ZAŠTO JE EKONOMSKI USPEH NEMOGUĆ BEZ AKTIVNE ULOGE DRŽAVE
Samo u svetu bajki se ekonomski i tehnološki uspeh i razvoj mogu ostvariti bez aktivne uloge države, bez njene vizije, energije i novca
Utemeljivači američke države (i nacije) su imali različito viđenje mesta i uloge države u ekonomskom životu. Tako je na primer Aleksandar Hamilton, čovek koji se zalagao za dirižističku ekonomsku politiku i zaštitu „industrija u povoju”, stajao nasuprot Tomasu Džefersonu i njegovom čuvenom i često citiranom stavu „da najbolje upravlja ona država koja upravlja najmanje”.
Poznati norveški ekonomista Erik Reinart vickasto zaključuje da su pragmatični Amerikanci napravili dobar kompromis, pa je Džefersonu prepušten teren retorike, a Hamiltonu bavljenje ekonomskom politikom.
Jedna od ključnih i danas popularnih kritika države je da ona ne ume i nije u stanju da investira efikasno niti je u stanju da prepozna i podrži buduće nosioce privrednog i tehnološkog razvoja. Tako interpretirano, država je teg na nogama privrede, neprijatelj i kočničar preduzetništva, pa je najbolje da stoji po strani.
U jednoj od najzapaženijih ekonomskih knjiga objavljenih na engleskom jeziku u 2013. godini pod naslovom Preduzetna država ekonomistkinja Mariana Macukato (na slici) pokušava empirijskom analizom da razbije duboko ukorenjeni mit po kome moderni razvoj bazira isključivo na dinamizmu privatnog sektora, a jedini posao države je da obezbeđuje ambijent za razvoj [1].
Profesorka Macukato u svojoj knjizi dokazuje da su države inicirale, osmišljavale, stimulisale, koordinirale i finansirale sve krupne projekte na kojima počivaju današnje moderne tehnologije. Pri tome, ona se ponajviše bavi ulogom američke države, države koja se (intuitivno ili propagandistički) uvek smatra sledbenicom pomenutog Džefersonovog stava.
DECENIJSKA ULAGANJA DRŽAVE
Knjiga obiluje primerima vezanim za razvoj u oblastima računarstva i Interneta, prodorima u farmakologiji, biotehnologiji, nanotehnologijama i zelenoj energiji. Ako su tvrdnje Mariane Macukato tačne, sve ove grane ogromnim delom počivaju na viziji, idejama i novcu koji potiču od javnog, a ne od privatnog sektora.
U tom kontekstu, ono na čemu danas baziraju pomenute tehnološke grane, velikim delom su rezultat ogromnih, decenijskih ulaganja koje je država inicirala, forsirala i finansijski stimulisala. Nije dakle reč o ambijentu, ili bar ne samo o ambijentu, već je reč o državnom novcu i aktivnom državnom mešanju u privredne procese.
Tehnologija poluprovodnika, Internet ili sistemi za globalno pozicioniranje, na primer, nastali su ili u državnim laboratorijama ili na univerzitetima i kompanijama čije je projekte država naručivala i finansirala. (Država je inicirala i osnivanje katedri za računarstvo šezdesetih godina prošlog veka.)
Privatni sektor je na scenu stupao mnogo kasnije, sa decenijskim zakašnjenjem, i tek u fazi u kojoj su skupa bazna istraživanja već dala ključne i upotrebljive rezultate. Znanje i tehnologiju je privatni sektor dobijao u pravilu besplatno, da bi ga potom komercijalizovao (često i to na inicijativu države) i na tome profitirao. Proces saradnje države i privrede je češće bazirao na parazitiranju nego na simbiozi.
Internet je možda najbolja ilustracija ovih fenomena, gde je država gotovo gurala privatni sektor da uđe u komercijalizaciju tog prostora. Oni koji duže pamte i prate oblast računarstva setiće se da je moćni Majkrosoft, opsednut svojom kvartalnom profitabilnošću, potpuno potcenio značaj i potencijal Interneta, da bi se sa velikim kašnjenjem (i po običaju brutalno prema bržim konkurentima) uključio u Internet revoluciju.
Prvi algoritam na kome je izgrađena imperija Gugla finansiran je grantom dobijenim od Nacionalne fondacije za nauku (National Science Foundation). Sve bazne tehnologije koje danas koriste Epl i druge tehnološke kompanije razvijene su na inicijativu i o trošku države. Uostalom, poluprovodnici ili grafički interfejs i nisu tehnologije koje u garaži mogu razviti daroviti klinci.
Ulaganje u bazne tehnologije je preskupo, predugo, neizvesno i privatni sektor za takvu vrstu investicija ne mari. Države mogu napraviti greške, mogu forsirati i promašene projekte, ali ovi promašaji ne govore o lošoj i nesposobnoj državi. Oni govore o tome da se države upuštaju u mnogo riskantnije i skuplje poduhvate nego što to radi privatni sektor. Naravno, država lakše može sanirati gubitke poduhvata koji ne daju rezultat. Upravo gvozdena logika i racionalnost tržišta kreiraju potrebu da se pojavi država, i to ne samo sa novcem, već i sa vizijom.
CINIČNI ZAHTEVI
Veština i kvalitet američke države je upravo u tome što je kroz decentralizovanu mrežu svojih institucija (najčešće oslonjenih direktno ili indirektno na vojni, obaveštajni ili energetski sektor) uspela da komercijalizuje rezultate istraživanja koje je finansirala, povezujući javni sektor, univerzitete, privatne kompanije i finansijere [2].
Ako se nuklearna i avio tehnologija ostave po strani, veliki deo frenetične preduzetničke aktivnosti američke države iniciran je lansiranjem Sputnjika i potrebom sustizanja SSSR u toj oblasti. Na drugoj strani, to sjajno ilustruje i ogromne greške SSSR, koji nikada nije uspeo da svoja moćna bazna istraživanja, tehnologiju i znanja dovoljno dobro komercijalizuje. To je, van svake sumnje, bila cena netržišne orijentacije sovjetske privrede.
Iako se ne sme potceniti značaj i dinamizam privatnog finansijskog kapitala (venture kapitala) spremnog da podrži rizične projekte, vremenski horizont investiranja ovih fondova je ograničen. Privatne investicije su pre svega okrenute granama sa potencijalom za visok i brz rast, onima koje ne zahtevaju visoku naučno-tehnološku složenost i koje nisu kapitalno intenzivne. Vremenski horizont ovakvih ulaganja ne prelazi deset godina, a poslednjih godina i taj horizont postaje sve kraći.
Zanimljivo je da se i na komercijalnom terenu, dakle na terenu venture kapitala, kao najveći igrač ponovo pojavljuje američka država sa odličnom mrežom institucija i programa za podršku mladim tehnološkim kompanijama. Naravno, sva ova ulaganja uz aktivnu državu zahtevaju i velika budžetska sredstva [3].
Otuda su krajnje cinični zahtevi da država i porezi budu što manji, tim ciničniji kada dolaze od kompanija koje su upravo zahvaljujući državi izgradile svoju moćnu poziciju. Tužno je i ružno kada prebogati Epl, na primer, na svaki način pokušava da izbegne da toj državi plati porez.
Samo u svetu modernih bajki se ekonomski i tehnološki uspeh i razvoj mogu ostvariti bez aktivne uloge države, bez njene vizije, energije i novca. U bajke veruju deca i budalasti, infantilni narodi.
_________
Uputnice:
[1] Mariana Mazzucato – The Entrepreneurial State: Debunking Public vs. Private Sector Myths, Anthem Press.
[2] Neke od najpoznatijih institucija ove vrste su npr. Defence Advanced Research Projects Agency (DARPA), Advance Research Projects Agency – Energy (ARPA-E) ili paradržavni i kontroverzni I-Q-Tel.
[3] Među najbolje američke institucije ove vrste spadaju, na primer, Small Business Innovation Research (SBIR) i Advance Technology Program (ATP).
Samo u svetu bajki se ekonomski i tehnološki uspeh i razvoj mogu ostvariti bez aktivne uloge države, bez njene vizije, energije i novca
Utemeljivači američke države (i nacije) su imali različito viđenje mesta i uloge države u ekonomskom životu. Tako je na primer Aleksandar Hamilton, čovek koji se zalagao za dirižističku ekonomsku politiku i zaštitu „industrija u povoju”, stajao nasuprot Tomasu Džefersonu i njegovom čuvenom i često citiranom stavu „da najbolje upravlja ona država koja upravlja najmanje”.
Poznati norveški ekonomista Erik Reinart vickasto zaključuje da su pragmatični Amerikanci napravili dobar kompromis, pa je Džefersonu prepušten teren retorike, a Hamiltonu bavljenje ekonomskom politikom.
Jedna od ključnih i danas popularnih kritika države je da ona ne ume i nije u stanju da investira efikasno niti je u stanju da prepozna i podrži buduće nosioce privrednog i tehnološkog razvoja. Tako interpretirano, država je teg na nogama privrede, neprijatelj i kočničar preduzetništva, pa je najbolje da stoji po strani.
U jednoj od najzapaženijih ekonomskih knjiga objavljenih na engleskom jeziku u 2013. godini pod naslovom Preduzetna država ekonomistkinja Mariana Macukato (na slici) pokušava empirijskom analizom da razbije duboko ukorenjeni mit po kome moderni razvoj bazira isključivo na dinamizmu privatnog sektora, a jedini posao države je da obezbeđuje ambijent za razvoj [1].
Profesorka Macukato u svojoj knjizi dokazuje da su države inicirale, osmišljavale, stimulisale, koordinirale i finansirale sve krupne projekte na kojima počivaju današnje moderne tehnologije. Pri tome, ona se ponajviše bavi ulogom američke države, države koja se (intuitivno ili propagandistički) uvek smatra sledbenicom pomenutog Džefersonovog stava.
DECENIJSKA ULAGANJA DRŽAVE
Knjiga obiluje primerima vezanim za razvoj u oblastima računarstva i Interneta, prodorima u farmakologiji, biotehnologiji, nanotehnologijama i zelenoj energiji. Ako su tvrdnje Mariane Macukato tačne, sve ove grane ogromnim delom počivaju na viziji, idejama i novcu koji potiču od javnog, a ne od privatnog sektora.
U tom kontekstu, ono na čemu danas baziraju pomenute tehnološke grane, velikim delom su rezultat ogromnih, decenijskih ulaganja koje je država inicirala, forsirala i finansijski stimulisala. Nije dakle reč o ambijentu, ili bar ne samo o ambijentu, već je reč o državnom novcu i aktivnom državnom mešanju u privredne procese.
Tehnologija poluprovodnika, Internet ili sistemi za globalno pozicioniranje, na primer, nastali su ili u državnim laboratorijama ili na univerzitetima i kompanijama čije je projekte država naručivala i finansirala. (Država je inicirala i osnivanje katedri za računarstvo šezdesetih godina prošlog veka.)
Privatni sektor je na scenu stupao mnogo kasnije, sa decenijskim zakašnjenjem, i tek u fazi u kojoj su skupa bazna istraživanja već dala ključne i upotrebljive rezultate. Znanje i tehnologiju je privatni sektor dobijao u pravilu besplatno, da bi ga potom komercijalizovao (često i to na inicijativu države) i na tome profitirao. Proces saradnje države i privrede je češće bazirao na parazitiranju nego na simbiozi.
Internet je možda najbolja ilustracija ovih fenomena, gde je država gotovo gurala privatni sektor da uđe u komercijalizaciju tog prostora. Oni koji duže pamte i prate oblast računarstva setiće se da je moćni Majkrosoft, opsednut svojom kvartalnom profitabilnošću, potpuno potcenio značaj i potencijal Interneta, da bi se sa velikim kašnjenjem (i po običaju brutalno prema bržim konkurentima) uključio u Internet revoluciju.
Prvi algoritam na kome je izgrađena imperija Gugla finansiran je grantom dobijenim od Nacionalne fondacije za nauku (National Science Foundation). Sve bazne tehnologije koje danas koriste Epl i druge tehnološke kompanije razvijene su na inicijativu i o trošku države. Uostalom, poluprovodnici ili grafički interfejs i nisu tehnologije koje u garaži mogu razviti daroviti klinci.
Ulaganje u bazne tehnologije je preskupo, predugo, neizvesno i privatni sektor za takvu vrstu investicija ne mari. Države mogu napraviti greške, mogu forsirati i promašene projekte, ali ovi promašaji ne govore o lošoj i nesposobnoj državi. Oni govore o tome da se države upuštaju u mnogo riskantnije i skuplje poduhvate nego što to radi privatni sektor. Naravno, država lakše može sanirati gubitke poduhvata koji ne daju rezultat. Upravo gvozdena logika i racionalnost tržišta kreiraju potrebu da se pojavi država, i to ne samo sa novcem, već i sa vizijom.
CINIČNI ZAHTEVI
Veština i kvalitet američke države je upravo u tome što je kroz decentralizovanu mrežu svojih institucija (najčešće oslonjenih direktno ili indirektno na vojni, obaveštajni ili energetski sektor) uspela da komercijalizuje rezultate istraživanja koje je finansirala, povezujući javni sektor, univerzitete, privatne kompanije i finansijere [2].
Ako se nuklearna i avio tehnologija ostave po strani, veliki deo frenetične preduzetničke aktivnosti američke države iniciran je lansiranjem Sputnjika i potrebom sustizanja SSSR u toj oblasti. Na drugoj strani, to sjajno ilustruje i ogromne greške SSSR, koji nikada nije uspeo da svoja moćna bazna istraživanja, tehnologiju i znanja dovoljno dobro komercijalizuje. To je, van svake sumnje, bila cena netržišne orijentacije sovjetske privrede.
Iako se ne sme potceniti značaj i dinamizam privatnog finansijskog kapitala (venture kapitala) spremnog da podrži rizične projekte, vremenski horizont investiranja ovih fondova je ograničen. Privatne investicije su pre svega okrenute granama sa potencijalom za visok i brz rast, onima koje ne zahtevaju visoku naučno-tehnološku složenost i koje nisu kapitalno intenzivne. Vremenski horizont ovakvih ulaganja ne prelazi deset godina, a poslednjih godina i taj horizont postaje sve kraći.
Zanimljivo je da se i na komercijalnom terenu, dakle na terenu venture kapitala, kao najveći igrač ponovo pojavljuje američka država sa odličnom mrežom institucija i programa za podršku mladim tehnološkim kompanijama. Naravno, sva ova ulaganja uz aktivnu državu zahtevaju i velika budžetska sredstva [3].
Otuda su krajnje cinični zahtevi da država i porezi budu što manji, tim ciničniji kada dolaze od kompanija koje su upravo zahvaljujući državi izgradile svoju moćnu poziciju. Tužno je i ružno kada prebogati Epl, na primer, na svaki način pokušava da izbegne da toj državi plati porez.
Samo u svetu modernih bajki se ekonomski i tehnološki uspeh i razvoj mogu ostvariti bez aktivne uloge države, bez njene vizije, energije i novca. U bajke veruju deca i budalasti, infantilni narodi.
_________
Uputnice:
[1] Mariana Mazzucato – The Entrepreneurial State: Debunking Public vs. Private Sector Myths, Anthem Press.
[2] Neke od najpoznatijih institucija ove vrste su npr. Defence Advanced Research Projects Agency (DARPA), Advance Research Projects Agency – Energy (ARPA-E) ili paradržavni i kontroverzni I-Q-Tel.
[3] Među najbolje američke institucije ove vrste spadaju, na primer, Small Business Innovation Research (SBIR) i Advance Technology Program (ATP).
Нема коментара:
Постави коментар