У
региону је стање идеално. Сви су у Европској унији или надомак ње, а Србија је
'фактор стабилности'
У
Хрватској већина грађана верује да је српска култура извор злочина. Усташки
фашисти, према томе, били су борци за слободу и правду, истина на погрешној
страни, али нико није савршен. У савременој Хрватској, међутим, има и грађана и
политичара који не желе да разуларена руља разних фашисоидних и верски
затуцаних фанатика одређује како ће бити тумачен закон. Да улица и разни
потомци „државотворних” „јасеновачких месара” замене државни сабор. Међутим,
разлика у односу према Србима, рецимо вођства владајућег СДП Хрватске и
екстремиста који сакупљају потписе за стављање српске културе ван закона, лежи
само у углу гледања. Први би их гонили у планини, а други би могли и да их
истрпе, али у Националном парку. За све наведено није крив хрватски народ, већ
његова идентитетски нестабилна и мржњом затрована елита. Наравно, много су
несхватљиво и неопростиво криве и савремене владе СР Немачке.
Европом
лута члан председништва Босне и Херцеговине и објашњава како је ислам у ову
земљу дошао пре хришћанства. Поручује и да је у Србији сазрела генерација
политичара спремна да „прихвати суверену Босну”. Пошто две деценије имамо
дипломатске односе, то само може да значи прихватање недемократског и
противуставног рушења равноправности српског народа и укидања Републике Српске.
У
Македонији су, међутим, прилике другачије. У својим замршеним, себичним, чудним
и често бесмисленим плановима, Слободан Милошевић се одрекао Срба у Македонији.
Срби су уочи 1912. чинили петину становништва Вардарске Македоније, данас једва
да чине између два и пет одсто. Ипак, 2001. албански устанак и клиничка смрт
македонске државе довели су до уставних промена и успоставе двонационалне
власти у Скопљу. Македонској држави и њеном националном покрету тада су
устребале друге мањине, међу њима и српска. Тако је дошло до чудног обрта:
српска црква је у Македонији одавно забрањена и гоњена, званична Србија јавно
прокажена, али је српска странка постала парламентарна и у савезу с владајућим
македонским партијама укључена у власт. СР Немачка и ЕУ билесу равнодушне према
политичкој улози малобројних Срба. Албанци и социјалдемократска наследница
македонских комуниста, постали су још нетрпељивији. Српске владе, по правилу
странчарске, понекад су чак наступале против Демократске партије Срба у
Македонији. Тако је било, рецимо, у време Тадићеве владе, када су неки кругови
блиски властима ступили у пословне везе с македонском опозицијом, па су покушали
чак да поделе и маргинализују ионако нејаке српске политичке представнике. ДПСМ
је, међутим, у повољним политичким приликама, упркос великим искушењима –
хапшењу и вишегодишњем заточењу архиепископа Јована Шестог, признању независног
албанског Косова и слабом положају у коме се налази Република Србија – стицајем
околности, али и пожртвованим радом њених чланова на челу са Иваном
Стоилковићем, успела да постигне извесне успехе. Тако је у Македонији Свети
Сава постао један од званичних празника. Пре годину дана Република Македонија
је, заједно са Републиком Србијом, код Куманова прославила велику победу српске
војске и ослобођење из 1912. године. То је био највећи ударац европским
политичким покушајима ревизије тумачења Балканских ратова. На Зебрњаку је
обновљен запустели, од бугарских фашиста и македонских комуниста срушени,
споменик-костурница. У Куманову је српски поново постао један од службених
језика. Српски посланик у Собрању је био једини који је гласао против
једностраног признања албанског Косова и политикантске резолуције којом је
усуђен злочин у Сребреници.
Пре
неког времена првакиња македонских социјалдемократа сручила је бујицу гнева на
Ивана Стоилковића зато што је мост на Вардару назвао његовим старим именом –
Душанов мост. Њему, рођеном Скопљанцу, рекла је и да може да се пресели на
Косово. Није било реакција страних дипломата. Ћутала је и европска, баш као и
национал-бољшевичка Србија. ДПСМ је, међутим, ових дана успео да постигне да у
Скопљу буде подигнут споменик цару Душану. Српски император, који је крунисан у
Скопљу, макар је,за разлику од Александра Великог и Скендербега (којима су
Македонци и Албанци претходно подигли споменике),извесно боравио у овом
вардарском граду.
Подизање
споменика цару Душану у Скопљу није објављено у медијима Србије. Није јављено
ни да ли је српска влада, чији су први људи пожурили да тамо прошле године држе
говоре, до данас платила свој део обавеза око обнове Зебрњака.
Нема коментара:
Постави коментар