'Нови усташки вал'

Данас хрватски клинци на фудбалским стадионима урлајући славе усташе иако појма немају ко су оне биле. Нико им није рекао да су неки од наших дедова резали вратове људима само зато јер су били друге нације, вере, чудне боје коже или су 'неприродно' волели.

Сви покушавају да кажу да нису против Срба, али ипак не би хтели ћирилицу. Сад се научило да се неке ствари ипак не смеју рећи јавно. Утолико је ствар мање ружна него деведесетих.

Када су Дубравку Шуицу, хрватску посланицу у Европском парламенту, питали да ли је чула за недавни испад фудбалера Јосипа Шимунића на Максимиру који је скандирао усташки поздрав: „За дом спремни”, што је изазвало одушевљење на трибинама, она је одговорила да је најважније да се Хрватска пласирала на Светско првенство. Ову „анегдоту” коју је за хрватски портал Индекс испричао Јарослав Пецник, професор, аналитичар и борац за људска права најбоља је слика тренутног амбијента у Хрватској.

Учестали усташки покличи са хрватских трибина или претње смрћу запосленима у Меморијалном центру Јасеновац нису, како би се очекивало, главне теме у Хрватској. Тиме се не баве ни председник, ни влада, али ни Хрватска академија знаности. У медијима те вести не заузимају централна места, а полемика између оних који осуђују потезе навијача попут Пецника и књижевнице Ведране Рудан који упозоравају на фашизам у Хрватској и оних који их бране називајући их само „домољубним нагоном спорташа”, а навијаче „Торциде” и „Бед блу бојса” „скупином која промишља и савршено детектира непријатеља”, преселила се на блогове и портале.

Како за „Политику” каже Игор Алборхети, заменик главног уредника „Јутарњег листа” у томе нема ничега чудног јер је логично да референдум на којем су Хрвати рекли „не” геј браковима буде главна унутрашњополитичка тема пошто она одређује стратешки пут Хрватске.

„Не би требало стварати хистерију у Београду овим поводом. И ми бисмо могли да питамо како то изјава председника Николића да Буњевци нису Хрвати није код вас централна тема, а овде је изазвала толико узбуђења”, каже Алборхети.

Претеће поруке запосленима у спомен-парку Јасеновац који су због критике на рачун навијача названи антихрватима и издајницима су, како оцењује, мањи инциденти.

„Суштински, друштвено то нису важне теме. Такве ствари се догађају”, категоричан је Алборхети и као доказ да оваквим испадима не би требало придавати превише значаја наводи чињеницу да на изборима тек пет одсто бирача гласа за ултрадесничарске партије.

За професора Жарка Пуховског проблем је што је такво понашање постало „нормално” па се испади попут навијачких више не доживљавају као нека врста скандала на који би требало реаговати.

„То што се подударило нешто што је можда само хулиганско понашање са захтевима да се спроведе референдум против ћирилице даје свему овоме што се дешава неко друго значење. Тек за неколико месеци ћемо видети да ли је овде реч о случајној временској подударности или о једном таласу. У овом тренутку тешко је рећи, али има разлога за забринутост управо због те коинциденције”, упозорава Пуховски за „Политику”.  

Према његовом мишљењу проблем је што и они који ово подржавају и они који осуђују то раде хистерично.

„Ови с једне стране говоре ’сутра нас чекају логори, долази фашизам’ што је сигурно бесмислено. Ови други, пак, тврде да то некакве стране агентуре, југоудбашки агенти хоће Хрватској да одузму право на њену традицију. Нема иоле рационалног приступа да се каже ’попу поп, бобу, боб’”, оцењује Пуховски.

Описујући расположење у Хрватској, он каже да сада сви покушавају рећи да нису против Срба, али ипак не би хтели ћирилицу. „Сад се научило да се неке ствари не смеју рећи јавно. Утолико је ствар мање ружна него деведесетих”, мишљења је Пуховски.

Једна од најоштријих критичарки „новог хрватског вала” Ведрана Рудан наводи за „Политику” да је Европа годинама Хрватску држала балканистаном.

„У њој су живели људи опседнути мржњом према другима и другачијима. Католичка црква која је у НДХ благосиљала најодвратније хрватске злочине своју је крваву работу наставила и кад је демократија кренула харати ’лијепом нашом’. Попови су наоружани били на ратишту и водицом шкропили војнике, тенкове и топове на ужас цивилизованог света. Хрватски генерал пуцао је жени у главу у име хрватске демократије и слободе. Већина грађана моје земље то му не замера. Он је за њих херој, а не злочинац”, каже ова књижевница.

Према њеном мишљењу самостална Хрватска постала је ратни плен хрватских и страних разбојника и ништа више није у рукама народа. „Продали су нашу дедовину да би се они, њихова деца и унуци могли ваљати у богатству стеченом на лешинама наше деце, нас и наших унука. Данас хрватски клинци на фудбалским стадионима урлајући славе усташе иако појма немају ко су оне биле. Нико им није рекао да су неки од наших дедова резали вратове људима само зато јер су били друге нације, вере, чудне боје коже или су ’неприродно’ волели. Све најгоре што се дешава у Хрватској данас, а догађа јој се фашизам, ’цивилизирани’ свет зове ’балканизмом’”, каже Ведрана Рудан.

Она пита има ли истине у томе да се Хрватска гласајући на референдуму за мржњу против хомосексуалаца и зазивајући НДХ вратила на Балкан. Њен одговор је да нема.

„Фашизам влада Француском, Немачком, Грчком, Италијом..., читава Европа купа се у фашизму. Зато већина Хрвата може бити срећна. Постали смо оно што смо сањали од столећа седмог: Европа. Нека нам се драги Бог смилује. Нама који живимо у Хрватској, нама Хрватима који стрепимо од хрватина испуњених мржњом и потребом да опет крену, ’за дом спремни, у бој, у бој за народ свој’. Најпознатија хрватска глумица Зринка Цвитешић рекла је да се срами што је Хрватица. И ја се срамим. Постоји ли светло на крају хрватског наци-тунела? Нема га. Мрак нас ждере”, закључује Рудан.

Све што се сада догађа у Хрватској је политички, не језични проблем, пре свега насртај на српску мањину, сматра Мате Каповић, доцент Филозофског факултета у Загребу.

„Није ту ствар у језику или ћирилици. Срби у Хрватској су само дежурни кривци које десница на челу са ХДЗ-ом користи у политичком тренутку. ХДЗ нема прави програм и не може било шта понудити, суди му се за корупцију и све што сада чине је покушај да дестабилизују владу. Тако ХДЗ удара на ћирилицу и Србе, као што ударају на секуларну државу. Једноставније је рећи ’смета нам ћирилица’, него ’желимо да Срби оду из Вуковара’. То политички није опортуно и не би било тако једноставно рећи. Све ово што се сада догађа треба гледати у широком контексту конзервативне контрареволуције која се 2013. догађа у Хрватској. За међунационалне односе и права мањина све ово је страшно”, сматра Каповић.

Миодрага Линту који је на челу Коалиције удружења избеглица брине што се проусташка хистерија све више шири у Хрватској и постаје нормална ствар у хрватском друштву. Непобитна је чињеница, како каже, да је 18 година од завршетка рата антисрпство у Хрватској и даље доминантна појава и обједињујући фактор разних друштвених група, међу којима су и навијачи Динама и Хајдука.

Пуховски, међутим, има нешто оптимистичније гледање на хрватску будућност. Он сматра да ће „земљотрес” трајати још неколико недеља, да ће бити тријумфализма након резултата референдума. Онда ће се видети да референдум о ћирилици не може да прође јер ће се показати да нема довољно потписа или ће, како оцењује, још вероватније бити забрањен и онда ће, уз мало среће, почети да јењавају ови испади.