Српска државна предузећа на лондонском рулету

Нико нам није рекао шта је циљ најављених системских промена привреде Србије. Стандард грађана, профит предузетника, нулти дефицит, грабеж... Има ли држава Србија још неку улогу осим да оствари оно што јој се издиктира у Лондону и Бриселу?

У епицентру финансијског тоталитаризма и шпекулативног капитала света, Премијер Србије Ивица Дачић је 31. октобра 2013. обећао своме домаћину, директору Лондонске берзе Александру Џастаму —дубљу реформу српског тржишта капитала.Да је покојни Маркс могао чути првог социјалисту Србије, окренуо би се у гробу. Дачић је истом приликом изјавио да Влада Србије намерава да системски промени економију Србије.

Како и зашто, и то још „системски“, мењати нешто што већ у себи садржи елементе свих система од првобитне људске заједнице, робовласништва, феудализма, па до разулареног капитализма?

„Свесни смо да без тржишта капитала то не можемо да спроведемо“, рекао је Дачић („Дачић у Лондонској берзи најавио реформу тржишта капитала“, Танјуг, 31. 10. 2013.)

Неупућен читалац би помислио да Србија нема тржиште капитала, па ни Закон о тржишту капитала, што није тачно. Тачно је да је то тржиште плитко. Плитким је одржавано због преузете обавезе обезбеђења богаћења западних банака, давалаца кредита, тј. обавезеда се прењеговог продубљивања постигне презадуженост државе, привреде и становништва. Овим „системским“ концептом, зацртани циљеви су у доброј мери испуњени.

Према подацима Министарства финансија, јавни дуг Србије на крају октобра износи 19,3 милијарде евра, што је 65% прошлогодишњег БДП. Како Мастрихтски критеријум за учлањење у ЕУ износи 60% БДП–а то је свако наклапање о ЕУ губљење времена. На ово треба додати и дуг од милијарду долара од недавно продатих еврообвезница. Грађани банкама само по кредитима дугују на крају октобра 611,47 милијарди динара. Песимисти тврде да је кредитни дужнички модел исцрпљен. Оптимисти кажу да није, и наводе пример Мађарске, која је упоредива са Србијом и која дугује преко 200 милијарди долара. Овај дуг је био и већи, али се Мађарска отрезнила и окренула сарадњи са Русијом и Кином.

Учешће лоших кредита привреди је од почетка 2013. до октобраповећано са 19,1% на 31,5%. Предузећа не могу банкама да врате око 300 милијарди динара, а грађани, предузетници и пољопривредници не могу да отплате око 67 милијарди динара. Ови постоци расту.

Податке је на централном самиту гувернера, банкара и привредника у Београду 8. новембра изнео генерални секретар УБС, Верољуб Дугалић. Признао је да компаније у привреди нису неликвидне, већ несолвентне, што значи да не могу уопште да плаћају обавезе. Оно што није признао је то да су банке одрале привреду.

Гувернери централних банака Балкана једнодушно су оценили да је највећи проблеми банака у региону — опадање кредитне активности и даље повлачење новца из банака чије су матичне банке у иностранству. Највеће повлачење средстава догодило се у Мађарској где је достигло 23% БДП–а, а затим у Словенији — 17 одсто. Банке у Словенији су одбиле 58,3 % молби за кредите за инвестиције, 30,6 % молби за кредитирање текућег пословања и 7,4 % молби за реструктуирање пословања. При том банке у страном власништву које делују у Словенији одбацују 50,7% молби за кредитирање. У Бугарској су преполовљене инвестиције. Толико о солидарности у ЕУ.

Стални и бесповратни одлив банкарског капитала, скоро да и није вест. Оваква „развојна политика“ је Југоисточној Европи одавно званично најављена. Други заједнички закључак свих учесника скупа је да је раст привреде слаб. Гувернер Хрватске народне банке је признао да ипак не постоји утврђена веза између привредног раста и задужености, што је било опште прихваћено мишљење политичара у Европи.

Гувернеру централне банке Албаније, Адријану Фуланију, припала је част да упали светло на крају тунела. У региону треба развијати тржиште капитала и банке треба да буду главни носилац финансијског утицаја, оценио је он. На државама региона је само да обезбеде амбијент .Што би се рекло, да широм отворе све капије и уколенче раднике.

Како је ова ингениозна замисао Фуланија стигла до српског Премијера осам дана пре него што је објављена, није утврђено, али он је на Лондонској берзи управо обећао стварање кључног амбијента за наступање фондова. Продубљивање тржишта капитала. Обесправљивање радника се подразумева и оно је у току.

Фуланију поручујемо да банке већ јесу носилац финансијског утицаја за долазак фондова. Одливом свог кредитног капитала остављају празан простор за долазак некредитног капитала — капитала фондова. Фондови улажу и постају трајни власници делова или целих предузећа. Њима заувек одлази профит, што додатно слаби улогу државе у свим виталним секторима.

Досадашњи српски „систем“ изван зоне презадужености оставио је општине, градове, војно неокупирану покрајину и државна предузећа. То практично значи да држава није задужена на свим могућим нивоима и да се то „мора исправити“. Остало је много плена за финансијске лешинаре — фондове. Како изгледа крај овог модела за градове, илуструје нам случај Детроита, који није усамљен, али о којем се ових дана више пише. Некадашњи симбол истинске моћи нема новца ни за улично светло.

Припремање државних предузећа за гозбу финансијских лешинара је већ почело. Министар привредни је наредио попуњавања „личних карата“ јавних предузећа . Након тога ће бити састављен јеловник за финансијске лешинаре. Страни медији у Србији ова предузећа непрестано погрдно описују и отписују. Једном речју, благо држави која их препусти лешинарима и тако их се елегантно ослободи. О томе колико су делатности ових предузећа важне за свакодневни живот грађана, безбедност грађана и државе, фактички суверенитет државе, нема ни речи.

Недавна дешавања са „Јужним током“ су показала да постоје и други разлози за тумбање, организационо, кадровско и својинско прекомпоновање јавних предузећа. Ометати крупне играче са Истока. У плитком тржишту капитала, Министарки енергетике Србије и истовремено гувернерки ЕБРД за Балкан, једино је преостао покушај да у плиновод, као кредитора, угура мутанта између гује–присојкиње и пантљичаре српске привреде — Европску банку за реконструкцију и развој. И то поред живих, здравих и далеко моћнијих, присутних руских банака. Потез је наравно, био очекиван и спречен. Спремност Русије и Кине да значајна средства уложе у регион и то путем финансијских модела који истински и вишеструко одговарају домаћину, примаоцу капитала, убрзава оно што је луцидна Ивона Живковић још 2006. назвалаДруги хладни рат — оружана и финансијска трка Истока и Запада.

Судећи по томе што у Србији нема развоја, могло би се закључити да ЕБРД у Србији има искључиву улогу да реконструише, а да је функцију развоја та банка резервисала за неку другу државу. Да реконструише и трансформише, све док финансијски лешинари не постану народу пожељни за прекраћивање економске агоније.

Досадашњи управљачи јавним предузећима оглашени су као неморални на сваки могући начин. Као да нису део овог народа, део режима, као да не постоје закони, регулатори, судови, затвори. Али, лешинари имају решење како да поправе и стимулишу баш овакав менаџмент. Поклоне им део предузећа којим управљају, како не би крали сами од себе. И то није лоше.

И мудри српски књаз Милош Обреновић је знао како да се народски новац наменски употреби. На градилишту неке државне установе прво се подигну вешала за оне који касне са радовима или траже од државе додатни новац да би их завршили. Али то је историја Србије — у успону.

Српски Премијер је у Лондону тврдио да ће бити донети и нови закони (нпр. о терминској берзи) којима ће српско тржиште капитала добити највећи потенцијал раста у региону. То практично значи да ће Србија предњачити у распродаји свега постојећег. Помињао је и чувене финансијске деривате. Очигледно није пратио новију економску историју суноврата Исланда и ЕУ (без Немачке). Дати моћ берзама и фондовима у земљи која не може и не сме да се супротстави чак ни неморалним банкама, у држави чији је апарат неомеђено коруптиван, где је транзиција обична пљачка — заиста је равно економском самоубиству.

Да је буђење моћних фондова почело говори и податак од пре пар недеља да су амерички инвестициони фондови ушли у посед десет највећих европских банака и да су тај посед од јуна ове године повећали за 40%, на 33 милијарде евра (преноси Bizlife).

Да ли је време да се зазивају фондови када и руски и амерички (Катасонов, Рубини) експерти говоре да финансијско тржиште почиње да пуца. В. Катасонов закључује да новчана маса, увећана радом штампарија, није усмерена на прихрану реалног сектора економије. Цене хартија од вредности компанија немају много везе са стварношћу. Зашто ми мислимо да ће фондови код нас урадити нешто добро ако то нису урадили у свом дворишту?

И толики је медијски мук да скоро само београдски Таблоид пише да инвестициони криминал већ одавно хара Србијом; да се план пљачке „Телекома“ назире  новонајављеном системском иновацијом — изласком на берзу; или да српски политичари све чешће иду баш у заветрину Лондона по своје мишљење...

Истина, први полицајац једне државе не мора се разумети у коцкарске послове берзанских мешетара. Али, председник владе једне државе мора знати да реструктурирању јавног сектора претходе демократски усвојени циљеви привредног и друштвеног развоја државе; усвајање политика и редоследа остваривања циљева, као и процена средстава потребних за њихово остварење.

Нико нам није рекао шта је циљ најављених системских промена привреде Србије. Стандард грађана, профит предузетника, нулти дефицит, грабеж... Има ли држава Србија још неку улогу осим да оствари оно што јој се издиктира у Лондону и Бриселу?

И хоће ли неко народу отворено рећи суштинску разлику између државних предузећа и корпорација? На овом нивоу развоја и задужености Србије ради се о најпростијој распродаји јавних предузећима странцима. У недостатку домаћег капитала, излазак на берзу подразумева непријатељско преузимање.

Куда после тога?