Ukrajina i priča o 'belim crncima'

Poslednjih stopedeset godina pokazuju da su Poljaci i Ukrajinci za Anglosaksonce važni samo kao 'beli crnci' u borbi protiv Rusije

Poslednjih dana mediji na Zapadu počinju informativne programe vestima iz Kijeva. Celu komplikovanu istoriju Ukrajine skraćuju na priču o “humanim, civilizovanim i dobrim činovnicima iz Brisela, kojima se suprostavljaju neljudski, poluazijatski i zli Moskovljani, koji, eto, ponovo žele da na čelu sa bivšim oficirom KGB zagospodare ovom velikom, lepom i nesrećnom evropskom zemljom”.

Najvažnije nemačke televizijske stanice u prvom planu kamere prikazuju jednu baku koja na centralnom kijevskom trgu maše ukrajinskom zastavom i priča reporteru da “sanja Ukrajinu kao člana Evropske unije”. Ili mladu, lepo obučenu, savršeno našminkanu studenticu iz Odese koja odlično govori engleski, “a ne razume ruski”. Komentator onda važno zaključuje: “Videli ste i čuli, dragi gledaoci, glas naroda”. A onda ide prema zdanju Ukrajinskog parlamenta i tamo sreće poslanika iz grada Ljvova, koji kaže: “Meni je i geografski bliža Varšava, nego Moskva”. Potom kamera malo luta ulicama Kijeva i najzad sreće boksera Vladimira Klička, sada u ulozi “ozbiljnog političara” koji se masi obraća na engleskom. Ostavimo po strani da taj jezik govori loše, tek postavlja se pitanje: a zašto se on svom narodu obraća na engleskom? Ili je Kličko tu na nekom drugom zadatku?

Još najumerenije deluje komentar Tea Zomera u uglednom nemačkom nedeljniku Cajt: “Ukrajina je pod tvrdim jakim ruskim pritiskom povukla svoj potpis” (Die Ukraine hat unter hartem russischem Druck ihre Unterschriftsbereitschaft zurückgezogen), da postane pridruženi član Evropske unije.

Tokom mog tridesetogodišnjeg življenja u Nemačkoj imao sam priliku da sretnem ukrajinske političke emigrante. Najveći broj živeo je u Minhenu. Uglavnom su bili rodom iz Trnopolja, Ljvova i Černovice. Ili su im roditelji poreklom iz tih krajeva zapadne Ukrajine, koji su sa simpatijom dočekali Hitlerove vojnike sa hlebom i solju, jer su ih „oslobodili od ruske okupacije“, a oni sami su se rodili u Zapadnoj Nemačkoj. Imali su identičnu priču kao što, evo, sada piše štampa Zapada. Ideal im je bio da Ukrajina bude popularna kao što je Poljska. Nisu voleli Poljake, ali su im zavideli što ih „Pariz i London tako vole“.

KAMEN U TUĐOJ RUCI

Razume se, da je svaki razgovor sa takvim ljudima nemoguć jer nisu spremni da čuju nijedan argumenat i pitanje koji bi mogli da pokolebaju njihovu crno-belu sliku sveta o „dobrim Amerikancima i zlim Rusima“. Umesto da ih ubeđujem u pogrešnost njihovog stava, prepričao sam im knjigu jednog Nemca koji je u maju 1921. godine sa puškom u ruci branio „nemačka sela od poljskih agresora“. One čitaoce koji možda ne poznaju taj deo istorije samo da sa nekoliko reči podsetim na te događaje: Versajskim ugovorom iz 1919. bilo je između ostalog zaključeno i to da sile pobednice u Prvom svetskom ratu, dakle pre svih Engelzi i Francuzi te Amerikanci (a bilo je nešto i Italijana), pošalju svoje vojnike kako bi se omogućilo provođenje odluka sa Versajske konferencije, odnosno da se povuče linija razgraničenja između Nemačke i Poljske.

Kako je to izgledalo konkretno, na terenu, u stvarnosti? Pobednici pišu istoriju. To je opštepoznato, pa zato ovde i ne pominjem poljske, francuske ili engleske izvore, već je veoma poučno da čujemo glas jednog nesrećnog, ali ne i pobeđenog Nemca, koji je sa oružjem u ruci rešio da brani čisto nemačka naselja, koja su, međutim, po odredbama Versajskog ugovora trebalo da pripadnu novostvorenoj državi Poljskoj:

„Meni i mojim nemačkim dobrovoljcima Poljaci nisu pružili gotovo nikakav otpor, na svim linijama su se sklanjali od nas. Kada smo u maju 1921. kod Konzata prešli liniju razgraničenja, italijanska straža odjednom je nestala u svojim stražarnicama, kao po komandi. Englezi su, međutim, pozdravili našu kolonu. Naš oficir Šlageter razgovarao je sa nekoliko engleskih oficira. Oni su o svojim saveznicima – Francuzima, Italijanima i Poljacima – govorili samo kao o „belim crncima“. Englezi su nam kroz zube rekli da slobodno možemo krenuti protiv tih ‘white niggers’ i da ih proteramo do đavola“. Za one koji bi to hteli da provere i čuju u originalu, prepisao sam taj odlomak na nemačkom: „...die Polen widerstanden uns kaum, sie wichen vor uns ueberall. Als wir im Mai 1921 bei Konsadt ueber die Abstimmungsgrenze rueckten, verschwand die italienische Wache auf einen Schlag, wie nach Befehl, in ihre Haeuser. Die Englaender gruessten unsere Kolonnen. Schlageter sprach mit einigen englischen Offizieren, die von ihren Verbuendeten, - den Franzosen und Italinern, und von den Polen zusammenfassend nur als von den weissen Niggern redeten. Die Englaender murmelten uns durch die Zaehne zu, wir sollten die ‘white niggers’ zum Teufel jagen“, Ernst von Salomon, Die Geächteten; Hamburg, Rowohlt Verlag 1962, str. 173.

Na opšte iznenađenje, ova priča proizvela je očevidno dubok utisak na moje moje ukrajinske sagovornike jer su sami od sebe promenili temu razgovora. Shvatili su poruku iz te priče: ako Poljaci, Ukrajinci, Hrvati i Bugari odbijaju da neguju solidarnost među slovenskim narodima, ako dakle nećete da budete ono što jeste, dakle, Sloveni, bićete dobre i poslušne sluge Anglosaksoncima u njihovim osvajačkim ratovima, na primer, od Korejskog rata, pa do Avganistana. Zbog čega poljski vojnici ginu u Kabulu? Kako se osećaju bugarske majke kada im iz te daleke zemlje donose u mrtvačkim sanducima njihove sinove? Zašto su oni poginuli? Zbog toga jer su branili ljudska prava i demokratiju među Paštunima i Beludžistancima?

PSIHOLOŠKI PROBLEM

Istorija poslednjih stopedeset godina pokazuje jasno da su Poljaci i Ukrajinci za Anglosaksonce interesantni samo kao „beli crnci“, kao korisni idioti u borbi protiv Rusije. Kada bi, nedajbože, kojim slučajem London i Vašington jednog dana pobedili Rusiju, Poljaci i Ukrajinci bili bi za Amerikance, Engleze i Nemce jednako važni kao Paragvajci, Nepalci ili stanovnici Obale Slonovače.

Zato Srbi veoma dobro razumeju ukrajinski problem. Ta, sa gotovo identičnom pričom već stotinu godina se sukobljavaju Srbi sa svojim precima koji su se pokatoličili i, kao posledica toga, promenili su ne samo religiju, nego i identitet. Više nisu hteli da budu što su im bili preci, dakle, Srbi, već su poželeli da budu nešto drugo i to – Hrvati. O sličnom procesu govori Alan Tejlor (A. J. Taylor), engleski istoričar i jedan od najboljih poznavalaca Austro-Ugarske i njene prošlosti. On u svojoj knjizi The Habburg Monarchy 1809-1918 objašnjava kako je ukrajinska i rusinska nacija “stvorena u Sjedinjenim Državama i Kanadi i to tek u drugoj polovini 19 veka. Reč je o emigrantima iz austrougarskog dela Ukrajine, koji su kao emigranti stigli u Sjedinjene Države i Kanadu”.

Baveći se više decenija ovim problemom, došao sam do zaključka da problem ukrajinskih separatista (i rusofoba) nije u svojoj suštini ni politički, a ni ekonomski, već pre svega psihološki. Isti problem imaju i rimokatolici Hrvati, odnosno bosanski muslimani, čiji preci su pre četiri ili pet generacija bili pravoslavni Srbi.

Ljudi iz Užgoroda, Ljvova i Tropolja mrze Ruse više nego hitlerove vojnike jer ih samo postojanje ruskog naroda podseća na to ko su oni. Prosto se, naravno, u podsvesti stide izdaje svojih predaka. Ovde mislim i na Galiciju i unijate (v Galičine u uniatov). Literarno su o uniji pisali, na primer, Ševčeno i Franko (pisali ob unii Ivan Franko i Taras Ševčenko), ili Dostojevski u Velikom inkvizitoru, a kod Srba Meša Selimović, koji je tačno znao da su se njegovi preci još pre 120 godina zvali Petrovići.

Ukrajinski narod je možda malo u povoljnijem položaju od srpskog jer im je ipak većina stanovnika pravoslavno. Čitao sam da je oko godine 1920 – kada tu još nije bilo boljševika – kako su se iz unijatske (grčko-katoličke) crkve ljudi slobodno i dobrovoljno vraćali u veru svojih predaka, u pravoslavlje. Isti proces tekao je i sa Rusinima unijatima iz Kanade i SAD. (“В начале 20-го века, когда никаких коммунистов не было и в помине, возвратились в Православие закарпатские русины, как, очутившись в свободном мире, за пределами католической Австро-Венгрии, массово принимали Православие униаты в США и Канаде”).

Pitanje je samo da se stvori povoljna klima i atmosfera. Zašto ne bi bilo moguće da se taj proces iz godine 1920. ponovi i danas? Nedavno sam čitao da znatan broj muslimana u Rusiji prelazi na pravoslavlje. Zbog veoma osetljive teme, brojke se znatno razlikuju. Dok sam na jednom sajtu pročitao da je reč o dve hiljade godišnje, u jednom listu iz Moskve Zavtra našao sam da je u pitanju čak deset hiljada ljudi. Naši hroničari su zabeležili da je posle Berlinskog kongresa 1878, a naročito posle srpskog pobednosnog Balkanskog  rata 1913, došlo do prilično brojnih pojava pokrštavanja muslimana u Sandžaku (u Raškoj oblasti), Crnoj Gori i Hercegovini. No temeljnih naučnih istraživanja ove istorijske teme, koliko mi je poznato, u Srbiji još uvek ne postoji.