Vojvodina na ivici - katastrofe

Čedomir Popov
NE znam koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika!? Pomalo iziritiran, ali i dalje ravničarski miran, akademik i istoričar Čedomir Popov uputio je 2004. godine ovakvo kontrapitanje Džefriju Najsu, zameniku glavnog tužioca Tribunala u Hagu, tokom svedočenja na suđenju Slobodanu Miloševiću. Najs je, dabome, elegantno ignorisao pitanje-primedbu našeg akademika.
Od tada do danas, Albanci na Kosovu i Metohiji su samoproglasili nezavisnost, Popov je objavio svoje kapitalno delo „Velika Srbija - stvarnost i mit“, koje je već imalo tri izdanja, a nedavno je izabran za predsednika Matice srpske, najstarije institucije nauke i kulture u Srba (1826). O akademikovom nesumnjivom ugledu svedoči i broj (tajnih) glasova - od 386 članova na izbornoj skupštini, 323 svoj glas je poverilo upravo njemu.
Akademik Popov je praktično od smrti svog prethodnika, dr Božidara Kovačeka, odolevao pritisku dela članstva da se prihvati kandidature za predsednika. Imao je dva „opravdanja“ - uveliko je sa armijom saradnika započeo rad na dva kapitalna dela - „Srpskoj enciklopediji“ i „Srpskom biografskom rečniku“.
* Šta je presudilo da popustite, uz uslov da dovršetak enciklopedije prepustite najbližim saradnicima, a da nastavite rad na Srpskom biografskom rečniku?
- Matici je na pitanju izbora predsednika pretila ozbiljna kriza. Desilo se da prethodni kandidat, gospodin Miro Vuksanović, koga su mnogi, a među njima i ja, iskreno podržavali, nije dobio dovoljan broj glasova. Da bismo prevazišli rascep, mimo statuta, pružili smo mogućnost svakom od sedam naučnih odeljenja da tajnim glasanjem predlože kandidate. Od trenutka kada se ispostavilo da sam dobio najveći broj glasova i od Upravnog odbora, svako moje dalje opiranje bilo bi besmisleno i neodgovorno. Jer, nastavak krize imao bi za posledicu dubok rascep u članstvu. A, kada bi se to dogodilo, svi projekti u naredne četiri godine, značajni za celu naciju, bili bi dovedeni u pitanje. To me je prelomilo.
* Kako ste doživeli to što je vaš izbor, uprkos ubedljivom broju glasova, tu i tamo pratio komentar da je Matica dobila predsednika - nacionalistu?
- Ovo je vreme kada ljudi svakojake stvari krste kao nacionalizam i mešaju ga sa šovinizmom. Ako je nacionalizam to što volim, podupirem i borim se za dobrobit svoje nacije - neka bude da sam nacionalista.
* Ima li dnevno-političkih pritisaka na Maticu srpsku?
- Matica je i opstala 182 godine tako što nije puštala kroz svoja vrata dnevnu politiku. U svojoj strategiji ona je uvek imala dugoročne nacionalne ciljeve na kulturnom i duhovnom objedinjavanju srpskog naroda. Bilo je u prošlosti i sadašnjosti ambicioznih ljudi koji su pokušavali da proture svoje političke interese, a kada to nisu uspevali, postajali su neprijatelji ove institucije. Ali, Matica je to uvek uspešno prevazilazila i ostala jedna od najuzornijih i najplemenitijih institucija.
* Kako objašnjavate istorijski uvek specifičnu ulogu Vojvodine u životu srpskog naroda?
- Vojvodina je bila primer nacionalnih težnji i nastojanja da doprinese duhovnom i kulturnom ujedinjavanju srpskog naroda, očekujući da će se steći uslovi i za političku vezu. To nije od juče, to je još od velike seobe, naročito od Temišvarskog sabora 1790. i kasnije od revolucionarnog srpskog pokreta 1848. To je bila vrlo prirodna težnja da se srpski narod, toliko rasejan po jugoistočnoj Evropi, povezuje i čuva svest o svom identitetu.
* Da li je samimtim što se u 18. i 19. veku razvijala u povoljnijim istorijskim i političkim uslovima od ostalih delova Srbije, Vojvodina stekla nekakvu prednost u negovanju tih ideja o objedinjavanju srpskog naroda?
- Svakako, a to je možda i prirodno, jer periferija naroda uvek oseća veću potrebu za vezu sa svojom matičnom državom, nego obrnuto. Često se i danas čuje da su poneki Srbi iz Vojvodine nacionalno mnogo energičniji nego sunarodnici iz središnje Srbije.
To je ta potreba koja je izgrađena još od mitropolita Stratimirovića i njegovog programa o ujedinjavanju srpskog naroda, preko Svetozara Miletića i Jaše Tomića.
* Dva su jubileja u ovoj godini - 90 godina od prisajedinjenja matičnoj državi i 160 godina od osnivanja srpskog vojvodstva. Ali, pojedini istoričari i dalje se spore - da li se Vojvodina prisajedinila Srbiji ili Jugoslaviji?
- Srbi i drugi slovenski narodi su na Velikoj skupštini 25. novembra 1918. izrazili želju da se ujedine sa Kraljevinom Srbijom. Rekli su - ako Kraljevina ide u sastav Jugoslavije, i mi ćemo s njom kao deo Srbije. Dakle, prvo srpska košulja pa jugoslovenski kaput.
* Kako onda tumačite tvrdnje pojedinih političara, prvenstveno Nenada Čanka, da je Vojvodina prvi put ušla u sastav Srbije tek 2006, zahvaljujući novom ustavu?
- To je besmislica. Ne treba zaboraviti da osim onog kratkog perioda srpskog vojvodstva iz 1848, Vojvodina nikada formalno-pravno nije bila samostalna do 1945. godine. U tom pogledu, težnja da se prikaže tradicija samostalnosti Vojvodine i da je ona potencijalni samostalni identitet, nije ostvarljiva.
* Kako tumačite to što najčešći zahtev poslednjih godina iz Vojvodine ka Beogradu glasi - dajte nam još viši stepen autonomije? Uz to, neke političke partije u svom programu imaju „republiku Vojvodinu“?
- Autonomija Vojvodine je vrlo izrazito osećanje posebne zavičajnosti. Međutim, to uopšte ne podrazumeva i težnju da se mi odvojimo od Srbije.
To nije moguće jer bez Srbije ne možemo da budemo ni autonomna oblast, niti samostalna država. Slovenija, na primer, nikada nije imala državu, ali jeste naciju, a to je jedan od preduslova državnosti. Vojvodina je na svaki način „multi“. Da li bi jedan Mađar, Slovak ili Rumun pristao da se odrekne svog nacionalnog identiteta i postane pripadnik „vojvođanske nacije“? Dabome da ne bi. Ide se, onda, na to da se Srbi podele, a to je najopasnije.
* Već 20 godina upozoravate političare da bi težnja o odvajanju Vojvodine od Srbije mogla da bude pogubna. Na koji način?
- Odvajanjem bi nestala Vojvodina, a ne Srbija. Jer Srbija bez Vojvodine jeste postojala, ali Vojvodina bez nje nikada nije.
* Ipak, aktuelni ustav Vojvodini garantuje zakonodavnu, izvršnu, delimično sudsku vlast, znamenja i imovinu? Nije li to veći deo prerogativa državnosti?
- Jeste, i sa njima je Vojvodina već na ivici državnosti. Vojvodina ima u ovom trenutku najveći stepen autonomnosti u svojoj istoriji, i tu treba stati. Ako misli da opstane, Vojvodina mora da ostane u sastavu Srbije. Ako se izdvoji, odmah će se postaviti pitanje mađarske, slovačke, rusinske manjine. Šta će, na kraju, od Vojvodine ostati?

ODRICANJE OD KOLEVKE
* POLITIČKA raspolućenost Srbije najdramatičnije se ogleda na pitanju Kosova i Metohije. Koliko su u pravu oni koji kažu da smo ga izgubili, a koliko oni koji to ne priznaju?
- Više od svega voleo bih da grešim, ali mislim da se neće skoro stvoriti okolnosti da ga vratimo pod okrilje Srbije. Ali, do tada, Srbija ni po koju cenu ne sme da prizna njegovu nezavisnost. Jer, ako se lako odreknemo svoje kolevke, neće taj globalni moćni svet prezati da u određenom trenutku traži i neke druge delove države.

ISTORIČAR
AKADEMIK Čedomir Popov rođen je 1936. godine u Melencima (opština Zrenjanin) u učiteljsko-službeničkoj porodici. Na novosadskom Filozofskom fakultetu diplomirao je 1959. godine, a naredne je izabran za asistenta tog fakulteta, na predmetu Opšta istorija novog veka, kasnije i za dekana. Posle usavršavanja u Strazburu, 1970. godine, doktorirao je sa tezom „Stav Francuske prema Srbiji od frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878“.
Za predsednika Matice srpske izabran je 14. juna ove godine.
Objavio je 13 knjiga i 370 naučnih, stručnih i publicističkih radova.