ТРЕЋИ ПОХОД ИСЛАМА НА ЕВРОПУ

Ислам је пред Бечом био војно поражен, а данас осваја Европу у миру. Хришћани су сатерани у гето одакле постоје само два излаза: или примити ислам или умрети. Ислам жели да такозвана Ума замени све нације, заједнички идентитет муслиманских нација којем сви морају да буду подређени и у којем сви национални идентитети треба да нестану. 

Ислам је избрисао националне идентитете народа које је освојио. Коптски идентитет у Египту, индијски идентитет у Пакистану, асирски идентитет у Ираку, персијски идентитет у Ирану – сви су они избрисани, погажени, дискриминирани чак и данас.
Исламски продор у Европу преко Балкана, један је од највећих успеха Ислама у XX веку. Зелени коридор или трансверзала је пут од Турске до централне Босне. То је вло важна копнена веза коју муслимани вековима покушавају да населе како би је учинили потпуно проходном за продор ка Европи. Стварањем муслиманске Босне и насилним одвајањем Космета од Србије створени су сви потребни услови за продор екстремног исламског тероризма у Европу.
Тако су данас Босна и Космет постали центри за окупљање, увежбавање и боравак исламских терориста који крећу ка циљевима у европским метрополама. На Космету је од доласка НАТО трупа, за осам година, подигнуто скоро 300 џамија и то – новцем Саудијске Арабије.Када се број новоизграђених џамија на Косову и Метохији упореди с бројком од 151 уништене српске светиње, уз стотине оштећених или порушених споменика и гробаља на тлу јужне српске покрајине, од чега је мало шта обновљено, онда се филигранском прецизношћу склапа мозаик систематски организоване и стратешки осмишљене исламизације овог дела Србије, Балкана и Европе…. 

Немачка већ има готово четири одсто становника муслимана и Берлин је највећи турски град у Европи, Велика Британија готово три, Холандија шест, Данска око пет одсто, а Швајцарска и Аустрија приближно исто – око 4,2 одсто. Но, чак око 10 одсто становника Француске клања се Алаху, у којој је тренутно 2.000 џамија,а 150 њих је у изградњи.Појединачни градови, међутим, имају већу концентрацију муслимана: Марсеј и Роттердам 50 одсто у шведском граду Малмö до 30 одсто, одакле се Јевреји већ исељавају, у Бриселу и Бирмингхаму, те 10 одсто у Лондону, Паризу и Копенхагену.
Данас постоје читави квартови у Француској,где се више не говори француски језик, и где влада расизам против белаца, и где се спроводи право расно чишћење. Белгија је посебна прича, где се налази не само престоница Европе, већ и центар исламске заједнице. У два кварта у Бриселу, полиција више не долази, ред заводе исламисти. Са настанком чисто муслиманских четврти у европским градовима, почетно раздвајање културе од територије исламске дијаспоре окончано је.
Му­сли­ман­ски ими­гран­ти, да­нас о то­ме не мо­же би­ти озбиљ­ног спо­ра, пред­ста­вља­ју фак­тор де­ста­би­ли­за­ци­је на европ­ском кон­ти­нен­ту. Радикални муслимани доминирају животом исламске дијаспоре у западном свету до те мере да се глас умерених не чује. Тврдокорне организације контролишу већину џамија и исламских центара, листова и културних и добротворних организација. Новчано их помажу Иранци и нарочито Саудијци, главни финансијер и најекстремнијих група. Умерени, где их има, клоне се сукоба са лидерима заједнице.
Ангела Меркел објавила је прва како је мултикултурализам као пројект пропао, а онда су јој се истим тезама придружили и Ницолас Саркозy и Давид Камерон…. 

Босански рат пружио историјску прилику радикалном исламу да продре на Балкан у вријеме када је муслимански свет – предвођен Саудијском Арабијом и разним исламским терористичким организацијама, укључујући Ал Каиду – притекао у помоћ муслиманима.
На тај начин је успостављена џихадистичка оперативно-организациона инфраструктура.Вехабије и други радикални покрети на Балкану желе да направе властити територијални простор да би остварили циљеве и у исто време реализовали планове сачињене у Саудијској Арабији и на другим местима, а који позивају на исламизацију европских територија.
Вехабијске елементе можете наћи на Косову и Метохији, Црној Гори, као и у Новом Пазару, а њихово присуство забележено је и у Тетову, Скопљу, у јужним деловима Бугарске и неким деловима Албаније.
Што се тиче Европе, вехабије су већином концентрисане у Бечу,Минхену, Келну, Малмеу, Милану и малим градовима у Немачкој, Холандији и Италији.
На страни радикалних исламиста у Сирији, Авганистану, Ираку, Чеченији, Ингушетији и Дагестану бори се најмање 340 грађана БиХ, наводи се у Информацији о стању безбедности у БиХ парламентарне комисије за одбрану и безбедност….. 

У селу Делимеђе на Пештеру, општина Тутин, подигнута је џамија са исламским центром чија су два минарета висока по 77,5 метара, највиша на Балкану и Европи, а међу највишима и у свету….
Најзначајније логистичке базе исламског екстремизма су новоизграђене џамије и верске школе које финансирају исламске хуманитарне организације, а у којима се проповеда вехабизам, односно идеологија милитантног ислама. Пакистански метод врбовања и обуке терориста у џамијама преселио се у Албанију, на Космету, југ централне Србије, у Македонију и Црну Гору.
Џамија Таиба у Хамбургу је затворена,јер су њено мјесто користили исламски терористи,који су извели напад на САД 11 септембра 2001 године.
О ‘методама’ које се примјењују на муслиманској дјеци у џамијама и школама у Великој Британији, сведочи следећи видео: 

У Сарајеву уздиже се огромна џамија краља Фахда, а њена изградња коштала је 30 милиона долара. Саудијска влада је потрошила милионе на финансирање и изградњу џамија и верских образованих центара. Још злокобније, подржани од Саудијске Арабије, муслимански клерици почели су здушно да промовишу вехабизам, један нетолерантни и екстремни облик ислама.У памфлетима, књигама и проповедима, вехабије траже успостављање исламске државе, у којој ће и православни Срби и католички Хрвати морати да поштују шеријатско право.
Вахабизам се већ утврдио у БиХ као препознатљива религиозна, културна и социјална појава, прихватљива за део муслиманског становништва Босне и постаје једина европска земља где се радикални ислам укорењује, шири и слива са влашћу на значајној територији Федерације.Мустафа Церић, религиозни лидер муслимана БиХ, назвао је вахабите «чуварима бошњачке части». 

http://www.youtube.com/watch?v=krvCQbzPKiI

Година ужаса еврозоне

Незапосленост у 17 држава еврозоне износила је више од 17 одсто, што је највиша икада измерена вредност од постанка ове заједнице држава.

Финансијска и дужничка криза, оставиле су траг првенствено на пољу рада, пренео је Дојче Веле. ЕУ у 2013. години није учинила много на пољу сузбијања незапослености међу младима.

Ову годину многи аналитичари називају годином ужаса у погледу ситуације на тржишту рада у ЕУ.

Овим проблемом посебно су погођене земље на југу Европе као што су Португалија, Шпанија, Италија и Грчка.

Посланик грчког парламенти Константинос Карагкоунис је недавно оценио да је ситуација у његовој земљи у погледу незапослености једноставно катастрофална. “У Грчкој се дешава права хуманитарна катастрофа. Незапосленост је огромна, она износи око 27 посто, незапосленост међу младима је око 60 посто. Ово је за нас сасвим нова ситуација, али знам да је и у другим земљама слично. Шпанија има сличне проблеме”, изјавио је грчки политичар.

Према оцени председника Европске комисије Олија Рена, земље еврозоне би следће године полако требало да почну да излазе из кризе, а њихове привреде би требало да забележе понован раст. “Али, на тржишту рада ово побољшање за сада се неће примећивати”, додао је Рен. Број незапослених би и наредне године требало да остане на овогодишњем нивоу.

Многобројни састанци министара и шефова влада до сада нису уродили плодом када је реч о смањењу броја незапослених међу младима испод 25 година. “Овај проблем се не тиче само младих већ и њихових породица и родитеља. Друштво које има довољно средстава за спас валуте и финансијских институција, требало би да је у стању да младима пружи дугорочну и веродостојну шансу”, упозорио је председник Европског парламента, немачки политичар Мартин Шулц. Истраживање Европског завода за статистику, Евростатата упозорило је на опасност од сиромаштва у Европи која је драстично порасла.

Једна четвртина Европљана, око 125 милијона особа, погођена је сиромаштвом или јој оно прети. Шефови влада и држава еврозоне одлучили су да у борбу с незапосленошћу младих да уложе додатних шест милијарди евра, првенствено у додатна образовања и квалификације.

Али овај новац, како је планирано, добиће само оне регије где незапосленост младих износи 25 одсто, тако да се овај проблем решава само местимично.

Немачка канцеларка Ангела Меркел је на претходном састанку шефова влада и министара рада упутила апел земљама чланицама, са највећом стопом незапослености, да хитно уведу реформе на тржишту рада како би решиле своје проблеме. Наредни састанак на врху шефова влада и министара рада земаља чланица еврозоне с темом незапослености најављен је за крај марта следеће године.

Djubre

MILICIONER: Šta radiš to, Sava? 
SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje. 
MILICIONER: Držiš svinje? 
SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se. 
MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Sava. 
SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku. 
MILICIONER: Puno ih je. 
SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše. 
MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš djubre, pa se baš obradovao što te vidim. 
SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb? 
MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da predješ da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tudje djubre. 
SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je djubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci djubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci. 
MILICIONER: Djubre? 
SAVA: Bilo djubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije djubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo djubre. 
MILICIONER: Da... svega ima. 
SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede djubre u zaglavljenom lifrtu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti djubreta.

САД „помогле” Шешељу да добије рак

http://www.nspm.rs/prenosimo/seselj-finale.html  

1) Како од самог оснивања Трибунала америчка и британска обавештајна служба утичу на рад тужилаштва: „Двадесетдва функционера Пентагона и ЦИА са читавом опремом стигла (је) у тужилаштво да му помогну. Војни аналитичари, правници, у ствари, обавештајци, обављали су стратешке послове у Трибуналу све време служећи својим владама...” 
У два наврата сам одлазио у тај монструм тзв. суд као сведок одбране српским генералима (и осталима у том монтираном процесу) који су, по старом „добром”, српском обичају већ заборављени. 
Генерали који су војнички зауставили НАТО машинерију... здравље им је, ту негде као Шешељу, само, о томе, нема ко да пише...
Како све то изгледа да лицу места? 
Као када би сте '43. одлазили у штаб Гестапоа у Берлину и тамо се борили за људска права Јевреја, Срба, Руса, Цигана...
Не постоји у историји Српства већа срамота и понижење од испоручивања Хагу. И то нам нити Бог нити покољења никада неће опростити.
„Народ који поштује своје велике људе и сам је за поштовање”. Запитајмо се што нас нико не поштује!?

TАЈНЕ

TАЈНЕ КОЈЕ СЕ КРИЈУ ОД СРБА

Уласком у ЕУ 10 пута ће бити више странаца!
У Европи кроз историју постоји стална игра највећих. Та игра манифестирала се у чињеници да је западни/северни дио Европе одувек био оптерећен освајањем, одржавањем и прижељкивањем колонија.Према народима Средње, Источне и Југоисточне Европе њихова политика је одувек била прорачуната, подла, понижавајућа, преварантска, увек с великом дозом империјализма.
Данашњи колонијализам се није променио у својој суштини у односу на раније колонијализме, променио се само у форми.Садашња власт у Србији као и претходна заговара улазак у ЕУ,јер само они имају интерес да гурну Србију у још дубље ропство, и да се заједно са лажном опозицијом бесконачно одржава на власти.Народ се заносио наводним разликама између Ђинђића и Коштунице, Тадића и Николића… не примећује да су сви они спроводили и спроводе идентичну економску политику која нас је и довела довде где смо сада – до руба провалије. 

Европа данас, то није једна супериорна равнотежа, складна средина.То је једна тоталитарна, неуравнотежена средина,где су правила Европске уније направљена у складу са интересима капитала и интересима највећих и најмоћнијих. Нема заједничке политике која би промовисала интересе свих.Све се своди на експлоатацију слабијих земаља.ЕУ није створена зато да би радницима било боље, него зато да им се наметне ропски јарам у којем ће намицати огромне профите мултинационалним компанијама.
Једно од темељних начела ЕУ је слобода кретања људи, робе, услуга и капитала.Осврнимо се на слободу кретања људи.Та слобода укључује право уселити се неометано у сваку чланицу ЕУ, дакле и у Србију кад би она постала чланица.Када је Шпанија прије 14-ак година ушла у ЕУ, имала је 400.000 странаца. Данас их има пет и по милиона,док се у Пољску, након уласка у ЕУ, населило 160.000 Вијетнамаца.
Факт је, а што многи људи не знају, да ће сви грађани ЕУ, који промене пребивалиште, те се пријаве рецимо у Србији, аутоматски имати право гласа и да буду изабрани рецимо за градоначелника.Што се тиче слободе кретања капитала тај би несметан улазак страног капитала у Србију отворио врата распродаји националног богатства Србије белосвјетској мафији.Слободна трговина одговара ономе ко је најразвијенији.Никад обратно.Кад сте чули да мање развијене земље стигну високоразвијене? Никад. 

Капитал када дође у мање развијене земље,он дође да узме профит, да га себи однесе. Он уствари осиромашује мање развијене земље.Огроман део капитала који долази у неразвијена подручја јесте кредитни новац, који привреду и становништво гура у дужничко ропство .Улазак у Европску унију нашим суседима Мађарској, Бугарској и Румунији, као и државама из окружења као што је Словенија, није донео бољи живот. Када је реч о спољном дугу, најгоре је прошла Румунија, где је тај дуг са 18 милијарди долара, колико је износио пре уласка у ЕУ 2003. године, достигао невероватних 136 милијарди.
И мађарски дуг је порастао за 100 милијарди долара, па је са 42 милијарде долара 2003. године, порастао на чак 146 милијарди. У Бугарској се дуг повећао са 12 на 39 милијарди долара, а ни у Словенији није било боље. Ова некадашња чланица СФРЈ пре уласка у ЕУ дуговала је 11 милијарди, док је данас дуг скоро шест пута већи – 61 милијарда долара….Стопа незапослености у ЕУ је 10,9 посто, што је 4,1 посто више него прије почетка економске кризе 2008. године.Свака четврта млада особа у Европи је незапослена, а у Грчкој и Шпанији скоро свака друга
Ко мисли да је у осталим државама некада просперитетне и богате ЕУ ситуација много боља, тај није упознат са правим стањем ствари на терену. Једна од најтраженијих мајица на територији некадашње Источне Немачке носи натпис: „Вратите ми мој зид и сазидајте га бар два метара вишим”. Овакав натпис никога не треба да чуди, јер се наводна демократија у појединим европским државама извитоперила у најцрњу диктатуру.
ЕУ је организовала и специјалне полицијске јединице за брзу интервенцију. По природи ствари, полиција не интервенише у иностранству, па је свима било јасно да су ове снаге спремане да буду ангажоване једино на гушењу побуна – у самој ЕУ!У
ЕУ тобож нема корупције. То је лаж. Без корупције и криминала капитализам не може да постоји.Године 1999. цела Европска комисија је због корупције поднела оставку.Због пореских превара Европска унија сваке године изгуби 200 милијарди еура. Према студији Комисије која обухвата 26 од тренутних 28 чланица Уније, чак 193 милијарде еура измакле су пореским властима у 2011. Ти хоштаплери који нас уче шта је то демократија, шта је добро, а што је зло,до јуче су сијали смрт широм света. Истребили су целе цивилизације.За католичко – протестантски запад, источноевропске, православне нације јесу једно велико ништа, пука сировина која тек треба да буде прерађена у некакву карикатуру запада.
Сви злочини које је Европска унија,заједно са САД, починила приликом распада СФРЈ, протерујући Србе са њихових вековних огњишта, заборављају се да би се „ушло у Европу”. И сад, кад Брисел Шиптарима поклања Косово и Метохију, и даље се чују покличи: „Европа или смрт!”.Народ који не зна да није слободан радо ће служити диктатури….
Само Србија слободна од НАТО/ЕУ окупатора и њихових марионета, може сачувати народ, територију и будућност.….….. 

Деведесете године прошлог века избациле су на површину армију политичких ништарија, људи који су знали и желели само једно: да пљачкају и краду све што им је допало руку. По корумпираности и грамзивости били су страствени лопови, а по охолости и примитивизму истински идиоти. Колац су нам забили петооктобарци који су сви, и данас, на власти, њихови службеници на свим водећим местима у друштву и држави Србији. Вољом демонкратског олоша Србија је престала да буде држава и постала је зоолошки врт. ..
Један од продукта ЕУ је Хашки трибунал и Међународни суд правде у Стразбуру. Министар правде Србије Селаковић три пута је постављао исто питање председнику Хашког трибунала Марону – Ко је убио 1.700 и протерао 200.000 Срба са њихових вековних огњишта и порушио им домове?! Два пута је председник Марон избегао да одговори, а трећи пут му се насмејао у лице. 

ШВАЈЦАРСКА ВОЈСКА
Швајцарска није чланица Европске уније, нити еврозоне, швајцарска армија се због кризе у еврозони и бројних демонстрација против мера штедње припрема за могуће немире, пише бечки дневник „Стандард”.
И суд у Стразбуру није суд правде! Срби избегли из Хрватске, који су се обратили овом суду да реше своја имовинска питања у Хрватској, добијали су исте одговоре: њихови се захтеви одбијају и на решење се не могу више жалити ниједној институцији. Решења су написана на хрватском језику, а потписивао их је неки Хрват. То је та ЕУ која „нема алтернативу”!!!
Данас моћна Британија жели да напусти ту евро-бирократску киклопску творевину. Да је улазак у такву заједницу од неке користи, онда прагматични Швајцарци и вредни Норвежани ту прилику не би пропустили!
Шта ли тек чека нашу Србију ако пристане да јој разни Шулцеви и Фрицеви уређују живот на исти начин како су то хтели стаљинисти.Кандидатура за ЕУ и читава та фарса која се игра пред гладним и опљачканим грађанима, треба да послужи само томе да грађани не изађу на улицу и не сруше однарођени режим.Имамо ли решење?
Да, имамо, а то је да почнемо да живимо по својој памети, а не као малоумници по памети ЕУропске уније. Да имамо своје интересе, а не интересе ЕУропске уније. Да не будемо кретени који ће примењивати савете српских непријатеља, а које они у сопственим земљама никада не би ни у лудилу примењивали, јер би их у супротном њихови грађани обесили о прво дрво…..
Данас човечанство безнадежно иде у бездан, куда га вуку представници већ глобалне и светске елите; то више нису просто САД као посебна земља – то су представници финансијског глобалног капитала, светске финансијске олигархије, која у суштини данас чини светску владу, игноришући све законе демократије.У стратегији стварања новог светског поретка битно место имају Светска банка и Медјународни монетарни фонд. Ове две најмочније светске институције у сфери капитала добиле су такву снагу да битно утићу на глобална економска, па и политичка кретања у савременом свету. Без њиховог присуства и учешћа не може се више ни замислити скоро ни једна национална економија.Медјународни финансијски капитал увукао је у своју мрежу стотине земаља у свету, чинећи их зависним, политички послушним, несамосталним и често без свог стварног суверенитета…. 

Amerika

Amerika je haos. Svako za sebe. Ne postoje tzv. „safety nets” niti će ti iko pomoći da se snadjes u bilo cemu. Ovde se ocekuje da sam sve planiras od toga šta ćeš jesti (od pomije od burgera za 99c do organic hrane) pa do toga gde će ti i u kakvu skolu dete ići, kakvu ćeš imati penziju i sl. Ta strateska planiranja su nešto na šta nas covek nije navikao. Dalje, ovde je sramota kukati. Ako kukas za bilo šta u najboljem slučaju ti kažu da si sam kriv jer nisi radio dovoljno a u najgorem te samo proglase za looser-a i prestanu da budu u kontaktu sa tobom. Nas covek je navikao da kuka i da se samosazaljeva i da ocekuje od drugih da mu u tome prave drustvo. Ovde prolazi akcija.
Dolazak u usa je ogromna odluka, zivot je ovde potpuno drugaciji nego u evropi po socijalnim normama i sl. Ovde je apsolutno necuveno da dodjes kod nekoga a da se prethodno ne najavis. Takođe, ovde se ljudi ne druže po prostornoj blizini („komsije”) nego po klasnoj pripadnosti, rasi i novcu koji imaju. To je takođe teško shvatiti nekome ko je dosao iz jugoslavije/srbije.
Rodbinske veze skoro da ne postoje. Jedan brat može biti milioner a drugi beskucnik. Objasnjenje je da je svako imao svoju sansu, jedan iskoristio a drugi ne. Ovde kada se vidi beskucnik na ulici svi kažu „njegov problem” a čini mi se u vecini ostatka sveta se to smatra drustvenim problemom.
Razdaljine su ogromne. Biti jako blizu nekoga za često druzenje je sve do sat voznje. Biti blizu da se posecujete par puta godisnje je do na 2-3 sata avionom. U vecini delova amerike skoro ništa se ne može obaviti peske. Ne postoji „sidjem dole po hleb i mleko” nego se ide jednom nedeljno, vozi se 30-45 min do velike prodavnice u kojoj se kupi sve za nedelju dana. Sve ostalo je neracionalno gubljenje vremena i benzina.
Plate zadnjih nekoliko decenija (od skidanja sa zlatnog standarda) normalizovano idu dole. Ne prate inflaciju. U nekim strukama je od nedavno drasticno teze opstati zbog outsourcing-a (tu mislim i na moju struku). Outsourcuje se sve zivo, čak i pregledanje rentgenskih snimaka po bolnicama.
Amerika se po meni dobro opisuje u sledeće dve kratke teze:

1. Amerika = dobrovoljno ropstvo
2. Amerika = opportunity, not entitlement

ako si sposoban da pod robovlasnickim uslovima iskoristis opportunity (sansu) jer ti ništa nije samo po sebi dodeljeno (entitlement) onda će ti biti ok.
Ljudi se ovde druže po enklavama. Indijci sa svojima, kinezi sa svojima, ameri belci sa svojima. 99% kontakta između enklava se ostvaruje u poslovnom okruzenju gde su svi maksimalno politicki korektni ali nikad ne znaš šta stvarno misle o tebi. Pozvati nekog privatno a da radis sa istim je jako retko, jedino ako se izuzetno uklapate. Ali znaj da ti to ne kupuje nikakve poene kod njega na poslu i da će te lako otpustiti ili iskritikovati pred svima ma kako se privatno druzili. Neko to zove „egalitarian meritocracy”. Svi smo isti i vredimo iskljucivo onoliko koliko doprinosimo na radnom mestu.
Ljudi su ovde commodity. Potrosna roba. Covek ovde ne vredi ništa. Ako nestanes, sutra na poslu će te zameniti jedan od 100000 indijaca, kineza... Ogromna razlika u odnosu na manje zemlje gde je svaka jedinka dragocena jer je ljudi te nacije malo. Ovde ne postoji nacija. Državljanstvo se definise potpuno drugacije i apstraktnije. Deca se ne cene. Ako imaš decu to ti je greška za karijeru (pogotovu ako si zensko) a natalitet će već nadoknaditi stranci. Pa pogledaj samo koliko ih salju u ratove.
Kada smo kod toga, ova zemlja je stalno u ratu. Drustvo i industrijski kompleks je projektovan tako još u drugom svetskom ratu i nikada se nije promenio. Ova zemlja mora da ratuje da bi funkcionisala. Ova zemlja ratuje od drugog svetskog rata neprekidno. Sve to utice na psihu, televiziju, način izvestavanja, filmove koji se snimaju...
Pojam predsednika ovde je smesan. Predsednik sluzi da bi sklonio paznju sa prave vlasti. Trenutno je to obama jer je narod hteo nešto novo, nešto sveze. Nebitno. Bilo ko da je isto će biti ponasanje amerike sve dok se ne desi neka korenita revolucija. Obama je obecao povlacenje trupa a evo salje 30000 novih u avganistan. To je samo jedan primer.
Pojam demokratije ovde je smesan. U početku se ljudi izaberu nekim procesom u kome uglavnom pobedi onaj koji ima najviše novca. Onda kada taj ode u washington, prestaje svaka veza istog sa glasackim telom i preuzimaju ga lobisti koji mu daju novac da bi on u senatu ili kongresu glasao onako kako oni hoće. Zbog toga je teško ista fundamentalno promeniti ovde kroz sistem i zato je amerika jako politicki stabilna. Demokrate i republikanci su nedavno opisani kao wwf wrestlers -- tuku se u ringu ali van ringa idu zajedno na pice. Svi oni u principu samo hoće da iskoriste mandat da dobiju sto vise para za partiju od lobista i da izgrade ime kako bi kasnije mogli da naplacuju public speeches (klinton recimo trazi $40000 po govoru, ostali manje ali to je ono kada vidite da neki bivši politicar drzi govor novoj generaciji yale mba graduates, oni od toga žive posle i dobro naplacuju).
Besplatno i „osnovno” zdravstveno osiguranje ne postoji. Jedno sto postoji je zakon po kome er (urgentna) mora da te dovede u „stabilno stanje” (da ne detaljisem ovde). Da bi bio osiguran moras da radis u firmi koja ti pruza ucesce u njenom zdravstvenom programu (ili da si penzioner, da ne ulazim u detalje). Ako je to osiguranje loše, ne možeš da doplatis za bolje. Možeš samo da odbijes to i da onda kao pojedinac platis iz svog dzepa. Međutim, na taj način ga je mnogo teze dobiti jer odbijaju i za najmanju bolest („precondition” sto može biti i obična alergija na polen ili upala pluca koju si imao kao dete). Dakle, osiguranje je tu da osigura zdrave i da odbije bolesne. Takođe često ne priznaju odluke lekara i odbijaju da plate i ako si osiguran (njihov „komitet lekara” može da kaže da je tvoj lekar bespotrebno nešto uradio). Zdravstvena osiguravajuca drustva su organizacije „for profit”. Dakle, njima je cilj da zarade pare a ne da si ti zdrav. To, kao sto rekoh, postizu osiguravanjem zdravih, neosiguravanjem bolesnih i odbijanjem zahteva za placanje. Pogledati film sicko. Kada menjas osiguranje u svojoj reziji, traže ti 7 zadnjih godina sve sto si radio sa lekarima i da napises svuda gde si bio i od čega si se lecio. Spiskovi preconditions su nekad i po stotine stranica veliki.
Opresija je ovde velika. Ovde možeš da izadjes na ulicu i pljujes predsednika ali na poslu ne smes da zucnes svom sefcicu ni malo. I ne samo ti nego se svi tako ponasaju. Kako se sve bazira na poslu (zdravstveno, skola tvog deteta, otplacivanje kuce) svi su stravicno uplaseni na radnim mestima i ne smeju da kažu ništa sto stvarno misle a sto je u suprotnostima mišljenju firme i neposrednih sefova. Uporediti to sa situacijom u staroj jugoslaviji gde je bilo obrnuto: Mogao si da pljujes sefa i firmu koliko si hteo i nisi mogao dobiti otkaz ali zato nisi smeo ništa javno protiv tita i partije. Po meni je to isto s... Zato u usa retko imate bilo kakve velike demonstracije ili incidente a da nisu na rasnom osnovu (kada se crnci pobune i sl.). Ova sica po berkliju što se desava i sl. To je smesno obzirom koliko je velika ova zemlja. U beogradskim demonstracijama svojevremeno je ucestvovalo maltene 10% stanovnistva srbije npr.
Ovo su loše stvari koje su uopstene i zajednicke za sve ljude ovde. Kako je moguće onda da iko ovde dolazi i ostaje? Pre svega, ovde je odlično indijcima i kinezima koji ovde, vecina njih, prvi put vide civilizaciju. Slično i sa latinosima. što se nas tiče, razlog sto je dosta naših ljudi ipak naslo sebe ovde su dobre stvari kojih ima u americi. O dobrim stvarima ne mogu uopsteno da pricam jer su specificne za svakog coveka (a glupo mi je da se ja hvalim ovde ličnim primerom -- ocigledno sam još uvek u usa jer mi je dobro i pored svega sto sam napisao). Ali je jasno da ih mora biti dosta i da moraju biti dosta jake da bi prevagnule u odnosu na ove loše stvari. Međutim, ljudima treba malo da bi bili srećni. Ko ima ok posao, porodicu i putuje jednom godisnje u srbiju na odmor taj je uglavnom srećan a o ovim gore stvarima i ne razmišlja…

Napasaju stoku na srpskom groblju u Bitolju

GROBOVI srpskih ratnika nisu samo belezi stradanja i slave. Oni bi trebalo da budu putokaz potomcima. Sveta mesta i lekcija generacijama... Trajao je... i trajao monolog Dragiše Strahinjića, predsednika Srpsko - makedonskog društva SRMA, dok smo zajedno putovali prema srpskom vojničkom groblju na periferiji Bitolja. 

Bilo je rano jutro, dan uoči velikog pravoslavnog praznika, Svetog Nikole. Na grobovima civila, ispod vojničkih, narod je palio sveće za smiraj duša upokojenih. Iznad, gde su stari srpski spomenici, kosturnica ratnika, trobojke na metalnim krstovima - nikog! Nikog, osim nas.
- Dolazi, tek poneko, ali retko - kaže Strahinjić. - A mi, iz Saveza, svakog dana, po jedan od nas dođe da obiđe groblje.
Je li to dovoljno?
Zastajemo ispred otvorene kapije i betonskog luka koji povezuje njene dve strane. Na ovom luku samo dve reči: Vojničko groblje! Ne piše da je ovo groblje i - srpsko.
- Eto i to je naša nesreća - odgovara na neupućeno pitanje Dragiša. - Kako ga je obeležio kralj Aleksandar da bi se dodvorio Slovencima i Hrvatima u zajedničkoj državi koju je stvarao, tako su i obnovitelji ostavili.
Na padini, između šume i glavnog puta, na metalnim krstovima samo trobojke. I samo brojevi. Imena nema. Redni broj stradalih ratnika zaustavljen na - 1321. Iznad je kosturnica u kojoj je, od Bitolja prema Kajmakčalanu (prostor Mariova), prikupljeno 4.400 stradalnika za srpsku slobodu u čuvenoj Gorničevskoj bici, jednoj od najznačajnijih za proboj Solunskog fronta. U ovoj kosturnici je i deo ratnika stradalih u Balkanskim ratovima.
- Svi su se borili za slobodu, pa im je i mesto u zajedničkoj kosturnici - čujemo.
Levo od kusturnice su spomenici od kamena podignuti borcima koji su vojevali za slobodu te jeseni, 1916. godine. Izvojevali su je, ali posle nisu dugo poživeli.
Razaznajemo na izbledelim epitafima datum ukopa - 1922. godina. Tada su ovde sahranjeni Stanoje Nikolić, sanitetski poručnik Prvog pešadijskog puka srpske vojske, i Aćim Aćimović, načelnik. Fotografije oficira srpske kraljevske vojske su razbijene.
- To je učinjeno u poslednjoj deceniji, kada je u Makedoniji počelo da kuva sa ekstremnim Albancima - govori Strahinjić. - A gde su im potomci da postave nove fotografije? Seobe su bile stalne. I tokom Drugog rata i posle, kao i danas. Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda, što bi rekao Crnjanski. Sudbina naša.
Na krstovima zapažamo boje jugoslovenske trobojke. Postavljene su kada je i ovo groblje obnovljeno, 1998. 

- Na krstovima su boje, simbol vremena obnove - govori Dragiša. - A stari ratnici su ginuli za Srbiju. Mislim da barem zaslužuju boje njihove zastave. Srbije.
Uz groblje su kuće, štale i ovčarnici porodice Nijazi. Domaćinstvo ovih Albanaca, kolskom stazom kroz groblje, vezano je sa glavnim putem.
- Staza mu je ostavljena kada je groblje obnovljeno. I on tu prečicu koristi - slušamo priču. - Ali je nesreća što on u groblje pušta i stada na ispašu. Ko mu šta može? Dobio je put, vidite, traktor može da prođe. Ali je ovde pravo pitanje - njegova namera. Zar nije civilizacijsko načelo da se tuđi grobovi poštuju. Mi ćemo to pitanje postaviti Gradskoj upravi Bitolja.
Uz domaćinstvo Albanca, desno, uz samo groblje, već duže vreme je zoološki vrt. Iz njega se sve otpadne vode slivaju prema groblju.
- Da ne bude zabune: niko nema ništa protiv ni ove albanske porodice ni životinja u zoološkom vrtu - kaže naš domaćin. - Ovde je reč o pojavi: zašto baš tu?! Za Srbe u Bitolju, nas u Svesrpskom savezu, ovo je više nego uvredljivo.
Dragiša Strahinjić je, kaže, predsednik Udruženja SRMA odnedavno. U deceniji koja je prethodila njegovom imenovanju, tragao je za neobeleženim srpskim humkama od Bitolja do vrhova Kajmakčalana. Tragao za humkama srpske tragedije i slave. Popisivao ih i slikao. U njegovoj dokumentaciji je više od 90 grobalja, spomen-česmi, zapisa...
- Odavde do Kajmakčalana, procenjuje se da je od osam do deset hiljada grobova srpskih ratnika - podseća Strahinjić. - Oni nemaju nikakvih belega. Na našu žalost i zajedničku nesreću, stanje koje sam zatekao nedostojno je stradanja i slave srpskih ratnika za slobodu. O tome sam pisao i našoj ambasadi. Govorio u Beogradu. Još nema odgovora. 

- U TRAGANJU za neobeleženim i zapuštenim humkama za sada nam pomažu samo entuzijasti iz Srbije - ogorčen je Strahinjić. - Najpre su to ljudi iz Udruženja potomaka ratnih dobrovoljaca od 1912. do 1918. godine. S njima i planinarsko društvo „Kopaonik”. Zajedno, tako, tumaramo Kajmakčalanom i Nidžom, obeležavamo gde god nađemo kakav grob, ograđujemo groblja. Izgleda da je samo njima jasno da je na ovom prostoru, pa i na prostoru čitave Makedonije, Srba više pod zemljom nego živih. 

Srbija 2013. kao Nemacka 1933?

Kada je Adolf 1933. dosao na vlast, nije momentalno preuzeo sve njene poluge. To se desilo tek posle smrti predsednika Hindenburga avgusta 1934, kada je Adolf postao apsolutni diktator. Njegova popularnost na vlasti nezadrzivo je rasla. 

U jednoj drugoj zemlji, 80 godina kasnije, izvesni Alek nastavlja ovim utabanim stopama. 2013, jedna po jedna, padaju poluge vlasti, a 2014 biće godina kada će Alekova vlast postati - apsolutna.
Adolf je imao ljubavnicu, Evu Braun, koju je krio od naroda. Posle niza neobičnih i incestuoznih afera, koje su dovele do samoubistva njegove necake, Adolf je stupio u, od javnosti tajnu, vezu sa Evom. Niko nije smeo o tome da piše, a oni koji nisu postovali direktivu i koji su se zamerali diktatoru, najpre bi dobili posetu od ljudi u koznim mantilima, ponekad i sa bezbol palicama, da bi kasnije zavrsili u konclogorima (Dahau je otvoren prvobitno upravo za one koji su bili politicki protivnici diktatora).
Aleks takođe ima ljubavnice o kojima javnost ne zna ništa. Iako je bio ozenjen, Aleks je živeo u nesrecnom braku sa starijom bivšom novinarkom patriotskih novina, koja je s njim zatrudnela. No, od nedavno se pronose glasine u javnosti da se Aleks ponovo ozenio.
Ima li istine u ovim glasinama? To je možda manje važno od cinjenice da ni jedan medij nije danima objavio pricu (izuzetak je casopis Vreme, koji se bavi upravo ovom neverovatnom cutnjom), makar i kao komentar o glasini. Takođe, popularni radio program razgibavanje (kvazi-satiricni jutarnji program, vulgarno-politicke posalice u stilu ineksovaca) je pominjao Vucica, posle čega je skinut sa kanala B92. Ovakav nivo cenzure i autocenzure karakteristican je za strahovladu i diktaturu. Paradoksalno, za vreme Milosevica stampa je bila daleko slobodnija (sve dok upravo Vucic nije doneo notorni zakon o informisanju, kada je ubijen i Slavko Curuvija).
Diktatorske sklonosti mladjanog Aleka, koji je upravo u istim godinama kada je i Hitler dosao na vlast, tek ćemo imati prilike da iskusimo u narodnom periodu. Jedina razlika između Aleka i Adolfa je u tome, sto je Adolf bio narodni vodja (odveo je svoj narod istina u propast), a Alek je - kvisling. Ali kvisling koji upravo radi za reinkarnaciju treceg Rajha, srbozderacku EU.

KOMGRAP PRODAT, STEČAJ SUMNJIV, RADNICI NA ULICI, DOBITNICI ZADOVOLJNI

Bivši direktor BIA, Rade Bulatović i bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, Darko Matijašević bili su članovi upravnog odbora HK Komgrap, firme koja je dovedena na prosjački štap, potom je kriminalno privatizovana, a danas se nalazi u sumnjivom stečaju.

Holding Korporacija “Komgrap” A.D. Beograd (Komgrap) osnovano je 1945. godine kao Komunalno građevinsko preduzeće grada Beograda. Sredinom osamdesetih godina bili su jedna od najvećih građevinskih kompanija Istočne Evrope.

Prema urbanoj legendi, Komgrap je posedovao toliko vozila i građevinskih mašina, da kada bi ih poređali jednu do druge kolona bi bila od Beograda do Splita. U stvarnosti mašine ove firme su bile uposlene na gradilištima u Istočnoj Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Zambiji, Poljskoj i u svim republikama bivše SFRJ.

Sankcije Saveta Bezbednosti UN, satrle su poslove ove firme u inostranstvu, dok jeraspad Titove Jugoslavije desetak narednih godina onemogućio slobodno raspolaganje imovinom ove firme u bivšim republikama.

Imovina Komgrapa i jedanaest zavisnih firmi koje su činile holding je pred privatizacijuJuna 2007. godine procenjena na 130.000.000 evra. Nakon procene firma je u sumnjivom tenderskom postupku prodata za 4.300.000 evra firmi “Integral inžinjering” iz Laktaša u Republici Srpskoj (Integral).

Integral je vlasništvo biznismena Slobodana Stankovića iz Republike Srpske. Stanković je preuzeo i obavezu da osim novca koji je platio za Kongrap u tu firmu investira i 4,3 miliona evra. Danas se Komgrap nalazi u stečaju, a 4,3 miliona svežeg kapitala u firmu nikada nije stiglo.

-Petog oktobra predsednik Vlade Srbije, Zoran Đinđić je saopštio je da privatizacija mora da se sprovede, dok poreklo kapitala nije bitno, priča predsednik sindikata Nezavisnost Komgrap-Makiš, Radovan Stoković.

Stoković kaže da su ove reči motivisale rukovodstvo Komgrapa da započnu sa štetnim ugovorima, otuđenjem imovine i drugim malverzacijama.

-Malverzacije našeg rukovodstva su dovele toga da je Komgrap polako počeo da gubi imovinu, poslove, kvalitetne radnike i kredibilitet, priča Stoković.

On kaže da je firma sistematski uništavana iznutra, ali da je i pored sve pljačke u jednom trenutku raspolagala novčanom masom od 150.000.000 (sto pedeset miliona).

-Sto pedeset miliona zdrave novčane mase prebačeno je na firmu „Daka” u Kosovskoj Mitrovici čiji je vlasnik Idriz Šija, priča Stoković. Istovremeno je imovina Komgrapa, stavljana pod hipoteku dok je novac od kreditnih partija podeljen razno raznim firmama po Srbiji.

Na računu su zadržavali tek koliko je potrebno za dnevnu likvidnost. Radnicima su retko isplaćivane zarade, pa su u trenutku kada su se odlučili da podnesu tužbu zbog ne isplaćenih zarada od Komgrapa potraživali 134 plate!

Od petog oktobra pa do stečaja Komgrapa u Upravnom odboru i menadžmentu ove firme rado su sedeli ljudi povezani sa policijsko bezbednosnim strukturama, slabije poznati političari i ljudi osumnjičeni za malverzacije u privredi.

Neka od imena koja su prošla kroz upravni odbor i menadžment Komgrapa su:

Bivši Direktor BIA, Rade Bulatović. Bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske Darko Matijašević, bivši zamenik generala Radovana Stojičića Badže Miodrag Zec,javnosti su manje poznati ali ne i manje uticajni komgrapovci, Draško Pašić, Biljana Todorović, Aleksandar Milutinović, Bojan Radovanović.

Svima njima bile su interesantne lukrativne nekretnine koja se nalaze u vlasništvu Komgrapa među kojima su najpoznatije: upravna zgrada od 5000 metara kvadratnih u Beogradu na Terazijama broj 4. Na toj lokaciji kvadratni metar poslovnog prostora prodavan je i za 5.000 evra po metru kvadratnom, tako da je vrednost samo te jedne zgrade dvadeset pet miliona evra!

U strogom centru Beograda gde se nekretnine prodaju po paprenim cenama Komgrap poseduje i zgradu na uglu Kosovske ulice i ulice Majke Jevrosime površine 4.000 metarakvadratnih (20.000.000 evra)

Za ove nekretnine bio je izuzetno zainteresovan bivši direktor BIA, Rade Bulatović, dok je sedeo u Upravnom odboru Komgrapa.

Na Banovom Brdu Komgrap raspolaže sa 5000 m2 na Šumadijskom trgu, u Makišu imaju plac od osam hektara na kome je proizvodna hala od 300m2, poslovni prostor u Kijevu od 1000m2.

Posle petog oktobra, a pre privatizacije firma je posedovala 2000 stanova u raznim delovima Beograda, kojih danas više nema u knjigovodstvenom stanju.

U Obrenovcu pored Beograda, nalazi se plac Komgrap transporta koji sada pod sumnjivim okolnostima koristi firma Banbus. U ovom mestu Komgrap poseduje i fabričku halu ciglane koja zauzima 3000m2, nalazište gline koja je korišćena za proizvodnju cigle i desetine hektara zemlje u Mislođinu. U Sokobanji u vlasništvu Komgrapa bio je hotel Zdravljak sa više stotina ležajeva. Mnogo imobilija Kongrap poseduje i u bivšim republikama SFRJ.

Kongrap je imao i veliku pokretnu imovinu širom planete.

Veliki deo te imovine ilegalno je preknjižen na druge firme povezane sa nekim ljudima iz menadžmenta i novim vlasnicima.

-U Ukrajini, samo na jednom gradilištu imali 40 velikih dizalica, koje jednog trenutka više nisu bile u knjigovodstvenom stanju, priča Stoković. Koji tvrdi da je u Ukrajini opljačkano mnogo Kongrapove imovine. Interesantno je istaći da je bivši šef BIA i bivši član upravnog odbora Kongrapa, Rade Bulatović otišao za ambasadora Ambasadora baš u Ukrajinu!

Od Stokovića pokušavamo da saznamo više o tome ko je šta prisvojio od Komgrapove imovine. On nam kaže:

-Znamo da je Imobilija na uglu ulica Kosovska i Majke Jevrosime preknjižena na ćerke vlasnika Integrala, Stankovića, koji je u krajnje sumnjivoj privatizaciji postao zvaničan vlasnik Komgrapa.

Stoković priča da je prilikom formiranja tenderske dokumentacije za prodaju Komgrapaveliki deo imovine sakriven u papirima. Potom je kaže formirana tenderska ponuda od strane firme „BS-konsalting”, koja je tu ponudu opet pripremala saradnji sa firmom „Ces mekon”, poznatoj po tome što je u njoj ima vlasnički udeo bivši predsenik Vlade Mirko Cvetković.

-Agencija za Privatizaciju je prihvatila tendersku ponudu kako su je pripremili „BS-konsalting” i „Ces Mekon”.

Zanemarili su činjenicu da su ugledni ekonomisti istu firmu procenili na 130 miliona evra i to bez uvida u vlasnički kapital u inostranstvu. Tender je raspisan i Komgrap je zajedno sa jedanaest zavisnih preduzeća prodat za 4,3 miliona evra.

Stanković vlasnik Integrala iz Laktaša tako je postao i vlasnik Komgrapa, priča Stoković i kaže, da je Stanković umesto da investira 4,3 miliona evra, bez ikakvih odluka, a po nalogu „Upravnog odbora” Komgrapa odmah isekao mašine ogromne vrednosti u svim halama u fabrici „Komgrap Makiš” i iste prodao kao staro gvožđe.

-Mašine su bile u radno ispravnom stanju, neke su vredele i više miliona evra. Prodate su uz obećanje da će tim novcem izmiriti zaostale obaveze prema zaposlenima. Imovina je prodata obaveze prema zaposlenima nisu izmirene, priča Stoković i kaže da je trenutno ne moguće precizno odrediti ko je razgrabio šta od imovine Komgrapa, pošto je firma otišla u stečaj.

Načina na koji je Komgrap otišao u stečaj je krajnje čudan i otvara pitanje ko je šta hteo da prikrije takvim stečajem.

-Kada su razgrabili imovinu, izbacili radnike na ulicu, od 14.000 zaposlenih u firmi je radilo još samo 14 radnika, odlučili su da proglase stečaj. Našli su radnika kome su dugovali 7.500 evra plata i doprinosa. Draško Pašić iz menadžmenta mu je dao 2.000.000 dinara neophodnih za kotizaciju i pokretanje stečajnog postupka. Nakon te uplate, sud je pristao da po osnovu duga od 7.500 evra pokrene stečaj nad „Holding kompanijom Komgrap“, priča Stoković i kaže da je stečajni sudija Marica Đukić donela rešenje na kome piše krajnje čudna rečenica: „Nikakva pravna radnja ne može poništiti rešenje o stečaju!”.

Ovom rečenicom, sudija je praktično rekla da će Holding koji još uvek poseduje nekretnine vredne više desetine miliona evra, morati da ostane u stečaju zbog duga od 7,5 hiljada evra!

-Ipak čini se da je nakon poslednje održane rasprave u sudu i sudiji Đukić postalo jasno koliko je takva rečenica besmislena, kaže Stoković.

Sa druge strane, u senci beogradskog stečaja, imovina Komgrapa u bivšim republikam SFRJ se ubrzano rasprodaje i prenosi na pravna lica ljudi koji su bili povezani sa poslovanjem ove firme.

Bivši menadžeri Komgrapa Darko Matijašević, Draško Pašić i Biljana Totodorović već su uspešno odvojili banjalučku podružnicu Komgrapa. Počelo je izdvajanje zavisne firmeKomgrap mont u Podgorici i Komgrapa u Zagrebu, dok Komgrap Budva posluje nezavisno iako je na papiru, vlasništvo Komgrap Holdinga iz Beograda.

KAKO SMO ZAUZELI ALBANSKE TERITORIJE ILI UDŽBENIK ZA 2. RAZRED SREDNJE ŠKOLE

Svojevremeno sam pisao o skandaloznom udžbeniku za šesti razred osnovne škole, u kojem se tvrdi da su Albanci, kao potomci Ilira, starosedeoci Balkana i da su Srbi doseljavanjem na ove prostore zauzeli albanske teritorije. U tom udžbeniku se između ostalog govori o makedonskom narodu, koji je postojao još u vreme doseljavanja, srpskim pretenzijama na susedne zemlje i o tome da su većina velikaša (Jugovići, Toplica, Kosančić) koje spominje narodno predanje izmišljeni. Problem sa pomenutim udžbenikom je u tome da ga je finansirala država kroz Zavod za udžbenike, da se samim tim koristi u obrazovanju dece i da se tim neistorijskim činjenicama preoblikuje srpska svest i legitimišu teritorijalne pretenzije Albanaca na srpske teritorije.

Međutim, u udžbeniku za drugi razred gimnazije se otišlo još dalje, te se istovremeno i navodi i ne navodi da su Albanci Iliri, ali se nedvosmisleno tvrdi da su starosedeoci. Prvo se iznosi tvrdnja da su Albanci bili starosedeoci pod tim imenom i da su ih Srbi zatekli pri dolasku na Balkan. Naime, u uvodu odeljka Doseljavanje Slovena na Balkan kaže se da,„sklapajući različite plemenske saveze, Južni Sloveni trajno su naselili Balkansko poluostrvo tokom 6. i 7. veka. Tu su zatekli starosedelačko stanovništvo – Grke, Romane, Arbanase i Vlahe“. Dakle, prema ovoj iznesenoj tvrdnji, ispada da su Albanci (Arbanasi) oduvek pod narodnim imenom bili prisutni na Balkanu, a da su Srbi naselili njihove teritorije, i tu se nikakvi Iliri ne pominju. Međutim, samo par stranica kasnije, navodi se da „u planinskim predelima oko Drača i današnje Albanije zadržali su se Arbanasi, potomci delimično romanizovanih Ilira. Oni su vodili prevashodno stočarski način života. Etničku posebnost su održali i tako što su zadržali svoj arhaičan jezik. Deo Slovena koji je došao u krajeve koje su naseljivali Arbanasi primio je, usled jačeg uticaja njihov jezik, njihove običaje i način života“.

Na ovom mestu, tvrdi se da su Albanci zapravo poreklom Iliri, što korespondira sa tvrdnjom iznetom u udžbeniku za 6. razred osnovne škole i čini se da je prepisano iz jedne njegove ranije verzije. Stoga bi bilo dobro da se Šuica i Majranović-Dušanić prvo dogovore pre pisanja udžbenika o istorijskim činjenicama pre nego što ih stave na papir, a još je gore ukoliko se jedno od njih nije dogovorilo samo sa sobom, pa je iznelo dve suprotne tvrdnje koje se slažu samo u jednoj političkoj, a ne istorijskoj kvalifikaciji o Albancima kao starosedeocima.

SLEPI ZA ISTORIJSKE DOKAZE

Već sam pisao o argumentima koji opovrgavaju tezu o starosedelačkom poreklu Albanaca i ostaje nejasno zašto je albanska propaganda školsko štivo za obrazovanje srpske dece. Međutim, nastavak ove tvrdnje iznete u udžbeniku je frapantiji, i on govori o arhaičnom jeziku Albanaca i njihovom uticaju na došljake – Slovene a zaboravlja se da Albanci do 1908. godine nisu imali ni svoje pismo i da na Balkanu nema njihovih kulturnih spomenika, već srpskih, koji se svakodnevno ruše i zatiru, što je često odlika kulture koja je na nižem stepenu istorijskog razvojau kontekstu istorijskog trajanja.

Kao što sam u kritici udžbenika za osnovnu školu napominjao, odavno je utvrđeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački lingvista akademik prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860–1930) dokazao da Albanci nisu Iliri. Ovo je jedan od njegovih dvanaest čuvenih argumenata koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutovani (pa i usvojeni) od svih svetskih priznatih istraživača. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, lingvista, istoričara i akademika, kao što su akademik prof. dr. Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu,Fatos Ljubonja i puno drugih. Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od kvazinaučnih teorija, nastavljaju da tvrde da su poreklom Iliri. Time su preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana škole, pa sve do “naučnih” studija i disertacija.

Kada se već deca uče ovakvim stvarima, valjalo bi im bar izneti suprotne teorije o dolasku Albanaca na Balkan. Na primer, Đorđe Janković sa stručno- naučnog skupa o poreklu Albanaca kaže da je „za sada skoro nemoguće proučavati prošlost Albanaca arheološkim metodama, jer gotovo da nema takvih podataka o njima. To nije neobično, zato što su današnji Albanci mešavina različitih etničkih komponenti, odnosno različitih kultura. Oni koji su dali ime ovoj novoj naciji zabeleženi su prvi put tek u 11. stoleću, pod etnonimima Albani i Arbani (Ferjančić, 1988). Oni su bili doseljeni stočari i zato su arheološki teško prepoznatljivi – nisu poznati po trajnim naseljima ni zanatskoj proizvodnji; trebalo bi tražiti njihova groblja u planinskim predelima. Stočari ranijih epoha, kao Hunobugari ili ugarsko pleme, nisu zabeleženi po sopstvenoj grnčarskoj proizvodnji, koja je najčešći arheološki nalaz u naseljima, već po grobljima i grobnom inventaru, kojima se mogu pratiti njihove seobe izvan matičnog prostora. Pisani izvori i jezik ukazuju na raznorodno poreklo albanskih plemena, među kojima ishodište najznačajnijih Arbana (Šiptara) i Mirdita – Mardaita treba tražiti u prednjoj Aziji, od Kavkaza do Sirije. Za sada postoji samo jedan arheološki nalaz na području Albanije, koji odudara od opštih slovenskih osobina jugoistočne Evrope i upućuje na azijsko poreklo... Od 1945. počinje propaganda da su i Metohija i Kosovo bile ilirske oblasti, prema tome i albanske, jer je pod okriljem fašističkih sila, Italije i Nemačke, prvi put oblikovana Velika Albanija. Tada je već propagandno bio utvrđen stav da su Albanci potomci Ilira. Zato je jezgro Ilira traženo samo u severnoj Albaniji i Crnoj Gori, uprkos tome što je arheološka nauka i tog doba i naših dana raspolagala dokazima da se matično ilirsko područje nalazi na dinarskom prostoru. Usledile su rasprave o Dardaniji, koja se u rimsko doba prostirala u današnjoj južnoj Srbiji i severnom delu Republike Makedonije; da bi se dobio prostor za današnje Kosovare, u Dardaniju je uključena i Metohija, a Dardanci su proglašeni za Ilire. Staro Hvosno, današnja Metohija, od Albanaca prozvana Dukađin, geografski je povezana sa zapadom, sa jadranskim slivom, a ne sa crnomorskim slivom, kao Kosovo. Geografski i arheološki apsurdno, iz propagandno političkih razloga, dve različite stare kulturno istorijske oblasti su povezane u jednu. Deo Dalmacije je pripojen Dardaniji, koja je nekada bila u sastavu rimske Gornje Mezije (a ona je obuhvatala ceo sliv Morave), ne bi li se Kosovari, kao navodni potomci Ilira, istorijski utemeljili na tuđoj zemlji. Proglašavanje novonastalih Kosovara od Albanaca naseljenih na Kosovo u dvadesetom stoleću, za potomke Dardanaca, ima dugoročan cilj“.

ALBANCI VRAĆAJU SVOJE

Bilo kako bilo, valja se setiti da obrazovanje dece i ove udžbenike mi, kao građani ove zemlje, finansiramo. Dakle, mi plaćamo stranu propagandu koja našoj deci kvaziistorijski i kvazinaučno objašnjava kako su potomci došljaka koji su uzurpirali starosedelačke zemlje. I onda se, razume se, sam nameće zaključak da staroseoci Albanci ne otimaju srpske zemlje, već vraćaju svoje nazad. Verujem da će nas ova fenomenalna politika obrazovanja daleko odvesti. Ovaj udžbenik boluje od još nekoliko nesrećnih tvrdnji koje se izdaju za istorijske činjenice, te se tako kaže da „kao posledica različitih istorijskih procesa i novonastalih etno-političkih okolnosti na Balkanu, tokom 20. veka definisan status nacije stekli su i Makedonci, Crnogorci, Muslimani i Bošnjaci“.

Prvo, ne ulazeći u pitanje započinjanja procesa konstruisanja novih nacija iz srpske nacije nakon 1945. godine, treba reći da su u pitanju bili politički procesi, a, drugo, teško da su tada stekli definisan status nacije. Treće, molio bih pisce udžbenika da mi objasne koja je to muslimanska, a koja bošnjačka nacija, i gde žive pripadnici ove dve nacije? Kad smo već kod toga, mogli bi da pojasne po čemu se razlikuju? Konotacija ovakvih „činjenica“ u udžbeniku je uvek dnevnopolitička, te se tako navodi da se „za vreme dukljanskog kralja Bodina Bosna nalazila u sastavu njegove države. Već početkom 12. veka ona se osamostaljuje i njena istočna granica se uspostavlja na srednjem toku reke Drine. Na čelu Bosne nalazio se ban... Posle njegove smrti 1180. godine, bosanski ban Kulin priznaje Ugarsku kao svog sizerena, ali veštom politikom završava društvene i verske osobenosti koje su u Bosni postojale“.

To potenciranje na istorijskom kontinuitetu Bosne kao države koja neguje društvene i verske osobenosti je toliko dnevnopolitička da o njoj zaista ne vredi trošiti reči. U svakom slučaju, siguran sam da ćemo ovim tempom usvojiti i crnogorske teorije o postanku nacije, te će naši unuci vremenom učiti da su crnogorci potomci staroseoca Balkana. Sa tom propagandom se odavno počelo, a ako ne verujete, obratite pažnju na sledeće navode: „Istoričari su utvrdili da preci današnjih Crnogoraca nijesu Srbi, već stari dukljanski Sloveni etnički pomiješani sa balkanskim starośediocima. Stvaranje srpske nacije u Crnoj Gori počelo je tek u 19. vijeku, kao posljedica djelovanja Sima Milutinovića Sarajlije, kao i propagandno-špijunske djelatnosti predviđene Načertanijem, tajnim programom ‘spoljne i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine’. Do 19. stoljeća pojam ‘Srbin’ je za stare Crnogorce označavao isključivo pravoslavca i nije se odnosio na etničku pripadnost, kao ni nazivi ‘Latinin’ i ‘Turčin’ za katolike i muslimane (viđeti odgovor na pitanje br. 4). Naziv ‘Srbin’ je tek s Petrom II Petrovićem Njegošem u Crnoj Gori počeo dobijati nacionalno značenje. Njegošev učitelj u ranoj mladosti bio je pjesnik Sima Milutinović Sarajlija, velikosrpski nacionalista i špijun, pod čijim je snažnim uticajem Njegošu nametnuto uvjerenje da su Crnogorci dio srpskoga naroda. Ova zabluda je masovno prenijeta Crnogorcima preko Gorskoga vijenca i u njemu stvorene ideologije kosovskoga mita“.

Da. Pretpostavljam da su i tada starosedeoci crnogorci pisali i govorili (ś). Ove idiotarije i šovinističke propagandne delatnosti u vidu pamfleta nisu problem sve dok ostaju na nivou pamfleta. Problem je kada postanu zvanična naučna istina koja onda, na nekakav volšeban način, nađe put upravo do srpskih škola. Prava tragedija u svemu ovome je što mi finansiramo ovo propagandno trovanje naše dece, ovu ideološko-dnevnopolitičku zloupotrebu koja se ponavlja i u osnovnoj i u srednjoj školi. Nemojte samo da se čudite stavovima ovako obrazovane dece kada jednom porastu. Uostalom, kad već govorimo o poreklu, što ne objasniše deci etničko poreklo albanskog heroja Skenderbega?

Srbija se priprema za bankrot

Srpska vlada u dubokoj tajnosti priprema se za mogući scenario proglašavanja takozvane eksterne nelikvidnosti zemlje ili narodski rečeno - bankrota.
Gole i bose ne spasava ni sniženje: Svakodnevica u Beogradu 
Prema saznanjima „Vesti” iz dobro obaveštenih izvora, upravo je dolazak Dominika Stros Kana za savetnika srpske vlade, između ostalog, upriličen i zbog toga što bi njegovo iskustvo i autoritet u svetu finansijskih institucija moglo da pomogne Srbiji ukoliko se nađe u situaciji da mora da proglasi bankrot. 
Od prvog dana vladini činovnici i ministri govore o tome kako će Stros Kan pomoći u „prepakivanju” dugova zemlje. 
U Vladi Srbije se potajno nadaju nekoj vrsti blažeg „grčkog scenarija” u kojem će država u jednom trenutku tokom 2014. godine objaviti poveriocima da ne može da plaća obaveze, posle čega se u Vladi nadaju sazivanju sastanka poverilaca i dužnika. 
- Na toj konferenciji Vlada bi očekivala da se manji deo duga otpiše, najveći reprogramira, ali bi deo zajmova poverioci prodali na tržištu dugova - kaže izvor „Vesti”. 

Samo za hleb i mleko: Prosečni potrošač u Srbiji 
Ono što Vlada gubi iz vida jeste da bi novi poverioci koji otkupe dug došli u Srbiju i na ime nenaplativog duga zaposeli određene kompanije, resurse, prava na eksploataciju i slično. Jednostavno rečeno, ispostaviće se da je Srbija već potrošila novac od budućih prisilnih privatizacija. 
- Kada bih kao procenitelj pogledao sa strane Srbiju kao dužnika, ja bih rekao da ti ljudi ne planiraju da vraćaju svoje dugove - kaže ekonomista Vladimir Gligorov i navodi da je ekonomska politika srpske vlade zapravo propala u startu, ako ju je uopšte i imala. 
Međutim, Gligorov upozorava da bi scenario bankrota bio za Vladu Srbije komplikovaniji nego što ministri misle, jer bi se neminovno tu umešao Međunarodni monetarni fond, klubovi poverilaca, a došlo bi do sloma unutrašnjeg tržišta koje je ionako slabo. 
- Vladajuća Srpska napredna stranka mora da računa da sa 40 odsto popularnosti sada još i može nešto da učini, ali i da bi scenario sloma mogao da dođe sa prepolovljenom popularnošću, a onda to generiše duboku ekonomsku, a time i socijalnu krizu sa nesagledivim posledicama - upozorava Gligorov. 

Propalo u startu: Vladimir Gligorov 
U Evropi je od 2008. već dolazilo do sloma spoljne likvidnosti država i to u Portugalu, Irskoj, Kipru, a najdramatičniji primer je onaj iz Grčke 2011. godine. U sva četiri slučaja zemlje su imale Evropsku uniju iza sebe kao pojas za spasavanje, na šta Srbija ne može da računa. 
Stoga, Srbiji se smeši pre scenario Argentine, koja je između 1998. i 2000. godine doživela ekonomski slom i pad ekonomije za 28 odsto. 
Podsetimo, budžet Srbije za 2014. predvideo je zaduživanje za još 5,7 milijardi evra, dok će čak tri milijarde otići na vraćanje skupljih starijih dugova. 
- Prvi znak bankrotstva je kada država krene da uzima zajmove da bi vraćala druge dugove, a pri tom obim novopozajmljenog novca mora biti veći od starog duga - kaže ekonomista Milan Kovačević. 
Ova spirala rasta je opasna i u takvim okolnostima nije pitanje „da li” već „kada” će doći do ekonomskog sloma. Računi za decenijsku lošu tranziciju, korupciju i kriminalizovano društvo, konačno stižu na naplatu. 

Propast državnih banaka 
Samo u 2012. godini poreski obveznici su debelo platili slom tri državne banke koje su po političkoj liniji delile kredite za koje su znale da ih zajmoprimci nikad neće vratiti, baš kao što je to činjeno u vreme Slobodana Miloševića i šest velikih banaka koje su likvidirane 2001. 
Prvo je pod led otišla Agrobanka koja je građane koštala 150 miliona evra. Zatim joj se pridružila Razvojna banka Vojvodine (bivša Metals banka) sa još 150 miliona na teret građana i konačno Privredna banka Beograd sa 100 miliona evra duga. Tome treba dodati i nenaplativih milijardu evra koje je politički dodelio Fond za razvoj i ko zna koliko stotina miliona evra koje su prošle kroz agenciju za promociju izvoza SIEPA. 

Šeik i Južni tok 
U Vladi Srbije se nadaju da bi direktne strane investicije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (Mubadala centar za čipove, proizvodnja aviodelova, poljoprivredni fond Al Dahra) i Rusije (Južni tok) mogli da spasu zemlju od sloma. Međutim, čak i da sve te investicije stignu, iskustvo Fijata pokazuje da se na prve rezultate obično čeka godinama. Da li će šeik i Rusi zaista doneti spas Srbiji dovoljno brzo, ostaje da se vidi, ali se Vlada uveliko sprema i za drugi scenario. 

Građani dužni pet milijardi evra 
Građani Srbije su se za poslednjih sedam godina duplo više zadužili i sada bankama svako duguje po 740 evra, ili nešto manje od dve prosečne plate. 
Prema poslednjim podacima, za keš kredite duguju 188 milijardi dinara, za potrošačke 27 milijardi, stambene 335 milijardi, a za refinansirajuće 28 milijardi dinara. 
Prema podacima Udruženja banaka Srbije, ukupan dug građana za sve kredite je oko pet milijardi evra. Od tog iznosa oko deset odsto banke ne mogu da naplate. 

Došlo vreme za naplatu dugova 
Svaki građanin je 2006. godine bankama dugovao 334 evra, a 2007. godine čak 504 evra, što je bio i najveći rast u proteklih sedam godina. Sa nastupanjem krize zaduženost je nastavila da raste do 733 evra u 2011. godini. Od tada je došlo do porasta za samo osam evra. Ako se uporedimo sa susedima, iza nas je samo Makedonija sa 500 evra po glavi stanovnika, a daleko ispred je Hrvatska sa 4.000 evra. Zaduženost građana Evropske unije je oko 13.000 evra. 
Banke sve teže odobravaju nove zajmove, a građani uglavnom refinansiraju postojeće obaveze, odnosno produžavaju rokove otplate, uzimaju grejs period. Dok su poslednjih godina stambeni zajmovi bili najtraženiji, u 2013. godini taj primat su preužele keš pozajmice. Za prvih devet meseci ove godine gotovinski krediti su uvećani za 20 milijardi dinara. Kraj godine, međutim, dočekali smo sa stagnacijom i padom svih kredita za građane. 
Tag Srbija Bankrot Brankrotiranje Novac Privreda Proizvodnja Dug Zaduženost Vladimir Gligorov Dominik Stros Kan Vlada Srbije

Велика пљачка на коридору 11 или право лице азербејџанских инвестиција

У земљама са режимима инсталираним вољом страног фактора, која је одевена у форму лажних избора, парламент се претвара у обичну машинерију за доношење закона. Тиме законодавни орган од стварног контролора извршне власти, постаје мртви псеудодемократски украс једног цезаристичког система владавине који је својствен сваком марионетском режиму. Медији, као други неопходни контролор извршне власти од стране бирача, под марионетским режимима се преображавају у контролисани унисони хор за гушење сваке јавне дебате, с једне стране, а с друге стране за изградњу виртуелне популистичко-демагошке представе о просперитетности и снази колонијалне управе. Процесу претварања свесних и одговорних бирача једне независне државе у развлашћене и безвољне колонијалне робове избрисаног идентитета, претходи дуготрајна културна и економска окупација земље.

Када се склопе све ове коцкице у слагалици - окупација националних држава од стране глобалне корпоративне олигархије, добијамо слику Србије с почетка XXI века у којој марионетски режими, поред осталог, у форми међудржавних споразума, а по препоруци западне плутократије, закључују читав низ штетних уговора. Ови уговори једну привидно суверену државу доводе у политички и економски вазалан положај. Мук медија и стручне јавности у земљи девалвираних кадровских и материјалних потенцијала повећава бахатост и безобзирност странаца, а код домаћих колонијалних управљача потпуно брише било какву свест о могућој правној и политичкој одговорности.

Пример једног таквог погубног међународног уговора је Споразум о зајму који је 2. фебруара 2012. године потписан (а потом 29. 2. и ратификован по хитном поступку у Народној скупштини Републике Србије) између Владе Србије, као зајмопримца, и Владе Азербејџана, као зајмодавца. Овим Споразумом Азербејџан је Србији одобрио зајам у износу од 300 000 000 евра, са каматном стопом од 4% на годишњем нивоу и роком отплате од 15 година.1)

Реч је о зајму намењеном искључиво за изградњу деонице пута од Љига до Прељине, која представља део ауто-пута Е-763, односно коридора 11, (познатог и под називом „Јужни Јадран”), у укупној дужини од 40 километара. Почетна процена укупне вредности ове инвестиције на коридору 11 износила је 308 000 000 евра и Влада Србије се као зајмопримац обавезала „да финансира било који такав износ који прелази 300 000 000 евра, како би се обезбедило правилно и правовремено извршење Уговора о изградњи” (2.1.2). Влада Азербејџана као зајмодавац може обуставити исплату било које транше зајма ако се не увери да постоји ваљан доказ да су средства која су нужна за реализацију Уговора о изградњи, а превазилазе износ зајма, доступна зајмопримцу, односно Влади Србије (3.4.h).

Међутим, држава Србија ни у једном тренутку неће располагати средствима зајма која ће враћати у следећих 15 година, јер Влада Азербејџана поједине рате зајма непосредно уплаћује извођачу радова, а за извођача је по Споразуму одређена азербејџанска компанија „Азвирт” (4.4). Сагласно томе, са „Азвиртом” је предузеће „Коридори Србије” у име Републике Србије, 7. 4. 2012. године, закључило Уговор о изградњи бр. 1439/12. Влада Азербејџана је Споразумом о зајму резервисала за себе право да задржи сваку исплату дела зајма уколико није задовољна финансијским документима на основу којих врши исплату (3.4.1.b), као што није у обавези да прихвати услове плаћања предвиђене Уговором о изградњи (4.10). То значи да је републичко предузеће „Коридори Србије” оваквим међудржавним Споразумом стављено у позицију да приликом уговарања цене радова мора да прихвате било коју понуду „Азвирта”, јер у супротном Влада Азербејџана може привремено обуставити исплату зајма или услед наступања околности „неиспуњења обавеза” (12.1.7) може пре времена доспелости да захтева исплату свих рата зајма и свих камата (12.2).

Овакав неоколонијални Споразум о зајму који је закључила марионетска влада „жутих”, уз подршку криптомуџахедина Љајића и муфтије Јусуфспахића, своју праву цену исказује под садашњим велеиздајничким режимом „Првог” и његове пронатовске агентуре.2)Користећи се недодирљивом позицијом привилеговане уговорне стране, „Азвирт” је најпре извршио деобу посла, па је сагласно обавези из Споразума (до 49% радова) српским подизвођачима препустио грађевински најзахтевнији и финансијски најризичнији део радова - земљане радове на изградњи тзв. доњег строја пута. Скупи, а технички једноставнији радови на изградњи горњег строја пута, који пре свега обухватају уграђивање каменог тампона и асфалтирање, „Азвирт” је резервисао за себе. Ови радови и из неких додатних разлога азербејџанској компанији обезбеђују екстра профит. Користећи одредбу Споразума о бесцаринском преносу робе и средстава за потребе изградње деонице коридора 11 (2.1.5), „Азвирт” је подигао сопствену асфалтну базу која производи асфалт на основу јефтиног битумена добијеног од азербејџанске нафте. Други неопходан елемента за добијање асфалта, уситњени камени агрегат, Азвирт обезбеђује преко закупљене сепарације „Таково”, одакле истовремено повлачи и камени агрегат који се као тампон уграђује пре асфалтирања.3) И док се овакво економски исплативо затварање технолошке целине може оценити као пословна умешност, обрачунавање цене од 35 евра по кубном метру каменог агрегата, колико „Азвирт” фактурише предузећу „Коридори Србије”, не представља ништа друго до пљачку пара пореских обвезника Србије, јер се просечна тржишна цена каменог агрегата креће око 21 евра по кубном метру.

Међутим, није фактурисање цена које далеко превазилазе тржишне једини извор ехтра профита који „Азвирт” убире у натовској колонији Србији; други извор се наслања на клаузулу Споразума о зајму по којој извођач, „Азвирт”, ни на једну трансакцију неће плаћати ПДВ или неко друго фискално давање предвиђено законима Републике Србије (10.1.18). Прецизније, зајмодавац (Влада Азербејџана) је Споразумом изричито уговорио да се „средства зајма неће користити за плаћање ПДВ-а за продају добара и услуга и увоз добара и услуга, трошкове царинских и других дажбина, пореза и других намета који настану у вези са извршењем или применом Пројекта од стране Извођача или Подизвођача”(2.1.4). Сходно томе „Азвирт” не само да приликом градње коридора 11 користи неоцарињену нафту из Азербејџана, већ присиљава српске подизвођаче да код њега купују такву неоцарињену нафту по тржишној цени, али се „Азвирту” при том не обрачунава ПДВ! Када се израчуна износ овакво стеченог екстра профита азербејџанске компаније, који за буџет Србије представља изгубљену добит, онда цена азербејџанског зајма умногоме превазилази износ од 4% камате годишње.

Тако су два марионетска режима омогућила једној страној компанији, пореклом из државе којом управља влада која је по „укусу” западне плутократије, да под видом инвестиционог зајма брутално опљачка буџет Републике Србије, односно испражњене џепове њених грађана. Демагошка и селективна борба против против корупције коју у виду медијског каламбура води натовски Елиот Нес – Први, неће се наравно ни дотаћи пљачке државе Србије коју врши привилегована страна компанији. Тачније, „Први” ће фирми НАТО миљеника из Закавказја пружити сву неопходну помоћ и заштиту при реализацији пљачке на коридору 11.

Споразум о зајму између Србије и Азербејџана у својим одредбама не оставља ни најмању недоумицу да је реч о послу који има изразито геополитичку позадину и да је као такав претходно одобрен од стране заједничких западних ментора владе из Београда и владе из Бакуа.Тако у тачки 10.1.27. Споразума зајмопримац гарантује да ће „бити члан, са добром репутацијом, ММФ, Светске банке, Међународне финансијске корпорације, Међународног удружења за развој, Међународне банке за обнову и развој” и још неких других организација глобалне финансијске плутократије. Уколико би Србија престала да буде члан неке од наведених организација или када не би могла да користи средства ових организација, то би се по тачки 12.1.13. Споразума о зајму квалификовало као околност која представља „случај неиспуњавања обавеза”, што би аутоматски довело до доспећа свих заосталих рата и камата. Такође, Споразумом се Србија обавезала да део зајма којим извођач исплаћује српске подизвођаче „не буде коришћен за набавку материјала од било ког лица или из земље са којом Република Азербејџан нема дипломатске односе и/или са којом је Република Азербејџан у међународном сукобу (11.1.15)”.

Једном речју, мада је Споразум о зајму за изградњу коридора 11 штетан по економске и политичке интересе Србије и у пракси резултира невиђеном пљачком буџета Србије, „Азвирт” је за марионетски српски режим пожељан инвеститор само зато што долази из земље која је амерички сателит. Зато се по оној народној - држ’ те вука, а лисица месо једе – и диже повика на „Гаспром” и „Јужни ток”, да би се сакрила пљачка Србије у режији западних и прозападних тзв. инвеститора. Нек’ је и црни ђаво, само да није Рус - главни је мото у економској политици марионетског београдског режима кога оличава „Први”. 

Текст Закона о потврђивању Споразума о зајму на

               

http://www.parlament.gov.rs/akti/doneti-zakoni/u-sazivu-od-11-juna-2008.1526.html

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1078778/Ugovor+za+autoput+ka+Jadranu.html

http://www.highway.rs/organizacija/sertifikacionotelo/Registar%20izdatih%20sertifikata.pdf

фото

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=04&dd=10&nav_id=599120

Welcome to Srbija

Welcome to Srbija, gde murija ubija,
gde nema pravde ni za lek i samo Bog je sudija.

Gde sve ima svoju cenu, al' nema ništa u postenju,
umesto da se igraju -- klinci se „iglaju” u venu.

Gde uzori su lopovi, dileri, pevacice,
klinke ne porastu, a već su postale ...acice.

Dok mlecni još se klimaju, na mobilni se snimaju,
ortacima iz skole u WC-u kako sipuju.

Posle se pitate zašto nemamo decu,
a ja pitam Boga da li pamti nasu adresu.

Ceo zivot na cekicu, slusam istu pesmu,
33 godine kad se okrenem, gde sua

Neki kažu meni: Sacekaj još malo pa da krene,
promene su proces za koje potrebno je vreme,
idi kuci pisi rime, ne razumes ti te teme,

pusti da nas vode, pametniji od tebe.
A ja im kažem: Izdajnici palite od mene,

slusajte dobro sada ovo saopštenje,
oformili smo frakcije, ekipe su spremne,

kao „Bader Majnhof” ima sve da vas spsujem.
Spreman kao „Hamas” repetiram kalas,

k'o „Novembar” ja te vrebam dok ne postanes moj talac.
Kao Apis, „Crna ruka”, za prevrate sam znalac,
k'o Beogradski sindikat držim cvrsto pravac.

Ovo je pitanje zivota i smrti,
i ove reke krvi pustili ste prvi.
Sateran u cosak ja nemam izbor drugi,
svestan sam da gubim, ali biće vasih žrtvi.

Ovo je pitanje zivota i smrti,
i ove reke krvi pustili ste prvi.
Odgovor je teror ne bi li me čuli,
preziveti neću, ali biće vasih žrtvi.

Sve ste nam uzeli i cast i dostojanstvo,
pa šta nije jasno kada sutra neko s' maskom,
do zuba u oruzju, neki očajnik u gradskom,
da cuje se glasno, digne sve u vazduh.

Gazite po nama, gazite i mrtve,
ne gledate nazad, samo pare da se vrte.
Dok ugledni gradjani seku kila gudre,
radnici u sudnici seku sebi prste.

Nekad je znacilo kad neko ima skolu,
sad hiljade takvih visi na birou,
gledaju u solju kad će sljaku da zabodu,

dok vi gledate u ponude da zabodete bolju.
Rasprodajete državu, sibicarite lovu,
pustate stoku da jedni druge kolju,
ne prljate ruke, to nije za gospodu,
ubijate Srbiju bez otiska na pistolju.

Dok vi okrecete glavu od muke i bede,
držite medije koji mogu sve da srede,
narod strajkuje gladju, jer nema šta da jede,
pre će umreti glasno, nego tiho da izblede.

Od metroa u Tokiju, do voza u Bombaju,
po svaku cenu da za nasu borbu znaju,
zivot je jeftin kada izbor ti ne daju,
zato naplaticemo kozu da poruke traju!

Opet je zasrala banda, vi i vasa strahovlada,
opet je znak Sindikata na nebu iznad grada.

Stolica na vrata, zaglavljena kvaka,
preko usta traka, da te pitam nešto sada:
Je l' ovo napredak vrste, novo deljenje pravde,
jedni gube, drugi grabe, jači jedu slabea

Gledam barabe ove naše kako igraju na karte,
terorizam, virus, kriza, plase da zataskaju sranje.
U facu nam se smeju, loze k'o dileju.

rešenje ili greškaa Nemam vise ni dilemu.
Jutros izljubio sam ženu, u skolu odveo sam decu,
da žive u boljem sistemu, ja ću da umrem za ideju.

Od malih nogu sam u cosku, od zida dalje ne mogu,
u zivotu k'o u rovu, na ulicu izneo sam borbu.
U skupstinskom holu držim zolju i bombu,
odajte poslednju postu diskretnom heroju.

Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem zelju,
Ostajte mi zdravi, verni nasem htenju.
I kad umrem za istinu, ispunite moju volju,
poljubite za mene neku Srbiju bolju! 

За једног Несрба 100 Срба заборављамо

Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве разврстава на подобне и неподобне. 

Нема идеологије, политике, програма, чија би важност оправдала пуцање у тело детета, жене, старца. Тако нешто у коначној изведби увек доживи пораз. Војска која убија децу може да добије рат, али увек, без изузетка, изгуби мир. Пре или касније.
У овдашњим ратовима деведесетих поновљене су неке од најстрашнијих сцена из великог убијања у Другом светском рату. У овом случају реч је о Косову. Међу онима који су на том простору починили злочине било је и Срба. И ту нема оправдања. Онај ко, са српском тробојком на капи, може да повуче обарач и саспе десет метака у тело жене или детета нема ништа са Милошем, Степом, Путником, Мишићем…
Он је њихова негација, он је срамота Србије и Срба. Србија се таквих одрекла у тужилаштвима и судовима, у јавности и у медијима. Јесу ли други на овај начин „сахранили” своје злочинце?
Београд је, пре неко вече, отворио једну од својих културних институција – Културни центар Београда – и ту, у срцу града, инсталирао реплику дневне собе албанске породице Богујевци, са Косова и Метохије, страдале од стране српске паравојне групе „Шкорпиони”, марта 1999. године. Језив злочин. Преживело је троје малишана. Данас су то одрасли људи, држављани Велике Британије. Њих троје су аутори изложбе; затражили су и добили могућност да Србима, у њиховом главном граду, представе породичну трагедију.
За тај злочин српска држава осудила је извршиоце. Ено их у затвору и на потерницама. Изложбу је отворио Ивица Дачић. Снажна порука присуством, велики простор за тумачење. Већи део српске јавности држи да је ова изложба, уз све поштовање за мртве, ипак провокација, указивање на Србе као једине злочинце. Изложба је, поновићу, постављена у Културном центру Београда. На страну питање шта оваква поставка има са културом.
Машински инжењер Драган Церовић био је, до бомбардовања Србије од стране НАТО, у систему Електропривреде Србије, са радним местом на Косову. Свестан да Срби заборављају брже него што памте, 2001. године, заједно са Драганом Пешићем, најпре је направио публикацију, а онда и изложбу фотографија са темом страдања радника електропривредних предузећа на Косову и Метохији. Убијено их је 50, киднаповано 27, у огромној већини Срба, али и Албанаца и Муслимана који су Србију доживљавали као своју државу.
Драган је изложбу, можда нећете веровати, најпре понудио Културном центру Београда. Одбили су након неколико минута разговора, нису хтели ни да га саслушају.
Овогодишњи Октобарски салон отворен је дебатом „Живи логор смрти”, заснованом на идеји да се у исту раван ставе немачки концентрациони логор на Сајмишту, у време Другог светског рата, и логор у Омарској код Приједора, из рата насталог распадом Југославије. Први су држали нацисти, други Срби, у првом је убијено (укључујући околне локације) 32.000 Срба и 8.000 Јевреја. Како се то стратиште може довести у исту раван са Омарском знају, изгледа, само ови из Културног центра Београда. Наиме, они су организатори и Октобарског салона.
Нема сврхе да се питате да ли је у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Право питање је ко Културном центру Београда даје снагу да жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?