA
3. Sutanovac (u narodu poznat kao DUDULE) kum, naslednik kuma koji je zaduzen za rasturanje vojske Srbije.
Ponos (poreklo-madjarsko-hrvatsko) pasenog glave udruzenja, uvodjenje NATO strukture i unutrasnje rasturanje vojske Srbije koje dobija iz kancelarije, koja se nalazi u neposrednoj blizini njegove kancelarije
5. Vuk Jeremic - kupljen za veci novac od strane CIA, koja je i vrsila njegovo usavrsavanje zaduzen za zaslepljivanje Srpske javnosti, o njegovoj iskrenoj borbi za spas Srbije sirom sveta.
6. Mladja Dinkic (ovo je poseban kapitl) finansijer svih akcija, koordinator rasturanja industrije, privrede a ujedno unocvavanja i rasprodaje preostale ekonomije tj. prenosenje kompletne ekonomije na vlasnike iz EU i SAD.
7. Dulic - presednik skupstine (Jugosloven-Hrvat), dvolicna uloga koja će se ogledati u drugoj etapi rasturanja Srbije, takozvana secesija Vojvodine, gde on sebe vidi odnosno obecana mu je fotelja malog Tadica u Vojvodini.
8. Cedomir Jovanovic - Bosanac (majka Bosanka, otac mogao ga je napraviti i Turcin to se nezna) specijalna uloga koju dobija nakon izvrsenog zadatka likvidacija Djindjica, jeste da govori ono sto EU i SAD kažu i sprovode u delo, on govori istinu i kontrira Tadicu, samim tim se pravi ravnoteza i usaglasavanje stavova. DS je sam isao na to i napravio LDP, jer DS nije mogao da ide isuvise direktno u rasturanju Srbije, samim tim su žrtvovali Jovanovica koji je oberucke prihvatio etiketu izdajnika.
9. Djelic (on nema nikoga osim tetke) u narodu poznat kao kikirez (mali pevac) e ovaj je opasan, on ima propagandu u rukama, on koristi sve sto mu je na dohvat ruke kako bi sto vise obmanuo narod. U narodu poznat kao najbolji prodavac magle, ali ujedno jedan od retkih koji radi bez kontrole, on jeste pod nadzorom ali svoj kapital uvek na vreme da preusmeri na pravu adresu i uvek je spreman da se izgubi poput magle, koferce i laptop su uvek u njgovoj neposrednoj blizini
Rasim Ljaljic - CIA je radila na njegovom usavrsavanju mnogo vise nego sto je to radila kod drugih (osporavali su njegovu inteligenciju), on je taj koji je zaduzen za omalovazavanje Srpske nacije, ponizavanje Srpskih vojskovodja a za nagradu mu je obecano isto kao i Dulicu u Vojvodini, mali Tadic u Sandzaku. On je ispao podoban iz tog razloga da jedino poturica može taj zadatak izvrsiti perfektno.
11. B92 - BLIC (ima i drugih ali oni su irelevantni da bi uticali na javnost) Sve komande i upustva se dobijaju upravo na B92, jer to im je kao komandno mesto odakle reaguju. To smo se uverili vise puta a skorasnji primer je propaganda smišljena na B92 KPSPVP ZA PATIKE o ostalim deliktima možemo nabrajati danima, samim tim neki su stavili tu medijsku kucu na prioritetno mesto prilikom rusenja ove sektaske organizacije. Jer kada unistis komandu onda je mnogo lakse unistiti ostale strukture.
12. Natasa Kandic, Biserko i ostala banda, hm... Da lovci na Srpske patriote koji su ucestvovali u ratu,zaduzene za nakaradno i sramno prikazivanje njihovih zločina. Pocev od montiranja laznih svedoka, Srebrenicko streljanje a posebnu ulogu je imala prilikom posete Pristini. Ta uloga se svodi na zastitu Siptarskih zločinaca od dalje gonjenja i smanjivanja njihovog dela u masakru nad Srbima. Sve je to vrsta psiholoskog rata koji mora da probije Serbsku javnost i prikazivanje njene licnosti kao neke nove MAJKE TEREZE iz Srbije.
13. Ministarstvo dijaspore - odvracanje dijaspore od glasanja, dezinformisanje, laziranje glasanja (jedino dijaspora nije pod kontrolom) lobiranje dijaspore o investicijama u Srbiji i velike podrske vlade prilikom ulaganja. Razumnim jezikom receno, pljackanje dijaspore.
E to su osnovne karakteristike, organizatora, izvrsioca i saradnika rasturanja Srbije i dovodjene na Beogradski pasaluk (plan od CIA i EU nova država bi se zvala Beogradska republika ujedinjenih Balkanskih naroda) radi se na kracoj formuli.
E sada moji dragi Srbi dobro razmislite i stavite ne tri već dva prsta na celo pa saberite, oduzmite i vidite do kakvog rešenja dolazite. Kada uzmete glasacki listic dobro razmislite šta ćete zaokruziti. Jedan nas veliki pisac i Nobelovac Ivo Andric je rekao: KADA BI U KUCI SVAKO OSTVARIO SVOJE PRAVO; A TO JE I MOGUCE, TA KUCA BI NESTALA. Vi razmislite dali želite imati svoju kucu ili dati svima u toj kuci za pravo.
Kosovo je Srbija.
Meni još uvek nije jasno u tom birackom telu gde ima oko 40% Srba ostalo to znaju i mala deca su manjine (Muslimani, Hrvati, Madjari i ostala svita) kako ti Srbi ako smem da ih tako nazovem, jer ujedno kada njih nazivam Srbima vredjam nas ostale Srbe, kako su dopustili da padnu pod uticaj pod jednu kriminalno sektasku druzinu koja se sluzi najprljavijim nacinom unistenja Srbije i Srpskog naroda. Do sada niko nije hteo napraviti listu tih fanatika, ali evo ja ću pokusati:
1. Boris Tadic-glava udruzenja - Bosanac ne utvrdjenog indetiteta
2. Micunovic - ideolog udruzenja postavljen od CIA
3. Sutanovac (u narodu poznat kao DUDULE) kum, naslednik kuma koji je zaduzen za rasturanje vojske Srbije.
Ponos (poreklo-madjarsko-hrvatsko) pasenog glave udruzenja, uvodjenje NATO strukture i unutrasnje rasturanje vojske Srbije koje dobija iz kancelarije, koja se nalazi u neposrednoj blizini njegove kancelarije
5. Vuk Jeremic - kupljen za veci novac od strane CIA, koja je i vrsila njegovo usavrsavanje zaduzen za zaslepljivanje Srpske javnosti, o njegovoj iskrenoj borbi za spas Srbije sirom sveta.
6. Mladja Dinkic (ovo je poseban kapitl) finansijer svih akcija, koordinator rasturanja industrije, privrede a ujedno unocvavanja i rasprodaje preostale ekonomije tj. prenosenje kompletne ekonomije na vlasnike iz EU i SAD.
7. Dulic - presednik skupstine (Jugosloven-Hrvat), dvolicna uloga koja će se ogledati u drugoj etapi rasturanja Srbije, takozvana secesija Vojvodine, gde on sebe vidi odnosno obecana mu je fotelja malog Tadica u Vojvodini.
8. Cedomir Jovanovic - Bosanac (majka Bosanka, otac mogao ga je napraviti i Turcin to se nezna) specijalna uloga koju dobija nakon izvrsenog zadatka likvidacija Djindjica, jeste da govori ono sto EU i SAD kažu i sprovode u delo, on govori istinu i kontrira Tadicu, samim tim se pravi ravnoteza i usaglasavanje stavova. DS je sam isao na to i napravio LDP, jer DS nije mogao da ide isuvise direktno u rasturanju Srbije, samim tim su žrtvovali Jovanovica koji je oberucke prihvatio etiketu izdajnika.
9. Djelic (on nema nikoga osim tetke) u narodu poznat kao kikirez (mali pevac) e ovaj je opasan, on ima propagandu u rukama, on koristi sve sto mu je na dohvat ruke kako bi sto vise obmanuo narod. U narodu poznat kao najbolji prodavac magle, ali ujedno jedan od retkih koji radi bez kontrole, on jeste pod nadzorom ali svoj kapital uvek na vreme da preusmeri na pravu adresu i uvek je spreman da se izgubi poput magle, koferce i laptop su uvek u njgovoj neposrednoj blizini
Rasim Ljaljic - CIA je radila na njegovom usavrsavanju mnogo vise nego sto je to radila kod drugih (osporavali su njegovu inteligenciju), on je taj koji je zaduzen za omalovazavanje Srpske nacije, ponizavanje Srpskih vojskovodja a za nagradu mu je obecano isto kao i Dulicu u Vojvodini, mali Tadic u Sandzaku. On je ispao podoban iz tog razloga da jedino poturica može taj zadatak izvrsiti perfektno.
11. B92 - BLIC (ima i drugih ali oni su irelevantni da bi uticali na javnost) Sve komande i upustva se dobijaju upravo na B92, jer to im je kao komandno mesto odakle reaguju. To smo se uverili vise puta a skorasnji primer je propaganda smišljena na B92 KPSPVP ZA PATIKE o ostalim deliktima možemo nabrajati danima, samim tim neki su stavili tu medijsku kucu na prioritetno mesto prilikom rusenja ove sektaske organizacije. Jer kada unistis komandu onda je mnogo lakse unistiti ostale strukture.
12. Natasa Kandic, Biserko i ostala banda, hm... Da lovci na Srpske patriote koji su ucestvovali u ratu,zaduzene za nakaradno i sramno prikazivanje njihovih zločina. Pocev od montiranja laznih svedoka, Srebrenicko streljanje a posebnu ulogu je imala prilikom posete Pristini. Ta uloga se svodi na zastitu Siptarskih zločinaca od dalje gonjenja i smanjivanja njihovog dela u masakru nad Srbima. Sve je to vrsta psiholoskog rata koji mora da probije Serbsku javnost i prikazivanje njene licnosti kao neke nove MAJKE TEREZE iz Srbije.
13. Ministarstvo dijaspore - odvracanje dijaspore od glasanja, dezinformisanje, laziranje glasanja (jedino dijaspora nije pod kontrolom) lobiranje dijaspore o investicijama u Srbiji i velike podrske vlade prilikom ulaganja. Razumnim jezikom receno, pljackanje dijaspore.
E to su osnovne karakteristike, organizatora, izvrsioca i saradnika rasturanja Srbije i dovodjene na Beogradski pasaluk (plan od CIA i EU nova država bi se zvala Beogradska republika ujedinjenih Balkanskih naroda) radi se na kracoj formuli.
E sada moji dragi Srbi dobro razmislite i stavite ne tri već dva prsta na celo pa saberite, oduzmite i vidite do kakvog rešenja dolazite. Kada uzmete glasacki listic dobro razmislite šta ćete zaokruziti. Jedan nas veliki pisac i Nobelovac Ivo Andric je rekao: KADA BI U KUCI SVAKO OSTVARIO SVOJE PRAVO; A TO JE I MOGUCE, TA KUCA BI NESTALA. Vi razmislite dali želite imati svoju kucu ili dati svima u toj kuci za pravo.
Kosovo je Srbija.
Пријавите се на:
Постови (Atom)