Stanje u Srbiji danas

Nakon održanih demokratskih izbora u Srbiji izgovoreno je toliko gluposti, nebuloza i podlosti da se normalnom čoveku, koji razmišlja sopstvenom glavom i koji živi od svoje plate, smučilo da sluša sve te političke laži, obmane, pretnje i ucene. U poplavi svih tih naručenih analitičkih komentara, koji uvek tendenciozno navijaju za neku stranu, niko od večitih estradnih polemičara nije izneo samu suštinu nastalih problema. Prava istina i ključni problemi ostali su, zapravo, potpuno skriveni u senci jalovih rasprava i različitih partijskih kombinatorika. Građani Srbije su neprekidno izloženi agresivnoj političkoj manipulaciji, dok im niko otvoreno ne govori u kakvoj se danas nevolji nalazimo i šta sve još može da nam se desi. A nevolja je ogromna i događaji koji su pred nama će biti dramatično teški kako za samu državu, tako i za sve siromašnije i zaduženije građane.
Zbog svega toga, pre nego što napravim političku analizu izbornih rezultata i predložim operativna rešenja koja treba hitno da se preduzmu, strateške poteze kojima se, koliko toliko, može da izbegne narastajuća nevolja, izneću ključne činjenice o kojima građani ništa ne znaju. Mislim da će takav pristup na najbolji način razjasniti sve probleme. A sve, gospodo građani, počinje i završava u – ekonomiji. Završni račun je najbolji pokazatelj uspeha vlasti. Politička naklapanja i blebetanja o reformama i evropskim inegracijama ili o odbrani Kosova jedino može da prekine tačno matematičko izvođenje državnog računa. Doduše, ne treba nam neko posebno znanje više matematike, nego je dovoljno da dobro poznajemo četri osnovne trgovačke operacije. Kako već godinama pišem i govorim o toj temi, na ovom mestu ću najkraće izneti samo osnovne teze. Mnogima koji čitaju moje tekstove je to sve već poznato.
Dakle, Srbija se nalazi pred ekonomskim kolapsom. To je porazna istina koju danas političari i njihovi analitičari skrivaju od građana. Neki skrivaju iz neznanja, ali mnogi iz ličnih i partijskih interesa. Nakon petooktobarske kontrarevolucije, potpuno je jasno da su reforme u Srbiji propale i da smo se vratili na sam početak. Naravno, danas je polazna pozicija mnogo teža nego tada. Računica danas pokazuje da je spoljni dug države prešao 27 milijardi dolara, da je prošle godine deficit tekućeg računa iznosio 5 milijadi evra i da se on pokrio sa 2 milijarde evra iz rasprodaje državne imovine i novim zaduživanjem od 3 milijarde evra. Računica dalje kaže da će ove godine deficit tekućeg računa biti 5,5 milijardi evra i da će se on pokrivati novim zaduživanjem od 7 milijardi evra. Vraćamo dugove tako što uzimamo nove kredite. Ove godine dospeva za naplatu 5,3 milijarde dolara, od čega 4,2 milijarde dolara glavnica i 1,1 milijarde kamata. Kako ćemo vratiti te dugove? Ponovonovim zaduživanjem.
Sledeće godine se dugovi za vraćanje uvećavaju. To znači da će rasti i naše zaduživanje. Istovremeno, uvećava se spoljnotrgovinski deficit, tako da je prošle godine dostigao rekord od 9,6 milijardi dolara. Ako je u vreme despota naš trgovinski deficit mesečno iznosio 100 miliona dolara, u prva tri meseca 2008. on se popeo na neverovatnih 1 milijardu dolara mesečno. To znači da se ubrzava pljačkanje građana i privrede. I ubrzava se i uvećava iznos novca koji odlazi iz zemlje. Taj proces stalnog, sve većeg zaduživanja i rasta odliva kapitala iz države ima svoj kraj. Takav koncept nije moguće braniti na duži rok. Odnosno, konkretno rečeno, taj koncept je priveden kraju. Može da opstane još svega dve godine, dok se sve strateške grane, resursi i privredna dobra ne rasprodaju. Šta posle toga?
Niko o tome ne govori. Niko ne razmišlja šta ćemo raditi kada sve rasprodamo? Nezaposleno je milion ljudi, dok je zaposlenost, po prvi put, pala ispod dva miliona radnika. Inflacija se otrgla kontroli i kreće se nešto preko 30%, dok se dinar brani lažnom makroekonomskom stabilnošću u kojoj ekstremno profitiraju samo banke, tako da su one prošle godine zabeležile profit od 296 miliona evra. Više od 1,5 miliona penzionera jedva preživljava, a u istoj poziciji su 2,5 miliona radno sposobnih ljudi. Srednju klasu čine 800.000 sretnika koji zarađuju isto onoliko novca koliko iznosi socijalna pomoć u razvijenim zemljama, dok je svega 50.000 ljudi toliko bogato da ne primećuju 300.000 dece koja nemaju hrane ili su neuhranjena. Ako ovoj poraznoj statistici dodamo da 30.000 ljudi svake godine više umre nego što se rodi i da 25.000 ljudi godišnje oboli od teških bolesti, onda je to dokaz da smo u velikoj nevolji. Istraživanja mlade generacije pokazuju da 72% mladeži razmišlja da napusti zemlju. Među prvima stručna i obrazovana radna snaga. To je presek našeg stanja.
Zašto je to sve tako? To je zbog toga što nemamo nikakve državotvorne vizije, niti bilo kakve nacionalne strategije. Ko treba da stvori viziju i strategiju? Elita. Imamo li elitu? Nemamo. Ko je kriv? Politička oligarhija koja je, iz svoje pohlepe i sujete, obesmislila politiku. Danas je politika postala profitabilan biznis za hulje i ološ. Umesto da dobijemo najbolje ljude na vlasti, okupirali su nas najgori diletanti. Najbolji dokaz su lažni reformatori koji su direktno sa ulice, iz asistentskih klupa, instituta, sa tetkinih kauča ili ujakovih donacija, preko noći, postali kapitalisti. Reforme su propale na samom početku. Građani to tek danas osećaju. Propale su reforme jer je primenjen pogrešan neoliberalni koncept i pogrešni su se ljudi našli u takvom konceptu. Bogati su postali još bogatiji, dok su siromašniji postali sve siromašniji. Sve veći i teži socijalni kriminal dokaz je teške bolesti našeg društva. Očaj je potisnuo nadu. Strah je pobedio veru. Građani su sluđeni i izbezumljeni. Građani očekuju da se nešto desi, ali se ništa ne dešava.
Političari manipulišu i špekulišu nezadovoljstvom očajnika. To se najbolje pokazalo u ovim izborima. Generalno gledano, sukobila su se dva isključiva bloka. Jedni su nam obećavali neizvesnu budućnost, dok su drugi branili izgubljenu prošlost. Niko nije govorio o sadašnjosti. Niko nije ni primetio da je ulje poskupelo na 146 dinara. Građani su plaćli danak svojoj političkoj naivnosti i nepromišljenosti. Računica je bila nemilosrdna. Društveni gubici su se gomilali. Ekstremno su profitirali samo uske privilegovane kaste političke oligarhije i njihovi tajkuni. Kada sve ovo znamo, onda je mnogo lakše da pređemo na političku analizu prethodnih izbora.
Dakle, politički blok okupljen oko DS i njenog predsednika, koji je istovremeno i predsednik svih građana, pokazao je da makijavelistički ne bira sredstva da utera strah u biračko telo kako bi po svaku cenu ostali na vlasti. Floskule o EU i evropskim inegracijama su mantra koja je slična komunističkoj propagandi o vlasti radničke klase ili despotovoj nacionalističkoj prevari o krvi i tlu. Rezultate tih obmana dobro znamo. Problem Tadića i političe oligarhije iz DS, ne govorim o velikom broju nezadovoljnih članova stranke, je što ne shvataju da se na razorenoj privredi, birokratizovanoj i partijskoj državi i kriminalu ne može ući u EU. Nije sporno da smo mi evropska zemlja i da treba da postanemo članica EU, ali je sporan način na koji se to želi postići. Ne mogu nas kriminalci iz vrha vlasti i njihovi tajkuni da uvedu u EU. Predsednik države je u kampanji plašio građane propagandom o povratku u mračne devedesete. Prizivao je ratove, sankcije, hiperinflaciju i bombardovanje. To je bilo prljavo i podlo. Mnogi građani su se uplašili i glasali. Tako je predsednik države zloupotrebio svoju funkciju i nije bio garant fer tržišnog nadmetanja. Predsednik države je u niz navrata kršio i Ustav i pokazivao je svu svoju političku ostrašćenost i primitivizam. O njegovom diletantizmu i foliranju najbolje je govorila izborna noć kada je proslavio pobedu. Mada je dobio svega 39% glasova, on se sam proglasio kao da ima izbornu volju većine građana. Kako je moguće da u zbiru manjina daje većinu, ostalo je da predsednik objasni. Marketinškim trikom se to htelo nadomestiti. Ali takvo ponašanje ne dolikuje predsedniku države. Nijedan predsednik države članice EU se ne ponašana takav način. Pravi predsednik države bi mirno čekao da vidi koja će politička koalicija prva skupiti parlamentarnu većinu.

Planer