Politika - srpska strast

Академик Владета Јеротић у разговору за ГРАД

Знате, и Бугари и Грци политизирају по кафанама. То сам виђао. Али ја код Грка никад нисам видео да подижу столице један на другог, па и ножеве. Овај наш свет, несрећан, жели да буде боље и мисли да може да утиче некако и постаје страстан, али то није страстан политичар. Политичар је онај који се спрема одмалена за политику
* На недавној трибини у нашем граду надахнуто сте говорили о фанатизму. Да ли је данас веома присутан тероризам, заправо нека крајња тачка фанатизма и може ли се говорити о колективној склоности ка фанатизму, већој у једним у односу на друге средине?
- Тероризам носи у себи фанатизам. То се шири и на народе из простог разлога што је сваки човек негде у клици, у заметку, помало фанатик, јер корен вуче из латинске речи која означава занесеност. Ја увек кажем - а што не би био повремено занесен? Заљубљен је или се бави науком, уметношћу, па, мора бити занесен. Неке делове свога бића изнутра открива у једном занетом стању, које није пре тога откривао. Има то понешто позитивно. А онда, као и све ствари које имају своје Јанусово лице, позитивно и негативно, негативна страна је та да се идеје претварају у идеологије - религиозне и политичке. Ко су били најпре фанатични или фанатичнији - да ли религиозни људи у далекој прошлости или политичари, то је тешко рећи. Али очевидно су утицали једни на друге. Религије монотеистичке носе у себи мало нечег фанатичног. Далеко сам од тога да заступам политеистичке идеје, зашто би Мојсије објављивао да је било довољно то како је било хиљадама година. Али, монотеизам је један бог. Самим тим што је један бог, онда мора бити један цар, једна идеја, један државник који је најпаметнији, најбољи и кога онда треба слушати. Пошто је народ склон слушању, онда га лако можеш индуцирати, како ми у психологији кажемо, и направити од тог народа покорно стадо - не послушно. Правим разлику између покорног и послушног. Покоран човек је из страха, а послушан из љубави. Погледајте исламски фанатизам. Ислам је исто монотеистичка велика религија.

КУЋА НАСРЕД ДРУМА
* Помињали сте у вашим радовима склоност Срба ка рђавој политизацији... Да ли је ово време време рђаве политизације и како се ми данас у политици понашамо?
- Тренутно време не оцењујем лоше. Имали смо Маршала који је био врхунски хедониста, потписивао кредите, мењао одела, жене, живео и давао другима да живе, али је то све почивало на песку или муљу кредита за које се још онда знало да ће их наши унуци отплаћивати. Није било добро и после тога морало је дођи све како је и дошло. И овај прелазни период са тим несрећним Милошевићем, и то није било добро.
А онда, ни политичаре немамо богзна какве. Ја сам чак изазивао добре историчаре да ми наведу десет правих, добрих политичара у двадесетом веку. Нико није успео да их наведе више од пет шест. Чак је друга половина деветнаестог века Србија имала боље политичаре у односу на 20. век. Зашто је тако? Прво, Србија се налази на најгорем географском месту. То је она мисао Јована Цвијића - што смо подизали кућу насред друма. Не можемо тиме све да правдамо, али исток хоће да се шири према западу преко Балкана, запад према истоку опет преко Балкана. Где ћеш ту добре политичаре родити? И друге земље на Балкану нису имале богзна какве политичаре. Али, нисам сада баш толико песимистичан. Нас овде сада води неколико врло образованих, врло васпитаних људи.
* Истовремено сте говорили да је политика за Србе страст. Зашто је то тако?
- Ако се човек бори непрекидно за опстанак овде, а бори се вековима, онда није чудо да жели да зна ко га води и да зна може ли да утиче својом индивидуом. Тако да Србима политика јесте страст. Знате, и Бугари и Грци политизирају по кафанама. То сам виђао. Али ја код Грка никад нисам видео да подижу столице један на другог, па и ножеве. Добро, други менталитет, медитеран, топла клима, маслине, црно вино, опуштеније је. Овај наш свет несрећан жели да буде боље и мисли да може да утиче некако и постаје страстан, али то није страстан политичар. Политичар је онај који се спрема одмалена за политику. Енглеска колико стотина година има лабуристе и конзервативце, па, то се зна породица, прадеда спрема праунука још у школи да заврши све што треба, па онда политичке школе које га спремају за политичара. Код нас тога још нема, бар не довољно. Тада ће бити мање и страсти ваљда, кад сазру људи за политику. А толико талентованих људи на другој страни, овде, без претеривања. Песника, сликара, музичара, спортиста, баш талентованог младог света у школи. Политика се срећом и учи, али мора човек сам из себе, себе да посматра, не би ли био добар политичар или бољи него што јесте.
* Када би вас сада председник Владе или председник Државе замолили да дате психолошку слику нашег народа и евентуалну терапију или бар упутство да се та слика побољша, шта бисте им рекли?
- Васпитање. Све почиње од васпитања и од малих ногу, не може другачије бити. Психологија је то данас несумњиво потврдила. То је тај чувени упијајући ум деце. До пете, шесте, најкасније седме године добрим делом је карактер учвршћен. И ту почиње све. Да би било боље целом народу треба са васпитањем најпре кренути. Треба да се роди неки генијални педагог, а док се не роди треба много саветовалишта којих има у свету одавно. Предбрачна саветовалишта, брачна саветовалишта... То би био мој одговор. Треба појачати васпитање у породици, а прво треба, наравно, породицу учврстити.
* Зашто је данас породица у кризи?
- Зато што је патријархат у кризи. Вртимо се мало у круг кад то говоримо. Патријархат који је трајао неколико хиљада година, не само две хиљаде колико траје хришћанство. Написао сам и предавање „Од патријархата према непознатом”. Не вреди нам више да чезнемо за некадашњим патријархатом који је имао пуно позитивног, али и пуно негативног. Доста је само положај жене у том патријархату. У патријархату је муж имао апсолутно право над женом, све је могао с њом да ради и увек ми је било жао због тога. Природно је да је такав патријархат дошао у кризу. Не може то трајати не знам колико. И ово је чудо колико је трајао. И сад, то је та чувена транзиција која је врло компликована и која ће врло дуго трајати, нема никакве сумње, управо зато што је патријархат у целом западноевропском свету у кризи.
* Шта је са сиромаштвом које транзицију, чини се, неминовно прати?
- Што је беднија економска ситуација, сви проблеми се не решавају. Напротив, ничу. Швајцарска није срећна земља, има пуно болесних, депресија, самоубистава, али онај економски моменат не ствара те проблеме које ствара у земљама које су сиромашне. Ту ниче и фанатизам религиозни. У сиромашним земљама ниче завидљивост, корупција. Има корупције и код богатих, али се открије. И то је доста важно. Сада је почело и овде. Мени се то допада. Почиње ипак да се разоткрива нешто. Лагано, врло лагано, заташкава се много тога, али ипак… Христос је рекао „Доћи ће време када све што је тајно постаће јавно. Све што се говори у собама, говориће се на крововима.” Рекао је то пре две хиљаде година. Можда је дошло то време, не само код нас него и у целом свету, да се све више отворено говори о злу. Такво како је жигоше се.

МАЛО ЈЕ ТАЛЕНТОВАНИХ ЗА ПОЛИТИКУ
* Помињали сте раније потребу помирења државе и цркве. Где данас видите место Српске православне цркве?
- Однос цркве и државе различит је у различитим земљама. Француска револуција одвојила је цркву од државе у Француској врло давно. А последица свега тога је најјачи атеизам у Француској, мада се сада дешава нешто сасвим парадоксално, да Французи прелазе прво у ислам, има их неколико стотина хиљада, махом припадници средње класе, а прелазе и у православље. Тако да постоји доста јака француска православна црква.
На другим местима је црква заједно са државом, као што је Грчка, на пример. Однос државе и цркве је антиномичан. Црква и држава никад се не многу потпуно сјединити нити потпуно раставити. Овде код нас црква је била у добрим односима са државом од немањићког времена. Коначно она је сачувала за време Турака и Србе и православље. Данас би требало да постоји веза измећу државе и цркве, не претерано блиска, онда би то била опасност од клерикализма, а са друге стране удаљавање или потпуно одбацивање удела цркве у народном животу је неприродно. Увек је православна црква имала утицаја, од светог Саве и Ћирила и Методија, и неприродно би било да сада тог утицаја нема. Доста је то добро данас решено.
* Да ли верујете да, иако се не бавите политиком, постоји време када ренесансни умови попут вашег треба да се ангажују и да ли би то могло бити данашње време и питања на која нисмо још нашли одговор?
- Не мислим. Без обзира на разноврсност или богатство појединих људи који су у разним областима добро упућени. И за политику треба талента. Талената у политици нема много ни у свету, а код нас још мање. Решавају питања они који су позвани да реше колико успевају, а ми остали са стране помажемо и на овај начин, кроз предавања, трибине. То је нека моја мисија и то је једино што ја могу да урадим.

Н.Будимовић