Ко ће градити 420 километара гасовода кроз Србију?

После вишемесечног и на тренутке трагикомичног натезања око почетка изграње Јужног тока кроз Србију, пале су заклетве и уверавања да ће све бити у реду и да нико у Србији не ради против овог пројекта. Наравно, свима нам је јасно да много њих ради на томе да се Јужни ток не изгради и да су њихова уверавања у супротно у овом тренутку изнуђена. 
Но хајде да се за тренутак не бавимо онима који раде против јер је њихова агенда јасна и да почнемо да се бавимо питањима на које одговоре морамо да дамо ми који се за Јужни ток залажемо. Једно од првих питања које тражи одговор јесте то ко ће градити тих отприлике 420 километара гасовода кроз Србију? 

Да би се на ово питање квалитетно одговорило, прво се морају знати улазни подаци о карактеристикама које изођач радова мора да има. На основу идејног решења пројекта Јужни ток, може се рећи следеће: 

1. Извођач радова мора да има стручни руководећи кадар (пре свега квалитетне инжењере различитог профила); 

2. Мора да има најмање 3.000 (чак и више) запослелних; 

3. Мора да има адекватну механизацију; 

4. Мора да обезбеди гаранцију за добро извршење посла. 

ШТА МОГУ СРПСКЕ ФИРМЕ?

Шта од наведеног поседују фирме у Србији? Одговори су следећи: 

1. Стручни руководећи кадар постоји делимично. Дефицитарни су пре свега они кадрови који би вршили квалитетан надзор над грађевинским радовима оваквог обима. Дефицит је у највећој мери условљен тиме што се у Србији већ више од две деценије није градио ниједан озбиљан гасоводни или нафтоводни капацитет, тако да није било могућности да се одшколују квалитетни кадрови; 

2. У Србији не постоји грађевинска фирма са више од 500 стално запослених. Разлог је лоша приватизација, која је некадашње гиганте попут ГИГ Баната, Будућности, Комграпа, Рада, Трудбеника и др. довела или до стечаја или их свела на ниво занатске радње; 

3. Сем што у Србији више не постоји ниједна озбиљна грађевинска фирма, не постоји више ни механизација која је неопходна за извођење радова на Јужном току. Примера ради, недостају велики ровокопачи; 

4. Имајући у виду све раније изнесено, слободно се може рећи да за пројекат који вреди око 1,9 милијарди евра не постоји ниједан правни субјекат у Србији а да је способан да изда гаранцију за добро извршење посла. 

ПРЕДЛОГ РЕШЕЊА

Изнесене чињенице јасно нам указују на то да, уколико хитно нешто не учинимо, гро зараде од посла изграње Јужног тока отићи ће у руке страним компанијама, док ће српске фирме као подизвођачи добити мрвце. Оно што се ипак може учинити да српски грађевинари добију посао века јесте следеће: 

1. Оснаживање постојећих техничких института (који махом раде при факултетима) како би се у њима окупио стручни кадар спобан за руковођење пројектом овакве сложености и обима; 

2. Усвајање и провођење државне стратегије за укрупњавање грађевинске оперативе. Циљ ове стратегије мора да буде да се у Србији направи макар један „здрав” грађевински конзорцијум који би упослио неколико хиљада радника; 

3. Држава мора да направи инвентар великих грађевниских машина и да се утврди да ли нпр. Војска Србије поседује велике ровокопаче или да ли постоје расходоване машине у бившим грађевинским гигантима које се могу ремонтовати; 

4. Држава мора да дâ суверену гаранцију за повраћај кредита и да тиме омогући финасијски предуслов да наше грађевинске фирме (удружене у конзорцијуме) уопште учествују. 

Времена нема много и, ако не желимо да нас догађаји опет претекну и да на концу поново дођемо у позицију да се вајкамо како у нашој земљи радимо за друге − морамо престати да се само бавимо геостратешким значајем Јужног тока (што је неупитно) и да почнемо да тражимо и економску корист од овог пројекта. Важно је да као људи позивамо на то и да ставимо све своје капацитете на располагање Отаџбини.