Хоћу да будем Срин

Антон Коншин годинама осваја медаље и пехаре у теквонду, под српском заставом. Заволео нашу земљу, а највећа жеља му је да добије српски пасош. 

НЕМА ПАРА
Клуб „Соко”, за који наступа Антон, ове године од општине Бачка Топола није добио ни цвоњка.
- Стигао је допис да се помажу само спортови препознати од државе – каже тренер Ненад Врекић.
- Како теквондо није препознат, сваки одлазак на такмичења, чак и европска првенства, сами финансирамо. Прошле године је целу екипу која се борила на међународном такмичењу у Софији возила Антонова мама.
Већ је освојио два „злата” за Србију – ове и прошле године на Европском првенству у изворном теквонду. Још око 30 медаља и десетине пехара за теквондо клуб „Соко” из Бачке Тополе. Бори се за Србију и побеђује – али, није Србин!
Антон Коншин, тринаестогодишњак из Русије, за само три године, колико станује у Београду, заволео је Србију и више од свега жели да има српски пасош. Да осваја медаље под српском заставом, да постане наш!
Стан у новобеоградском насељу „Белвил” последње три године дом је породице Коншин, Антона и његове маме Алесије. Огромна полица у дечаковој соби крцата је пехарима, а са стране висе килограми медаља.
На такмичењима у овој традиционалној борилачкој вештини, коју тренира од пете године, освојио их је чак 120. Већина их је за руску репрезентацију и руске клубове, пет пута је био првак Русије, али је 30 понео наступајући за наш клуб и репрезентацију.
На последњем европском првенству у Словенији, пошто је не само победио, већ међу хиљаде других такмичара проглашен за најбољег кадета првенства, побунила се Русија. Није им било право што се „њихов” бори под туђом заставом. Прегледали су правилник од корице до корице, али нигде није писало да то не може.
Необично је да у времену када би већина људи одавде све дала за неки инострани пасош, дечак који је талентован за спорт, а уз то толико напредан у школи да је прескочио разред, жели баш српски идентификациони документ.

КАРАЂОРЂЕВА 
Не тренира Антон само фудбал и теквондо. Воли, каже, и да чита.
Пушкин му је омиљени писац. Једног дана, каже, волео би да се скраси у спортском менаџменту.
Мада, толики је гурман да би, уз спортску каријеру, радо био газда ресторана српске националне кухиње.
Ћевапи, пљескавице и „Карађорђева” најбоље су што је пробао.
- Било би ми лакше да имам пасош Србије, онда би се без проблема борио за нашу репрезентацију, у ствари вашу – каже Антон.
- Овде ми се много свиђа и већ имам пуно пријатеља. Они су ме, док смо пикали фудбал испред зграде, научили српски. Волео бих да будем Србин и на папиру, иако ми многи кажу да ја то суштински јесам, много више од неких који су овде рођени.
Распитивао се, каже Антон, о ситуацији у Србији, о актуленим догађајима, историји…
- Не могу још све да повежем о Космету. Знам за бомбардовање… обишао сам те погођене зграде у Београду – прича овај дечак.
- Знам и да су Русија и Србија у пријатељским односима. Ипак, сада се највише фокусирам на спорт. Не само на теквондо, већ и на фудбал, који обожавам. Страсни сам навијач Челзија. Можда је зато Лондон друго место на планети, осим Београда, на ком би радо живео.
А испред зграде у новобеоградском насељу „Белвил” лако је препознати Антона. Тек неки је степен изнад нуле, а он је једини који поред остале деце оденуте у јакне и капе, шутира лопту у шорцу и мајици кратких рукава. Рођен је и до селидбе у Београду живео на самом северу Русије, у граду Сиктифкару, где су зиме оштре, а „чак” три месеца годишње нема снега.
Антон распусте проводи у Русији и тада искључиво тренира теквондо. Тако три месеца годишње, најмање шест сати дневно, вежба, а док је у Београду, викендом одлази у Бачку Тополу на тренинге.
- Он изузетно брзо капира – једноставно упамти и понови сваки покрет који му покажем и примени га када треба – каже Ненад Врекић, Антонов тренер.
- Пуно нам значи и био сам пресећан што је такав драги камен залутао код нас.