Amerika
je haos. Svako za sebe. Ne postoje tzv. „safety nets” niti će ti iko pomoći da
se snadjes u bilo cemu. Ovde se ocekuje da sam sve planiras od toga šta ćeš
jesti (od pomije od burgera za 99c do organic hrane) pa do toga gde će ti i u
kakvu skolu dete ići, kakvu ćeš imati penziju i sl. Ta strateska planiranja su
nešto na šta nas covek nije navikao. Dalje, ovde je sramota kukati. Ako
kukas za bilo šta u najboljem slučaju ti kažu da si sam kriv jer nisi radio
dovoljno a u najgorem te samo proglase za looser-a i prestanu da budu u
kontaktu sa tobom. Nas covek je navikao da kuka i da se samosazaljeva i da
ocekuje od drugih da mu u tome prave drustvo. Ovde prolazi akcija.
Dolazak u usa je ogromna odluka, zivot je ovde potpuno drugaciji nego u evropi po socijalnim normama i sl. Ovde je apsolutno necuveno da dodjes kod nekoga a da se prethodno ne najavis. Takođe, ovde se ljudi ne druže po prostornoj blizini („komsije”) nego po klasnoj pripadnosti, rasi i novcu koji imaju. To je takođe teško shvatiti nekome ko je dosao iz jugoslavije/srbije.
Rodbinske veze skoro da ne postoje. Jedan brat može biti milioner a drugi beskucnik. Objasnjenje je da je svako imao svoju sansu, jedan iskoristio a drugi ne. Ovde kada se vidi beskucnik na ulici svi kažu „njegov problem” a čini mi se u vecini ostatka sveta se to smatra drustvenim problemom.
Razdaljine su ogromne. Biti jako blizu nekoga za često druzenje je sve do sat voznje. Biti blizu da se posecujete par puta godisnje je do na 2-3 sata avionom. U vecini delova amerike skoro ništa se ne može obaviti peske. Ne postoji „sidjem dole po hleb i mleko” nego se ide jednom nedeljno, vozi se 30-45 min do velike prodavnice u kojoj se kupi sve za nedelju dana. Sve ostalo je neracionalno gubljenje vremena i benzina.
Plate zadnjih nekoliko decenija (od skidanja sa zlatnog standarda) normalizovano idu dole. Ne prate inflaciju. U nekim strukama je od nedavno drasticno teze opstati zbog outsourcing-a (tu mislim i na moju struku). Outsourcuje se sve zivo, čak i pregledanje rentgenskih snimaka po bolnicama.
Amerika se po meni dobro opisuje u sledeće dve kratke teze:
1. Amerika = dobrovoljno ropstvo
2. Amerika = opportunity, not entitlement
ako si sposoban da pod robovlasnickim uslovima iskoristis opportunity (sansu) jer ti ništa nije samo po sebi dodeljeno (entitlement) onda će ti biti ok.
Ljudi se ovde druže po enklavama. Indijci sa svojima, kinezi sa svojima, ameri belci sa svojima. 99% kontakta između enklava se ostvaruje u poslovnom okruzenju gde su svi maksimalno politicki korektni ali nikad ne znaš šta stvarno misle o tebi. Pozvati nekog privatno a da radis sa istim je jako retko, jedino ako se izuzetno uklapate. Ali znaj da ti to ne kupuje nikakve poene kod njega na poslu i da će te lako otpustiti ili iskritikovati pred svima ma kako se privatno druzili. Neko to zove „egalitarian meritocracy”. Svi smo isti i vredimo iskljucivo onoliko koliko doprinosimo na radnom mestu.
Ljudi su ovde commodity. Potrosna roba. Covek ovde ne vredi ništa. Ako nestanes, sutra na poslu će te zameniti jedan od 100000 indijaca, kineza... Ogromna razlika u odnosu na manje zemlje gde je svaka jedinka dragocena jer je ljudi te nacije malo. Ovde ne postoji nacija. Državljanstvo se definise potpuno drugacije i apstraktnije. Deca se ne cene. Ako imaš decu to ti je greška za karijeru (pogotovu ako si zensko) a natalitet će već nadoknaditi stranci. Pa pogledaj samo koliko ih salju u ratove.
Kada smo kod toga, ova zemlja je stalno u ratu. Drustvo i industrijski kompleks je projektovan tako još u drugom svetskom ratu i nikada se nije promenio. Ova zemlja mora da ratuje da bi funkcionisala. Ova zemlja ratuje od drugog svetskog rata neprekidno. Sve to utice na psihu, televiziju, način izvestavanja, filmove koji se snimaju...
Pojam predsednika ovde je smesan. Predsednik sluzi da bi sklonio paznju sa prave vlasti. Trenutno je to obama jer je narod hteo nešto novo, nešto sveze. Nebitno. Bilo ko da je isto će biti ponasanje amerike sve dok se ne desi neka korenita revolucija. Obama je obecao povlacenje trupa a evo salje 30000 novih u avganistan. To je samo jedan primer.
Pojam demokratije ovde je smesan. U početku se ljudi izaberu nekim procesom u kome uglavnom pobedi onaj koji ima najviše novca. Onda kada taj ode u washington, prestaje svaka veza istog sa glasackim telom i preuzimaju ga lobisti koji mu daju novac da bi on u senatu ili kongresu glasao onako kako oni hoće. Zbog toga je teško ista fundamentalno promeniti ovde kroz sistem i zato je amerika jako politicki stabilna. Demokrate i republikanci su nedavno opisani kao wwf wrestlers -- tuku se u ringu ali van ringa idu zajedno na pice. Svi oni u principu samo hoće da iskoriste mandat da dobiju sto vise para za partiju od lobista i da izgrade ime kako bi kasnije mogli da naplacuju public speeches (klinton recimo trazi $40000 po govoru, ostali manje ali to je ono kada vidite da neki bivši politicar drzi govor novoj generaciji yale mba graduates, oni od toga žive posle i dobro naplacuju).
Besplatno i „osnovno” zdravstveno osiguranje ne postoji. Jedno sto postoji je zakon po kome er (urgentna) mora da te dovede u „stabilno stanje” (da ne detaljisem ovde). Da bi bio osiguran moras da radis u firmi koja ti pruza ucesce u njenom zdravstvenom programu (ili da si penzioner, da ne ulazim u detalje). Ako je to osiguranje loše, ne možeš da doplatis za bolje. Možeš samo da odbijes to i da onda kao pojedinac platis iz svog dzepa. Međutim, na taj način ga je mnogo teze dobiti jer odbijaju i za najmanju bolest („precondition” sto može biti i obična alergija na polen ili upala pluca koju si imao kao dete). Dakle, osiguranje je tu da osigura zdrave i da odbije bolesne. Takođe često ne priznaju odluke lekara i odbijaju da plate i ako si osiguran (njihov „komitet lekara” može da kaže da je tvoj lekar bespotrebno nešto uradio). Zdravstvena osiguravajuca drustva su organizacije „for profit”. Dakle, njima je cilj da zarade pare a ne da si ti zdrav. To, kao sto rekoh, postizu osiguravanjem zdravih, neosiguravanjem bolesnih i odbijanjem zahteva za placanje. Pogledati film sicko. Kada menjas osiguranje u svojoj reziji, traže ti 7 zadnjih godina sve sto si radio sa lekarima i da napises svuda gde si bio i od čega si se lecio. Spiskovi preconditions su nekad i po stotine stranica veliki.
Opresija je ovde velika. Ovde možeš da izadjes na ulicu i pljujes predsednika ali na poslu ne smes da zucnes svom sefcicu ni malo. I ne samo ti nego se svi tako ponasaju. Kako se sve bazira na poslu (zdravstveno, skola tvog deteta, otplacivanje kuce) svi su stravicno uplaseni na radnim mestima i ne smeju da kažu ništa sto stvarno misle a sto je u suprotnostima mišljenju firme i neposrednih sefova. Uporediti to sa situacijom u staroj jugoslaviji gde je bilo obrnuto: Mogao si da pljujes sefa i firmu koliko si hteo i nisi mogao dobiti otkaz ali zato nisi smeo ništa javno protiv tita i partije. Po meni je to isto s... Zato u usa retko imate bilo kakve velike demonstracije ili incidente a da nisu na rasnom osnovu (kada se crnci pobune i sl.). Ova sica po berkliju što se desava i sl. To je smesno obzirom koliko je velika ova zemlja. U beogradskim demonstracijama svojevremeno je ucestvovalo maltene 10% stanovnistva srbije npr.
Ovo su loše stvari koje su uopstene i zajednicke za sve ljude ovde. Kako je moguće onda da iko ovde dolazi i ostaje? Pre svega, ovde je odlično indijcima i kinezima koji ovde, vecina njih, prvi put vide civilizaciju. Slično i sa latinosima. što se nas tiče, razlog sto je dosta naših ljudi ipak naslo sebe ovde su dobre stvari kojih ima u americi. O dobrim stvarima ne mogu uopsteno da pricam jer su specificne za svakog coveka (a glupo mi je da se ja hvalim ovde ličnim primerom -- ocigledno sam još uvek u usa jer mi je dobro i pored svega sto sam napisao). Ali je jasno da ih mora biti dosta i da moraju biti dosta jake da bi prevagnule u odnosu na ove loše stvari. Međutim, ljudima treba malo da bi bili srećni. Ko ima ok posao, porodicu i putuje jednom godisnje u srbiju na odmor taj je uglavnom srećan a o ovim gore stvarima i ne razmišlja…
Dolazak u usa je ogromna odluka, zivot je ovde potpuno drugaciji nego u evropi po socijalnim normama i sl. Ovde je apsolutno necuveno da dodjes kod nekoga a da se prethodno ne najavis. Takođe, ovde se ljudi ne druže po prostornoj blizini („komsije”) nego po klasnoj pripadnosti, rasi i novcu koji imaju. To je takođe teško shvatiti nekome ko je dosao iz jugoslavije/srbije.
Rodbinske veze skoro da ne postoje. Jedan brat može biti milioner a drugi beskucnik. Objasnjenje je da je svako imao svoju sansu, jedan iskoristio a drugi ne. Ovde kada se vidi beskucnik na ulici svi kažu „njegov problem” a čini mi se u vecini ostatka sveta se to smatra drustvenim problemom.
Razdaljine su ogromne. Biti jako blizu nekoga za često druzenje je sve do sat voznje. Biti blizu da se posecujete par puta godisnje je do na 2-3 sata avionom. U vecini delova amerike skoro ništa se ne može obaviti peske. Ne postoji „sidjem dole po hleb i mleko” nego se ide jednom nedeljno, vozi se 30-45 min do velike prodavnice u kojoj se kupi sve za nedelju dana. Sve ostalo je neracionalno gubljenje vremena i benzina.
Plate zadnjih nekoliko decenija (od skidanja sa zlatnog standarda) normalizovano idu dole. Ne prate inflaciju. U nekim strukama je od nedavno drasticno teze opstati zbog outsourcing-a (tu mislim i na moju struku). Outsourcuje se sve zivo, čak i pregledanje rentgenskih snimaka po bolnicama.
Amerika se po meni dobro opisuje u sledeće dve kratke teze:
1. Amerika = dobrovoljno ropstvo
2. Amerika = opportunity, not entitlement
ako si sposoban da pod robovlasnickim uslovima iskoristis opportunity (sansu) jer ti ništa nije samo po sebi dodeljeno (entitlement) onda će ti biti ok.
Ljudi se ovde druže po enklavama. Indijci sa svojima, kinezi sa svojima, ameri belci sa svojima. 99% kontakta između enklava se ostvaruje u poslovnom okruzenju gde su svi maksimalno politicki korektni ali nikad ne znaš šta stvarno misle o tebi. Pozvati nekog privatno a da radis sa istim je jako retko, jedino ako se izuzetno uklapate. Ali znaj da ti to ne kupuje nikakve poene kod njega na poslu i da će te lako otpustiti ili iskritikovati pred svima ma kako se privatno druzili. Neko to zove „egalitarian meritocracy”. Svi smo isti i vredimo iskljucivo onoliko koliko doprinosimo na radnom mestu.
Ljudi su ovde commodity. Potrosna roba. Covek ovde ne vredi ništa. Ako nestanes, sutra na poslu će te zameniti jedan od 100000 indijaca, kineza... Ogromna razlika u odnosu na manje zemlje gde je svaka jedinka dragocena jer je ljudi te nacije malo. Ovde ne postoji nacija. Državljanstvo se definise potpuno drugacije i apstraktnije. Deca se ne cene. Ako imaš decu to ti je greška za karijeru (pogotovu ako si zensko) a natalitet će već nadoknaditi stranci. Pa pogledaj samo koliko ih salju u ratove.
Kada smo kod toga, ova zemlja je stalno u ratu. Drustvo i industrijski kompleks je projektovan tako još u drugom svetskom ratu i nikada se nije promenio. Ova zemlja mora da ratuje da bi funkcionisala. Ova zemlja ratuje od drugog svetskog rata neprekidno. Sve to utice na psihu, televiziju, način izvestavanja, filmove koji se snimaju...
Pojam predsednika ovde je smesan. Predsednik sluzi da bi sklonio paznju sa prave vlasti. Trenutno je to obama jer je narod hteo nešto novo, nešto sveze. Nebitno. Bilo ko da je isto će biti ponasanje amerike sve dok se ne desi neka korenita revolucija. Obama je obecao povlacenje trupa a evo salje 30000 novih u avganistan. To je samo jedan primer.
Pojam demokratije ovde je smesan. U početku se ljudi izaberu nekim procesom u kome uglavnom pobedi onaj koji ima najviše novca. Onda kada taj ode u washington, prestaje svaka veza istog sa glasackim telom i preuzimaju ga lobisti koji mu daju novac da bi on u senatu ili kongresu glasao onako kako oni hoće. Zbog toga je teško ista fundamentalno promeniti ovde kroz sistem i zato je amerika jako politicki stabilna. Demokrate i republikanci su nedavno opisani kao wwf wrestlers -- tuku se u ringu ali van ringa idu zajedno na pice. Svi oni u principu samo hoće da iskoriste mandat da dobiju sto vise para za partiju od lobista i da izgrade ime kako bi kasnije mogli da naplacuju public speeches (klinton recimo trazi $40000 po govoru, ostali manje ali to je ono kada vidite da neki bivši politicar drzi govor novoj generaciji yale mba graduates, oni od toga žive posle i dobro naplacuju).
Besplatno i „osnovno” zdravstveno osiguranje ne postoji. Jedno sto postoji je zakon po kome er (urgentna) mora da te dovede u „stabilno stanje” (da ne detaljisem ovde). Da bi bio osiguran moras da radis u firmi koja ti pruza ucesce u njenom zdravstvenom programu (ili da si penzioner, da ne ulazim u detalje). Ako je to osiguranje loše, ne možeš da doplatis za bolje. Možeš samo da odbijes to i da onda kao pojedinac platis iz svog dzepa. Međutim, na taj način ga je mnogo teze dobiti jer odbijaju i za najmanju bolest („precondition” sto može biti i obična alergija na polen ili upala pluca koju si imao kao dete). Dakle, osiguranje je tu da osigura zdrave i da odbije bolesne. Takođe često ne priznaju odluke lekara i odbijaju da plate i ako si osiguran (njihov „komitet lekara” može da kaže da je tvoj lekar bespotrebno nešto uradio). Zdravstvena osiguravajuca drustva su organizacije „for profit”. Dakle, njima je cilj da zarade pare a ne da si ti zdrav. To, kao sto rekoh, postizu osiguravanjem zdravih, neosiguravanjem bolesnih i odbijanjem zahteva za placanje. Pogledati film sicko. Kada menjas osiguranje u svojoj reziji, traže ti 7 zadnjih godina sve sto si radio sa lekarima i da napises svuda gde si bio i od čega si se lecio. Spiskovi preconditions su nekad i po stotine stranica veliki.
Opresija je ovde velika. Ovde možeš da izadjes na ulicu i pljujes predsednika ali na poslu ne smes da zucnes svom sefcicu ni malo. I ne samo ti nego se svi tako ponasaju. Kako se sve bazira na poslu (zdravstveno, skola tvog deteta, otplacivanje kuce) svi su stravicno uplaseni na radnim mestima i ne smeju da kažu ništa sto stvarno misle a sto je u suprotnostima mišljenju firme i neposrednih sefova. Uporediti to sa situacijom u staroj jugoslaviji gde je bilo obrnuto: Mogao si da pljujes sefa i firmu koliko si hteo i nisi mogao dobiti otkaz ali zato nisi smeo ništa javno protiv tita i partije. Po meni je to isto s... Zato u usa retko imate bilo kakve velike demonstracije ili incidente a da nisu na rasnom osnovu (kada se crnci pobune i sl.). Ova sica po berkliju što se desava i sl. To je smesno obzirom koliko je velika ova zemlja. U beogradskim demonstracijama svojevremeno je ucestvovalo maltene 10% stanovnistva srbije npr.
Ovo su loše stvari koje su uopstene i zajednicke za sve ljude ovde. Kako je moguće onda da iko ovde dolazi i ostaje? Pre svega, ovde je odlično indijcima i kinezima koji ovde, vecina njih, prvi put vide civilizaciju. Slično i sa latinosima. što se nas tiče, razlog sto je dosta naših ljudi ipak naslo sebe ovde su dobre stvari kojih ima u americi. O dobrim stvarima ne mogu uopsteno da pricam jer su specificne za svakog coveka (a glupo mi je da se ja hvalim ovde ličnim primerom -- ocigledno sam još uvek u usa jer mi je dobro i pored svega sto sam napisao). Ali je jasno da ih mora biti dosta i da moraju biti dosta jake da bi prevagnule u odnosu na ove loše stvari. Međutim, ljudima treba malo da bi bili srećni. Ko ima ok posao, porodicu i putuje jednom godisnje u srbiju na odmor taj je uglavnom srećan a o ovim gore stvarima i ne razmišlja…
Нема коментара:
Постави коментар