Šta Srbija može i treba da uradi posle 11. maja

Sve ono šta se sa Srbijom i oko nje događa i radi proteklih meseci, godina, pa i decenija, nije rezultat navodno pogrešnih procena SAD i EU, već je plod sa predumišljajem vođene politike koja ima svoj kontinuitet od Badentera, preko Mastrihta, Dejtona, Rambujea i Avijana, do 17. februara 2008.g.
Strateški cilj uspešne adaptacije Srbije nenaklonom okruženju jeste jačanje njene moći, blagostanja, kohezije i bezbednosti. Taj cilj, naravno, uključuje odbranu teritorijalnog integriteta. Ovo pak zahteva očuvanje netaknute kosovske tapije danas, da bi promenom geopolitičkih okolnosti sutra - ili ma kada - Srbija ponovo ušla u posed ilegalno uzurpirane svojine.
Srbija može da doprinese tom cilju ostvarenjem 3 srednjoročna zadatka:
1. Održavanje i povremeno pažljivo dozirano dizanje političke i bezbednosne tenzije oko Kosova - što bi stalno potvrđivalo stav Srbije da je reč o krizi (a) koja je od globalnog značaja, (b) koja je daleko od stabilizacije, a kamoli trajnog rešenja i (v) koja je bremenita novim opasnostima od razbuktavanja.
2. Stvaranje i podgrevanje transatlantskih nesuglasica oko menadžmenta te krize.
3. Onemogućavanje funkcionisanja Euleksa gde god i kako god je to moguće, radi njegovog diskreditovanja i marginalizacije.
Kratkoročni potezi, kojima Republika Srbija do sada, na žalost, nije pribegla, premda su oni (1) savršeno mogući, (2) legalni, (3) legitimni i (4) potrebni i korisni, napokon mogu postati i praktično ostvarivi posle 11. maja.
Prvo – za deo Pokrajine pod kontrolom prištinskih organa, u svim zvaničnim aktima i nastupima koristiti termin „privremeno okupirani delovi Kosova i Metohije” (Temporarily Occupied Areas of Kosovo-Metohija, TOAKM).
Drugo – za Tačija i družinu koristiti termin „pobunjeničke vlasti” (rebel authorities), kao što je Linkoln zvao vlasti južnjačke konfederacije.
Treće – podneti tužbe „Međunarodnom sudu pravde” protiv vodećih podstrekača secesije na obe strane Atlantika.
Četvrto – potpuni prekid diplomatskih odnosa sa nebitnim zemljama koje su priznale čin od 17. februara, od Albanije i Avganistana do Maršalskih ostrva.
Peto – dogovor sa Rusijom da njena diplomatska i konzularna predstavništva preuzmu zastupanje interesa Srbije u navedenim zemljama. Ovo podrazumeva spuštanje tih odnosa na nivo otpravnika poslova sa ostalim priznajućim zemljama, naravno, uz istovremeno uskraćivanje gostoprimstva šefovima misija tih zemalja, shodno članu 9 Bečke konvencije. Takođe, zavođenje viza za sve građane priznajućih zemalja. „Za prvo vreme” dopuštanje mogućnosti da im budu izdate na graničnim prelazima, po istoj ceni koju građani Srbije plaćaju za vize tih zemalja. Plus: selektivno, povremeno i nenajavljeno detaljno pretresanje teretnih vozila sa registarskim tablicama priznajućih zemalja na graničnim prelazima.
Šesto – zabrana ulaska u Srbiju svim licima koja u pasošu imaju pečat ili neki drugi upisani trag secesionističkih vlasti u Prištini. Isti potez podrazumeva uskraćivanje ulaska na teritoriju Srbije svim licima koja ne poseduju legalna dokumenta, tj. važeći pasoš ili ličnu kartu Srbije - ili Unmika, dokle god se njegovo prisustvo nastavi bez prenosa ikakvih funkcija na Euleks. Mera treba da bude i obustava isporuka robe (uklj. struju) i usluga KiM, izuzev onim pravnim i fizičkim licima koja u svim transakcijama koriste isključivo važeće instrumente i dokumente Republike Srbije.
Sedmo – raskidanje Solaninog sporazuma i formalno zamrzavanje kandidature Srbije dok se EU formalno ne izjasni u prilog njenoj celovitosti i ne povuče Euleks.
Osmo – jačanje vojske, ponovno uvođenje kadrovskog roka i javno usvajanje doktrine koja predviđa mogućnost njenog dejstva radi oslobađanja „privremeno okupiranih delova KiM”.
Deveto – kriminalizacija zalaganja za prihvatanje secesije rečju ili delom, po ugledu na američko zakonodavstvo iz perioda 1861-65.g.
Deseto – „Kosovo is Serbia!” treba da postane deo srpskog brenda vidljiv strancu od prvog kontakta na šalteru u ambasadi Srbije do bilborda na aerodromu i graničnom prelazu. A kombinovana diplomatska, informativna, lobistička i PR akcija tumačenja treba da budu u funkciji opravdanosti svega navedenog.
Predstoje godine nadmetanja oko Kosova i Metohije, ali ništa nije „gotovo”, jer se istorija ubrzava. Srbiji predstoji celonoćna partija diplomatskog, vojnopolitičkog i propagandnog pokera, a tek je osam uveče; ali je utešna činjenica da se promena globalnih prilika u srpsku korist neće meriti decenijama već godinama.
Nijedna imperija nije trajala večito, premda su neke, poput rimske, vizantijske ili britanske, bile dugog veka, jer su počivale na jakim vrednosnim i ekonomskim temeljima. Američka imperija, za razliku od njih, pati od niza strukturnih slabosti. To stvara priliku za Srbiju.
Strateški cilj je da Srbija bude vazda spremna za carpe diem! - za radikalnu izmenu zapadnobalkanske arhitekture nametnute 90-tih, čim nastupi trenutak za novu podelu geopolitičkih karata. Do tog trenutka, koji će zasigurno doći, prevashodni unutrašnji zadatak je duhovna, kulturna i moralna obnova srpske nacije, kao preduslov demografskog, ekonomskog i vojnopolitičkog oporavka.
Briselski i vašingtonski pobornici stava da će Srbi prihvatiti neminovnost gubitka teritorije imaju samo jednu opciju - pucanje srpske volje i lomljenje srpske upornosti. Oni nemaju rezervnu varijantu i zato je izuzetno važno da u narednih nekoliko nedelja postane potpuno jasno da su se prevarili. Tada će na opšte iznenađenje postepeno prestati politika batine i počeće da se nude i neke ozbiljne, sočne i krupne šargarepe, a ne samo povremeno mlataranje mršavom šargarepicom koja brže bolje biva sakrivena iza leđa.