Djubre

MILICIONER: Šta radiš to, Sava? 
SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje. 
MILICIONER: Držiš svinje? 
SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se. 
MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Sava. 
SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku. 
MILICIONER: Puno ih je. 
SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše. 
MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš djubre, pa se baš obradovao što te vidim. 
SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb? 
MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da predješ da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tudje djubre. 
SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je djubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci djubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci. 
MILICIONER: Djubre? 
SAVA: Bilo djubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije djubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo djubre. 
MILICIONER: Da... svega ima. 
SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede djubre u zaglavljenom lifrtu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti djubreta.