Neko vas je zaje*ao, Hajduk nije vaš klub!

Hrvatski novinar i pisac Boris Dežulović održao je navijačima Hajduka, Torcidi, čas o istoriji splitskog kluba i ustaštvu, inspirisan nedavnim ustaškim klicanjima "Za dom spremni" koja su se, zajedno sa navijačima zagrebačkog Dinama, ponovila i ovog vikenda na tamošnjem derbiju.

U tekstu koje je objavio "Jutarnji list", Dežulović je na vrlo detaljan način pojasnio da ustaški pozdravi nemaju nikakvu vezu sa anti-fašističkom istorijom Hajduka. Naravno, u svom stilu. Evo tog "časa iz istorije", ekavicom i našim rečima prilagođenog za ovdašnje čitaoce, naročito one mlađe:

==============================

 "Bila je poslednja sreda te zime, dva dana pred proleće, i bio je vatromet za kraj: Frane Matošić je uvalio het-trik, a brat mu Jozo dodao jedan za ukupnih 9:0 protiv gradskog rivala Splita. Hajduk je tako uverljivo, sa četrnaest pobeda i jednim jedinim porazom, osvojio titulu prvaka Banovine Hrvatske.

 'Beli' su opet bili moćni, spremni da sa braćom Matošić, Sobotkom, Kacijanom, Radovnikovićem i Kokezom nakon punih dvanaest godina vrate titulu prvaka Jugoslavije u Split: kao prvi u Hrvatskoj, zajedno s drugoplasiranim i trećeplasiranim, zagrebačkim klubovima Građanskim i Konkordijom, plasirao se u završnicu prvenstva Kraljevine i nestrpljivo iščekivao prvi susret doigravanja protiv slovenskog prvaka NK Ljubljane.

 Do te utakmice, međutim, nikad nije došlo.

 Već sledećeg utorka u Beogradu je potpisan ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, usledio je državni udar, pa nemačka invazija. Onda je 10. aprila Slavko Kvaternik u Zagrebu proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku, a pet nedelja kasnije Ante Pavelić je u Rimu potpisao darovnicu kojom Benitu Musoliniju prepušta Dalmaciju i gotovo sva dalmatinska ostrva. Malo ko je više mislio na fudbal.

 Gradski derbi te srede, 19. marta 1941., ispao je tako poslednja zvanična utakmica oba splitska kluba. Uprava RNK Split u znak protesta zbog okupacije uskoro je raspustila klub, a Hajduk je odigrao još par prijateljskih utakmica s Kaštelanima - pripremajući se za četvrtfinale hrvatskog kupa protiv Konkordije - pre nego što su italijanske vlasti donele uredbu da svi klubovi moraju nastaviti rad pod okriljem Fašističke partije. Uprava i igrači to su, naravno, odbili. Tako je toga leta rasformiran i Hajduk.

Soćieta Kalčo Spalato
U avgustu će gotovo cela ekipa Splita pristupiti Prvom splitskom partizanskom odredu i skončati pred ustaškim streljačkim strojem u Ruduši kraj Sinja. U partizane će uskoro otići i dobar deo igrača i članova uprave Hajduka, koji je glatko odbio poslednju ponudu Italijana, onu koja se ne odbija: da nastupe u prvoj italijanskoj ligi. Umesto Hajduka, Italijani su tako osnovali fantomski Soćieta Kalčo Spalato, a stadion kraj Plinare po Dučeovom sinu nazvan je Kampo Sportivo Bruno Musolini.

 Dve godine kasnije, nakon kapitulacije Italije, i ustaške su vlasti zapele da obnove Hajduk i priključe ga prvenstvu NDH, ali je i njihov pokušaj neslavno propao: za obnovu kluba nisu uspeli naći i privoleti nijednog jedinog člana Hajduka. Održana su u to vreme čak i dva turnira, uz učestvovanje Građanskog, Konkordije i HAŠK-a, sa kojih je sav prihod bio namenjen obnovi Hajduka. Nogometni savez NDH dodao je dvadeset hiljada kuna, Građanski komplet dresova, ali nisu ih imali kome dati.

 Klub je na kraju ipak obnovljen, na svetoga Duju, 7. maja 1944., ali na ostrvu Visu. Obnovljen je kao Hrvatski sportski klub Hajduk, da bi vrlo brzo kao ekipa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije - Hajduk NOVJ - s Visa krenuo u svoje prvenstvo, u posve jedinstvenu i najneobičniju sportsku avanturu Drugog svetskog rata. U sledećih godinu i po dana Hajduk će proputovati trideset hiljada kilometara, kroz sedam država na tri kontinenta, odigravši devedeset utakmica. Pobedivši, uzgred, u sedamdeset četiri.

Epska utakmica 1944.
Vrhunac je bila epska utakmica 23. septembra 1944. protiv vojne reprezentacije Velike Britanije, odigrana u Bariju pred više od četrdeset hiljada gledalacaa: bio je to uopšte najveći sportski događaj u ratnoj Europi.

 Vojna selekcija Britanije imala je jaku ekipu, nije to uopšte bila zajebancija: igrao je Brajan Džon iz Arsenala, koji je harao predratnom engleskom ligom, bili su tu i Džejms Merfi iz VBA, viceprvaka Engleske, Endi Biti i Tom Fini iz tada moćnog Prestona, Džim Rad iz Mančester sitija i čuveni Sten Kulis, legenda Vulverhemptona, po kome se i danas zove tribina stadiona Vulvsa. Kulis se proslavio u maju 1938., na poslednjoj predratnoj utakmici Engleske, u onoj čuvenoj pobedi nad Nemačkom 6:3 usred Berlina, pred stotinu i pet hiljada gledalaca i kancelarom Adolfom Hitlerom u počasnoj loži. Kulis je zapamćen kao heroj te pobede, iako uopšte nije igrao: udaljen je iz tima još u svlačionici, jer je jedini od igrača odbio naređenje britanske vlade da, negujući englesko-nemačke diplomatske odnose, pozdravi ložu i Firera uzdignutom desnicom.

Nacističke kite
'Beli' su se tako u Bariju upisali na fudbalsku kartu Evrope, tamo gde su već bili upisani Real, Barselona, Milan, Inter, Juventus, Bajern, Olimpik Marsej, Ajaks i drugi velikani. Nijedan od tih klubova, međutim, nije napravio ono što je napravio Hajduk: nijedan nije odbio igrati po pravilima nove, nacističke Evrope.

 Niti je Barselona odbila igrati špansku ligu kad joj je generalisimus Frančesko Franko zabranio katalonski jezik i katalonske boje na grbu, preteći igračima smrću ako ne puste finale kupa Realu sa deset razlike, niti je bogami proleterski milanski Inter odbio igrati italijansku ligu kad mu je Duče promenio slavno ime i krstio ga Soćieta Sportiva Ambrosijana. Nije veliki Bajern odbio igrati čudovišnu Hitlerovu Gauligu kad mu je legendarni trener Kurt Landojer, koji im je doneo prvu titulu u istoriji, kao Jevrejin deportovan u Dahau, niti je Šalke 04 imao problem s povlasticama kad - kao “simbol Nove Nemačke”, pred kojim su umirali od straha svi klubovi Trećeg Rajha - nije izgubio nijednu jedinu utakmicu od 1935. do 1943. Nije veliki Ajaks odbio igrati u okupiranoj Holandiji, niti se veliki Olimpik u poniženoj Francuskoj pridružio pokretu otpora: u maju 1945., na poslednjoj utakmici velike ratne turneje, titulom počasnog kluba Slobodne Francuske general Umblo je tako u ime Šarla de Gola odlikovao mali, ali zajebani Hajduk iz Splita.

 Olimpik, Ajaks, Inter, Bajern ili Barselona dupe bi dali za takvu biografiju: da im danas, sedamdeset godina kasnije, u istoriji kluba piše kako su početkom Drugog svetskog rata odbili igrati Generalisimusove, Dučeove, Firerove ili nekakve smešne kvislinške lige, da su se umesto toga pridružili pokretu otpora i orali ledine severne Afrike i oslobođene Evrope, igrajući sami svoj Kup evropskih prvaka dok ostali velikani dudlaju kite svojih nacističkih sponzora.

Belmondo kao Matošić
Stajali bi danas pred njihovim stadionima spomenici toj neobičnoj, ponosnoj ekipi, iscijeđenoj ratom, malarijom i morskim olujama, snimili bi o njima odavno već celu kinematografiju patetičnih filmova, mladi Žan Pol Belmondo glumio bi Franosu Matošića, a navijači bi o godišnjicama tih istorijskih datuma organizovali veličanstvene koreografije zajebavajući se s Hitlerom i njegovim poglavnicima.

Hajduk i njegovi navijači, međutim, nisu ti.

Uklanjanje zvezde
Kad je pre pet godina gospodin Pjer Burso, predsjednik Uprave velike francuske banke Sosijete Ženeral, vlasnika Splitske banke, u svečanom salonu poljudskog stadiona potpisao sponzorski ugovor s Hajdukom vredan dva miliona evra, domaćini su ga odveli u uobičajeni obilazak trofejne sale, hvaleći se vitrinama punim velikih pehara, plaketa i medalja. Pristojni monsinjor Burso kurtoazno se divio Hajdukovim titulama, sve dok u uglu dvorane nije zaprepašten opazio neobičnu neku staru plaketu s potpisom Šarla de Gola. Znatiželjnom gostu domaćini su ispričali istoriju tog suvenira iz Drugog svetskog rata, a on je ostao potpuno zaprepašten. “Da ste mi ovo pokazali pre potpisivanja ugovora”, rekao je, prema urbanoj legendi, gospodin Burso, “dobili biste mnogo više od dva miliona!”.

 Iz nekog znatiželjnim gostima neobjašnjivog razloga, naime, Hajduk se - baš kao, uostalom, i ostatak Hrvatske - te epizode iz svoje stogodišnje biografije stidi. Iz nekog nepoznatog razloga, Hajduk se - baš kao i ostatak Hrvatske - odriče svoje jedine evropske titule.

 Sedamdesetak godina kasnije, Hajduk će tako iz svoje trofejne sale ukloniti veliku fotografiju mitske utakmice u Bariju i štampati kalendare s retuširanim fotografijama igrača bez zvezde na dresu, a navijači će na vrhuncu istorijske šizofrenije mahati zastavama s kukastim krstom, u crnim majicama s nacističkim orlom i natpisom “Hajduk Jugend”. Konačno, pre nekoliko dana - sedamdeset godina nakon što je mali, ponosni Hajduk odbio biti ukras Dučeove i Poglavnikove lige - školjka poljudskog stadiona odjekuje od pokliča “Ajmo, ustaše!”: cijela severna tribina visoko diže desnice u vazduh i grmi “Za dom!”, pola istočne tribine visoko diže desnice i odgovara - “Spremni!”.

 Što bi Benito dao da je 1941. imao takav klub i takve navijače! Niko mu više nikada ne bi mogao reći da Dalmacija nije italijanska: ni guverner Đuzepe Bastianini ne bi krio suzu radosnicu kad bi Torcida na Kampo Sportivo Bruno Musolini salutirala s desnicama u vazduhu i skandirala svome Dučeu. Istina, dole na travnjaku, Soćieta Kalčo Spalato, sastavljen od pripadnika Đoventu Italiana del Litorio, glatko bi od Soćieta Sportive Ambrosiane Đuzepea Meace izgubio 0:14 i ispao iz prve italijanske lige, ali - kako danas znamo - ne pamti se rezultat, već veličanstvena atmosfera.

HNK Ustaša
Poglavnik bi, recimo, sve dao da je imao takav klub i takve navijače! Nitko mu ne bi mogao reći da Građanski hara Nezavisnom Državom Hrvatskom samo zato jer u ligi nema splitskog Hajduka. Doduše, dole na travnjaku, obnovljeni splitski klub - sastavljen od pripadnika splitske Ustaške mladeži - izgubio bi od Građanskog 0:19, ali ko bi danas pamtio rezultat? Pamtilo bi se kako je verna publika ispratila Hajduk u drugu ligu NDH do dugo u noć skandirajući “Ajmo, ustaše!”.

 Posve je stoga nejasno zašto se Hajduk uopšte još uvek tako zove, i zašto Torcida danas navija za klub s takvom hipotekom. Mora, jebiga, biti strašna muka za upravu Hajduka kad sponzorima pokazuju plaketu počasnog kluba Slobodne Francuske, upravo titanska mora biti bitka u mladićima sa severa kad moraju navijati za klub koji je 1941. izdao i Dučea i Poglavnika, klub koji je zbog toga trajno označen kao partizanski i antifašistički.

 Bilo je stoga mnogo jednostavnije 1991. rasformirati takav Hajduk i obnoviti ga pod nekim drugim imenom. Dobro, ne baš kao Soćieta Kalčo Spalato, možda kao NK Južna Hrvatska, ili Croatia, ili - zašto ne - kao HNK Ustaša. Najzad, kad se to već nije dogodilo, imala je Torcida u savremenoj Hrvatskoj klub s mnogo priličnijom i veličanstvenijom istoriju - klub koji je prigrlio i slavnu ratnu istoriju HAŠK-a i Građanskog, trajno označen kao hrvatski, domoljubni i državotvorni. Mogao bi poljudski sever za taj klub navijati bez unutarnjeg grča, čista srca i podignute desnice, zajebavajući nas navijače parizanskog Hajduka fotografijama igrača Građanskog s uzdignutim desnicama za Poglavnika. Ne bi, najzad, Tuđman i Canjuga ratovali s tribinama da su imali takve navijače.

Obratite se Benitu
Istina, dolje na travnjaku, hrvatski bi Dinamo od antifašističkog Hajduka s Pašalićeva dva komada glatko izgubio 0:2, ali - shvatili ste već - ne pamti se rezultat, već veličanstvena atmosfera. A pun poljudski sever i verna Dinamova Torcida do dugo u noć skandirala bi modrima “Ajmo, ustaše!”.

 Umesto toga, uprava Hajduka mora se pred gostima crveneti zbog njegove antifašističke istorije, a Torcida pravdati što svojom hudom sudbom mora navijati za klub koji je Dučeu, Hitleru i Poglavniku lansirao odjeb, i otišao u partizane.

 Nemojte se stoga više mučiti, skinite taj golemi teret sa srca. Ostavite Hajduk nama koji s tim nemamo problem, ostavite nam njegovu neželjenu istoriju i neželjene trofeje, ostavite nam i braću Kaliterna, i braću Matošić, i Bearu, i Vukasa, i Tomislava Ivića i titulu prvaka Evrope 1944/45.

 Eno vam Duče i Đoventu Italiana del Litorio, jebite se s njima, eno vam Soćieta Kalčo Spalato i Kampo Sportivo Benito Musolini kraj stare Plinare, pa tamo dižite ruke. Eno vam slavna 1943. godina, tu ste doma, nema više ni Talijana ni Hajduka, eno vam komplet dresova od Građanskog i dvadeset hiljada kuna od saveza NDH, pa pravite svoj klub zajedno s dvadeset pripadnika Ustaške mladeži - ukupno tačno toliko, zanimaće vas taj podatak, brojala je tada Ustaška mladež u Splitu, gradu od četrdeset tri hiljade stanovnika.

 Eno vam HAŠK i Građanski, pa s njima igrajte Pavelićevu ligu, dižite desnice za dom spremni i vičite “Ajmo, ustaše!” . Eno vam nacistička braća iz SS divizije Princ Eugen što su sa jednako podignutom desnicom tog projeća - dok se Hajduk okupljao pred put na Vis - poubijali vaše dedove i babe oko Sinja, i s njima možete jednu prijateljsku, sve uz “zig hajl!”, eno vam pop Momčilo Đujić i njegovi četnici što se istih tih dana šepure po splitskoj Rivi, jebite se s njima.

Ne mučite se više, skinite teret sa srca. Ostavite Hajduk na miru, neko vas je gadno zajebao: to nije vaš klub", poručio je splitskoj Torcidi Boris Dežulović.