Холивуд није џаба измишљен

Сви се жалимо како у нашим земљама ништа не функционише како треба, нема закона, нема реда. За све ти треба веза, ништа не можеш да завршиш за кратко време, увек се у реду стоји, препире се са службеником са „ону” страну шалтера. Једноставно, велики хаос, нерад, неред, беззакоње. Сви опет тврдимо како на дивном западу све ово функционише много боље јер, као што сви „знамо” тамо постоји власт, ред, рад и закон који је „једнак” за све.
Тако сам се надала и ја када сам доселила на овај амерички континент. Живела сам у Канади једно време, а сада сам због посла становник једне од „најјачих” и најразвијенијих земаља света, драге нам Америке.
Па да почнем са прописима и реалним стањем у мојој новој земљи. Као прво и основно овде се тачно зна где ко живи, Црнци искључиво у црначким гетима, Хиспано у својим итд. Зна се да ја као белац нисам пожељна у црним пределима а такође и обрнуто важи. Закон који нигдје није прописан, а који се спроводи и поштује редовито. Зар то није супер?! Школе су исто подељење и зна се да учитељи који уче децу у „црним школама” и не морају да имају неко знање, њихов задатак је само да буду присутни у школи. Наравно у свакој школи има пар полицајаца као и метални детектор, јер оружје је нормална појава међу црном и хиспано популацијом. Иако се зна да криминал цвате у појединим четвртима полицију ипак нећете ту лако наћи, они чувају богате (Биелце). Звучи познато?!
Када шетате „мултикултурним Њујорком” тачно можете да знате у којем сте делу по боји становништва. На примјер јужни Менхетн. Уђете у ресторан и мултикултуризам је ту. Белци муштерије, па чак и конобари, док припадници хиспано популације шамарају суђе у кухињи и врше утовар нових намирница.
Ако се шетате белим крајем, припаднике црне расе можете видети само са неким џаком на леђима или док физикалишу нешто. Не могу се видети као регуларни шетачи. Врло ретко.
Када тражите посао сасвим је нормално да имате везу. Ако сте син или кћи неког познаника не гине вам боља функција па таман били лошији. Веза се подразумева.
Рецимо добили сте посао, следује вам годишњи одмор од СЕДАМ дана (почетник сте) који морате да искористите у тој години. Имате више среће ако сте мушко, бар вас неће питати да ли имате децу и да ли их планирате. Будуће труднице су непожељна врста. Ако пак затрудните, једна овако дивна хумана земља има план за вас (који вам фирма диригује) и имате 4 недеље породиљског ако је дете рођено нормалним путем или 6 недеља ако је рођено на царски рез. Зато многе жене спајају годишњи и породиљски. Трудничко не постоји. Ако се не појавите на послу за 6-8 недеља - вјероватно вам следује отказ. Чиста хуманост! Па ко каже да закона нема. Има закон, закон новца и јачега.
Пензионо и здравствено уплаћују само одређење фирме. Средњи привредник, а тих је доста и маса људи ради у таквим фирмама, не уплаћују ништа јер не могу бити профитабилни, ако би својим радницима уплаћивали основно здравствено осигурање. О здарвству бих могла мемоаре да напишем (то ми је струка).
Што се редова тиче, ух, то је прича за себе. У коју год државну фирму одете редови су дугачки, истина нема гурања, узмете број и чекате да вас прозову. Од 10 шалтера обично раде само 3. Службеници као код нас, већином нељубазни и појма немају (може им се јер су на државним „јаслама”). Познато??
Није редак случај да „гањате” папир који вам уопште не треба јер сте погрешно информисани.
Ипак је најгоре када неке установе немају ни шалтере него морате да телефонирате. Обично тамо нема ни „живе душе” да вам одговори на позив. Јави вам се машина, мио женски глас која вам нуди милион информација и опција, ваше ситуације тј. опције углавном нема, па се онда ослањате на интернет, комшиницу или неког познаника са сличним проблемом.
Што се љубазности у продавницама тиче продавачице су истина увек насмejане. Само су „кисело” насмeјане. И ја бих била када бих радила за $9 на сат и не бих имала плаћено пензионо и здравствено. Коме да се смeјем?!. И наравно, оне обично раде по 2 посла, па се из продавнице трчи да се конобарише или чисти нека фирма (знам из искуства). Ти послови су предвиђени за студенте и за њихов џепарац. Реалност је да маса људи ради те послове јер не може наћи ништа боље.
Друге услужне делатности, типа интернет или било шта друго (кабловска, мобилни) су благо речено лоповске. Свака фирма ће вас преварити бар једном. Уметност је наћи фирму која најмање отима. Ово је земља у којој је превара легализована. Углавном се нема времена за истеривање правде јер се много ради и уосталом коме је још стало до $20 (у мом новом случају). Да истерам правду треба да проведем бар 3 сата на телефону, по неколико дана за редом и да убеђуем службеницу да нисам користила интернет на телефону јер заиста не знам то да радим. То ми је скупо, пуно је лакше платити и уложити жалбу из чисто рекреативних разлога (да души буде лакше).
И опет се тешим, јер је мој комшија опростио $50. Након 5 дана звања и препуцавања, човек је одустао (он је наводно звао Мексико). Каже, одоше живци и време. А време је новац. Постадох овде неверни Тома. Ништа ником не верујем, јер знам из искуства да ће свако покушати да ти огули кожу с леђа.
И за крај, шта рећи о земљи гдје 45 милиона људи нема здравствено осигурање, гдје 40% људи пије воду која је „богата” хормонима и тешким металима, гдје је 1 од 100 становника у затвору, 37 милиона испод границе сиромаштва од тога 15 милиона деце (или сваки четврти)... о земљи где деца сиромашних нису здравствено осигурана јер је председник одбио програм који осигурава сиромашну децу – скупо, каже...
Ово је земља која није била под санкцијама, која није била бомбардована и која диктира остатку света начин живота и убија у име „људских права”. Земља која је истребила Индијанце (остало је пар племена за туристичке атракције)!
Земља, у којој је највећи злочин утаја пореза!
Сад знам да Холивуд није џаба измишљен.
Права слика је помало стравична