Podgorica -- Ambasador Srbije u Podgorici Zoran Lutovac rekao je da očekuje da će studenti iz Crne Gore i naredne školske godine u Srbiji biti tretirani kao domaći studenti.
"Mnogi su na ovakav moj stav davali primedbu da je to udar na budžet Srbije, ali smatram da to nije nikakav izdatak, nego da je to jedna vrsta investicije u bolje odnose Srbije i Crne Gore", kazao je Lutovac.
On je rekao da bi trebalo potpisati sporazum koji bi regulisao i te odnose, ali i mnoge druge u oblasti naučne i prosvetne saradnje, kao i da očekuje da će takva inicijativa biti uskoro pokrenuta iz Podgorice ili iz Beograda.
Lutovac je kazao i da je Srbija zainteresovana da zgradu nekadašnjeg srpskog poslanstva na Cetinju koristi u kulturne svrhe.
"Zgradu srpskog poslanstva na Cetinju ne mora niko da nam daje jer ona je u svim papirima u vlasništvu Srbije. Srbija je zainteresovana da tu zgradu koristi u neke kulturne svrhe. Da li će to biti kulturni centar, da li će biti neka vrsta mesta odakle će se slati poruke kulturne prirode ili gde će se organizovati prijemi, ili na neki drugi nacin, ali sigurno je da će ta zgrada biti u funkciji", rekao je Lutovac.
On je najavio i da će početkom jula Ambasada Srbije početi da obavlja konzularne poslove i dodao da će ambasada biti smeštena u centru Podgorice. Lutovac je još smešten u hotelu "Podgorica".
петак, 30. мај 2008.
Kina i Tajvan na putu pomirenja
Predsednik Hu Đintao primio je u Pekingu predsednika vladajuće tajvanske partije Vu Pohsijunga, što je prvi susret na tom nivou od 1949. godine
Istorijski susret: Hu Đintao i Vu Pohsijung (Foto AFP) Prema izveštajima agencija
Peking – Šefovi dve partije na vlasti u Kini i na Tajvanu sastali su se juče u Pekingu u prvom susretu na tako visokom nivou otkako se ostrvo otcepilo od matice posle građanskog rata 1949. godine.
Kineski predsednik i generalni sekretar Komunističke partije Hu Đintao primio je u Velikom narodnom holu predsednika Kuomintanga Vu Pohsijunga. Ceremoniju je direktno prenosila državna televizija. „Na osnovu dosadašnjih kontakata dve strane i u novim okolnostima, nadam se da možemo da unapredimo odnose preko moreuza, razmenimo mišljenja, pogledamo u budućnost i krenemo napred ka razvoju miroljubivih odnosa”, izjavio je kineski presednik.
Gost sa Tajvana je sa svoje strane rekao da Kinezi i Tajvanci treba da se osiguraju da nikada više ne uzmu oružje jedni protiv drugih i da, kada već ne mogu da garantuju da neće biti prirodnih nepogoda kao što je bio nedavni zemljotres, garantuju da neće biti rata.
Vu je juče, prilikom posete gradu Nanđingu, rekao da Tajvan pripada kineskoj naciji i da su Tajvan i Kina „blisko povezani krvnom vezom”, prenose agencije.
Nove okolnosti koje pominje predsednik Hu odnose se na izbor nove vlade u Tajpeju, koja je došla na vlast zahvaljujući obećanjima da će popraviti odnose sa maticom.
Na parlamentarnim izborima u januaru i predsedničkim u martu tajvanska secesionistička Demokratska progresivna partija je izgubila, što je dovelo do promene tajvanske politike. Novi predsednik Ma Jingđeu, koji je inaugurisan prošle sedmice, brzo je ponudio obnovu dijaloga sa Kinom, za razliku od svog prethodnika koji je svojom secesionističkom retorikom izazivao bes komunističkih vođa.
Tajvanski zvaničnik predvodi 16-članu delegaciju svoje stranke, koja će u poseti matici ostati ukupno šest dana.
Kuomintang i Komunistička partija Kine su godinama bili ljuti neprijatelji, ali je tajvanska partija poslednjih godina nudila platformu pomirenja. Kuomintang je inače ista ona Kineska nacionalistička stranka koja je bila na vlasti u Kini dok je komunisti nisu preuzeli u građanskom ratu 1949.
Naglo otopljavanje u odnosima preko 190 km širokog Tajvanskog moreuza, jednog od potencijalnih svetskih žarišta, dovešće do obnove zvaničnog dijaloga koga nije bilo od 1995. Direktni pregovori Pekinga i Tajpeja nastaviće se u junu posle više od deset godina prekida, nedavno je saopštila vlada u Tajvanu, ali nije navela datum.
Cilj će biti uspostavljanje bližih trgovinskih odnosa i pre sveta turističkih veza.
Prilikom jučerašnjeg susreta presednik Hu je zahvalio na pomoći koju je Tajvan pružio Kini posle zemljotresa. On je ovaj sastanak opisao kao „veliki događaj u odnosima dve strane”.
Posle rukovanja pred kamerama, dvojica zvaničnika su se povukla na razgovore iza zatvorenih vrata. Glavne teme biće uspostavljanje vikend čarter letova između Tajvana i kontinenta, uspostavljanje avionskog prevoza robe i dozvola Kinezima da putuju na Tajvan.
Direktnih avionskih letova trenutno nema, što znači da biznismeni koji sa Tajvana putuju na kopno moraju da presedaju u Hongkongu ili Makau.
Tajvan ima 22,8 miliona stanovnika po podacima iz 2006. godine. Funkcioniše kao de fakto nezavisna država, mada nikada nije formalno proglasio nezavisnost od Kine.
Kina i dalje smatra da je Tajvan deo matice i pretila je da će silom odgovoriti na eventualno proglašenje nezavisnosti ostrva.
J. K.
Istorijski susret: Hu Đintao i Vu Pohsijung (Foto AFP) Prema izveštajima agencija
Peking – Šefovi dve partije na vlasti u Kini i na Tajvanu sastali su se juče u Pekingu u prvom susretu na tako visokom nivou otkako se ostrvo otcepilo od matice posle građanskog rata 1949. godine.
Kineski predsednik i generalni sekretar Komunističke partije Hu Đintao primio je u Velikom narodnom holu predsednika Kuomintanga Vu Pohsijunga. Ceremoniju je direktno prenosila državna televizija. „Na osnovu dosadašnjih kontakata dve strane i u novim okolnostima, nadam se da možemo da unapredimo odnose preko moreuza, razmenimo mišljenja, pogledamo u budućnost i krenemo napred ka razvoju miroljubivih odnosa”, izjavio je kineski presednik.
Gost sa Tajvana je sa svoje strane rekao da Kinezi i Tajvanci treba da se osiguraju da nikada više ne uzmu oružje jedni protiv drugih i da, kada već ne mogu da garantuju da neće biti prirodnih nepogoda kao što je bio nedavni zemljotres, garantuju da neće biti rata.
Vu je juče, prilikom posete gradu Nanđingu, rekao da Tajvan pripada kineskoj naciji i da su Tajvan i Kina „blisko povezani krvnom vezom”, prenose agencije.
Nove okolnosti koje pominje predsednik Hu odnose se na izbor nove vlade u Tajpeju, koja je došla na vlast zahvaljujući obećanjima da će popraviti odnose sa maticom.
Na parlamentarnim izborima u januaru i predsedničkim u martu tajvanska secesionistička Demokratska progresivna partija je izgubila, što je dovelo do promene tajvanske politike. Novi predsednik Ma Jingđeu, koji je inaugurisan prošle sedmice, brzo je ponudio obnovu dijaloga sa Kinom, za razliku od svog prethodnika koji je svojom secesionističkom retorikom izazivao bes komunističkih vođa.
Tajvanski zvaničnik predvodi 16-članu delegaciju svoje stranke, koja će u poseti matici ostati ukupno šest dana.
Kuomintang i Komunistička partija Kine su godinama bili ljuti neprijatelji, ali je tajvanska partija poslednjih godina nudila platformu pomirenja. Kuomintang je inače ista ona Kineska nacionalistička stranka koja je bila na vlasti u Kini dok je komunisti nisu preuzeli u građanskom ratu 1949.
Naglo otopljavanje u odnosima preko 190 km širokog Tajvanskog moreuza, jednog od potencijalnih svetskih žarišta, dovešće do obnove zvaničnog dijaloga koga nije bilo od 1995. Direktni pregovori Pekinga i Tajpeja nastaviće se u junu posle više od deset godina prekida, nedavno je saopštila vlada u Tajvanu, ali nije navela datum.
Cilj će biti uspostavljanje bližih trgovinskih odnosa i pre sveta turističkih veza.
Prilikom jučerašnjeg susreta presednik Hu je zahvalio na pomoći koju je Tajvan pružio Kini posle zemljotresa. On je ovaj sastanak opisao kao „veliki događaj u odnosima dve strane”.
Posle rukovanja pred kamerama, dvojica zvaničnika su se povukla na razgovore iza zatvorenih vrata. Glavne teme biće uspostavljanje vikend čarter letova između Tajvana i kontinenta, uspostavljanje avionskog prevoza robe i dozvola Kinezima da putuju na Tajvan.
Direktnih avionskih letova trenutno nema, što znači da biznismeni koji sa Tajvana putuju na kopno moraju da presedaju u Hongkongu ili Makau.
Tajvan ima 22,8 miliona stanovnika po podacima iz 2006. godine. Funkcioniše kao de fakto nezavisna država, mada nikada nije formalno proglasio nezavisnost od Kine.
Kina i dalje smatra da je Tajvan deo matice i pretila je da će silom odgovoriti na eventualno proglašenje nezavisnosti ostrva.
J. K.
Nije daleko od krvi na ulicama Srbije
Postizborna kombinatorika - Matematika i politika
Mnogo se mastila posle parlamentarnih izbora prosula tokom polemike „ko je stariji” – matematika ili politika. Odgovori na to pitanje koji dolaze od političara, odnosno stranaka i koalicija učesnica proteklih izbora, više su nego nerazumljivi i zbunjujući.
Jedni te isti ljudi, naime, u jednom slučaju daju prednost matematici, da bi je tamo gde im ne odgovaraju njeni rezultati jednostavno ignorisali. Jednom su dva i dva četiru, ali ako zatreba iza znaka jednakosti može da stoji pet, ili bilo koji drugi prost broj. Najjednostavnije rečeno, radi se o političkim manipulacijama kojima se dokazuje ono što je nemoguće: oduzimanje matematici naučne egzaktnosti.
Postavljanjem jednačine sa više nepoznatih, koalicija „Za evropsku Srbiju” je, na primer, počev od prve postizborne večeri, zadala matematički zadatak koji nijedan matematičar na svetu nije u stanju da reši. Nisu ni oni, naravno, u stanju da ga reše, ali im postavljanje nemogućeg dobro dodje da iz dana ubeđuju, bolje rečeno izluđuju javnost svojom „ubedljivom pobedom”. Tvrdili su, najpre, da su sa 102 mandata apsolutni pobednici i da im ta brojka obezbedjuje formiranje vlade. Malo su se tada, izgleda, zabrojali zaboravljajući u euforičnom slavlju, uz viski i šampanjac, da je za to potrebno još nešto više od dvadesetak poslaničkih mandata. Kada su sutradan, i narednih dana, počeli trezvenije da rešavaju matematičke postavke, počeli su da u okviru svoje koalicije ubrajaju i mandate Socijalističke partije Srbije. Pravili su, u stvari, „račun bez krčmara” jer nikako, bilo kako da računaju, bez socijalista nisu mogli da napibirče 126 mandata. Počelo je, stoga, sabiranje i oduzimanje „baba i žaba”, što je još više zakomplikovalo nerešive matematičke zadatke.
Matematičke operacije sabiranja i oduzimanja stalno su se vrtele oko brojke 102. Na toj cifri se još uvek uporno insistira, jer neizvesnost oko opredeljenja socijalista opasno preti da se takozvana „izborna pobeda” pretvori u totalni poraz. Na tome se posebno insistira sada kada je Dačić ozvaničio partnerstvo sa narodnjacima i radikalima na nivou grada Beograda. To je među „proevropljanima” odjeknulo kao grom iz vedrog neba. Na taj potpuno legalan čin koalicije ove tri grupacije opet se pozivaju na matematiku, ne priznajući joj ponovo nikakvu egzaktnost. I ovog puta pokušavaju da dokažu nemoguće, to jest da je 52 veće od 58. Po njima, voljom naroda vlast u Beogradu pripada zbiru broja odbornika Demokratske stranke, G-17 plus i LDP Čede Jovanovića, pri čemu zatvaraju oči pred činjenicima da socijalisti, radikali i narodnjaci imaju šest odbornika više. Njihova je stvar, međutim, što „na slepo” sabiraju i oduzimaju, ali je nedopustivo što u horu prete kako neće dopustiti da vlast u glavnom gradu preuzmu navodni gubitnic
Preti Dinkić, preti Djilas, preti Čeda Jovanović, preti Jelena Trivan… Dinkić je počeo da zbraja stolice na kojima sede socijalisti, Djilas kaže da Vučić ne može biti gradonačelnik, „već onaj ko je dobio najviše glasova”, tvrdeći time opet da je 52 veće od 58; Čedica priprema demonstracije pod parolom „Ne damo Beograd”; portparolka Jelena tvrdi da još nije sve gotovo – gotovo će biti kad ona kaže „gotovo”. U negiranju odborničke premoći stranaka koje će za koji dan preuzeti vlast u Beogradu, pozivaju se čak i na rezultate drugog kruga većinskih izbora u Vojvodini, „dokazujući” da je i to jedan od pokazatelja da upravljanje Beogradom treba prepustiti manjinskoj listi odbornika. Po toj logici, ne treba se iznenaditi ako i u rezultatima nedavno održanih izbora u Gruziji potraže dokaze o ispravnosti svojih matematičkih zavrzlama.
Koliko su neozbiljne, neodgovorne, čudne i smešne izjave koje stižu iz tabora „proevropljana”, potvdjuje i najnovija poruka da im socijalisti više nisu potrebni jer će, u svakom slučaju, i bez njih formirati vladu, pošto je narod tako odlučio donoseći im „ubedljivu pobedu”. Da to, međutim, ni u jednoj matematičkoj varijanti ne može biti izborna pobeda, potvrdjuje upravo matematička egzaktnost. Jer, osnovnom računskom radnjom, sabiranjem, „proevropske snage” mogu, u najboljem slučaju, da raspolažu sa 122 mandata (pod uslovom da ih podrži i Sulejman Ugljanin). Znaju oni to vrlo dobro, zbog čega sada prizivaju u pomoć činjenicu da je lista „Za evropsku uniju”, sastavljena od pet stranaka (DS, G-17 plus, SDP, SPO i LSV) dobila najveći broj glasova – 102. Ispuštaju, međutim, iz vida jednu drugu činjenicu: kada ta 102 mandata međusobno podele po unapred odredjenom kriterijumu, ispada da će po broju poslaničkih mesta u parlamentu, vodeća opet biti Srpska radikalna stranka sa 78 poslanika, što je 12 više u odnosu na stranku Borisa Tadića. O nekakvoj pobedi, dakle, i većini za sastavljanje vlade ne može biti ni govora.
A kada je o rezultatu glasanja reč, gledano kroz brojčano opredeljenje gradjana za pojedine stranke i koalicije, i tu je matematika neumoljiva. Za koalicionu listu „Za evropsku Srbiju”, glasalo je, prema zvaničnom izveštaju Republičke izborne komisije, 1.590.200 birača, odnosno oko 1.937.000 ako im se dodaju glasovi LDP i svih manjinskih stranaka. Istovremeno je za takozvane „neevropske stranke” glasalo nešto preko 2.000.000 gradjana, odnosno 77.394 više nego za „Evropljane”. Što više Tadić, Dinkić, Jovanović i njihovi sledbenici budu poricali ove matematičke egzaktnosti, utoliko će im „rasti” ugled u zemlji, a verovatno i van nje. Jer, od matematičke realnosti, koja potvrdjuje i realnost volje biračkog tela nemoguće je bilo šta skrivati i prekrajati.
R. NIŠKI
Mnogo se mastila posle parlamentarnih izbora prosula tokom polemike „ko je stariji” – matematika ili politika. Odgovori na to pitanje koji dolaze od političara, odnosno stranaka i koalicija učesnica proteklih izbora, više su nego nerazumljivi i zbunjujući.
Jedni te isti ljudi, naime, u jednom slučaju daju prednost matematici, da bi je tamo gde im ne odgovaraju njeni rezultati jednostavno ignorisali. Jednom su dva i dva četiru, ali ako zatreba iza znaka jednakosti može da stoji pet, ili bilo koji drugi prost broj. Najjednostavnije rečeno, radi se o političkim manipulacijama kojima se dokazuje ono što je nemoguće: oduzimanje matematici naučne egzaktnosti.
Postavljanjem jednačine sa više nepoznatih, koalicija „Za evropsku Srbiju” je, na primer, počev od prve postizborne večeri, zadala matematički zadatak koji nijedan matematičar na svetu nije u stanju da reši. Nisu ni oni, naravno, u stanju da ga reše, ali im postavljanje nemogućeg dobro dodje da iz dana ubeđuju, bolje rečeno izluđuju javnost svojom „ubedljivom pobedom”. Tvrdili su, najpre, da su sa 102 mandata apsolutni pobednici i da im ta brojka obezbedjuje formiranje vlade. Malo su se tada, izgleda, zabrojali zaboravljajući u euforičnom slavlju, uz viski i šampanjac, da je za to potrebno još nešto više od dvadesetak poslaničkih mandata. Kada su sutradan, i narednih dana, počeli trezvenije da rešavaju matematičke postavke, počeli su da u okviru svoje koalicije ubrajaju i mandate Socijalističke partije Srbije. Pravili su, u stvari, „račun bez krčmara” jer nikako, bilo kako da računaju, bez socijalista nisu mogli da napibirče 126 mandata. Počelo je, stoga, sabiranje i oduzimanje „baba i žaba”, što je još više zakomplikovalo nerešive matematičke zadatke.
Matematičke operacije sabiranja i oduzimanja stalno su se vrtele oko brojke 102. Na toj cifri se još uvek uporno insistira, jer neizvesnost oko opredeljenja socijalista opasno preti da se takozvana „izborna pobeda” pretvori u totalni poraz. Na tome se posebno insistira sada kada je Dačić ozvaničio partnerstvo sa narodnjacima i radikalima na nivou grada Beograda. To je među „proevropljanima” odjeknulo kao grom iz vedrog neba. Na taj potpuno legalan čin koalicije ove tri grupacije opet se pozivaju na matematiku, ne priznajući joj ponovo nikakvu egzaktnost. I ovog puta pokušavaju da dokažu nemoguće, to jest da je 52 veće od 58. Po njima, voljom naroda vlast u Beogradu pripada zbiru broja odbornika Demokratske stranke, G-17 plus i LDP Čede Jovanovića, pri čemu zatvaraju oči pred činjenicima da socijalisti, radikali i narodnjaci imaju šest odbornika više. Njihova je stvar, međutim, što „na slepo” sabiraju i oduzimaju, ali je nedopustivo što u horu prete kako neće dopustiti da vlast u glavnom gradu preuzmu navodni gubitnic
Preti Dinkić, preti Djilas, preti Čeda Jovanović, preti Jelena Trivan… Dinkić je počeo da zbraja stolice na kojima sede socijalisti, Djilas kaže da Vučić ne može biti gradonačelnik, „već onaj ko je dobio najviše glasova”, tvrdeći time opet da je 52 veće od 58; Čedica priprema demonstracije pod parolom „Ne damo Beograd”; portparolka Jelena tvrdi da još nije sve gotovo – gotovo će biti kad ona kaže „gotovo”. U negiranju odborničke premoći stranaka koje će za koji dan preuzeti vlast u Beogradu, pozivaju se čak i na rezultate drugog kruga većinskih izbora u Vojvodini, „dokazujući” da je i to jedan od pokazatelja da upravljanje Beogradom treba prepustiti manjinskoj listi odbornika. Po toj logici, ne treba se iznenaditi ako i u rezultatima nedavno održanih izbora u Gruziji potraže dokaze o ispravnosti svojih matematičkih zavrzlama.
Koliko su neozbiljne, neodgovorne, čudne i smešne izjave koje stižu iz tabora „proevropljana”, potvdjuje i najnovija poruka da im socijalisti više nisu potrebni jer će, u svakom slučaju, i bez njih formirati vladu, pošto je narod tako odlučio donoseći im „ubedljivu pobedu”. Da to, međutim, ni u jednoj matematičkoj varijanti ne može biti izborna pobeda, potvrdjuje upravo matematička egzaktnost. Jer, osnovnom računskom radnjom, sabiranjem, „proevropske snage” mogu, u najboljem slučaju, da raspolažu sa 122 mandata (pod uslovom da ih podrži i Sulejman Ugljanin). Znaju oni to vrlo dobro, zbog čega sada prizivaju u pomoć činjenicu da je lista „Za evropsku uniju”, sastavljena od pet stranaka (DS, G-17 plus, SDP, SPO i LSV) dobila najveći broj glasova – 102. Ispuštaju, međutim, iz vida jednu drugu činjenicu: kada ta 102 mandata međusobno podele po unapred odredjenom kriterijumu, ispada da će po broju poslaničkih mesta u parlamentu, vodeća opet biti Srpska radikalna stranka sa 78 poslanika, što je 12 više u odnosu na stranku Borisa Tadića. O nekakvoj pobedi, dakle, i većini za sastavljanje vlade ne može biti ni govora.
A kada je o rezultatu glasanja reč, gledano kroz brojčano opredeljenje gradjana za pojedine stranke i koalicije, i tu je matematika neumoljiva. Za koalicionu listu „Za evropsku Srbiju”, glasalo je, prema zvaničnom izveštaju Republičke izborne komisije, 1.590.200 birača, odnosno oko 1.937.000 ako im se dodaju glasovi LDP i svih manjinskih stranaka. Istovremeno je za takozvane „neevropske stranke” glasalo nešto preko 2.000.000 gradjana, odnosno 77.394 više nego za „Evropljane”. Što više Tadić, Dinkić, Jovanović i njihovi sledbenici budu poricali ove matematičke egzaktnosti, utoliko će im „rasti” ugled u zemlji, a verovatno i van nje. Jer, od matematičke realnosti, koja potvrdjuje i realnost volje biračkog tela nemoguće je bilo šta skrivati i prekrajati.
R. NIŠKI
Ako laze koza, ne laze rog!
Funkcioner EU Jelko Kacin rekao da EP priznaje Kosovo i poručio da Srbija ne sme da koči Kosovo na njegovom putu ka Uniji?!
Izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu Jelko Kacin izjavio je juče da je sastanak predstavnika EP i kosovske skupštine u Briselu označio priznavanje nezavisnosti Kosova?! Kacin kaže da Srbija mora da izvuče pouku „iz ovog istorijskog sastanka”, na kome je prvi put bila istaknuta zastava nezavisnog Kosova, jer ona „nema pravo da koči Kosovo na njegovom putu ka Evropskoj uniji”!
Prethodno je predsedavajuća EP Doris Pak rekla da parlament EU ima puno pravo da istakne zastavu „nezavisnog Kosova”, odgovarajući tako na protest ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, ali i brojnih delegacija zemalja EU.
- Mi smo dvotrećinskom većinom prihvatili Ahtisarijev plan i zato imamo pravo da istaknemo zastavu ove nove države - rekla je Pakova. Zamoljen da potvrdi da li je isticanjem zastave Kosova EP faktički priznao nezavisnost, Jelko Kacin je odgovorio: „Da. Tako je”.
- Sastanak s predstavnicima kosovske skupštine bio je korak ka punoj integraciji Kosova i njegovom međunarodnom priznanju. I za Kosovo ima mesta u EU, a ja sam protiv toga da bilo koja država, uključujući Srbiju, ima pravo da koči Kosovo na tom putu. Mislim da će srpska država morati da izvuče dosta pouka iz ovih činjenica. Jer ovo nije bio lažni sastanak, već pravi, istorijski susret - rekao je Kacin.
Ministar Vuk Jeremić uputio je oštar protest Evropskom parlamentu jer je delegacija Kosova nastupila pod zastavom „nezavisnog Kosova”.
- To je apsolutno neprihvatljivo jer Kosovo i Metohija nije nikakva nezavisna država. Uputili smo oštar protest, a bili smo i u stalnom kontaktu sa članovima EP iz Grčke, Španije, Kipra, Slovačke i Rumunije, koji su takođe uložili proteste - rekao je Jeremić.
S druge strane, visoki funkcioneri EU rekli su agenciji Beta da „EU ne može i nije kao institucija priznala nezavisno Kosovo”.
- Ništa se nije promenilo u stavu EU i nema priznavanja Kosova od strane Unije, zato što je to isključiva nadležnost pojedinih zemalja članica. Ako bi neka grupa u Evropskom parlamentu ponovo istakla zastavu Kosova, ništa se ne menja - EU ne priznaje Kosovo - tvrde izvori Bete.
Izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu Jelko Kacin izjavio je juče da je sastanak predstavnika EP i kosovske skupštine u Briselu označio priznavanje nezavisnosti Kosova?! Kacin kaže da Srbija mora da izvuče pouku „iz ovog istorijskog sastanka”, na kome je prvi put bila istaknuta zastava nezavisnog Kosova, jer ona „nema pravo da koči Kosovo na njegovom putu ka Evropskoj uniji”!
Prethodno je predsedavajuća EP Doris Pak rekla da parlament EU ima puno pravo da istakne zastavu „nezavisnog Kosova”, odgovarajući tako na protest ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, ali i brojnih delegacija zemalja EU.
- Mi smo dvotrećinskom većinom prihvatili Ahtisarijev plan i zato imamo pravo da istaknemo zastavu ove nove države - rekla je Pakova. Zamoljen da potvrdi da li je isticanjem zastave Kosova EP faktički priznao nezavisnost, Jelko Kacin je odgovorio: „Da. Tako je”.
- Sastanak s predstavnicima kosovske skupštine bio je korak ka punoj integraciji Kosova i njegovom međunarodnom priznanju. I za Kosovo ima mesta u EU, a ja sam protiv toga da bilo koja država, uključujući Srbiju, ima pravo da koči Kosovo na tom putu. Mislim da će srpska država morati da izvuče dosta pouka iz ovih činjenica. Jer ovo nije bio lažni sastanak, već pravi, istorijski susret - rekao je Kacin.
Ministar Vuk Jeremić uputio je oštar protest Evropskom parlamentu jer je delegacija Kosova nastupila pod zastavom „nezavisnog Kosova”.
- To je apsolutno neprihvatljivo jer Kosovo i Metohija nije nikakva nezavisna država. Uputili smo oštar protest, a bili smo i u stalnom kontaktu sa članovima EP iz Grčke, Španije, Kipra, Slovačke i Rumunije, koji su takođe uložili proteste - rekao je Jeremić.
S druge strane, visoki funkcioneri EU rekli su agenciji Beta da „EU ne može i nije kao institucija priznala nezavisno Kosovo”.
- Ništa se nije promenilo u stavu EU i nema priznavanja Kosova od strane Unije, zato što je to isključiva nadležnost pojedinih zemalja članica. Ako bi neka grupa u Evropskom parlamentu ponovo istakla zastavu Kosova, ništa se ne menja - EU ne priznaje Kosovo - tvrde izvori Bete.
EU koje se Srbija seca
http://www.bhserbia.org/antimason/plakat45.jpg
посебно обратите пажњу на овај део:
http://img528.imageshack.us/img528/900/plakat45ae3.jpg
ЕВРОПСКА СРБИЈА!?!?!?!?!?
http://www.bhserbia.org/antimason/plakat86.jpg
Ово су плакати немачке окупационе команде из 1942-1944.
посебно обратите пажњу на овај део:
http://img528.imageshack.us/img528/900/plakat45ae3.jpg
ЕВРОПСКА СРБИЈА!?!?!?!?!?
http://www.bhserbia.org/antimason/plakat86.jpg
Ово су плакати немачке окупационе команде из 1942-1944.
четвртак, 29. мај 2008.
Dragan Sutanovac
Milovan Brkić
Mile Ješanov
Crnogorci decenijama nemilice haraju Srbijom: ubijaju, otimaju, siluju, pljačkaju, rasprodaju, izdaju...Stevan Nikčević, aktuelni direktor ''Jugoimporta SDPR„ i njegova banda nisu usamljen primer zločinačkog delovanja Crnogoraca koji nađu utočište u Srbiji. Ipak vredi rasvetliti, za početak, i učinak ove bande koja je Srbiji nanela nenadoknadivu štetu.
Gospodin Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Nakon što je DOS preuzeo vlast, Nikčević izlazi iz jazbine. Drsko i bestidno nudi se Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, za samo tri meseca, Nikčević instalira svoju bandu Crnogoraca, koja će Srbiji stezati omču oko vrata.
I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, koji je ubijen 11. aprila 1999. godine, na Veliki petak, ispred svog stana dok je bombardovan Beograd.
Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument SDB-a o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca eskadrona smrti. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke.
Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković imenuje ga za svog pomoćnika. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov krvavi pir u Srbiji može da se nastavi.
Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske.
Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
Krvavi pir Crnogoraca (i Boris Tadić je Crnogorac) počinje da se sprovodi na bestijalan način. Njegov kum Dragan Šutanovac, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promoviše Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. U ”Jugoimportu SDPR„ Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti i postavlja ih na najvažnija mesta.
Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove pretnje, ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom, koji SAD nameravaju da razbiju i unište, zbog interesa američkog potpredsednika Dika Čejnija i njegovih naftnih kompanija. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko -jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa vojno najjačim silama sveta. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije, njeno razbijanje i uništenje vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu i promovišu kao demokratskog vođu u Srbiji. Za taj status on bi rasprodao Srbiju na kilo.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu ”Jugoimporta SDPR-a„ zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande iz Crne Gore. Na platnom spsiku ”Jugoimporta SDPR-a„ je i Tadićev kum Dragan Šutanovac. Iako ništa ne radi, Nikčević ga plaća kao specijalnog savetnika. Svakog meseca po 100 hiljada dinara ni za šta.
Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora ”Jugoimpoprta SDPR-a„. Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza da uhapsi Nikčevića nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. I ko će kome, ako ne svoj svome. Jočić o mućkama ćuti kao zaliven. I on prima lepu paricu.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, na crnogorski način. Obilazi ambasadore, predlaže im da se Srbija smrvi, da su Srbi ološ koji je neporavljiv.
Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen i izveden pred sud. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Naime, banda Čede Jovanovića, nekadašnjeg saradnika tajne policije, izdejstvovala je da Jovica Stanišić, dok je boravio u zatvoru za vreme ''Sablje'', bude optužen pred Haškim tribunalom. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Tadašnji potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović plašio se da u toj tašni nema i dokumenata o njegovom ''kretanju u službi''. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Njegov dosije je na pravom mestu.
Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno razbojničko i lopovsko delovanje bilo je raskrinkano. Ali...
Dvadesetog septembra 2004. godine Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Kum nije dugme, Boris bi to rado prihvatio. Ipak on odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti, jer mu je bio kum na venčanju sa drugom ženom.
Dvadeset drugog septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora ”Jugoimporta SDPR-a„. Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje da i dalje divlja i uništava imovinu republike Srbije. Šta će čovek, tuđa je.
Treba napomenuti da rođeni brat Stevana Nikčevića i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi g. Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi!
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.
U akciju pljačkanja ”Jugomiporta SDPR-a„ uključen je i srpski ministar policije Dragan Jočić. General njegove policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije koje se mere milionima evra. Jočić ćuti, jer hoće da pomogne svojim sunarodnicima iz Crne Gore da Srbiju što više izmuzu.
Mile Ješanov
Crnogorci decenijama nemilice haraju Srbijom: ubijaju, otimaju, siluju, pljačkaju, rasprodaju, izdaju...Stevan Nikčević, aktuelni direktor ''Jugoimporta SDPR„ i njegova banda nisu usamljen primer zločinačkog delovanja Crnogoraca koji nađu utočište u Srbiji. Ipak vredi rasvetliti, za početak, i učinak ove bande koja je Srbiji nanela nenadoknadivu štetu.
Gospodin Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Nakon što je DOS preuzeo vlast, Nikčević izlazi iz jazbine. Drsko i bestidno nudi se Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, za samo tri meseca, Nikčević instalira svoju bandu Crnogoraca, koja će Srbiji stezati omču oko vrata.
I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, koji je ubijen 11. aprila 1999. godine, na Veliki petak, ispred svog stana dok je bombardovan Beograd.
Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument SDB-a o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca eskadrona smrti. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke.
Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković imenuje ga za svog pomoćnika. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov krvavi pir u Srbiji može da se nastavi.
Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske.
Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
Krvavi pir Crnogoraca (i Boris Tadić je Crnogorac) počinje da se sprovodi na bestijalan način. Njegov kum Dragan Šutanovac, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promoviše Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. U ”Jugoimportu SDPR„ Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti i postavlja ih na najvažnija mesta.
Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove pretnje, ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom, koji SAD nameravaju da razbiju i unište, zbog interesa američkog potpredsednika Dika Čejnija i njegovih naftnih kompanija. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko -jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa vojno najjačim silama sveta. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije, njeno razbijanje i uništenje vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu i promovišu kao demokratskog vođu u Srbiji. Za taj status on bi rasprodao Srbiju na kilo.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu ”Jugoimporta SDPR-a„ zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande iz Crne Gore. Na platnom spsiku ”Jugoimporta SDPR-a„ je i Tadićev kum Dragan Šutanovac. Iako ništa ne radi, Nikčević ga plaća kao specijalnog savetnika. Svakog meseca po 100 hiljada dinara ni za šta.
Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora ”Jugoimpoprta SDPR-a„. Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza da uhapsi Nikčevića nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. I ko će kome, ako ne svoj svome. Jočić o mućkama ćuti kao zaliven. I on prima lepu paricu.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, na crnogorski način. Obilazi ambasadore, predlaže im da se Srbija smrvi, da su Srbi ološ koji je neporavljiv.
Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen i izveden pred sud. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Naime, banda Čede Jovanovića, nekadašnjeg saradnika tajne policije, izdejstvovala je da Jovica Stanišić, dok je boravio u zatvoru za vreme ''Sablje'', bude optužen pred Haškim tribunalom. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Tadašnji potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović plašio se da u toj tašni nema i dokumenata o njegovom ''kretanju u službi''. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Njegov dosije je na pravom mestu.
Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno razbojničko i lopovsko delovanje bilo je raskrinkano. Ali...
Dvadesetog septembra 2004. godine Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Kum nije dugme, Boris bi to rado prihvatio. Ipak on odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti, jer mu je bio kum na venčanju sa drugom ženom.
Dvadeset drugog septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora ”Jugoimporta SDPR-a„. Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje da i dalje divlja i uništava imovinu republike Srbije. Šta će čovek, tuđa je.
Treba napomenuti da rođeni brat Stevana Nikčevića i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi g. Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi!
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.
U akciju pljačkanja ”Jugomiporta SDPR-a„ uključen je i srpski ministar policije Dragan Jočić. General njegove policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije koje se mere milionima evra. Jočić ćuti, jer hoće da pomogne svojim sunarodnicima iz Crne Gore da Srbiju što više izmuzu.
Beograd u zamci
EVROPSKA unija ulaže napore da se Srbija saglasi sa otpočinjanjem tehničkog dijaloga o funkcionisanju civilnih misija na Kosovu i Metohiji - saznaju „Novosti”.
Kako se tumači u delu vlasti u Beogradu, bliskom premijeru Koštunici, namera Brisela je da kroz te razgovore, na manja ili veća „vrata”, pribavi saglasnost Srbije za početak rada misije Euleks u pokrajini.
Mogući scenario za „smekšavanje” pozicije Beograda bio bi da se srpskoj javnosti ovaj tehnički dijalog predstavi kao nastavak pregovora o budućnosti Kosova i Metohije, posle čega bi, ubrzo, na „sto” bilo „bačeno” i pitanje Euleksa.
Prema viđenju Vatroslava Vekarića, člana Spoljnopolitičkog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova, ako EU želi da bude na Kosovu i Metohiji, mogla bi da legalizuje svoje prisustvo tako što bi Euleks postao deo Unmika.
- U toj situaciji, Unmik bi se prearanžirao tako da evropski funkcioneri dobijaju glavnu reč. Koji bi stepen subjektiviteta Euleks zadržao, biće pitanje nijansi koje bi morale da se dogovore. To verovatno rešava generalni sekretar UN Ban Ki Mun sa evropskim političarima - navodi Vekarić.
Da li bi ovakav aranžman bio prihvatljiv i za Srbiju, u kojoj vlastiuporno ponavljaju da rad misije EU ne bi bio sporan, samo pod uslovom da dobije odobrenje Saveta bezbednosti UN?
- Mislim da bi Beograd mogao da prihvati ovakav izlaz iz problematične situacije, ako bi se odbacila dilema da li se ostaje u okvirima Rezolucije 1244. Zato je jako važno da se postigne opšta saglasnost u vezi sa integrisanjem Euleksa u Unmik, pa da takva odluka može da dođe i pred SB, jer Rusija ima načina da celu stvar stopira - kaže Vekarić.
Da je Evropska unija promenila taktiku, i da se okrenula lukavosti, i traženju kakvog-takvog dogovora sa Srbijom, nagoveštava i bečki dnevnik „Prese”.
Podsećajući na spekulacije da bi Euleks mogao postati deo Unmika, a Piter Fejt, novi šef administracije UN na Kosovu, ovaj list ukazuje i na promenu u retorici: sada se govori da će Unmik biti „restrukturisan”, dok se do skoro pričalo da će ga „zameniti” Euleks.
UNMIK OSTAJE I POSLE 15. JUNA
UNMIK će ostati na Kosovu i Metohiji i posle 15. juna, i do sada nismo dobili nikakva upustva kakva će biti uloga Unmika posle tog datuma - izjavio je portparol Unmika Rasel Giki. On je kazao da se Unmik i dalje upravlja prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.
Kako se tumači u delu vlasti u Beogradu, bliskom premijeru Koštunici, namera Brisela je da kroz te razgovore, na manja ili veća „vrata”, pribavi saglasnost Srbije za početak rada misije Euleks u pokrajini.
Mogući scenario za „smekšavanje” pozicije Beograda bio bi da se srpskoj javnosti ovaj tehnički dijalog predstavi kao nastavak pregovora o budućnosti Kosova i Metohije, posle čega bi, ubrzo, na „sto” bilo „bačeno” i pitanje Euleksa.
Prema viđenju Vatroslava Vekarića, člana Spoljnopolitičkog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova, ako EU želi da bude na Kosovu i Metohiji, mogla bi da legalizuje svoje prisustvo tako što bi Euleks postao deo Unmika.
- U toj situaciji, Unmik bi se prearanžirao tako da evropski funkcioneri dobijaju glavnu reč. Koji bi stepen subjektiviteta Euleks zadržao, biće pitanje nijansi koje bi morale da se dogovore. To verovatno rešava generalni sekretar UN Ban Ki Mun sa evropskim političarima - navodi Vekarić.
Da li bi ovakav aranžman bio prihvatljiv i za Srbiju, u kojoj vlastiuporno ponavljaju da rad misije EU ne bi bio sporan, samo pod uslovom da dobije odobrenje Saveta bezbednosti UN?
- Mislim da bi Beograd mogao da prihvati ovakav izlaz iz problematične situacije, ako bi se odbacila dilema da li se ostaje u okvirima Rezolucije 1244. Zato je jako važno da se postigne opšta saglasnost u vezi sa integrisanjem Euleksa u Unmik, pa da takva odluka može da dođe i pred SB, jer Rusija ima načina da celu stvar stopira - kaže Vekarić.
Da je Evropska unija promenila taktiku, i da se okrenula lukavosti, i traženju kakvog-takvog dogovora sa Srbijom, nagoveštava i bečki dnevnik „Prese”.
Podsećajući na spekulacije da bi Euleks mogao postati deo Unmika, a Piter Fejt, novi šef administracije UN na Kosovu, ovaj list ukazuje i na promenu u retorici: sada se govori da će Unmik biti „restrukturisan”, dok se do skoro pričalo da će ga „zameniti” Euleks.
UNMIK OSTAJE I POSLE 15. JUNA
UNMIK će ostati na Kosovu i Metohiji i posle 15. juna, i do sada nismo dobili nikakva upustva kakva će biti uloga Unmika posle tog datuma - izjavio je portparol Unmika Rasel Giki. On je kazao da se Unmik i dalje upravlja prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.
уторак, 27. мај 2008.
Sta zna svinja sta je dinja
Nema postupka protiv mladića koji su lepili plakate - poternice sa likovima funkcionera DSS
BEOGRAD - Protiv petorice mladića koji su u petak, u dva sata posle ponoći, lepili plakate na kojima su portreti funkcionera Demokratske stranke Srbije i njihovi brojevi telefona, neće biti podignuta krivična prijava.
Kako su naveli u MUP, reč je o Dušanu Dimitrijeviću (22) iz Mladenovca, Dejanu Petroviću (30) iz Beograda, Pavlu Šćepanoviću (25) iz Bara, Milutinu Šćepanoviću (24) iz Sutomora i Milanu Ćirkoviću (30) iz Beograda. I pored toga što je policija identifikovala mladiće, koji su rekli da su članovi Demokratske stranke i da su ovaj “posao” obavili za tu stranku, dežurni tužilac Trećeg opštinskog suda Ana Borović “izjasnila se da nema elemenata krivičnog dela i naložila dostavljanje izveštaja”.
DS je juče demantovao da je na bilo koji način učestvovao u pravljenju i lepljenju plakata kojima se zvaničnici DSS optužuju da su dogovorom o saradnji na gradskom nivou sa socijalistima i radikalima “prodali Beograd”.
- DS oštro demantuje da je učestvovao u takvoj akciji, da je bilo koga angažovao i da je ikada, pa i tog puta, vodio bilo kakvu prljavu kampanju protiv neke druge stranke ili pojedinca na političkoj sceni - izjavila je portparolka DS Jelena Trivan. Prema njenim rečima, svako nastojanje da se DS pripiše vođenje nekorektne političke kampanje jeste zapravo pokušaj da se izbegne odgovornost za prljavu kampanju koju su drugi vodili protiv nje i njenog lidera Borisa Tadića. Ipak, i dalje ostaje nejasno kako su ovi mladići nabavili plakate kojima su oblepili pola Beograda.
BEOGRAD - Protiv petorice mladića koji su u petak, u dva sata posle ponoći, lepili plakate na kojima su portreti funkcionera Demokratske stranke Srbije i njihovi brojevi telefona, neće biti podignuta krivična prijava.
Kako su naveli u MUP, reč je o Dušanu Dimitrijeviću (22) iz Mladenovca, Dejanu Petroviću (30) iz Beograda, Pavlu Šćepanoviću (25) iz Bara, Milutinu Šćepanoviću (24) iz Sutomora i Milanu Ćirkoviću (30) iz Beograda. I pored toga što je policija identifikovala mladiće, koji su rekli da su članovi Demokratske stranke i da su ovaj “posao” obavili za tu stranku, dežurni tužilac Trećeg opštinskog suda Ana Borović “izjasnila se da nema elemenata krivičnog dela i naložila dostavljanje izveštaja”.
DS je juče demantovao da je na bilo koji način učestvovao u pravljenju i lepljenju plakata kojima se zvaničnici DSS optužuju da su dogovorom o saradnji na gradskom nivou sa socijalistima i radikalima “prodali Beograd”.
- DS oštro demantuje da je učestvovao u takvoj akciji, da je bilo koga angažovao i da je ikada, pa i tog puta, vodio bilo kakvu prljavu kampanju protiv neke druge stranke ili pojedinca na političkoj sceni - izjavila je portparolka DS Jelena Trivan. Prema njenim rečima, svako nastojanje da se DS pripiše vođenje nekorektne političke kampanje jeste zapravo pokušaj da se izbegne odgovornost za prljavu kampanju koju su drugi vodili protiv nje i njenog lidera Borisa Tadića. Ipak, i dalje ostaje nejasno kako su ovi mladići nabavili plakate kojima su oblepili pola Beograda.
Dinkićeve lazi ipak prolaze kod kretena
Čekajući preporod „Zastave“ u proteklih šest godina umrlo 1.300 radnika. Oko petsto zaposlenih koji su proglašeni viškom ponovo angažovano po ugovoru. Novac za otpremnine nije ni juče stigao
KRAGUJEVAC - Ako ne stigne danas, novac za otpremnine stići će sutra rano ujutro. Isplata otpremnina tada odmah može da počne - objašnjava Zoran Mihajlović, predsednik sindikata kragujevačke fabrike, još jedno odlaganje isplata. Protokolom koji je na Đurđevdan sindikat „Zastave“ potpisao s ministrom Mlađanom Dinkićem bilo je predviđeno da se do 20. maja isplati prvi deo otpremnina za 324 radnika iz svih „Zastavinih“ preduzeća. Drugi deo otpremnina od po 200 evra biće isplaćen mesec dana po potpisivanju ugovora s „Fijatom“.
Sindikat „Zastava automobila“ zatražio je da se odmah krene i sa upošljavanjem oko stotinu radnika proizvodnih zanimanja, kako bi se premostio manjak stručne radne snage u fabrici.
- Fabrici su potrebni varioci, bravari i lakireri koji će raditi na novoj opremi i mašinama. Tražimo da se primi jedan broj mladih ljudi i insistiramo da to budu deca naših radnika - kaže Mihajlović.
- Mi pozdravljamo tu inicijativu, ali pod uslovom da ne teraju te mlade ljude da se upišu u nečiju stranku. Plašimo se da će i ovog puta biti primenjen kriterijum političke podobnosti. Pitamo javno zašto je Dinkić ukidanjem ZO otpustio više hiljada kvalifikovanih radnika „Zastave“. Oko petsto radnika koji su uzeli otpremnine svakodnevno je angažovano na poslovima u „Zastavi“. Njih se fabrika odrekla, Dinkić im je dao novac, a sad rade po ugovoru. Pitam se zašto su ti radnici uopšte proglašavani viškom? Verovatno da bi oni iz režije zadržali svoje fotelje i privilegije, a usput i da bi učestvovali u nečijim političkim manipulacijama. Čekajući preporod „Zastave“ u ovih šest godina umrlo je oko 1.300 radnika. Pitanje je koliko će još da ih umre čekajući da se završe nečije kampanje - kaže Radiša Pavlović, predsednik Radničkog otpora.
Generalni direktor „Zastava vozila“ Zoran Radojević izjavio je da delegacija „Fijata“, koju čini 26 eksperata tehničke struke, intenzivno radi na formiranju dokumentacije o mogućnostima i kapacitetima „Zastave“ . Rok za završetak kompletne papirologije je 30. jun, nakon čega bi trebalo da se potpiše memorandum o saradnji i razumevanju, a zatim bi trebalo da usledi potpisivanje ugovora.
Radojević kaže je za sutra zakazan sastanak delegacije „Fijatovih“ kooperanata i srpske autokomponenistike. Iz Italije dolazi pedesetak predstavnika 30 „Fijatovih“ kooperantskih firmi, a savetovanje i stručni sastanak biće održani u hotelu „Kragujevac“. Kako nezvanično saznajemo, prošlog vikenda u Kragujevcu je, bez medijske buke, boravila i delegacija kooperanata iz Hrvatske. Hrvati su svoje interesovanje već ranije iskazali kroz „Zastavin“ posao s „desetkom“. Za eventualni posao u proizvodnji novog „Fijatovog“ modela raspituje se i kooperacija iz BiH.
KRAGUJEVAC - Ako ne stigne danas, novac za otpremnine stići će sutra rano ujutro. Isplata otpremnina tada odmah može da počne - objašnjava Zoran Mihajlović, predsednik sindikata kragujevačke fabrike, još jedno odlaganje isplata. Protokolom koji je na Đurđevdan sindikat „Zastave“ potpisao s ministrom Mlađanom Dinkićem bilo je predviđeno da se do 20. maja isplati prvi deo otpremnina za 324 radnika iz svih „Zastavinih“ preduzeća. Drugi deo otpremnina od po 200 evra biće isplaćen mesec dana po potpisivanju ugovora s „Fijatom“.
Sindikat „Zastava automobila“ zatražio je da se odmah krene i sa upošljavanjem oko stotinu radnika proizvodnih zanimanja, kako bi se premostio manjak stručne radne snage u fabrici.
- Fabrici su potrebni varioci, bravari i lakireri koji će raditi na novoj opremi i mašinama. Tražimo da se primi jedan broj mladih ljudi i insistiramo da to budu deca naših radnika - kaže Mihajlović.
- Mi pozdravljamo tu inicijativu, ali pod uslovom da ne teraju te mlade ljude da se upišu u nečiju stranku. Plašimo se da će i ovog puta biti primenjen kriterijum političke podobnosti. Pitamo javno zašto je Dinkić ukidanjem ZO otpustio više hiljada kvalifikovanih radnika „Zastave“. Oko petsto radnika koji su uzeli otpremnine svakodnevno je angažovano na poslovima u „Zastavi“. Njih se fabrika odrekla, Dinkić im je dao novac, a sad rade po ugovoru. Pitam se zašto su ti radnici uopšte proglašavani viškom? Verovatno da bi oni iz režije zadržali svoje fotelje i privilegije, a usput i da bi učestvovali u nečijim političkim manipulacijama. Čekajući preporod „Zastave“ u ovih šest godina umrlo je oko 1.300 radnika. Pitanje je koliko će još da ih umre čekajući da se završe nečije kampanje - kaže Radiša Pavlović, predsednik Radničkog otpora.
Generalni direktor „Zastava vozila“ Zoran Radojević izjavio je da delegacija „Fijata“, koju čini 26 eksperata tehničke struke, intenzivno radi na formiranju dokumentacije o mogućnostima i kapacitetima „Zastave“ . Rok za završetak kompletne papirologije je 30. jun, nakon čega bi trebalo da se potpiše memorandum o saradnji i razumevanju, a zatim bi trebalo da usledi potpisivanje ugovora.
Radojević kaže je za sutra zakazan sastanak delegacije „Fijatovih“ kooperanata i srpske autokomponenistike. Iz Italije dolazi pedesetak predstavnika 30 „Fijatovih“ kooperantskih firmi, a savetovanje i stručni sastanak biće održani u hotelu „Kragujevac“. Kako nezvanično saznajemo, prošlog vikenda u Kragujevcu je, bez medijske buke, boravila i delegacija kooperanata iz Hrvatske. Hrvati su svoje interesovanje već ranije iskazali kroz „Zastavin“ posao s „desetkom“. Za eventualni posao u proizvodnji novog „Fijatovog“ modela raspituje se i kooperacija iz BiH.
Bajka o Vuku i Crvenperici
Bajka o Osoljenom Vuku i Crvenperici
Jednocinka sa pevanjem i pucanjem i srećnim krajem za Vuka tj. Baku a ostalima po srebrnjak za ucesce i trud. Naravoucenije ne postoji ili ga dopisite sami. Ako znate.
Bio jednom jedan Vuk i živeo u lepoj kuci sa 27 soba i 27 vrata usred sume. Kuca je bila toliko velika i bilo je toliko mnogo stanara da je kucu morao da cuva dobrocudni div NATO a placa dobri Ujka Semi. Vuku je bilo dosta zivota samo u jednoj kuci i hteo je u penziju pa je resio da nadje negde mesto da sebi i Ujka Semiju napravi letnjikovac. Dugo je tražio takvo lepo, bogato i mirno mesto u sumi i konacno ga pronasao na samom rubu sume, na dalekom i brdovitom Balkanu. Mesto se zvalo Kosovo i Metohija i bilo je prelepo da se na njemu sazida letnjikovac. Međutim, problem je bio sto vlasnici - neki Sorabi, nikako nisu hteli ni da prodaju zemlju ni da izdaju zemlju za letnjikovac. Oni su tamo vekovima podizali crkve, manastire, gajili svoju bastu i svoje mlade, stvorili svoj letnjikovac i stvorili sebe. Mislio, mislio Vuk šta da radi pa se setio. Nasao je lokalne patuljke - Strumfove i nagovorio ih da zajedno izbace iz letnjikovca Sorabe. Obecao im je da će sve biti njihovo, da će Sorabi nestati, da će sazidati ne samo novi lenjikovac nego i bastu i sve ostalo sto im treba samo da isteraju Sorabe. Strumfovi mislili šta da rade - cena za letnjikovac je bila velika ali Ujka je prihvatio da zmuri na njihovo sirenje carobnog belog praska po kuci a i sire pa prihvatise. Ionako su mrzeli Sorabe već sto godina i pokusavali sami da ih isteraju. Receno-učinjeno. Vuk je odmah zvao sefa Soraba Zlobicu i rekao mu da odmah mora da ustupi zemlju za letnjikovac inače će Strumfovi da naprave lom a pomoći će im i NATO. Zlobica nije hteo ni da cuje iako je Ujka Semi potegao sve moguće veze i lično poslao svoju dobru vilu Madlen ali - ništa. Vuk i Ujka su se dobro naljutili i odvezali NATO pa je on 78 dana i noći bacao prskalice i petrade ne bili uplasio i oterao Sorabe. Strumfovi su pomagali koliko su mogli i na kraju Sorabi dadose ( jedva ) pravo na koriscenje zemlje ali bez zidanja letnjikovca i baste (ne)mocnom divu Bam Dum mUNu. Vuk je i dalje bio ljut jer nikako nije mogao da podigne letnjikovac (sto je obecao Strumfovima) pa je resio da prvo podigne bastu i naseli je ujkinim Zelenim Kapicama koje će cuvati bastu i polako krisom (uglavnom nocu) podizati letnjikovac. Godine su prolazile, basta je rasla, Strumfovi bili sve ljuci a letnjikovca nigde... Srećom u basti je dobro rastao korov iz koga se pravio carobni beli prasak pa su svi bili mirni, ali toliko su carobnog belog praska davali da je to bilo cudo. Resio Vuk da preduzme nešto. U dogovoru sa Ujkom smislio je kako da Sorabe nasamari i konacno podigne letnjikovac. Napravio je Super Specijalni Plan. U tom planu Sorabima se obecava nova soba u kuci Vuka sa svim blagodetima sobe, nova kola, nov namestaj, novi ljudi, nove žene, nova deca, puno para, posao za sve i svakog, slobodno druzenje sa svima u kuci, ljubav i postovanje Vuka i Ujka Samija, ma sve zivo samo da se Sorabi potpisu na plan i eto svetle buducnosti. Sve bi to bilo u redu al' kod Soraba nema nikog da to potpise. Tražili Vuk i Ujka, tražili i nikako da nadju. Šta sve nije radio Vuk, placao novine, placao televizije, doveo Nocne Vile Obmane, rusio Vlade, pravio Vlade, molio kumio, tuzakao, slao NATU da pripreti - ništa. Na onog Kosticu napujdao je sve moguće Nocne Vile Obmane, poturao mu i pare i jare, pretio silnim mracnim Had(g)om i - ništa. Konacno, presvukao se u dobru Baku i onda je sve krenulo. Prvo mu je bio u poseti princ Oliver radi ugovaranja potpisa sa Ocem koji je još na sluzbenom putu i njegovog ustolicenja kao Velikog sefa Soraba. U toj guzvi oko ustolicenja Oca na sluzbenom putu (tad se vratio na kratko) za Velikog sefa Soraba Strumfovi proglasise lenjikovac za svoj(Otac na sluzbenom putu tad nije bio tu). Onda je dosao i va(o)jni kum Suta radi dogovora sa NATOM, pa opet princ Oliver (sada već veoma drag Baki tj. Vuku) a onda je Otac na sluzbenom putu malo tuzakao Kosticu i one koji nisu po Super Specijalnom Planu pozuteli i svi Sorabi se podelise. Jedni za Baku i Ujku a drugi za use i u svoje klj(r)use. Da bi se razresila dilema organizovano je takmicenje u obozavanju Bake (Vuka) i Ujke - Ko bude vise obozavao iste njegovo je pravo da potpise. Ovi sto nisu hteli da prodaju letnjikovac nisu hteli ni da obozavaju Baku i Ujku (jeste dobra kuca al' ulaz mnogo nizak - mora se cetvoronoske a i nema letnjikovca ni baste - samo soba) a ovi sto su Baki i Ujki obecali i tražili potpis kupili su toliko carobnog praska od Strumfova da su sve Sorabe toliko omadjijali da nisu vise znali ni gde im je kuca a kamoli letnjikovac i basta. Prasak su redovno pustali kroz televizore u ogromnim dozama pracen slikom Oca, Olivera, Camca, Mladjionicara, Sute, Tajfuna pa opet Oca i tako u nedogled. A onda se pojavio u zutom odelu Crvenperica. Isukao je svoje ogromno pero i hrabro stao ispred Bake.
Bako a sto su ti tako velike oci?
Pa da te bolje vidim dok potpisujes - nešto si mi mnogo mali i nejak za toliko pero. Neka, neka, ojacaces a i ja volim tako mlade i neiskusne. Bas su dobar zalogaj, ovaj komad.
Bako a sto ti je tako velik nos?
Pa da te bolje namirisem i spremim ti sto lepsu sobu u kuci kad potpises. Mi u kuci svi isto mirisemo i svi imamo ovolike noseve jer su nam potrebni da osetimo gde ima para, ko šta prodaje i gde ima carobnog belog praska. Bez njega nema zabave u kuci. A da vidis tek zurke u letnjikovcu sto ćemo da pravimo kad Strumfovi donesu njihov cist carobni prasak.Ima Baka i pogacu na 'lebac da napravi pa da vidis.
Bako a sto su ti tako velike usi?
Pa da te čujem kad dolazis da ti spremim sto za potpisivanje. Mi svi ovde u kuci imamo ovolike usi a i ti ćeš da ih imaš čim potpises. Porasce ti vrlo brzo a pomoćice ti i Strumfovi i ostale komsije. Bićeš lep i zgodan kao niko u kuci sa tolikim usima.
Bako a sto su ti tako velika usta?
Pa da te lakse pojedem, ovaj upoznam sa prednostima i lepotom zivota u kuci. Ima da uzivas i budes postovan i cenjen gde god odes (bez viza), i imaces još vece pero i još veci ponos.
Bako a šta će ti toliki dzepovi?
Pa to valjda znaš i bez potpisa - jel' sam vas lepo naucila šta i kako treba sa parama sto sam dala. Baka mora da prima penziju da hrani NATU i da podigne letnjikovac i bastu. Kad potpises ima da naplacujes ulazak u sobu Sorabima i ima da se obogatis nevidjeno. I tebi će trebati mnogo, mnogo dzepova veruj mi. Ima da vladas sto godina kad potpises .
Bako a šta će ti taj stap?
Pa to nije stap - to se tebi čini. To je moje pero samo je malo vece od tvojeg jer je i baka malo veca i starija. To pero mi je poklono Ujka Sami a NATO mi donosi mastilo. Malo je crveno mastilo al' je dobro za potpisivanje - lepo se vidi.
Ajde sad, dosta price, vidis da je Dobri Oli već nervozan - potpisuj !
Dobro Bako sve ti verujem i volim te najviše na svetu, rece Crvenperica i taman kad se spremio da udari prvo slovo pojavi se niotkuda sav usplahiren Otac na sluzbenom putu. Šta je, hocete bez mene da potpisujete? - rece. Pa pero je moje bre! Može samo ako se i ja slikam i da mi vratite moje pero. Svi se slozise i sav srećan Crvenperica potpisa - konacno. Svi se slikase, Otac ode na sluzbeni put u Kampanjiju, Baka skide spavacicu i ponovo postade Vuk, Strumfovi zajedno sa Ujka Samijem proslavise početak radova na izgradnji letnjikovca a Sorabi krenuse da slave ulazak u Kucu sa 27 soba i 27 vrata i to cetvoronoske (bez letnjikovca i baste). Mnogo, mnogo godina kasnije kad su se otreznili od slavlja, tražili su natrag letnjikovac i bastu ali - kasno. A Crvenperica je živeo dugo i srećno - kod tetke na kaucu sa 5.000.000 srebrnjaka u duseku. Ostalih 6.000.000 srebrnjaka podelili su u uZESu na ravne casti.
Tarantula
Jednocinka sa pevanjem i pucanjem i srećnim krajem za Vuka tj. Baku a ostalima po srebrnjak za ucesce i trud. Naravoucenije ne postoji ili ga dopisite sami. Ako znate.
Bio jednom jedan Vuk i živeo u lepoj kuci sa 27 soba i 27 vrata usred sume. Kuca je bila toliko velika i bilo je toliko mnogo stanara da je kucu morao da cuva dobrocudni div NATO a placa dobri Ujka Semi. Vuku je bilo dosta zivota samo u jednoj kuci i hteo je u penziju pa je resio da nadje negde mesto da sebi i Ujka Semiju napravi letnjikovac. Dugo je tražio takvo lepo, bogato i mirno mesto u sumi i konacno ga pronasao na samom rubu sume, na dalekom i brdovitom Balkanu. Mesto se zvalo Kosovo i Metohija i bilo je prelepo da se na njemu sazida letnjikovac. Međutim, problem je bio sto vlasnici - neki Sorabi, nikako nisu hteli ni da prodaju zemlju ni da izdaju zemlju za letnjikovac. Oni su tamo vekovima podizali crkve, manastire, gajili svoju bastu i svoje mlade, stvorili svoj letnjikovac i stvorili sebe. Mislio, mislio Vuk šta da radi pa se setio. Nasao je lokalne patuljke - Strumfove i nagovorio ih da zajedno izbace iz letnjikovca Sorabe. Obecao im je da će sve biti njihovo, da će Sorabi nestati, da će sazidati ne samo novi lenjikovac nego i bastu i sve ostalo sto im treba samo da isteraju Sorabe. Strumfovi mislili šta da rade - cena za letnjikovac je bila velika ali Ujka je prihvatio da zmuri na njihovo sirenje carobnog belog praska po kuci a i sire pa prihvatise. Ionako su mrzeli Sorabe već sto godina i pokusavali sami da ih isteraju. Receno-učinjeno. Vuk je odmah zvao sefa Soraba Zlobicu i rekao mu da odmah mora da ustupi zemlju za letnjikovac inače će Strumfovi da naprave lom a pomoći će im i NATO. Zlobica nije hteo ni da cuje iako je Ujka Semi potegao sve moguće veze i lično poslao svoju dobru vilu Madlen ali - ništa. Vuk i Ujka su se dobro naljutili i odvezali NATO pa je on 78 dana i noći bacao prskalice i petrade ne bili uplasio i oterao Sorabe. Strumfovi su pomagali koliko su mogli i na kraju Sorabi dadose ( jedva ) pravo na koriscenje zemlje ali bez zidanja letnjikovca i baste (ne)mocnom divu Bam Dum mUNu. Vuk je i dalje bio ljut jer nikako nije mogao da podigne letnjikovac (sto je obecao Strumfovima) pa je resio da prvo podigne bastu i naseli je ujkinim Zelenim Kapicama koje će cuvati bastu i polako krisom (uglavnom nocu) podizati letnjikovac. Godine su prolazile, basta je rasla, Strumfovi bili sve ljuci a letnjikovca nigde... Srećom u basti je dobro rastao korov iz koga se pravio carobni beli prasak pa su svi bili mirni, ali toliko su carobnog belog praska davali da je to bilo cudo. Resio Vuk da preduzme nešto. U dogovoru sa Ujkom smislio je kako da Sorabe nasamari i konacno podigne letnjikovac. Napravio je Super Specijalni Plan. U tom planu Sorabima se obecava nova soba u kuci Vuka sa svim blagodetima sobe, nova kola, nov namestaj, novi ljudi, nove žene, nova deca, puno para, posao za sve i svakog, slobodno druzenje sa svima u kuci, ljubav i postovanje Vuka i Ujka Samija, ma sve zivo samo da se Sorabi potpisu na plan i eto svetle buducnosti. Sve bi to bilo u redu al' kod Soraba nema nikog da to potpise. Tražili Vuk i Ujka, tražili i nikako da nadju. Šta sve nije radio Vuk, placao novine, placao televizije, doveo Nocne Vile Obmane, rusio Vlade, pravio Vlade, molio kumio, tuzakao, slao NATU da pripreti - ništa. Na onog Kosticu napujdao je sve moguće Nocne Vile Obmane, poturao mu i pare i jare, pretio silnim mracnim Had(g)om i - ništa. Konacno, presvukao se u dobru Baku i onda je sve krenulo. Prvo mu je bio u poseti princ Oliver radi ugovaranja potpisa sa Ocem koji je još na sluzbenom putu i njegovog ustolicenja kao Velikog sefa Soraba. U toj guzvi oko ustolicenja Oca na sluzbenom putu (tad se vratio na kratko) za Velikog sefa Soraba Strumfovi proglasise lenjikovac za svoj(Otac na sluzbenom putu tad nije bio tu). Onda je dosao i va(o)jni kum Suta radi dogovora sa NATOM, pa opet princ Oliver (sada već veoma drag Baki tj. Vuku) a onda je Otac na sluzbenom putu malo tuzakao Kosticu i one koji nisu po Super Specijalnom Planu pozuteli i svi Sorabi se podelise. Jedni za Baku i Ujku a drugi za use i u svoje klj(r)use. Da bi se razresila dilema organizovano je takmicenje u obozavanju Bake (Vuka) i Ujke - Ko bude vise obozavao iste njegovo je pravo da potpise. Ovi sto nisu hteli da prodaju letnjikovac nisu hteli ni da obozavaju Baku i Ujku (jeste dobra kuca al' ulaz mnogo nizak - mora se cetvoronoske a i nema letnjikovca ni baste - samo soba) a ovi sto su Baki i Ujki obecali i tražili potpis kupili su toliko carobnog praska od Strumfova da su sve Sorabe toliko omadjijali da nisu vise znali ni gde im je kuca a kamoli letnjikovac i basta. Prasak su redovno pustali kroz televizore u ogromnim dozama pracen slikom Oca, Olivera, Camca, Mladjionicara, Sute, Tajfuna pa opet Oca i tako u nedogled. A onda se pojavio u zutom odelu Crvenperica. Isukao je svoje ogromno pero i hrabro stao ispred Bake.
Bako a sto su ti tako velike oci?
Pa da te bolje vidim dok potpisujes - nešto si mi mnogo mali i nejak za toliko pero. Neka, neka, ojacaces a i ja volim tako mlade i neiskusne. Bas su dobar zalogaj, ovaj komad.
Bako a sto ti je tako velik nos?
Pa da te bolje namirisem i spremim ti sto lepsu sobu u kuci kad potpises. Mi u kuci svi isto mirisemo i svi imamo ovolike noseve jer su nam potrebni da osetimo gde ima para, ko šta prodaje i gde ima carobnog belog praska. Bez njega nema zabave u kuci. A da vidis tek zurke u letnjikovcu sto ćemo da pravimo kad Strumfovi donesu njihov cist carobni prasak.Ima Baka i pogacu na 'lebac da napravi pa da vidis.
Bako a sto su ti tako velike usi?
Pa da te čujem kad dolazis da ti spremim sto za potpisivanje. Mi svi ovde u kuci imamo ovolike usi a i ti ćeš da ih imaš čim potpises. Porasce ti vrlo brzo a pomoćice ti i Strumfovi i ostale komsije. Bićeš lep i zgodan kao niko u kuci sa tolikim usima.
Bako a sto su ti tako velika usta?
Pa da te lakse pojedem, ovaj upoznam sa prednostima i lepotom zivota u kuci. Ima da uzivas i budes postovan i cenjen gde god odes (bez viza), i imaces još vece pero i još veci ponos.
Bako a šta će ti toliki dzepovi?
Pa to valjda znaš i bez potpisa - jel' sam vas lepo naucila šta i kako treba sa parama sto sam dala. Baka mora da prima penziju da hrani NATU i da podigne letnjikovac i bastu. Kad potpises ima da naplacujes ulazak u sobu Sorabima i ima da se obogatis nevidjeno. I tebi će trebati mnogo, mnogo dzepova veruj mi. Ima da vladas sto godina kad potpises .
Bako a šta će ti taj stap?
Pa to nije stap - to se tebi čini. To je moje pero samo je malo vece od tvojeg jer je i baka malo veca i starija. To pero mi je poklono Ujka Sami a NATO mi donosi mastilo. Malo je crveno mastilo al' je dobro za potpisivanje - lepo se vidi.
Ajde sad, dosta price, vidis da je Dobri Oli već nervozan - potpisuj !
Dobro Bako sve ti verujem i volim te najviše na svetu, rece Crvenperica i taman kad se spremio da udari prvo slovo pojavi se niotkuda sav usplahiren Otac na sluzbenom putu. Šta je, hocete bez mene da potpisujete? - rece. Pa pero je moje bre! Može samo ako se i ja slikam i da mi vratite moje pero. Svi se slozise i sav srećan Crvenperica potpisa - konacno. Svi se slikase, Otac ode na sluzbeni put u Kampanjiju, Baka skide spavacicu i ponovo postade Vuk, Strumfovi zajedno sa Ujka Samijem proslavise početak radova na izgradnji letnjikovca a Sorabi krenuse da slave ulazak u Kucu sa 27 soba i 27 vrata i to cetvoronoske (bez letnjikovca i baste). Mnogo, mnogo godina kasnije kad su se otreznili od slavlja, tražili su natrag letnjikovac i bastu ali - kasno. A Crvenperica je živeo dugo i srećno - kod tetke na kaucu sa 5.000.000 srebrnjaka u duseku. Ostalih 6.000.000 srebrnjaka podelili su u uZESu na ravne casti.
Tarantula
Svi pomalo socijalisti
„Нико нема овлашћење ове државе и овога народа да потписује било какве споразуме са ЕУ док се претходно не разреши да ли ЕУ сматра Србију целовитом државом”
Не, драги читаоци, ове одлучне речи нису изговорили Војислав Коштуница или Слободан Самарџић у јеку предизборне полемике са Борисом Тадићем око (не)потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Ово су речи Ивице Дачића од уторка 29. априла ове године, изречене поводом најаве да ће тог дана Борис Тадић у Бриселу потписати ССП. Једва пола сата пре почетка бриселске представе, РТС је пренео Дачићеву изјаву Танјугу да „СПС сматра да уколико данас буде потписан ССП, то може бити само споразум појединца или одређене политичке групације, наводећи да ће нови сазив парламента и нова Влада Србије покренути нове разговоре са ЕУ, разрешити питање да ли ЕУ Србију сматра целовитом државом и поништити све делове овог споразума који то доводе у питање” (подвукао Ђ. В.).
Истом приликом, Дачић је подсетио да је велики број европских држава већ једнострано признао независност Косова и Метохије и упозорио да би, по његовом мишљењу, „Србија требало да уђе у ЕУ, али не по цену да се придруживањем ЕУ заправо плати цена и фактички прихвати, директно или индиректно, независност Косова и Метохије”.
Није прошло ни месец дана, а чини нам се као да је од ове Дачићеве изјаве прохујала читава вечност. Још мало па их се можда неће сећати ни сам Дачић. Невероватна је моћ пропаганде и медијског глајхшалтовања. И застрашујући манипулативни потенцијал којим се у данашњем свету за тили час од црног може направити бело – и обрнуто. На пример, од Срба агресори, а од косовских Албанаца невине жртве. Од Слободана Самарџића и Александра Симића примитивна националистичка чудовишта, а од Палме Марковића репрезентативни Европејац радикално демократске провенијенције. Од до јуче озлоглашеног СПС-а „модерна социјалдемократска странка”, а од Ивице Дачића нешто попут кандидата за Жарка Кораћа.
И не ради се ту само о једној оштрој изјави. Треба само бацити поглед на скупштинске иступе и полемике Ивице Дачића, закључно са говором од 18. фебруара, дан након проглашења косовске независности, да би се видело колико су комични „благонаклони” предлози великог дела српске политичке јавности и НВО сцене о томе да се некако, зарад вишег еврореформског циља, Дачићу и СПС-у изда политичка опросница. Па социјалисти, не сасвим без разлога, верују да им је историја дала за право, да су и Коштуница и Тадић на крају дошли у њихово двориште, и да су, заправо, они ти који би другима требало да дају амнестију због држања током деведесетих година.
Уопште не мислим да због онога што је горе речено следи да Дачић односно СПС сада „мора” правити владу са народњацима и радикалима и да би окретање на другу страну аутоматски значило „изневеравање воље бирача”. Свака одлука СПС-а биће мање-више легитимна и скопчана са одређеним политичким ризицима за које ће Дачић и другови морати да преузму одговорност. Али ако већ говоримо у категоријама „воље бирача”, „демократског избора” и „интереса СПС” онда немојмо да се лажемо и (само)обмањујемо. Наравно да СПС и по досадашњој политици и по расположењу бирачког тела и по порукама из кампање логично и „природно” гравитира коалицији са ДСС–НС и радикалима и да га само тешка, односно велика политичка нужда може, евентуално, гурнути на другу страну. (На којој им се, поштено говорећи, највероватније спрема судбина Банета Ивковића.)
Разуме се да данашњи СПС није онај из Милошевићевог времена и да његово руководство мора да „гледа у будућност”. Али то исто ништа мање важи, рецимо, и за демократску странку и Бориса Тадића који такође, већ неколико година, опрезно излазе из сенке Зорана Ђинђића и континуирано се ослобађају његових најповерљивијих кадрова.
Није овде реч о објективној валоризацији или нивелацији историјског значаја ове двојице трагичних лидера. Ради се само о подсећању да ће ствари гледане из угла ес-пе-есовског гласача и функционера по свој прилици изгледати нешто другачије него што се чине из визуре просечног конзумента „Блица” или ТВ Б92. И откуда неком идеја да Дачић данас треба више да се стиди и дистанцира од Милошевићевог наслеђа, него Тадић од Ђинђићевог? Тачно је, додуше, да у то верује отприлике пола Србије, али тачно је и да међу њима засигурно нема ниједног садашњег нити будућег гласача СПС-а и Ивице Дачића. Као што међу онима који ових дана наглашено брину о будућности СПС-а и левице у Србији све гурајући их у савез са Млађаном Динкићем и Вуком Драшковићем нема вероватно ни једног јединог левичара.
Ђорђе Вукадиновић
Не, драги читаоци, ове одлучне речи нису изговорили Војислав Коштуница или Слободан Самарџић у јеку предизборне полемике са Борисом Тадићем око (не)потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Ово су речи Ивице Дачића од уторка 29. априла ове године, изречене поводом најаве да ће тог дана Борис Тадић у Бриселу потписати ССП. Једва пола сата пре почетка бриселске представе, РТС је пренео Дачићеву изјаву Танјугу да „СПС сматра да уколико данас буде потписан ССП, то може бити само споразум појединца или одређене политичке групације, наводећи да ће нови сазив парламента и нова Влада Србије покренути нове разговоре са ЕУ, разрешити питање да ли ЕУ Србију сматра целовитом државом и поништити све делове овог споразума који то доводе у питање” (подвукао Ђ. В.).
Истом приликом, Дачић је подсетио да је велики број европских држава већ једнострано признао независност Косова и Метохије и упозорио да би, по његовом мишљењу, „Србија требало да уђе у ЕУ, али не по цену да се придруживањем ЕУ заправо плати цена и фактички прихвати, директно или индиректно, независност Косова и Метохије”.
Није прошло ни месец дана, а чини нам се као да је од ове Дачићеве изјаве прохујала читава вечност. Још мало па их се можда неће сећати ни сам Дачић. Невероватна је моћ пропаганде и медијског глајхшалтовања. И застрашујући манипулативни потенцијал којим се у данашњем свету за тили час од црног може направити бело – и обрнуто. На пример, од Срба агресори, а од косовских Албанаца невине жртве. Од Слободана Самарџића и Александра Симића примитивна националистичка чудовишта, а од Палме Марковића репрезентативни Европејац радикално демократске провенијенције. Од до јуче озлоглашеног СПС-а „модерна социјалдемократска странка”, а од Ивице Дачића нешто попут кандидата за Жарка Кораћа.
И не ради се ту само о једној оштрој изјави. Треба само бацити поглед на скупштинске иступе и полемике Ивице Дачића, закључно са говором од 18. фебруара, дан након проглашења косовске независности, да би се видело колико су комични „благонаклони” предлози великог дела српске политичке јавности и НВО сцене о томе да се некако, зарад вишег еврореформског циља, Дачићу и СПС-у изда политичка опросница. Па социјалисти, не сасвим без разлога, верују да им је историја дала за право, да су и Коштуница и Тадић на крају дошли у њихово двориште, и да су, заправо, они ти који би другима требало да дају амнестију због држања током деведесетих година.
Уопште не мислим да због онога што је горе речено следи да Дачић односно СПС сада „мора” правити владу са народњацима и радикалима и да би окретање на другу страну аутоматски значило „изневеравање воље бирача”. Свака одлука СПС-а биће мање-више легитимна и скопчана са одређеним политичким ризицима за које ће Дачић и другови морати да преузму одговорност. Али ако већ говоримо у категоријама „воље бирача”, „демократског избора” и „интереса СПС” онда немојмо да се лажемо и (само)обмањујемо. Наравно да СПС и по досадашњој политици и по расположењу бирачког тела и по порукама из кампање логично и „природно” гравитира коалицији са ДСС–НС и радикалима и да га само тешка, односно велика политичка нужда може, евентуално, гурнути на другу страну. (На којој им се, поштено говорећи, највероватније спрема судбина Банета Ивковића.)
Разуме се да данашњи СПС није онај из Милошевићевог времена и да његово руководство мора да „гледа у будућност”. Али то исто ништа мање важи, рецимо, и за демократску странку и Бориса Тадића који такође, већ неколико година, опрезно излазе из сенке Зорана Ђинђића и континуирано се ослобађају његових најповерљивијих кадрова.
Није овде реч о објективној валоризацији или нивелацији историјског значаја ове двојице трагичних лидера. Ради се само о подсећању да ће ствари гледане из угла ес-пе-есовског гласача и функционера по свој прилици изгледати нешто другачије него што се чине из визуре просечног конзумента „Блица” или ТВ Б92. И откуда неком идеја да Дачић данас треба више да се стиди и дистанцира од Милошевићевог наслеђа, него Тадић од Ђинђићевог? Тачно је, додуше, да у то верује отприлике пола Србије, али тачно је и да међу њима засигурно нема ниједног садашњег нити будућег гласача СПС-а и Ивице Дачића. Као што међу онима који ових дана наглашено брину о будућности СПС-а и левице у Србији све гурајући их у савез са Млађаном Динкићем и Вуком Драшковићем нема вероватно ни једног јединог левичара.
Ђорђе Вукадиновић
600 aviona za ruske kompanije
SOČI , 25. maja (Tanjug-Ekos) - Ruske aviokompanije su spremne da kupe od domaćih proizvođača, u periodu do sredine naredne decenije, 600 novih aviona, saopštio je sinoć u Sočiju federalni ministar transporta Igor Levitin. 
On je precizirao da porudžbina navedenog broja aviona, a na osnovu realizacije programa „Razvoj transportnog sistema Rusije u razdoblju 2010 - 2015.”, ne obuhvata i manje letilice koje mogu da prevoze najviše 50 putnika.
Levitin se založio za ukidanje carina na uvoz manjih aviona, kao i eliminisanje carinskih dažbina prilikom importa rezervnih delova za avione i trenažere koji su neophodni u obuci pilota.
Rusija bi trebalo, prema rečima Levitina, od postojećih 350 aerodroma 170 da ostavi u državnom vlasništvu, a preostale da privatizuje.
„Za ubrzanje tog procesa neophodno je da se u Rusiji osnuje, što pre, federalna kompanija za upravljanje aerodromima”, rekao je Levitin.
On je naglasio da bi, prema srednjeročnom programu razvoju, do polovine iduće decnije u Rusiji trebalo obnoviti i izgraditi više od sto aerodroma.
„Naš cilj je da celu (domaću) aerodromsku mrežu dovedemo na komforniji i dostupniji (za korisnike usluga) nivo”, zaključio je Levitin.
On je precizirao da porudžbina navedenog broja aviona, a na osnovu realizacije programa „Razvoj transportnog sistema Rusije u razdoblju 2010 - 2015.”, ne obuhvata i manje letilice koje mogu da prevoze najviše 50 putnika.
Levitin se založio za ukidanje carina na uvoz manjih aviona, kao i eliminisanje carinskih dažbina prilikom importa rezervnih delova za avione i trenažere koji su neophodni u obuci pilota.
Rusija bi trebalo, prema rečima Levitina, od postojećih 350 aerodroma 170 da ostavi u državnom vlasništvu, a preostale da privatizuje.
„Za ubrzanje tog procesa neophodno je da se u Rusiji osnuje, što pre, federalna kompanija za upravljanje aerodromima”, rekao je Levitin.
On je naglasio da bi, prema srednjeročnom programu razvoju, do polovine iduće decnije u Rusiji trebalo obnoviti i izgraditi više od sto aerodroma.
„Naš cilj je da celu (domaću) aerodromsku mrežu dovedemo na komforniji i dostupniji (za korisnike usluga) nivo”, zaključio je Levitin.
Rusija - sta kaze statistika
Irkut, kretanje cene akcija od 25. februara 2004. do danas:
http://img516.imageshack.us/img516/7349/irktmp1.png
Finansijski izvestaji:
http://www.ir.irkut.com/financial/
Prihodi u 2000: 244 miliona dolara
Prihodi u 2006: 832 miliona dolara
Kazansky Helicopter Plant, od 03. januara 2001. do danas:
http://img383.imageshack.us/img383/2853/khelfp5.png
Aeroflot, od 03. januara 2001. do danas:
http://img440.imageshack.us/img440/6840/afltyl2.png
RTS Index, od 03. januara 2001. do danas:
http://img232.imageshack.us/img232/4042/rtsivp1.png
http://www.rts.ru/en/index/rtsi/
http://www.rts.ru/?ti d=459
http://www.rts.ru/en/index/rts2/
http://img516.imageshack.us/img516/7349/irktmp1.png
Finansijski izvestaji:
http://www.ir.irkut.com/financial/
Prihodi u 2000: 244 miliona dolara
Prihodi u 2006: 832 miliona dolara
Kazansky Helicopter Plant, od 03. januara 2001. do danas:
http://img383.imageshack.us/img383/2853/khelfp5.png
Aeroflot, od 03. januara 2001. do danas:
http://img440.imageshack.us/img440/6840/afltyl2.png
RTS Index, od 03. januara 2001. do danas:
http://img232.imageshack.us/img232/4042/rtsivp1.png
http://www.rts.ru/en/index/rtsi/
http://www.rts.ru/?ti d=459
http://www.rts.ru/en/index/rts2/
Muka od blica, b92, vlade..
Muka mi je vise od ovakvih medija, ovo je postalo jednom recju STRASNO!
Tolika pristrastnost, toliko bombardovanje laznim vestima da DS ima u stvari većinu i da su oni toboz pobedili, pa onda Koštunica se povlaci iz politike, pa Dacic prelomio da ide sa DS, pa onda vlada u beogradu se LAžNO pravi da bi Dacic vise dobio sutra od DS-a.
Na kraju kad se formira vlada koja sada ima većinu, DSS-NS-SRS-SPS kazace da SPS namerno to radi i da će cekati 4 godine da bi oslabili tu koaliciju i da bi usli u vladu sa DS.
Nekada mi je tv bastilja bila najgora, danas je to upraznjeno mesto zauzeo prvo BLIC pa onda B92.
Jedan normalan komentar tamo ne prolazi, i to se radi namerno da bi se stekao utisak da su mladi, vecina, skroro svi iskljucivo za tadica i njegove.
Toliko trovanje da će se sve srusiti, da će sve stati, da ćemo umreti od gladi, da će nas opet bombardovati, izolovati i ostale gluposti ako pobedi nacionalna politika i vlada prosto vredjaju inteligenciju normalnog coveka u Srbiji.
Pocinjem da mislim da su SRS i DSS daleko postenije i normalnije stranke jer se ne bave prljavstinama ko razni Djilasi i kompanija oko DS-a.
I o kakvoj to EU prica Tadic?
Imali su 8 godina da učine makar jedan pomak.
Niko nije mrdnuo, samo su krali, otimali, muvali.
Kad su dosli izbori odjednom smo sve potpisali, svuda smo primljeni a realno opet ama bas ništa nije uradjeno osim potpisivanje jednog papira koji ne vredi dok ne prođe u zemljama EU.
A uslove znamo, Mladici, Karadzici, standardi, zakoni, i na kraju da priznamo Kosovo.
To samo slep ne vidi.
Sada tadic predlaze Pajtica za premijera, zar zaboravi da je ovaj zreo za zatvor jer je mahao falsifikovanim pasosima nede arneric i avio kartama ubedjujuci nas da je dosla iz Bodruma?
Kome trebaju lazovi i gde mogu takvi ljudi da nas uvedu osim u korupciju i prodaju i duse svoje.
Ko laže taj i krade, oni su javno priznali kad su uhvaceni bili da su lagali.
I sada dobijaju unapredjenje, sramota!
alan ford
Tolika pristrastnost, toliko bombardovanje laznim vestima da DS ima u stvari većinu i da su oni toboz pobedili, pa onda Koštunica se povlaci iz politike, pa Dacic prelomio da ide sa DS, pa onda vlada u beogradu se LAžNO pravi da bi Dacic vise dobio sutra od DS-a.
Na kraju kad se formira vlada koja sada ima većinu, DSS-NS-SRS-SPS kazace da SPS namerno to radi i da će cekati 4 godine da bi oslabili tu koaliciju i da bi usli u vladu sa DS.
Nekada mi je tv bastilja bila najgora, danas je to upraznjeno mesto zauzeo prvo BLIC pa onda B92.
Jedan normalan komentar tamo ne prolazi, i to se radi namerno da bi se stekao utisak da su mladi, vecina, skroro svi iskljucivo za tadica i njegove.
Toliko trovanje da će se sve srusiti, da će sve stati, da ćemo umreti od gladi, da će nas opet bombardovati, izolovati i ostale gluposti ako pobedi nacionalna politika i vlada prosto vredjaju inteligenciju normalnog coveka u Srbiji.
Pocinjem da mislim da su SRS i DSS daleko postenije i normalnije stranke jer se ne bave prljavstinama ko razni Djilasi i kompanija oko DS-a.
I o kakvoj to EU prica Tadic?
Imali su 8 godina da učine makar jedan pomak.
Niko nije mrdnuo, samo su krali, otimali, muvali.
Kad su dosli izbori odjednom smo sve potpisali, svuda smo primljeni a realno opet ama bas ništa nije uradjeno osim potpisivanje jednog papira koji ne vredi dok ne prođe u zemljama EU.
A uslove znamo, Mladici, Karadzici, standardi, zakoni, i na kraju da priznamo Kosovo.
To samo slep ne vidi.
Sada tadic predlaze Pajtica za premijera, zar zaboravi da je ovaj zreo za zatvor jer je mahao falsifikovanim pasosima nede arneric i avio kartama ubedjujuci nas da je dosla iz Bodruma?
Kome trebaju lazovi i gde mogu takvi ljudi da nas uvedu osim u korupciju i prodaju i duse svoje.
Ko laže taj i krade, oni su javno priznali kad su uhvaceni bili da su lagali.
I sada dobijaju unapredjenje, sramota!
alan ford
понедељак, 26. мај 2008.
Primitivizam se širi Srbijom kao korov
Srbija je ogrezla u primitivizam. Prostakluk, agresivnost, sejanje mržnje i neodgovornost prema javnoj reči, slika su naše žalosne i opasne javne scene. Mnogi političari i pojedini mediji koji podstiču takve osobine u želji da se dodvore publici učinili su da Srbijom caruje primitivnost i, što je najtragičnije, da se predstavlja kao obeležje nečeg tipično srpskog - kaže za „Blic nedelje” prof. dr Jelena Đorđević, sociolog sa Fakulteta političkih nauka.
I zaista, prosečan građanin se sa svih strana bombarduje sadržajima koji, najblaže rečeno, podležu niskim strastima - bilo da je to slika skupštinske govornice koja već decenijama služi za najprljavije vređanje, politički dueli koji su često ispod granice vaspitanja ili neka tipično estradna tvorevina, gde se golotinja veliča kao svetinja... U takvom prizemnom okruženju, reči poput stida ili sramote potpuno su izašle iz upotrebe, zajedno s poslednjim obrisima kulturnog ponašanja u javnosti.
Dr Stjepan Gredelj, sociolog, smatra da talas primitivizma Srbiju zapljuskuje gotovo dve decenije. Kako kaže, najveći, ali ne i jedini „emiteri” primitivnih sadržaja su političari.
- U najvećoj meri primitivizam se može vezati za politiku, odnosno preciznije rečeno za srpsku režiju politike. S druge strane, bujaju zabave za široke narodne mase, podstiče se „muzika” poput turbo folka i veličaju rialiti programi... Idoli mladih danas su kvazi zvezde i zvezdice koje se takmiče koja će više da se razgoliti, ali i koja će više verbalno da razgoliti svoju koleginicu ili kolegu - kaže dr Gredelj.
Da je politika poprište primitivizma smatra i Borka Pavićević, osnivač Centar za kulturnu dekontaminaciju.
- Svi poslanici bi trebalo da razmisle kolika je razlika između rečenice kojom počinju - „Poštovane dame i gospodo...”, i svega onoga što potom jedni drugima izgovore. Toliki primitivizam odlazi u etar i stiže u svaki dom u Srbiji i ne možete me ubediti da oni to ne znaju - kaže Borka Pavićević.
Zapanjujuće je i to što se u Srbiji primitivizam nalazi u čudnoj sprezi sa veličanjem narodnog, potvrdila je i profesorka Đorđević. Kako kaže, na taj način primitivizam se postulira kao poželjan oblik ponašanja i odlika nacionalnog duha Srbije.
- Primitivizam počinje da caruje. Niko ga snažnije i bolje ne podstiče i ne razvija nego politika i mediji s osnovnom idejom da se udvaraju potrošačima, odnosno glasačima. I oni, nažalost, zbog opšte kulturne i moralne situacije u kojoj dugo živimo, primitivizam smatraju normalnim stanjem stvari. Tako, jednim potezom primitivizam dobija potvrdu i odozgo i odozdo. Ima li čvršće i bolje armatrure. Nažalost, najmlađe generacije su time i najugroženije - kaže profesorka Đorđević.
I upravo u tome leži najveći problem. Došli smo do momenta kada najniže predstave primitivizma postaju model ponašanja za našu decu. Opšta otimačina oko privilegija, pre svega, a potom i novca učinila je da dođe i do raspada važnih institucija poput školstva i univerziteta, koji su nekada služili kao korektivni obrazac. Danas su ove institucije na neki način žarišta primitivizma. A kada se ta dva stuba kulture kontaminiraju, nije ni čudo što novinar dobije nogom po beležnici, suparnik u razgovoru bude izvređan na najgori način, a pojedini pevači pričaju vulgarne viceve ...
Na pitanje ko bi zapravo trebao da sankcioniše takvo ponašanje, a to očigledno ne čini, dr Gredelj kaže:
- Osim Ministarstva prosvete koje bi moralo da se bavi kulturnim kvalitetom društva, odgovorna institucija je i Crkva koja bi trebalo da čuva moral. Nažalost, najblaže rečeno, nijedna od ove dve institucije se ne bavi svojim poslom. U prosveti nam „vršljaju” ljudi koji žele da izbace Darvina i engleski jezik iz planova... Kada su nam takve vitalne obrazovne institucije, nije ni čudo što su teška „kajla” oko debelog vrata i plitak mozak postali prototip.
Slično misli i profesorka Đorđević, koja još naglašava da su sve institucije koje bi mogle i trebalo da se bore protiv primitivizma i same njime duboko zagađene.
Posledice ovakvog ponašanja i tolerisanja nekulture su nesagledive, smatra socijalni psiholog dr Dragan Popadić. Običan građanin prihvata primitivizam kao normalnu pojavu i unosi ga u sopstveni život. Šteta je ogromna jer primitivnost sada već postoji između nadređenog i podređenog, među komšijama, u porodicama, prosvetnim ustanovama...
- Ko na to ne pristaje nema na šta drugo da se pozove, jer je primitivizam postao uobičajen i normalan, a da bi opstao u takvom društvu, jednostavno moraš da se prilagodiš. Još je gore što svaki argument u primitivnom razgovoru gubi na važnosti. U takvim sistemima jedina argumentacija je psovka ili svađa, a pravi i potkrepljeni argumenti uopšte i ne postoje. Zato, svako ko želi da pobedi u raspravi služiće se primitivnom komunikacijom, jer će drugačije njegov stav biti krajnje beznačajan - objašnjava dr
http://blic.co.yu
I zaista, prosečan građanin se sa svih strana bombarduje sadržajima koji, najblaže rečeno, podležu niskim strastima - bilo da je to slika skupštinske govornice koja već decenijama služi za najprljavije vređanje, politički dueli koji su često ispod granice vaspitanja ili neka tipično estradna tvorevina, gde se golotinja veliča kao svetinja... U takvom prizemnom okruženju, reči poput stida ili sramote potpuno su izašle iz upotrebe, zajedno s poslednjim obrisima kulturnog ponašanja u javnosti.
Dr Stjepan Gredelj, sociolog, smatra da talas primitivizma Srbiju zapljuskuje gotovo dve decenije. Kako kaže, najveći, ali ne i jedini „emiteri” primitivnih sadržaja su političari.
- U najvećoj meri primitivizam se može vezati za politiku, odnosno preciznije rečeno za srpsku režiju politike. S druge strane, bujaju zabave za široke narodne mase, podstiče se „muzika” poput turbo folka i veličaju rialiti programi... Idoli mladih danas su kvazi zvezde i zvezdice koje se takmiče koja će više da se razgoliti, ali i koja će više verbalno da razgoliti svoju koleginicu ili kolegu - kaže dr Gredelj.
Da je politika poprište primitivizma smatra i Borka Pavićević, osnivač Centar za kulturnu dekontaminaciju.
- Svi poslanici bi trebalo da razmisle kolika je razlika između rečenice kojom počinju - „Poštovane dame i gospodo...”, i svega onoga što potom jedni drugima izgovore. Toliki primitivizam odlazi u etar i stiže u svaki dom u Srbiji i ne možete me ubediti da oni to ne znaju - kaže Borka Pavićević.
Zapanjujuće je i to što se u Srbiji primitivizam nalazi u čudnoj sprezi sa veličanjem narodnog, potvrdila je i profesorka Đorđević. Kako kaže, na taj način primitivizam se postulira kao poželjan oblik ponašanja i odlika nacionalnog duha Srbije.
- Primitivizam počinje da caruje. Niko ga snažnije i bolje ne podstiče i ne razvija nego politika i mediji s osnovnom idejom da se udvaraju potrošačima, odnosno glasačima. I oni, nažalost, zbog opšte kulturne i moralne situacije u kojoj dugo živimo, primitivizam smatraju normalnim stanjem stvari. Tako, jednim potezom primitivizam dobija potvrdu i odozgo i odozdo. Ima li čvršće i bolje armatrure. Nažalost, najmlađe generacije su time i najugroženije - kaže profesorka Đorđević.
I upravo u tome leži najveći problem. Došli smo do momenta kada najniže predstave primitivizma postaju model ponašanja za našu decu. Opšta otimačina oko privilegija, pre svega, a potom i novca učinila je da dođe i do raspada važnih institucija poput školstva i univerziteta, koji su nekada služili kao korektivni obrazac. Danas su ove institucije na neki način žarišta primitivizma. A kada se ta dva stuba kulture kontaminiraju, nije ni čudo što novinar dobije nogom po beležnici, suparnik u razgovoru bude izvređan na najgori način, a pojedini pevači pričaju vulgarne viceve ...
Na pitanje ko bi zapravo trebao da sankcioniše takvo ponašanje, a to očigledno ne čini, dr Gredelj kaže:
- Osim Ministarstva prosvete koje bi moralo da se bavi kulturnim kvalitetom društva, odgovorna institucija je i Crkva koja bi trebalo da čuva moral. Nažalost, najblaže rečeno, nijedna od ove dve institucije se ne bavi svojim poslom. U prosveti nam „vršljaju” ljudi koji žele da izbace Darvina i engleski jezik iz planova... Kada su nam takve vitalne obrazovne institucije, nije ni čudo što su teška „kajla” oko debelog vrata i plitak mozak postali prototip.
Slično misli i profesorka Đorđević, koja još naglašava da su sve institucije koje bi mogle i trebalo da se bore protiv primitivizma i same njime duboko zagađene.
Posledice ovakvog ponašanja i tolerisanja nekulture su nesagledive, smatra socijalni psiholog dr Dragan Popadić. Običan građanin prihvata primitivizam kao normalnu pojavu i unosi ga u sopstveni život. Šteta je ogromna jer primitivnost sada već postoji između nadređenog i podređenog, među komšijama, u porodicama, prosvetnim ustanovama...
- Ko na to ne pristaje nema na šta drugo da se pozove, jer je primitivizam postao uobičajen i normalan, a da bi opstao u takvom društvu, jednostavno moraš da se prilagodiš. Još je gore što svaki argument u primitivnom razgovoru gubi na važnosti. U takvim sistemima jedina argumentacija je psovka ili svađa, a pravi i potkrepljeni argumenti uopšte i ne postoje. Zato, svako ko želi da pobedi u raspravi služiće se primitivnom komunikacijom, jer će drugačije njegov stav biti krajnje beznačajan - objašnjava dr
http://blic.co.yu
недеља, 25. мај 2008.
Šuvaković: Tadićevi su kidnapovali Miloševića
Šuvaković o argumentima onih koji se protive vladi SPS sa DS
Tadićevi su kidnapovali Miloševića
SPS je patriotska stranka, a DS, G17 plus i ostale partijice oko njih imaju stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”. DS se nikada nije brinula za radnike, već za interese srednjeg i krupnog kapitala
Kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag, a to su ljudi iz vrha DS-a. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?!
Demokratska stranka nije nikakva levica, a još su njeni lideri kidnapovali Slobodana Miloševića i nezakonito ga izručili Hagu. Zato SPS ne sme u vladu sa koalicijom formiranom oko nje - tvrdi Uroš Šuvaković.
Kojoj vladi biste se vi priklonili - onoj sa DS-om ili onoj sa SRS-om i DSS-NS? I zašto?
- Ne radi se o „priklanjanju”. Radi se o moralu. Ne postoji časna mogućnost za socijaliste da formiraju novu vladu sa koalicijom Čanak-Dinkić-Tadić. Da je neko našim biračima i slučajno stavio u izgled takvu mogućnost, od njih 100 bar 80 ne bi za nas glasali, a verujte ne bih ni ja lično niti bi iko drugi iz „Slobode” prihvatio učešće niti dao podršku takvoj listi.
Niste li preoštri s obzirom na to da je DS u Socijalističkoj internacionali?
- Laž je da je Demokratska stranka partija levice! To što je u svom novom programu zapisala nekoliko rečenica koji odgovaraju socijal-demokratskoj orijentaciji, nikako joj ne daju status levičarske stranke. Ta stranka je na vlasti sprovodila jedan liberalni model upravljanja ekonomijom, ideološki određen po potpuno desničarskom konceptu. Rezultat takve ideološki ostrašćene, a ne ekonomski zasnovane privatizacije jeste da je privreda Srbije opljačkana, da su tajkuni pokupovali sve što se kupiti moglo, da proizvodnje u našoj zemlji zapravo nema, da je ukinuto nacionalno bankarstvo i omogućeno stranim bankama da pljačkaju naše građane...
MIRA DIREKTNO SA IVICOM
Poznati ste kao čovek od poverenja Mirjane Marković, da li ste vi njena veza sa ostatkom SPS-a u ovim vrućim političkim danima?
Ona ima direktne kontakte sa rukovodstvom SPS-a, pre svega s predsednikom Dačićem i potpredsednikom Milutinom Mrkonjićem, tako da je neka moja posrednička uloga izlišna.
Šta Markovićeva poručuje vrhu SPS-a? Za koju je ona opciju? I gde je u toj „priči” zahtev za amnestiju Marka Miloševića i Mirjane Marković?
To morate pitati vrh SPS-a. Ono u šta duboko verujem jeste da se ona, kao i 80 odsto naših birača, potpuno slaže sa političkim stavovima koje sam ja u ovom intervjuu izneo. U pogledu abolicije Mire i Marka, svaka vlast koja drži do načela vladavine prava - morala bi to da učini kao prvi potez.
Kao da isključujete mogućnost da DS, čak i u koaliciji sa SPS I PUPS, koriguje svoj takav dosadašnji kurs?
Posledica je svega je i rekordna nezaposlenost u Srbiji, po kojoj smo na prvom mestu u Evropi, potpuna obespravljenost radnika koji su imali sreće da zadrže posao i korupcija neslućenih razmera. Dakle, DS se nije brinula za radnike, njihova prava i njihovu zaposlenost, već se brinula za interese srednjeg i krupnog kapitala.
Čija je formula povezivanja Kosova i EU, po vašem mišljenju, bliža SPS - Koštuničina ili Tadićeva?
Socijalisti su, zajedno sa radikalima i Koštuničinom partijom, branili zemlju od NATO agresije 1999. godine, dok je tadašnji predsednik DS na „turneji” po zapadnoj Evropi pozivao da se bombardovanje Srbije nastavi. Kao rezultat našeg otpora NATO doneta je Rezolucija 1244 koja garantuje suverenitet Srbije nad Kosmetom. A sada DS potpisuje razne sporazume sa državama koje su nas najpre bombardovale, a devet godina kasnije priznale nezavisnost Kosova!
Predsednik Tadić tvrdi da bi vlada SPS i DS značila i svojevrsno mirenje 90-ih i 5. oktobra. Da li je to vama prihvatljivo?
DS se kao „levičarska partija” istakla u progonu socijalista posle 5. oktobra. NJen bivši predsednik i članovi koji su činili tadašnju Vladu Srbije doneli su odluku o kidnapovanju Slobodana Miloševića i odvođenju u Hag, omogućivši time haškim dželatima da ga usmrte nepružanjem adekvatne medicinske pomoći. Poslednji kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag. U to vreme su u vrhu vlasti bili i Đelić i Dinkić. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?
Tadić koaliciju oko SPS poziva u vladu u ime „nacionalnog pomirenja”! I ostavljanja prošlosti istoričarima...
Sadašnji predsednik DS, u svojstvu predsednika Srbije i člana Vrhovnog saveta odbrane SCG, zahtevao je i izdejstvovao da se Vojsci SCG zabrani bilo kakvo učešće u sahrani bivšeg predsednika ove zemlje i osnivača SPS-a Slobodana Miloševića. To njegovo naređenje je sprovedeno s takvom doslednošću da je bilo zabranjeno i da se Miloševićevo telo smesti u kapeli na VMA, zabranjene su bile i sve vojne počasti na koje je po zakonima imao pravo, a Tadićev zamenik u stranci Nenad Bogdanović je zabranio sahranu u Aleji velikana na Novom groblju.
Kakav je vaš stav u vezi sa ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU?
Mislim da je taj sporazum potpisan u funkciji partijske kampanje DS-a i da je to potez neodgovornih ljudi koji do državnih interesa drže ko do lanjskog snega. No, sada kada je sporazum već tu, njegovo ishitreno poništavanje takođe ne bi bilo dobro! Zato smatram da je ispravan stav da se SSP mora svestrano analizirati i na ekspertskom i na političkom nivou i tek potom dostaviti Narodnoj skupštini na konačno odlučivanje. I da podvučem - odnos tog sporazuma prema Kosmetu kao integralnom delu Srbije je glavni, ali ne jedini nedostatak. Taj sporazum omogućuje, na primer, uvoz genetski modifikovane hrane u Srbiju i prodaju našeg poljoprivrednog zemljišta strancima, što je sve suprotno našim zakonima i Ustavu. Mislim da bi bilo važno da i ovo znaju naši seljaci. Kao što naši građani takođe treba da znaju da se za njegovo stupanje na snagu zahteva isporučivanje još nekoliko srpskih glava Hagu.
Gde je izlaz?
Rešenje vidim u usvajanju nekoliko izričitih rezervi u odnosu na tekst sporazuma koje bi naša zemlja stavila. Ali, sve to ne treba raditi usijanih glava, već promišljeno i studiozno. Jer, Srbija treba da pristupi Evropskoj uniji. Oko toga se, uostalom, slažu svi. Tačka razlike je - odbrana Kosova i Metohije. SRS, DSS-NS i SPS su uvek smatrali da je Kosmet prioritet naše nacionalne politike broj jedan i da država mora da zaštiti svoju teritoriju i svoj narod koji tamo živi svim sredstvima, dok su DS, G17 plus i ostale partijice oko njih okupljene imale stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”.
http://www.glas-javnosti.co.yu
Tadićevi su kidnapovali Miloševića
SPS je patriotska stranka, a DS, G17 plus i ostale partijice oko njih imaju stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”. DS se nikada nije brinula za radnike, već za interese srednjeg i krupnog kapitala
Kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag, a to su ljudi iz vrha DS-a. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?!
Demokratska stranka nije nikakva levica, a još su njeni lideri kidnapovali Slobodana Miloševića i nezakonito ga izručili Hagu. Zato SPS ne sme u vladu sa koalicijom formiranom oko nje - tvrdi Uroš Šuvaković.
Kojoj vladi biste se vi priklonili - onoj sa DS-om ili onoj sa SRS-om i DSS-NS? I zašto?
- Ne radi se o „priklanjanju”. Radi se o moralu. Ne postoji časna mogućnost za socijaliste da formiraju novu vladu sa koalicijom Čanak-Dinkić-Tadić. Da je neko našim biračima i slučajno stavio u izgled takvu mogućnost, od njih 100 bar 80 ne bi za nas glasali, a verujte ne bih ni ja lično niti bi iko drugi iz „Slobode” prihvatio učešće niti dao podršku takvoj listi.
Niste li preoštri s obzirom na to da je DS u Socijalističkoj internacionali?
- Laž je da je Demokratska stranka partija levice! To što je u svom novom programu zapisala nekoliko rečenica koji odgovaraju socijal-demokratskoj orijentaciji, nikako joj ne daju status levičarske stranke. Ta stranka je na vlasti sprovodila jedan liberalni model upravljanja ekonomijom, ideološki određen po potpuno desničarskom konceptu. Rezultat takve ideološki ostrašćene, a ne ekonomski zasnovane privatizacije jeste da je privreda Srbije opljačkana, da su tajkuni pokupovali sve što se kupiti moglo, da proizvodnje u našoj zemlji zapravo nema, da je ukinuto nacionalno bankarstvo i omogućeno stranim bankama da pljačkaju naše građane...
MIRA DIREKTNO SA IVICOM
Poznati ste kao čovek od poverenja Mirjane Marković, da li ste vi njena veza sa ostatkom SPS-a u ovim vrućim političkim danima?
Ona ima direktne kontakte sa rukovodstvom SPS-a, pre svega s predsednikom Dačićem i potpredsednikom Milutinom Mrkonjićem, tako da je neka moja posrednička uloga izlišna.
Šta Markovićeva poručuje vrhu SPS-a? Za koju je ona opciju? I gde je u toj „priči” zahtev za amnestiju Marka Miloševića i Mirjane Marković?
To morate pitati vrh SPS-a. Ono u šta duboko verujem jeste da se ona, kao i 80 odsto naših birača, potpuno slaže sa političkim stavovima koje sam ja u ovom intervjuu izneo. U pogledu abolicije Mire i Marka, svaka vlast koja drži do načela vladavine prava - morala bi to da učini kao prvi potez.
Kao da isključujete mogućnost da DS, čak i u koaliciji sa SPS I PUPS, koriguje svoj takav dosadašnji kurs?
Posledica je svega je i rekordna nezaposlenost u Srbiji, po kojoj smo na prvom mestu u Evropi, potpuna obespravljenost radnika koji su imali sreće da zadrže posao i korupcija neslućenih razmera. Dakle, DS se nije brinula za radnike, njihova prava i njihovu zaposlenost, već se brinula za interese srednjeg i krupnog kapitala.
Čija je formula povezivanja Kosova i EU, po vašem mišljenju, bliža SPS - Koštuničina ili Tadićeva?
Socijalisti su, zajedno sa radikalima i Koštuničinom partijom, branili zemlju od NATO agresije 1999. godine, dok je tadašnji predsednik DS na „turneji” po zapadnoj Evropi pozivao da se bombardovanje Srbije nastavi. Kao rezultat našeg otpora NATO doneta je Rezolucija 1244 koja garantuje suverenitet Srbije nad Kosmetom. A sada DS potpisuje razne sporazume sa državama koje su nas najpre bombardovale, a devet godina kasnije priznale nezavisnost Kosova!
Predsednik Tadić tvrdi da bi vlada SPS i DS značila i svojevrsno mirenje 90-ih i 5. oktobra. Da li je to vama prihvatljivo?
DS se kao „levičarska partija” istakla u progonu socijalista posle 5. oktobra. NJen bivši predsednik i članovi koji su činili tadašnju Vladu Srbije doneli su odluku o kidnapovanju Slobodana Miloševića i odvođenju u Hag, omogućivši time haškim dželatima da ga usmrte nepružanjem adekvatne medicinske pomoći. Poslednji kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag. U to vreme su u vrhu vlasti bili i Đelić i Dinkić. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?
Tadić koaliciju oko SPS poziva u vladu u ime „nacionalnog pomirenja”! I ostavljanja prošlosti istoričarima...
Sadašnji predsednik DS, u svojstvu predsednika Srbije i člana Vrhovnog saveta odbrane SCG, zahtevao je i izdejstvovao da se Vojsci SCG zabrani bilo kakvo učešće u sahrani bivšeg predsednika ove zemlje i osnivača SPS-a Slobodana Miloševića. To njegovo naređenje je sprovedeno s takvom doslednošću da je bilo zabranjeno i da se Miloševićevo telo smesti u kapeli na VMA, zabranjene su bile i sve vojne počasti na koje je po zakonima imao pravo, a Tadićev zamenik u stranci Nenad Bogdanović je zabranio sahranu u Aleji velikana na Novom groblju.
Kakav je vaš stav u vezi sa ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU?
Mislim da je taj sporazum potpisan u funkciji partijske kampanje DS-a i da je to potez neodgovornih ljudi koji do državnih interesa drže ko do lanjskog snega. No, sada kada je sporazum već tu, njegovo ishitreno poništavanje takođe ne bi bilo dobro! Zato smatram da je ispravan stav da se SSP mora svestrano analizirati i na ekspertskom i na političkom nivou i tek potom dostaviti Narodnoj skupštini na konačno odlučivanje. I da podvučem - odnos tog sporazuma prema Kosmetu kao integralnom delu Srbije je glavni, ali ne jedini nedostatak. Taj sporazum omogućuje, na primer, uvoz genetski modifikovane hrane u Srbiju i prodaju našeg poljoprivrednog zemljišta strancima, što je sve suprotno našim zakonima i Ustavu. Mislim da bi bilo važno da i ovo znaju naši seljaci. Kao što naši građani takođe treba da znaju da se za njegovo stupanje na snagu zahteva isporučivanje još nekoliko srpskih glava Hagu.
Gde je izlaz?
Rešenje vidim u usvajanju nekoliko izričitih rezervi u odnosu na tekst sporazuma koje bi naša zemlja stavila. Ali, sve to ne treba raditi usijanih glava, već promišljeno i studiozno. Jer, Srbija treba da pristupi Evropskoj uniji. Oko toga se, uostalom, slažu svi. Tačka razlike je - odbrana Kosova i Metohije. SRS, DSS-NS i SPS su uvek smatrali da je Kosmet prioritet naše nacionalne politike broj jedan i da država mora da zaštiti svoju teritoriju i svoj narod koji tamo živi svim sredstvima, dok su DS, G17 plus i ostale partijice oko njih okupljene imale stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”.
http://www.glas-javnosti.co.yu
субота, 24. мај 2008.
Jos jedan uspeh DS diplomatije
DEBAKL U UJEDINJENIM NACIJAMA
Srbija nije primljena u Savet za ljudska prava jer nema podršku nesvrstanih
BEOGRAD - Takmičenje Srbije, Slovačke i Ukrajine za prijem u Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija završeno je prošle srede potpunim debaklom naše države. Iako su u Savetu bila obezbeđena mesta za dve nove članice, Srbija svoju šansu nije iskoristila, već je ostala na začelju kandidata sa svega 93 glasa! Najbolje je prošla Slovačka, za koju je glasalo 135 zemalja, dok je svoj glas Ukrajini dalo njih 125.
Prema oceni Živadina Jovanovića, bivšeg šefa diplomatije SRJ, to što je Srbija ostala van Saveta ravno je skandalu i predstavlja ozbiljno upozorenje za srpsku diplomatiju.
- To je jasan pokazatelj gde je srpska diplomatija i kakav je njen ugled u svetu. Srbija čak nije dobila ni glasove nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju koje, od 193 članica UN, čine gotovo dve trećine članova! Hrvatska je, na primer, baš na osnovu glasova tih zemalja postala član Saveta bezbednosti, dok je Srbija puna sebe izjavila kako ne želi više da bude u pokretu nesvrstanih, već samo posmatrač. Eto kako joj se vratilo - konstatuje ovaj diplomata.
On kaže da bi članstvo u Savet za ljudska prava donelo Srbiji mnogo toga, najpre na polju odbrane od učestalih napada na račun manjinskih prava.
- Srbija je sa trećinom populacije pripadnika nacionalnih manjina multietničko društvo, i važno je bilo da ima stolicu u organu UN, gde se o tome raspravlja. Tako bismo mogli da afirmišemo svoja dostignuća na tom polju, ali i da sprečimo svaku neosnovanu optužbu. Na sledeću šansu ćemo morati da čekamo još četiri godine, jer ćemo tek tada moći da se ponovo prijavimo - kaže Jovanović, dodajući da je ovo veliki udarac za međunarodni ugled Srbije.
Srbija nije primljena u Savet za ljudska prava jer nema podršku nesvrstanih
BEOGRAD - Takmičenje Srbije, Slovačke i Ukrajine za prijem u Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija završeno je prošle srede potpunim debaklom naše države. Iako su u Savetu bila obezbeđena mesta za dve nove članice, Srbija svoju šansu nije iskoristila, već je ostala na začelju kandidata sa svega 93 glasa! Najbolje je prošla Slovačka, za koju je glasalo 135 zemalja, dok je svoj glas Ukrajini dalo njih 125.
Prema oceni Živadina Jovanovića, bivšeg šefa diplomatije SRJ, to što je Srbija ostala van Saveta ravno je skandalu i predstavlja ozbiljno upozorenje za srpsku diplomatiju.
- To je jasan pokazatelj gde je srpska diplomatija i kakav je njen ugled u svetu. Srbija čak nije dobila ni glasove nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju koje, od 193 članica UN, čine gotovo dve trećine članova! Hrvatska je, na primer, baš na osnovu glasova tih zemalja postala član Saveta bezbednosti, dok je Srbija puna sebe izjavila kako ne želi više da bude u pokretu nesvrstanih, već samo posmatrač. Eto kako joj se vratilo - konstatuje ovaj diplomata.
On kaže da bi članstvo u Savet za ljudska prava donelo Srbiji mnogo toga, najpre na polju odbrane od učestalih napada na račun manjinskih prava.
- Srbija je sa trećinom populacije pripadnika nacionalnih manjina multietničko društvo, i važno je bilo da ima stolicu u organu UN, gde se o tome raspravlja. Tako bismo mogli da afirmišemo svoja dostignuća na tom polju, ali i da sprečimo svaku neosnovanu optužbu. Na sledeću šansu ćemo morati da čekamo još četiri godine, jer ćemo tek tada moći da se ponovo prijavimo - kaže Jovanović, dodajući da je ovo veliki udarac za međunarodni ugled Srbije.
Drzava Srbija i ....!
AMERIKANCI VOLE KRIMINALCE
Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, savetuje da srpska vojska treba da uđe na Kosovo ukoliko ponovo budu ugroženi životi Srba
BEOGRAD - Srpska vojska bi trebalo da uđe na Kosovo i Metohiju ukoliko budu ugroženi životi preostalih Srba, kazao je za Kurir Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, organizacije koja pokušava da utiče na američku spoljnu politiku prema srpskoj pokrajini, a trenutno pokušava i da omete najavljenu vojnu pomoć Kosovu.
On ne misli da bi srpska vojska u ovom trenutku trebalo da ulazi na Kosovo da bi ponovo uspostavila svoju vlast, ali kaže da Srbija treba da pokaže ozbiljne vojne aktivnosti.
- Njene snage treba da sprovode vojne vežbe blizu linije kontrole između Kosova i ostatka Srbije i da jasno kažu: „Mi ćemo vojno intervenisati ako bude bilo kakvog napada na Srbe od strane Kfora ili Albanaca”. A ako bude bilo kakvih indicija da će takvi osmišljeni napadi uslediti, Srbija bi trebalo da pomeri svoje snage u Mitrovicu, i takođe u Gnjilane, i da bude spremna da se suoči sa napadima na Srbe na Kosovu. I Kfor ne bi mogao ništa da uradi u vezi s tim - ističe Džatras.
On smatra da ulazak srpskih snaga radi zaštite srpskog stanovništva ne bi značio konflikt sa Kforom.
- Naravno, Srbija bi trebalo javno da zauzme stav: „Nećemo napadati Kfor ili Albance osim ako budu napali Srbe na Kosovu, ali ako budemo napadnuti, branićemo se i adekvatno ćemo odgovoriti” - istakao je Džatras.
On je kazao da bi Amerikanci malo šta mogli da urade u vezi s tim.
- Amerika je razvučena po celom svetu, u Avganistanu, Iraku... Naša armija se raspada. Na Kosovu imamo 1.400 ljudi i oni ne mogu ništa da urade da bi naterali Srbe da prihvate kosovske vlasti. Evropljani neće biti toliko glupi da započnu novi balkanski rat samo zato što bi im Amerikanci rekli da to urade - naveo je Džatras.
Ovaj američki advokat kaže da Američki savet za Kosovo stoji na stanovištu da treba sprovesti istragu o navodima iz knjige Karle del Ponte koji se odnose na trgovinu organima.
- Nema razloga da ne verujemo u tačnost tih navoda. Činjenica je da je organizacija kao što je Hjuman rajts voč, koja je sve samo ne prijateljska Srbiji, insistirala na istrazi, što je indikator kredibiliteta tih informacija - kazao je on.
Džatras smatra da objavljivanje knjige pre priznanja nezavisnosti Kosova ne bi promenilo američku spoljnu politiku, a bitnije ni evropsku, jer „većina evropskih zemalja dobija instrukcije direktno iz Vašingtona”.
- Jasno je da je američka administracija upoznata sa svim ovim stvarima i nije ih briga. Znaju da je Tači kriminalac, znaju da je Haradinaj kriminalac, znaju da je Čeku kriminalac, ali, brinu li zbog toga? Mi volimo kriminalce - zaključio je američki stručnjak.
DŽIHAD NA KOSMETU
Američki savet za Kosovo blisko sarađuje sa srpskim liderima na severu Kosova, a posebno sa vladikom raško-prizrenskim Artemijem.
Direktor Saveta Džejms Džatras zastupa stav da su Albanci poslednja etnička grupa na svetu kojoj treba dati nezavisnost jer bi bilo kakva država stvorena pod njihovim vođstvom bila leglo kriminala, džihada, terorizma i „crna rupa” Evrope. On je takođe izjavljivao da su Srbi u proteklih 15 godina bili najsistematičnije ugnjetavan narod, a posebno na psihološkom planu.
- Kosovom dominira kriminal, džihad i terorizam, a ljudi u SAD su šokirani jer njihova država vodi rat sa teroristima u Iraku, a na Kosovu podržava Agima Čekua, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, kriminalce i ratne zločince - navodi Džatras.
Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, savetuje da srpska vojska treba da uđe na Kosovo ukoliko ponovo budu ugroženi životi Srba
BEOGRAD - Srpska vojska bi trebalo da uđe na Kosovo i Metohiju ukoliko budu ugroženi životi preostalih Srba, kazao je za Kurir Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, organizacije koja pokušava da utiče na američku spoljnu politiku prema srpskoj pokrajini, a trenutno pokušava i da omete najavljenu vojnu pomoć Kosovu.
On ne misli da bi srpska vojska u ovom trenutku trebalo da ulazi na Kosovo da bi ponovo uspostavila svoju vlast, ali kaže da Srbija treba da pokaže ozbiljne vojne aktivnosti.
- Njene snage treba da sprovode vojne vežbe blizu linije kontrole između Kosova i ostatka Srbije i da jasno kažu: „Mi ćemo vojno intervenisati ako bude bilo kakvog napada na Srbe od strane Kfora ili Albanaca”. A ako bude bilo kakvih indicija da će takvi osmišljeni napadi uslediti, Srbija bi trebalo da pomeri svoje snage u Mitrovicu, i takođe u Gnjilane, i da bude spremna da se suoči sa napadima na Srbe na Kosovu. I Kfor ne bi mogao ništa da uradi u vezi s tim - ističe Džatras.
On smatra da ulazak srpskih snaga radi zaštite srpskog stanovništva ne bi značio konflikt sa Kforom.
- Naravno, Srbija bi trebalo javno da zauzme stav: „Nećemo napadati Kfor ili Albance osim ako budu napali Srbe na Kosovu, ali ako budemo napadnuti, branićemo se i adekvatno ćemo odgovoriti” - istakao je Džatras.
On je kazao da bi Amerikanci malo šta mogli da urade u vezi s tim.
- Amerika je razvučena po celom svetu, u Avganistanu, Iraku... Naša armija se raspada. Na Kosovu imamo 1.400 ljudi i oni ne mogu ništa da urade da bi naterali Srbe da prihvate kosovske vlasti. Evropljani neće biti toliko glupi da započnu novi balkanski rat samo zato što bi im Amerikanci rekli da to urade - naveo je Džatras.
Ovaj američki advokat kaže da Američki savet za Kosovo stoji na stanovištu da treba sprovesti istragu o navodima iz knjige Karle del Ponte koji se odnose na trgovinu organima.
- Nema razloga da ne verujemo u tačnost tih navoda. Činjenica je da je organizacija kao što je Hjuman rajts voč, koja je sve samo ne prijateljska Srbiji, insistirala na istrazi, što je indikator kredibiliteta tih informacija - kazao je on.
Džatras smatra da objavljivanje knjige pre priznanja nezavisnosti Kosova ne bi promenilo američku spoljnu politiku, a bitnije ni evropsku, jer „većina evropskih zemalja dobija instrukcije direktno iz Vašingtona”.
- Jasno je da je američka administracija upoznata sa svim ovim stvarima i nije ih briga. Znaju da je Tači kriminalac, znaju da je Haradinaj kriminalac, znaju da je Čeku kriminalac, ali, brinu li zbog toga? Mi volimo kriminalce - zaključio je američki stručnjak.
DŽIHAD NA KOSMETU
Američki savet za Kosovo blisko sarađuje sa srpskim liderima na severu Kosova, a posebno sa vladikom raško-prizrenskim Artemijem.
Direktor Saveta Džejms Džatras zastupa stav da su Albanci poslednja etnička grupa na svetu kojoj treba dati nezavisnost jer bi bilo kakva država stvorena pod njihovim vođstvom bila leglo kriminala, džihada, terorizma i „crna rupa” Evrope. On je takođe izjavljivao da su Srbi u proteklih 15 godina bili najsistematičnije ugnjetavan narod, a posebno na psihološkom planu.
- Kosovom dominira kriminal, džihad i terorizam, a ljudi u SAD su šokirani jer njihova država vodi rat sa teroristima u Iraku, a na Kosovu podržava Agima Čekua, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, kriminalce i ratne zločince - navodi Džatras.
Za dom spremni!
OTIMAJU U POSLEDNJI ČAS
Đilasovi operativci pritiskaju zaposlene u Drugom opštinskom sudu da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na beogradskoj Adi Huji
BEOGRAD - Operativci Demokratske stranke bliski predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću proteklih nedelja obilazili su Drugi opštinski sud i vršili pritisak na službenike da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na Adi Huji, saznaje Kurir iz izvora upućenih u dešavanja u Drugom opštinskom sudu.
- Reč je o ljudima iz Đilasovog i Tadićevog okruženja - tvrdi naš sagovornik i objašnjava da nadležni iz ovog suda i pored svih pritisaka nisu hteli da uknjiže ovu firmu zbog žalbe koju je podnela „Luka Beograd” protiv prethodnih ilegalnih uknjižbi na tom zemljištu.
„Montmontaža” je sa gradom Beogradom 2004. godine sklopila nezakonit ugovor o zakupu zemljišta na 50 godina na ekskluzivnoj lokaciji na Adi Huji. Ugovor sa firmom „Montmontaža” potpisao je tadašnji direktor Direkcije za građevinsko zemljište Siniša Nikolić, a na osnovu prethodnog rešenja koje je u to vreme doneo gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. U trenutku donošenja rešenja i potpisivanja ugovora grad Beograd nije imao pravo korišćenja, već je nosilac tog prava bila „Luka Beograd”.
Kao dokaz da grad Beograd nije bio upisan u zemljišne knjige za pomenute parcele koje su date u zakup tada hrvatskoj kompaniji „Montmontaža”, sagovornik Kurira ponudio je dokument koji je potpisao gradski javni pravobranilac Strahinja Sekulić.
U dokumentu doslovce piše da „grad Beograd nije bio upisan kao zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup” hrvatskoj kompaniji. Gradski prvobranilac Sekulić je 2007. godine ovaj dokument uputio Duški Cvijetićanin, sekretaru u Gradskoj upravi sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju, i u njemu između ostalog piše:
„Grad Beograd, međutim, nije bio upisani zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup ni u momentu pokretanja postupka prikupljanja ponuda ni u momentu kada je gradonačelnik doneo Rešenje iz 2005. godine.”
HRONOLOGIJA PROTIVZAKONITOG ZAKUPA ADE HUJE
1. april 2004.
Direkcija u niskotiražnom dnevnom listu Danas objavljuje oglas o javnom nadmetanju za zakup parcela na Adi Huji.
4. jun 2004.
Komisija saopštava da je ponudu dostavila samo kompanija „Montmontaža”. Ova firma je inače poznata po bliskosti sa ekstremno desnim krilom HDZ u Hrvatskoj. Tadašnji vlasnik Nikola Lisičar, uz pomoć HDZ, kriminalno je privatizovao kompaniju „Levčević”, a Tuđmanovoj stranci je pomogao i u sumnjivim radnjama prilikom prodaje Večernjeg lista.
15. jun 2004.
Nenad Bogdanović donosi Rešenje o davanju u zakup parcela na Adi Huji Nikoli Lisičaru i njegovoj kompaniji „Montmontaža” iako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik.
2. septembar 2004.
Direktor Građevinske direkcije Beograda Siniša Nikolić potpisuje ugovor o zakupu zemljišta na Adi Huji s direktorom „Montmontaže” Vladom Žibratom.
9. decembar 2004.
Drugi opštinski sud donosi rešenje kojim se grad Beograd upisuje kao korisnik parcela koje su već ugovorom date na korišćenje „Montmontaži”, što je dokaz da su ceo tender i dodela zemljišta hrvatskoj firmi bili protivzakoniti jer grad ne može da daje u zakup nešto što njemu ne pripada. Na ovo rešenje kasnije „Luka Beograd” ulaže žalbu kod Okružnog suda, koja se usvaja.
16. februar 2006.
Od posledica atentata umire hrvatski tajkun blizak HDZ Nikola Lisičar, vlasnik „Montmontaže”, firme kojoj je Bogdanović omogućio da zakupi Adu Huju.
13. novembar 2007.
Gradski prvobranilac Strahinja Sekulić sastavlja dopis o tome kako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik zemljišta koje je hrvatskoj firmi „Montmontaža” .
21. novembar 2007.
Hrvati prodaju predstavništvo „Montmontaže” u Beogradu luksemburškom investicionom fondu „Brif”. Za prvog čoveka „Montmontaže Beograd” postavljaju Gorana Lorena Pavlovića, rođenog Beograđanina s francuskim državljanstvom.
28. decembar 2007.
Predsednik kompanije „Brif Laurent Nagy Revesz”, takođe francuski državljanin, šalje dopis gotovo svim članovima Vlade Srbije i predsedniku Srbije kako bi im se omogućilo da izgrade tržni centar na Adi Huji. Aktivnu podršku dobijaju jedino od potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića, koji takođe ima francusko državljanstvo.
Đilasovi operativci pritiskaju zaposlene u Drugom opštinskom sudu da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na beogradskoj Adi Huji
BEOGRAD - Operativci Demokratske stranke bliski predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću proteklih nedelja obilazili su Drugi opštinski sud i vršili pritisak na službenike da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na Adi Huji, saznaje Kurir iz izvora upućenih u dešavanja u Drugom opštinskom sudu.
- Reč je o ljudima iz Đilasovog i Tadićevog okruženja - tvrdi naš sagovornik i objašnjava da nadležni iz ovog suda i pored svih pritisaka nisu hteli da uknjiže ovu firmu zbog žalbe koju je podnela „Luka Beograd” protiv prethodnih ilegalnih uknjižbi na tom zemljištu.
„Montmontaža” je sa gradom Beogradom 2004. godine sklopila nezakonit ugovor o zakupu zemljišta na 50 godina na ekskluzivnoj lokaciji na Adi Huji. Ugovor sa firmom „Montmontaža” potpisao je tadašnji direktor Direkcije za građevinsko zemljište Siniša Nikolić, a na osnovu prethodnog rešenja koje je u to vreme doneo gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. U trenutku donošenja rešenja i potpisivanja ugovora grad Beograd nije imao pravo korišćenja, već je nosilac tog prava bila „Luka Beograd”.
Kao dokaz da grad Beograd nije bio upisan u zemljišne knjige za pomenute parcele koje su date u zakup tada hrvatskoj kompaniji „Montmontaža”, sagovornik Kurira ponudio je dokument koji je potpisao gradski javni pravobranilac Strahinja Sekulić.
U dokumentu doslovce piše da „grad Beograd nije bio upisan kao zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup” hrvatskoj kompaniji. Gradski prvobranilac Sekulić je 2007. godine ovaj dokument uputio Duški Cvijetićanin, sekretaru u Gradskoj upravi sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju, i u njemu između ostalog piše:
„Grad Beograd, međutim, nije bio upisani zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup ni u momentu pokretanja postupka prikupljanja ponuda ni u momentu kada je gradonačelnik doneo Rešenje iz 2005. godine.”
HRONOLOGIJA PROTIVZAKONITOG ZAKUPA ADE HUJE
1. april 2004.
Direkcija u niskotiražnom dnevnom listu Danas objavljuje oglas o javnom nadmetanju za zakup parcela na Adi Huji.
4. jun 2004.
Komisija saopštava da je ponudu dostavila samo kompanija „Montmontaža”. Ova firma je inače poznata po bliskosti sa ekstremno desnim krilom HDZ u Hrvatskoj. Tadašnji vlasnik Nikola Lisičar, uz pomoć HDZ, kriminalno je privatizovao kompaniju „Levčević”, a Tuđmanovoj stranci je pomogao i u sumnjivim radnjama prilikom prodaje Večernjeg lista.
15. jun 2004.
Nenad Bogdanović donosi Rešenje o davanju u zakup parcela na Adi Huji Nikoli Lisičaru i njegovoj kompaniji „Montmontaža” iako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik.
2. septembar 2004.
Direktor Građevinske direkcije Beograda Siniša Nikolić potpisuje ugovor o zakupu zemljišta na Adi Huji s direktorom „Montmontaže” Vladom Žibratom.
9. decembar 2004.
Drugi opštinski sud donosi rešenje kojim se grad Beograd upisuje kao korisnik parcela koje su već ugovorom date na korišćenje „Montmontaži”, što je dokaz da su ceo tender i dodela zemljišta hrvatskoj firmi bili protivzakoniti jer grad ne može da daje u zakup nešto što njemu ne pripada. Na ovo rešenje kasnije „Luka Beograd” ulaže žalbu kod Okružnog suda, koja se usvaja.
16. februar 2006.
Od posledica atentata umire hrvatski tajkun blizak HDZ Nikola Lisičar, vlasnik „Montmontaže”, firme kojoj je Bogdanović omogućio da zakupi Adu Huju.
13. novembar 2007.
Gradski prvobranilac Strahinja Sekulić sastavlja dopis o tome kako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik zemljišta koje je hrvatskoj firmi „Montmontaža” .
21. novembar 2007.
Hrvati prodaju predstavništvo „Montmontaže” u Beogradu luksemburškom investicionom fondu „Brif”. Za prvog čoveka „Montmontaže Beograd” postavljaju Gorana Lorena Pavlovića, rođenog Beograđanina s francuskim državljanstvom.
28. decembar 2007.
Predsednik kompanije „Brif Laurent Nagy Revesz”, takođe francuski državljanin, šalje dopis gotovo svim članovima Vlade Srbije i predsedniku Srbije kako bi im se omogućilo da izgrade tržni centar na Adi Huji. Aktivnu podršku dobijaju jedino od potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića, koji takođe ima francusko državljanstvo.
петак, 23. мај 2008.
Posle skandala na konferenciji u Sofiji
BEOGRAD - Posle skandala na samitu Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi u Sofiji, ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić zatražio je od generalnog sekretara UN disciplinski postupak protiv političkog direktora Unmika Žoliona Negelea. Ovaj Kenijac, koji je predstavljen kao politički direktor Unmika, omogućio je privremenom šefu diplomatije Kosova Skenderu Hiseniju da govori na samitu u Bugarskoj.
- Eksplicitna instrukcija UN je da predstavnici Unmika nemaju pravo da daju reč predstavnicima privremenih prištinskih institucija - kazao je Jeremić.
Međutim, Aleksander Ivanko, portparol Unmika, za Kurir je veoma ironičnim tonom objasnio:
- Žalba ministra Jeremića je nepotrebna, nediplomatska reakcija Beograda. Ništa se nije desilo. Ništa posebno. Ministri kosovske vlade već su u nekoliko navrata istupali na nekoliko međunarodnih konferencija, držali govore. Pa šta?
Na našu opasku da je Negele kao funkcioner UN prekršio instrukcije generalnog sekretara Ban Ki Muna, po kojima je morao da postupi, Ivanko je ponovo podsmešljivo prokomentarisao:
- Kakve instrukcije? Nije mi poznato da je generalni sekretar izdao bilo šta slično, a meni bi to trebalo da bude poznato. Možda ministar Jeremić zna nešto što mi ne znamo?!
Jedan od visokih funkcionera Ministarstva inostranih poslova Srbije za Kurir kaže da je Negele napravio diplomatski skandal, ali i da je Jeremićev potez “zaista nepotreban gaf”.
- Ima informacija da instrukcije iz Njujorka stvarno postoje, ali reč je o veoma diskretnim, internim preporukama UN. O njima nikako ne bi trebalo da govori jedan ministar.
- Eksplicitna instrukcija UN je da predstavnici Unmika nemaju pravo da daju reč predstavnicima privremenih prištinskih institucija - kazao je Jeremić.
Međutim, Aleksander Ivanko, portparol Unmika, za Kurir je veoma ironičnim tonom objasnio:
- Žalba ministra Jeremića je nepotrebna, nediplomatska reakcija Beograda. Ništa se nije desilo. Ništa posebno. Ministri kosovske vlade već su u nekoliko navrata istupali na nekoliko međunarodnih konferencija, držali govore. Pa šta?
Na našu opasku da je Negele kao funkcioner UN prekršio instrukcije generalnog sekretara Ban Ki Muna, po kojima je morao da postupi, Ivanko je ponovo podsmešljivo prokomentarisao:
- Kakve instrukcije? Nije mi poznato da je generalni sekretar izdao bilo šta slično, a meni bi to trebalo da bude poznato. Možda ministar Jeremić zna nešto što mi ne znamo?!
Jedan od visokih funkcionera Ministarstva inostranih poslova Srbije za Kurir kaže da je Negele napravio diplomatski skandal, ali i da je Jeremićev potez “zaista nepotreban gaf”.
- Ima informacija da instrukcije iz Njujorka stvarno postoje, ali reč je o veoma diskretnim, internim preporukama UN. O njima nikako ne bi trebalo da govori jedan ministar.
Kost u grlu petokolonaša
„NA DRINI KOŠTUNICA”
Danas na srpskoj političkoj i javnoj sceni prisustvujemo ne samo polarizaciji već i kristalizaciji ključnih stavova političkih opcija koje egzistiraju u poslednjih dvadesetak godina. Ideje koje su se rađale krajem osamdesetih početkom devedesetih doživljavaju svoju afirmaciju, bez obzira na to da li su zaista produktivne ili porazne. Prirodno je da se neke pozicije tokom vremena drugačije percipiraju, naročito ako je taj period duži i turbulentniji. Normalno je da se i odnos javnosti prema našim liderima, sadašnjim i bivšim, menja i koriguje. Tu nema ničeg spornog. Ali kada mišljenje o konkretnoj političkoj opciji i ličnosti prati takva radikalna promena od neumerenog uzdizanja do agresivnog i netrpeljivog kritizerstva, onda ta ličnost i odnos prema njoj zaslužuju da se o tome promišlja.
„RANI RADOVI”
U Srbiji je poslednjih osam godina verovatno najhvaljeniji, a potom i jedan od najviše osporavanih i napadanih Vojislav Koštunica. Naravno, to nam govori o njegovom značaju u političkom životu i o moći i uticaju njegovih protivnika, pri čemu intenzitet negativnih reakcija takođe pokazuje i njihovu ostrašćenost i nezrelost. Pogotovo kada se uzme u obzir da su u većini slučajeva i pohvale i napadi stizali od istih ljudi. Ovakvom konstatacijom ne želimo da odbacimo argumente „za” ili „protiv” lidera „narodnjaka”, već samo da naglasimo da nam motiv (u ovom slučaju Koštuničina politika) mnogo govori o samoj kritici ili pohvali, ali i o onome ko je izriče.
Koštunica kao opozicionar devedesetih godina nije bio u prvim borbenim redovima kao, recimo, Drašković ili Đinđić, ali je njegova uloga bila isto toliko značajna u intelektualno-političkom miljeu tadašnje srpske demokratske opozicije. Tadašnji potpredsednik DS-a, kao stari politički disident iz Titove epohe, imao je moralni kredit i autoritet kao opozicionar kada to nije bilo nimalo isplativo. Štaviše, opozicioni stav je u to vreme bio koban po mnoge Srbe koji su se odvažili na javni stav, koji je opet podrazumevao minimum poštovanja nacionalnog interesa. Opozicionarstvo je osetio i sâm Koštunica nakon kritike Ustava iz 1974. godine kada je izbačen sa Pravnog fakulteta.
Stranka koja je osnovana posle formiranja DEPOS-a 1992. godine, koja je izašla iz DS-a kao DSS, imala je cilj da okuplja intelektualnu elitu nacionalno-demokratske orijentacije. Može se reći da je to i radila sve do velikog preokreta 2000. godine kada su gotovo svi lideri tadašnje opozicije, i malih i velikih stranaka, procenili da jedino Koštunica može na izborima da pobedi Miloševića. Koliko su opozicionari koji su podržali starog disidenta bili ubeđeni u njegove kvalitete, nije najbitnije. Važno je samo to da promena koja se desila 2000, a u koju se kune sadašnji „proevropski blok” i posle ovih izbora, nije bila moguća bez Koštunice. Danas kada se „pere biografija” SPS-a i oštro kritikuje Koštunica od istih koji su ga nekada podržavali „zaboravlja” se kakva je bila njegova uloga u petooktobarskim promenama.
KOŠTUNICA ANTE PORTAS
Postavši predsednik SRJ 2000, Koštunica je sa margina političke scene došao u situaciju da formira politiku sa nacionalnim značajem. U tom trenutku svaki njegov stav i ideja imali su težinu kakvu do tada nije mogao ni da sanja, jer je imao plebiscitarnu podršku javnosti (80 odsto). On je na početku bio izuzetno poštovan, da bi postepeno postao meta većine političkih i medijskih centara u zemlji. Može se reći da je takav obrt mogao biti uzrok pomalo smušenih i neblagovremenih reakcija na kampanju koja je počela da se vodi protiv njega.
Stanje koje je nasleđeno od Miloševića bilo je alarmantno. Ekonomija pod sankcijama potpuno je posrnula, država poražena u svim ratovima prethodne decenije sa nedefinisanim granicama pogotovo na Kosovu i Metohiji, skoro nepomirljivi jaz između starih odlazećih političkih snaga i novopridošlog proevropskog i proameričkog DOS-a. Stari su bili isluženi kadrovi, novi neiskusni a ambiciozni. U javnosti je vladala opšta demoralisanost zbog decenijskog nepravednog pritiska međunarodne zajednice i bombardovanja 1999, te zbog urušavanja sistema vrednosti i duboke krize nacionalnog identiteta. Dekadencija je bila gotovo potpuna. Predsednik u takvoj državi ima važnu ulogu autoriteta koji treba da premosti novo i staro vreme, da pomiri zavađenu Srbiju, da, ako je moguće, i koordinira, odnosno da bude u funkciji kanalisanja i povezivanja razbijenih elemenata srpskog političkog tela.
Srbiju je trebalo pre svega pomiriti samu sa sobom, tako što bi se za početak sprečio revanšizam „novih” prema „starima”, ali i sa svetom, budući da je bila izbačena iz svih međunarodnih institucija, prvenstveno UN. Trebalo je takođe pomiriti dotadašnju prozapadnu demokratsku opoziciju sa sopstvenim narodom, od koga je tada bila u velikoj meri otuđena. Da ne govorimo o problematičnim stavovima pojedinih predstavnika opozicione scene, kao, na primer, kada su neki lideri DOS-a tražili od Zapada i Amerike da nastave bombardovanje do potpunog kraha Miloševićevog režima, što je u srpskoj istoriji samo još jedan primer stavljanja ideoloških i političkih interesa iznad nacionalnih. A čini se da je Koštunici bio cilj ili barem želja da nacionalno bude iznad partijskog i da se politički odnosi stabilizuju i normalizuju. Pored toga što je bilo potrebno premostiti jaz između naroda i otuđene elitističke opozicije, trebalo je i snage starog režima pridobiti za ideje modernizacije, demokratije i evropskih integracija. Zato je za sadašnji status SPS-a kao legalne političke opcije i poželjnog partnera zaslužna tolerantna Koštuničina politika.
Novoizabrani predsednik je samo uz podršku svih političkih stranaka, ali i svih javnih institucija i uticajnih pojedinaca mogao da odigra integrativnu ulogu, u kojoj se našao donekle i mimo svoje volje. Nažalost, on za to nije imao ni razumevanje, ni podršku velikog dela nove političke elite. Ne kažemo da on nije imao uopšte podršku, već da je bila mlaka i neblagovremena. Koštunica, sa druge strane, nije imao dovoljno volje i organizacionih resursa da se nametne kao integrativni faktor između „dve vatre”, između predstavnika dominantnog proevropskog i levičarskog i marginalizovanog nacionalnog i desnog dela političkog spektra.
Pukotina između njega i radikalnog krila DOS-a stvorena je ubrzo nakon republičkih izbora 2000. Đinđić je početkom 2001. formirao vladu u kojoj je bila i DSS, ali nije trebalo dugo čekati da ideološko-politička razlika dva krila bivše demokratske opozicije postane primetna. Rezultat kratkotrajne saradnje u vladi bilo je početno suprotstavljanje stavova, pogotovo po nacionalnim pitanjima. Početno kritizerstvo smenila je kontrinuirana kampanja protiv Koštunice, koji je optuživan da je bolećiv prema snagama „starog režima” od onih koji su zagovarali „revolucionarni sud”. Ovakav, već u samom početku, zaoštren odnos većine u DOS-u prema Koštunici je nastavljen i pojačan da bi doveo do potpunog političkog raskola i skandaloznog izbacivanja DSS-a iz svih institucija, pa i iz skupštine. Kraj tog i takvog odnosa „ostatka DOS-a” prema Koštunici došao je u vreme okončanja vršenja predsedničke funkcije i ubistva srpskog premijera. Nažalost, bilo je očigledno premalo mudrosti među našim liderima, pa nije moglo doći ni do konsenzusa oko vitalnih nacionalnih interesa, iako je premijer pred smrt u velikoj meri revidirao odnos prema Kosovu.
EVROPA, ISTORIJA, MIT
Ovde se mora istaći jednostavna činjenica koja se ne vidi od medijske halabuke, a to je da Koštunica nikada nije dovodio u pitanje evropski put Srbije. Koštunica je izuzetno prozapadno orijentisan političar iako ga radikalno proevropski nastrojene političke i medijske snage proglašavaju za „antievropejca”. Ovo se naročito potencira u poslednjoj predizbornoj kampanji, što mu je i ograničilo manevarski prostor i verovatno uticalo na osipanje biračkog tela. Treba podsetiti na to da su DS i DSS nastali iz istog ideološkog i stranačkog jezgra 1990. godine, koje se oslanja na tradiciju DS-a Davidovića i Grola, koja je nastala 1918. spajanjem samostalnih radikala i prečanskih Srba Svetozara Pribićevića. Ovo podsećanje može izgledati suviše školsko, ali je neophodno da bi se uočio kontinuitet prozapadne politike i proevropske orijentacije DS-a i DSS-a. Sve do trenutka kada su EU, tj. njene ključne države priznale secesiju Kosova Koštunica ne samo da nije dovodio u pitanje evropski put Srbije, već nije smatrao da o tome treba voditi dijalog.
U tom svetlu možemo i videti ko je ostao veran izvornom demokratskom programu, koji u sebi ima i tu jaku proevropsku crtu. Koštunica je sada u poziciji da je i dalje strateški proevropski nastrojen, ali ne može da pređe preko secesije Kosova, kao DS, G17 i ostatak „proevropskog bloka”. Koštuničina politika premošćavanja proevropske orijentacije i nacionalnog interesa očigledno nije dovoljno artikulisana, zbog čega i nije dobila naročitu podršku na ovim izborima.
Posle 2004. godine DSS je prvi put dobio priliku da donekle direktno utiče na kreiranje srpske politike pošto je postao bitan faktor u koalicionoj vladi sa G 17, SPO-om i NS-om, a da podršku dobija od SPS-a, pri čemu socijalisti nisu bili članovi kabineta. Jasno je zašto Koštunicu možemo povezati sa naslovom romana velikog srpskog pisca Ive Andrića Na Drini ćuprija. On se pokazao kao neopterećen ideološkim i političkim podelama i raskolima, ili pak kao jedan od retkih koji je bio u stanju da ih prevazilazi. Nažalost, većina nove političke i medijske elite napadala je tu i takvu ulogu premijera, za šta je podrška dolazila i sa Zapada, koji je imao i strateški interes i ideološku sklonost da deli Srbiju. Zato je došlo do opasnog spoja uskih interesa i ideološke zadrtosti.
Koštunica je takođe bio jedini čiji su stavovi nosili zdravo nacionalno i evropsko jezgro, te je postao spona (most) zavađenih političko intelektualnih grupacija. Kod nas je pod uticajem zapadne propagande stvorena slika o „dobrim” i „lošim” momcima, podobnim savremenim i nepodobnim „mračnim i zaostalim nacionalističkim partijama”, snagama zagovornicima mira i onim drugima željnima rata itd. Samo onaj koji je prevazišao takve medijsko-ideološke stereotipe i razumeo koliko su štetni po zemlju mogao je da pozove stranku bivšeg režima na saradnju, ali i kao demokrata od autoriteta u Evropi da brani takav stav pred EU. Ovaj podatak na našoj političkoj i javnoj sceni naročito zaboravljaju oni koji se danas udvaraju SPS-u kao „ideološki bliskoj partiji”, koju zovu u vladu, a koji su bili najglasniji u napadima na Koštunicu upravo zbog toga.
Vlada koja je formirana 2004. u velikoj meri je potvrđivala Koštuničin evropski kurs, što bi mnogi danas porekli ili barem umanjili. U to vreme Srbija je zaista (nabitno da li manje ili više krupnim koracima) išla ka Evropi, ali je što zbog stereotipnih kontroverzi SAD i EU vezanih za Haški sud, što zbog mlakog srpskog stava, saradnja zaustavljena. To su bili formalni razlozi Labusovog izlaska iz vlade, ali i velikih kritika gotovo svuh relevantnih političkih faktora upućenih premijeru. Usledile su podele koje su članove Koštuničinog kabineta delile na „evroreformiste” i „izolacioniste” unutar vlade, pre čega su takve kritike upućivane samo SPS-u i radikalima. Tada je i došlo do definisanja spoljne politike narodnjačke koalicije. Kurs popuštanja svim zahtevima EU polako je napuštan. Za neke je ovo bilo previše, za druge premalo, pa je ova umerena pozicija slabila. Oni koji su bili za evrointegracije bili su za njih „svim srcem” i nijedna cena nije bila previsoka, pa im je Koštuničina politika izgledala „kočničarska”. Oni koji se nisu zalagali za ulazak u EU na štetu nacionalnih interesa smatrali su da Koštunica pravi trule kompromise i da je neodlučan.
Javnost nije razumela pokušaj izbalansirane politike prema EU. Sporo i neodlučno „narodnjaci” su preispitivali i preformulisali odnos prema EU, naročito u svetlu podrške secesiji Kosova. Nova pozicija „narodnjaka” doživela je oštre napade „proevropskog bloka”, od kojih je okarakterisana kao izolacionistička i antievropejska. Narodnjaci nisu uspeli da adekvatno odgovore na napade da je reč o „iracionalnom mitomanstvu” koje je štetno po standard građana. Nisu dali konkretan odgovor na pitanje šta posle „odbijanja EU”, zbog čega je u javnosti ta pozicija doživljena kao izraz pasivnosti i nemoći, što rezultat na izborima upravo i pokazuje.
Sa druge strane, narodnjaci sve više klize prema radikalima i socijalistima. Zato napadi koje su trpeli od bloka stranaka okupljenih oko Tadića, koje govore da su samo one ostale na evropskoj brzoj pruzi, i nisu toliko neosnovani. To pomeranje DSS-a prema radikalima i DS-a prema LDP-u stvara izuzetno opasnu polarizaciju u Srbiji. Činjenica da je Koštunica i čitava njemu ideološki bliska i nacionalno orijentisana elita u žaru političke borbe posegla za istorijskim argumentima govori o dubini podele i istorijskog ćorsokaka Srbije.
KULMINACIJA PODELE I MOGUĆI RASPLET
Mnogi su se čudili formiranju vlade 2007, naročito nakon skandala sa izborom Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine i tromesečnim maratonskim pregovorima. Ipak, poslednja vlada bila je samo rezultat privremenog primirja i nekih starih „partnerstava”, za koja su se njeni protagonisti nadali da imaju dovoljno integrativnu snagu. Kao što je pod pritiskom Zapada ta vlada iz računa formirana, tako je i pod pritiskom Zapada, tj. priznavanjem Kosova, ta vlada i razvrgnuta. Međutim, njen pad je bio i posledica suprotstavljenih vizija dva bloka o spoljnoj politici kako prema EU, tako i prema Rusiji i ostatku sveta. Koštunica je konstatovao da više ne veruje koalicionim partnerima po pitanju odbrane KiM, ali ostaje veliko pitanje da li mogu jedni drugima verovati po bilo kom pitanju. Verovatno ni oni njemu nisu verovali kada je govorio da je opredeljen za evrointegracije.
Čini nam se da takva koalicija više nije realna, što se vidi po stavovima nakon ovih izbora. Sa jedne strane imamo „Evropu bez alternative”, što može svašta da znači, a sa druge politika koju vodi desna strana političkog spektra ima Evropu koju uslovljava opstankom KiM u sastavu Srbije. Dakle, ne uslovljava Evropu nečim što je iracionalno, nego nečim čime zaista niko nije uslovljavao integracije sa EU. Raspolućenost srpskog biračkog tela opredeljenog i za EU i za odbranu Kosova predstavlja i ta i takva politika narodnjačkog bloka koja u velikim istorijskim izazovima biva stavljena pred izbor „ili-ili”.
Stvaranje patriotske vlade uslovljeno je stavom SPS-a, koji mnogi sada svojataju, naknadno videći u recidivima njihove politike opciju približniju sopstvenoj ideologiji. Koliko je Koštunica u pravu kada vidi SPS kao potencijalnog koalicionog partnera, a koliko DS, možemo donekle videti osvrćući se u prošlost i prateći delovanje dva dela nekad jedinstvenog evropskog bloka.
SPS je za Koštunicu mnogo manje bio stranka sumnjive prošlosti koja mora da se oslobodi balasta svoje politike nego što je to slučaj sa DS-om, da ne govorimo o ostalim strankama evropskog bloka. Za neke Tadićeve koalicione partnere savez sa strankom Miloševića doskoro je bio kvalifikovan kao najneukusnija šala, ili kao „protivprirodni blud”. U tom kontekstu treba pomenuti Čanka, Čedu i bezmalo sve vodeće čelnike DS-a, koji su poslednjih godina kada god su hteli da diskvalifikuju DSS i Koštunicu, spočitavali im šurovanje sa socijalistima. Kada se želela opovrgnuti politika srpskog premijera, u parlamentu se često mogla čuti retorika o povratku u devedesete SPS-ovske godine, u vremena koja vode Srbiju u sukob sa celim svetom. Čak su Koštunicu nazivali novim Miloševićem. Sve to zajedno govori o tome da je politika SPS-a, naročito njen nacionalni program, mnogo bliža DSS-u, nego DS-u. Međutim, kako ima i drugih faktora u igri – od finansijskog, pa preko prijema u Socijalističku internacionalu (što je za Solanu sitnica) – mogu nas navesti na sumnju da je i koalicija Dačića i DS-a moguća.
Konstatovati da je Koštunica, pogotovo poslednjih godina, imao ulogu mosta između raznih opcija dezintegrisanog srpskog nacionalnog bića možda i nije toliko teško, ali je svakako teže predvideti da li će ova po mnogima ne(uspela) treća srpska politička opcija imati značaj i ubuduće. Razumnima nema potrebe govoriti da je Srbiji potrebno pomirenje, a ne oživljavanje političkih podela i sukoba, no pitanje je da li tu ulogu pomiritelja i premostitelja podela može imati Koštunica. Ako bi se formirala patriotska koaliciona vlada koja bi trajala najmanje godinu dana, onda bi Koštunica dobio još jednu priliku. Međutim, polarizacija srpskog političkog tela navodi nas na pitanje da li Srbija želi pomirenje i stabilnost. Naredne nedelje i meseci će nam dati odgovor na to pitanje.
Milovan Balaban
четвртак, 22. мај 2008.
Umesan i UMNIK
ISTRAGA o trgovini organima otetih kosmetskih Srba, koju je pokrenulo Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu, napreduje i već je dosta urađeno u pravcu otkrivanja istine šta se zaista dešavalo tokom 1999. godine na Kosmetu i severu Albanije, izjavio je u četvrtak Tanjugu portparol tog tužilaštva Bruno Vekarić.
Tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo je istragu posle objavljivanja knjige Karle del Ponte, koja je tada prvi put obznanila detalje istrage koju su vodili haški istražitelji.
Ispitan je veliki broj svedoka, a očekuju se odgovori Unmika, Međunarodnog crvenog krsta i albanskog tužilaštva, koji bi trebalo da doprinesu rasvetljavanju istine, naveo je Vekarić.
Ne otkrivajući detalje istrage, Vekarić je rekao da sve ukazuje na mogućnost da je reč o jednom vidu međunarodnog organizovanog kriminala u koji su bili uključeni mnogi funkcioneri sadašnjeg albanskog establišmenta, ali i neki bivši službenici Unmika.
On je rekao da Haški tribunal upravo dostavlja Tužilaštvu u Beogradu podatke koje su prikupili haški istražitelji, kao i da se očekuje i zvaničan odgovor Unmika ko je iz civilne administracije stopirao istragu.
Tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo je istragu posle objavljivanja knjige Karle del Ponte, koja je tada prvi put obznanila detalje istrage koju su vodili haški istražitelji.
Ispitan je veliki broj svedoka, a očekuju se odgovori Unmika, Međunarodnog crvenog krsta i albanskog tužilaštva, koji bi trebalo da doprinesu rasvetljavanju istine, naveo je Vekarić.
Ne otkrivajući detalje istrage, Vekarić je rekao da sve ukazuje na mogućnost da je reč o jednom vidu međunarodnog organizovanog kriminala u koji su bili uključeni mnogi funkcioneri sadašnjeg albanskog establišmenta, ali i neki bivši službenici Unmika.
On je rekao da Haški tribunal upravo dostavlja Tužilaštvu u Beogradu podatke koje su prikupili haški istražitelji, kao i da se očekuje i zvaničan odgovor Unmika ko je iz civilne administracije stopirao istragu.
Seselj- klovn nad klovnovima
U trenutku kad mu stranka stoji pred mogućnoscu preuzimanja vlasti on zabija autogol u vidu retardirane izjave.
Može on da misli šta hoće, privatno. Ali kao neko ko se predstavlja kao lider stranke- ne mozeto javno da kaže.
Ako hoće, neka da ostavku pa blebece šta mu je volja.
Ovako je naneo stetu samo svojoj stranci i nikome vise.
Da nije Seselja Radikali bi već odavno bili na vlasti. Stavljanje njegovog imena ispred stranke na ovim izborima, oduzelo je SRS najmanje 200 000 glasova.
Retardinjo.
EU kroz postanske markice
German post prints Hess stamps
Hess was arrested in Britain in 1941 after parachuting in on a peace mission
German neo-Nazis have used a personalised stamp service to send letters bearing the image of Hitler's deputy Rudolf Hess.
Deutsche Post spokesman Dirk Klasen confirmed that an order of 20 55-cent stamps had been printed by the service.
Mr Klasen said Deutsche Post would review its procedures, but that it was impossible to guarantee that unsuitable images would not slip through the net.
Rudolf Hess died in 1987, aged 93, after more than four decades in prison.
Deutsche Post's personalised stamp service was launched in February and allows customers to upload their own photos over the internet to create an individual stamp design, ordering any amount from 20 to 10,000.
The service has proved popular with people celebrating weddings, birthdays or anniversaries.
Mr Klasen said Deutsche Post does have control mechanisms in place to ensure that criminal or pornographic images are not printed, "which in most cases runs problem-free, but with the Hess portrait something obviously went wrong", he said.
Mr Klasen added that the criteria for making personalised stamps would become much stricter, but that it would be impossible to guarantee "100% security".
Hess was found dead in the grounds of Spandau prison in Berlin on 17 August 1987, with a ligature around his neck. His death was officially recorded as suicide.
He was captured in 1941 after flying into Scotland in an apparent personal bid to broker peace with Britain.
He is considered a hero by the German far-right, and neo-Nazis often use the anniversary of his death to stage demonstrations.
Ројтерс демантује Ђелића
Мада су из кабинета потпредседника владе Божидара Ђелића за „Политику” јуче, тврдећи да је у питању „погрешна интерпретација”, демантовали Ројтерсову вест из Кијева у којој се наводи да је Ђелић најавио масовне уличне протесте, у београдском бироу британске агенције инсистирају да је Ђелић управо то рекао.
Подсетимо, Ројтерс је у недељу објавио вест из Кијева, где је Ђелић боравио на челу српске делегације на годишњој скупштини Европске банке за обнову и развој, цитирајући потпредседника српске владе како каже да „уколико би инвестиције биле успорене, ако би курс динара ослабио, не бисмо имали проблема да предводимо велике уличне протесте”.
У извештају се наводи и да је Ђелић рекао да ће Демократска странка, ако буде формирала нову владу, убрзати приватизацију, те да, ако не буде успела да обезбеди већину потребну за формирање владе, планира масовне уличне протесте.
У Ројтерсовом београдском бироу истичу да до њих нису стигле никакве притужбе ни од Ђелића, нити од људи из његовог кабинета и одбацују могућност било какве „погрешне интерпретације” или грешке у преводу.
– Дописник који је разговарао са Ђелићем јесте млад, али је био део тима и имао је добар надзор. Уосталом, он је цео разговор са Ђелићем снимио – каже за „Политику” Даглас Хамилтон, шеф дописништва Ројтерса за Балкан.
Он додаје да је у главном граду Украјине био економски тим Ројтерса, који је одатле објавио две приче са Ђелићем – једну економску и другу политичку, у којој је Ђелић говорио о могућој сарадњи ДС-а и СПС-а.
Он додаје и да је потпредседник српске владе био упознат са тиме да разговара са новинаром Ројтерса, те да ниједном није упозорио да о било чему говори незванично.
Реагујући на ово, из Ђелићевог кабинета проследили су нам његову изјаву да је „уверен да ће Србија у најскорије време добити проевропску владу формирану на бази националног помирења”, која ће бити „руковођена принципима социјалне правде и бранити европски пут државе и њен територијални интегритет мирним путем”.
„Ја се залажем за решавање свих проблема демократским средствима у најбољем интересу наших грађана”, поручио је Ђелић.
О томе да ли је у Кијеву спомињао демонстрације, међутим, у изјави није било речи.
Подсетимо, Ројтерс је у недељу објавио вест из Кијева, где је Ђелић боравио на челу српске делегације на годишњој скупштини Европске банке за обнову и развој, цитирајући потпредседника српске владе како каже да „уколико би инвестиције биле успорене, ако би курс динара ослабио, не бисмо имали проблема да предводимо велике уличне протесте”.
У извештају се наводи и да је Ђелић рекао да ће Демократска странка, ако буде формирала нову владу, убрзати приватизацију, те да, ако не буде успела да обезбеди већину потребну за формирање владе, планира масовне уличне протесте.
У Ројтерсовом београдском бироу истичу да до њих нису стигле никакве притужбе ни од Ђелића, нити од људи из његовог кабинета и одбацују могућност било какве „погрешне интерпретације” или грешке у преводу.
– Дописник који је разговарао са Ђелићем јесте млад, али је био део тима и имао је добар надзор. Уосталом, он је цео разговор са Ђелићем снимио – каже за „Политику” Даглас Хамилтон, шеф дописништва Ројтерса за Балкан.
Он додаје да је у главном граду Украјине био економски тим Ројтерса, који је одатле објавио две приче са Ђелићем – једну економску и другу политичку, у којој је Ђелић говорио о могућој сарадњи ДС-а и СПС-а.
Он додаје и да је потпредседник српске владе био упознат са тиме да разговара са новинаром Ројтерса, те да ниједном није упозорио да о било чему говори незванично.
Реагујући на ово, из Ђелићевог кабинета проследили су нам његову изјаву да је „уверен да ће Србија у најскорије време добити проевропску владу формирану на бази националног помирења”, која ће бити „руковођена принципима социјалне правде и бранити европски пут државе и њен територијални интегритет мирним путем”.
„Ја се залажем за решавање свих проблема демократским средствима у најбољем интересу наших грађана”, поручио је Ђелић.
О томе да ли је у Кијеву спомињао демонстрације, међутим, у изјави није било речи.
Uloga vode u i za opstanak sveta
VAŠINGTON , MOSKVA, 22. maja 12:05 (Tanjug-Ekos) - Čista voda će u ne tako dalekoj budućnosti postati vredno blago, kao što je sada zlato, prognoziraju američki stručnjaci i navode da će se zalihe vode za piće u svetu, već kroz četvrt veka, biti prepolovljene u odnosu na sadašnji nivo.
Sve veća ulaganja u vodu postaju svetski trend, a velike međunarodne kompanije i investicioni fondovi već za hidroresurse izdvajaju stotine miliona dolara, navodi se u analizi američke firme „Samit global menadžment”, čije je sedište u kalifornijskom gradu San Dijegu.
Eksperti te kompanije su izračunali da su u toku poslednjih desetak godina akcije američkih firmi, čija osnovna delatnost je vodosbabdevanje, poskupele najviše u grupi najmoćnijih industrijskih preduzeća.
Ruski eksperti su, pak, kako prenosi agencija Prajm-Tas, izračunali da su ulaganja u biznis s vodom veoma isplativa, jer će se, naprimer, uloženih tri do četiri miliona dolara u te poslove povratiti već za dve do tri godine.
Američki stručnjaci ukazuju da su ulaganja u hidropotencijale usmerena ili u proizvodnju filtrirane pijaće vode za svakodnevnu upotrebu, ili u proizvodnju mineralne ili mineralizovane vode.
Globalni godišnji promet oba navedena sektora procenjuje se na više od 30 milijardi dolara, a značaj tog biznisa se povećava ne samo u SAD, već i u zemljama sa ekonomijama u brzom razvoju, kakve su Kina i Indija, navode stručnjaci „Samit global menadžmenta”.
Značaj maksimalnog iskorišćavanja vodenih resursa za Kinu i Indiju, koje sada zajedno imaju blizu dve i po milijarde žitelja, ili više od trećine žitelja naše planete, je veoma bitan za dalji privredni razvoj te dve azijske zemlje, a u budućnosti će biti još veći, ističu američki specijalisti.
U svetu danas ima oko 260 velikih rečnih basena, koji se rasprostiru preko granica 145 država, u kojima živi približno 60 odsto stanovništva Zemlje, navodi se u istraživanju koje je objavljeno na sajtu kompanije „Samit global menadžment”.
U analizi se, tokom narednih godina i decenija, predviđaju veliki sukobi za ovladavanje planetarnim vodenim zalihama.
Kao najkritičnije područje, kada su u pitanju sukobi oko prava na korišćenje vodnih resursa, američki stručnjaci navode tok reka Gang i Ind koje protiču kroz teritoriji tri zemlje - Indije, Pakistana i Bangladeša.
Indija je već imala sporove sa dva suseda zbog korišćenja vodnih resursa pomenutih reka, a sličan problem postoji i na Bliskom istoku, gde više zemalja pretenduje da većinski koristi vode reke Jordan.
Najduža afrička i svetska reka, Nil, takođe može postati razlog budućih konfrontacija niza afričkih zemalja, čije stanovništvo najvećim delom žvi u neposrednoj blizini ili u širem okruženju tog moćnog rečnog toka.
Najveće svetske zalihe slatke vode nalaze se, inače, u Sibiru, jer kroz tu veoma retko naseljenu i u najvećem delu godine vrlo hladnu rusku oblast prolaze ogromne reke - Ob, Jenisej, Irtiš i Lena.
Korišćenje potencijala tih ruskih reka moglo bi, prema proceni nekih geostratega, takođe da, kasnije u ovom veku, bude uzrok veoma ozbiljnog sukoba širokih razmera ukoliko se ispune sadašnje pesimističke prognoze o brzom isrcrpljivanju vodnih resursa u drugim delovima naše planete.
Sve veća ulaganja u vodu postaju svetski trend, a velike međunarodne kompanije i investicioni fondovi već za hidroresurse izdvajaju stotine miliona dolara, navodi se u analizi američke firme „Samit global menadžment”, čije je sedište u kalifornijskom gradu San Dijegu.
Eksperti te kompanije su izračunali da su u toku poslednjih desetak godina akcije američkih firmi, čija osnovna delatnost je vodosbabdevanje, poskupele najviše u grupi najmoćnijih industrijskih preduzeća.
Ruski eksperti su, pak, kako prenosi agencija Prajm-Tas, izračunali da su ulaganja u biznis s vodom veoma isplativa, jer će se, naprimer, uloženih tri do četiri miliona dolara u te poslove povratiti već za dve do tri godine.
Američki stručnjaci ukazuju da su ulaganja u hidropotencijale usmerena ili u proizvodnju filtrirane pijaće vode za svakodnevnu upotrebu, ili u proizvodnju mineralne ili mineralizovane vode.
Globalni godišnji promet oba navedena sektora procenjuje se na više od 30 milijardi dolara, a značaj tog biznisa se povećava ne samo u SAD, već i u zemljama sa ekonomijama u brzom razvoju, kakve su Kina i Indija, navode stručnjaci „Samit global menadžmenta”.
Značaj maksimalnog iskorišćavanja vodenih resursa za Kinu i Indiju, koje sada zajedno imaju blizu dve i po milijarde žitelja, ili više od trećine žitelja naše planete, je veoma bitan za dalji privredni razvoj te dve azijske zemlje, a u budućnosti će biti još veći, ističu američki specijalisti.
U svetu danas ima oko 260 velikih rečnih basena, koji se rasprostiru preko granica 145 država, u kojima živi približno 60 odsto stanovništva Zemlje, navodi se u istraživanju koje je objavljeno na sajtu kompanije „Samit global menadžment”.
U analizi se, tokom narednih godina i decenija, predviđaju veliki sukobi za ovladavanje planetarnim vodenim zalihama.
Kao najkritičnije područje, kada su u pitanju sukobi oko prava na korišćenje vodnih resursa, američki stručnjaci navode tok reka Gang i Ind koje protiču kroz teritoriji tri zemlje - Indije, Pakistana i Bangladeša.
Indija je već imala sporove sa dva suseda zbog korišćenja vodnih resursa pomenutih reka, a sličan problem postoji i na Bliskom istoku, gde više zemalja pretenduje da većinski koristi vode reke Jordan.
Najduža afrička i svetska reka, Nil, takođe može postati razlog budućih konfrontacija niza afričkih zemalja, čije stanovništvo najvećim delom žvi u neposrednoj blizini ili u širem okruženju tog moćnog rečnog toka.
Najveće svetske zalihe slatke vode nalaze se, inače, u Sibiru, jer kroz tu veoma retko naseljenu i u najvećem delu godine vrlo hladnu rusku oblast prolaze ogromne reke - Ob, Jenisej, Irtiš i Lena.
Korišćenje potencijala tih ruskih reka moglo bi, prema proceni nekih geostratega, takođe da, kasnije u ovom veku, bude uzrok veoma ozbiljnog sukoba širokih razmera ukoliko se ispune sadašnje pesimističke prognoze o brzom isrcrpljivanju vodnih resursa u drugim delovima naše planete.
Vaspitavanje «razularenog naroda»
Slobodan Antonić
(Peščanik FM , knjiga 10, ur. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Beograd 2007, izd. Peščanik, str. 412)
Za Peščanik se obično veli da je «kultna emisija» Druge Srbije. To je tačno u doslovnom smislu reči. Kult je uvek povezan sa sektom, a autori i obožavaoci Peščanika zaista čine jednu vrstu ideološke i političke sekte. Sekta se jednom nedeljno okuplja pored radio aparata, kako bi slušala uvek isti krug «propovednika», dok će oni najposvećeniji kupiti knjigu u kojoj se nalazi prepis propovedi.
Pred nama je deseta takva knjiga. Ona sadrži transkripte emisija od septembra do novembra 2007. Tu se nalaze sva uobičajena mesta ideologije ovoga kulta. Tu je vera u sopstvenu ideološku i političku izuzetnost. Tu je prezir, pa i mržnja, prema đavolskoj okolini. Taj ogrehovljeni narod proklinje se zato što ne prihvata kult i neće da se prepusti njegovim šamanima. Ali, sekta je plemenita, i umesto da nedostojan narod prepusti sudbini, spremna je da se žrtvuje i privede ga spasenju. Za to joj je potrebno samo malo, samo malkice vlasti. I celo društvo će postati «Peščanik».
«Narod kome ja pripadam je retko glup», kaže Petar Luković (314). «Srbija nije normalna zemlja», složiće se i Svetlana Lukić (99). Ovo je «rupa od zemlje», «zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica» (9). To isto, samo finije, veli i Latinka Perović: «Srbija je veoma zapuštena zemlja u kojoj ne funkcionišu institucije, koja je veoma udaljena od svakog pojma pravne države» (329). To je zemlja, dodaće Ivan Kuzminović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih «trideset odsto nema zube i glasa za radikale» (248).
Takvu rupu od zemlje i takav krezubi narod teško je voleti. «Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića», razjašnjava nam Sreten Ugričić. «Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota» (347). Zato treba razumeti zašto je za ovu sektu «prezrenje naroda najviša forma rodoljublja» (Ugričić, 346). Ali, pripadnici ovog kulta nisu snobovi. Oni neće sa svetlih visina da prezirivo gledaju na grešnike. Oni hoće da pomognu i «preuzmu odgovornost». Zato daju različite mudre savete.
Prvi savet je da ne treba poštovati volju naroda. «Pa daleko bilo da su svi radili po volji naroda, pa svi bi otišli u pizdu materinu», tankoćutno nam objašnjava Petar Luković (235). «Ne, kod nas je najgora stvar to što ti koji su izabrani izvršavaju volju naroda», upozorava nas on (235). «Vlast mora da sluša ono što govore građani», slaže se i Nataša Kandić, «ali građani koji se drže nekih vrednosti» (260). Pošto se krezubi narod ne drži pravih vrednosti, vlast ima da sluša istinsku elitu. A ona je sasređena upravo u «Peščaniku». Baš ona, samo ako joj se pruži prilika, izvršiće osnovni društveni zadatak: «vaspitavanje dosta razularenog naroda» (Dubravka Stojanović, 265).
«Nama je potrebna naša sopstvena transformacija», slaže se i Nikola Samardžić, «nama nije potrebno da kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku uniju» (61-2). Naravno, taj «razulareni narod», taj «biološki otpad» mora se najpre dovesti u red, da bismo uopšte i pomislili na EU. «Da li im je potrebno i naše smeće? Ja ne verujem», reći će Samardžić (62).
I zato, u tom vaspitavanju i uljuđivanju poneka oštrija mera i nije na odmet. Pošto je ionako, obrazuje nas Nenad Prokić, poslednja veštica u Evropi spaljena upravo u Srbiji (153), za tako zatucani narod možda bi najbolje bilo primeniti istu meru: «Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije. Pa sad neka to čita kako ko hoće»! (Prokić, 33).
«Ili će oni na nas ili ćemo mi na njih», jasna je i inače beskrajno tolerantna Biljana Srbljanović (152). «Mora se jurišati na njih, ali ne parcijalno, nego u glavu, tamo gde je najopasnije», dodaje ona. Ne može se ceo narod na lomaču, ali je zato nacionalistička elita baš zgodna za vaspitavanje. «Za elitu u Srbiji imam samo jednu rečenicu - napalm je majka!», objasnio je još u prethodnoj knjizi «Peščanika» Petar Luković ( knj. 9, str. 282). Malo lomača, malo napalm, i Druga Srbija lako rešava pitanje «biološkog otpada».
Smeće se ne nalazi samo u nacionalističkim strankama. Ono je i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U Patrijaršiji je, objašnjava Svetlana Lukić, «još uvek otvoren konkurs za prvo pristojno ljudsko biće» (353). Pošto tamo nema «pristojnih ljudskih bića», nije ni čudo da Petar Luković štrajk glađu episkopa Filareta uljudno komentariše sa: «Svinja je ždrala»! (93). Svinje iz SPC će, valjda, kada se konačno krene sa «vaspitavanjem razularenog naroda» i same doći na red. Za njima će na red doći i ostatak nacionalističke elite. A onda i svi ostali «fašisti».
Inače, upravo je «fašizam» u Srbiji bio naročita tema ove knjige. Rajko Đurić je utvrdio da broj nacista u Srbiji čak «prelazi dvesta pedeset hiljada» (191). «Jer fašisti i neonacisti», objašnjava Đurić ovako veliku brojku, «nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari» (191). Jasno je kako treba postupiti sa tim profesorima, pisicima i novinarima: «To je hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum» (191). Recept za izlečenje tih 250.000 srpskih fašista, koliko ih je u «Peščaniku» izbrojano, jednostavan je: «Dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom» (190). Lomača, napalm i kuršum – konačno smo spoznali sveto denacifikacijsko i dekontaminacijsko trojstvo Druge Srbije.
Uz «srpski fašizam», specifični motiv ove knjige je i razobličavanje zlog ruskog imperijalizma. «Peščanik» dosada nije obraćao pažnju na veliki biološki otpad na istoku. Dosta im je valjda bilo i ovog domaćeg. Ipak, sada je zla Rusija provalila u «Peščanikovu» egzistenciju. Otkrilo se da se iza svih zala koja su nas u istoriji pogađala nalazilo jedno ime – Rusija.
Tako nas Nenad Prokić uči da ruska tajna služba, Ohrana, stoji iza glavnih atentata u srpskoj istoriji: iza ubistva knjaza Danila, u Kotoru 1860, iza ubistva kneza Mihaila, u Beogradu 1868, iza ubistva Aleksandra Obrenovića, u Beogradu 1903, i, naravno, iza ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu 2003. (28). Ova neverovatrna otrića Prokiću nisu bila dovoljna, pa nas je podučio i da su Rusi krivi za holokaust u Drugom svetskom ratu. Naime, po Prokiću, nacistički genocid nad Jevrejima ne bi bio moguć da tajni agent Ohrane, Matvej Golovinski, nije u Parizu 1898. napisao «Protokole sionskih mudraca» (28). Iz tih «Protokola» Hitler se onda inspirisao, «a Golovinskom su poverovali i Čerčil i Staljin» (28). I takvu, satansku imperiju neko u Srbiji sada hoće da stavi iznad naših večitih prijatelja i svetskih dobročinitelja SAD? Nikada!
Nije ni čudo što je Pera Luković besan kada god vidi nešto rusko na televiziji. «Gledao sam na B92 rusku verziju `Moje dadilje` i znaš šta, streljao bih prvo te Ruse, a streljao bih i ove naše koji su to uzeli. Ruski dom, bre, imaš tv prenos iz ruskog doma, jebote!» (232). Jedino se zla Kuba može porediti sa zlom Rusijom. Zato Luković i ne krije svoj pravedni gnev zbog strašne kubanske opasnosti po Drugu Srbiju: «Jebala vas Kuba, da vas jebala Kuba zajedno sa Fidelom i Raulom, sa svom braćom, ako još ima braće i sestara, sve zajedno. Pizda vam materina!» (234).
Deo tog opravdanog odijuma na zlu Kubu objašnjava nam i Mirko Đorđević. On je zgrožen činjenicom da sada «Če Gevaru na svojoj zastavi ističu nacionalisti najagresivnijeg tipa» (307). Đorđević je, naime, primetio da su se, naročito u Srbiji, «profašističke grupice uhvatile za Čea Gevaru» (307). Pošto je odavno poznato da se fašisti prvo prepoznaju po majcama sa Čegevarinim likom, kao i onima na kojima piše «Rossi ja », razumljivo je da su vrli «Peščanikovi» propovednici stigli do cifre od tričavih 250.000 fašista u Srbiji.
Na kraju, novum u ovoj knjizi predstavlja i iznenadno «Peščanikovo» otkriće neverovatnog evroreformskog potencijala rukovodstva SPS-a. To je još 14. septembra 2007. utvrdio Miljenko Dereta. Odgovarajući na pitanje kako da «proevropska opcija dobije što veću podršku«, Dereta je vizionarski objasnio: «Postoji iznenađujući potencijal, a to je Socijalistička partija Srbije» (48). Taj potencijal, veli Dereta, može doći do izražaja samo ako SPS prethodno izvrši sledeće zadatke: «Očekujem od Socijalističke partije da se reformiše, da se distancira od prošlosti i pomogne proevropskoj opciji. Treba podržati one koji budu poveli Socijalističku partiju u tom pravcu. U SPS-u dolazi do smene generacija i nestaće onih koji su bili direktno uključeni u sve što se događalo devedesetih. Doći će neki novi ljudi i reformisaće tu stranku i tada im treba pomoći. Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave neki novi korak» (48).
Vidoviti Dereta jasno je sagledao opasnost da evroreformske snage nikada ne osvoje većinu u Srbiji. Zato je pokazao veliku toleranciju i ponudio da Kult u svoje tople skute prihvati i zabludeli SPS. Ko kaže da je sekta isključiva, ko kaže da ona zna samo za napalm i kuršum? Ne, evo Dereta lepo kaže: «Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave novi korak». I, evo, kako je dobro slušati «Peščanik». Vidimo kako je 11. maja jedna od prijateljskih vojski došla u priliku da preuzme državu. I sada samo malo treba, potrebno je samo malo pa da Ivica Dačić «napravi pravi korak». Članstvu i biračima SPS, naravno, «neće biti oprošteno», «neće biti zaboravljeno». Ali, kada SPS napravi «taj mali korak» sve će krenuti u dobrom pravcu. «Peščanik» će postati svaki radio, B92 će postati svaka televizija, «Helsinška povelja» će postati svaka novina, «letnji kamp za građansku edukaciju» postaće svaka škola, a vlast će konačno da krene u «vaspitavanje razularenog naroda».
I kada svaki Srbin dobije svoj lični «projekat samooslobađanja» od nacionalizma, neće više trebati ni mnogo dekontaminatorskog svetog trojstva. Tada će se i SPS konačno transformisati, tada će i u SPC biti raspisan tender za reformatora, tada će i Srbi prestati da nose majice sa natpisom «Če», tada će i srpski profesori, pisci i novinari spoznati lepotu Haga i Pentagona. Onda će se i N. Samardžić manje zamarati čišćenjem biološkog otpada, onda će i P. Luković manje raditi motornom testerom, onda će i N. Prokić manje ložiti španske lomače.
Svi će biti srećni, svi će biti u NATO-u, izuzev one šačice od 250.000 profesora, pisaca i novinara. Ali, pošto kroz tu grupicu prođe sveto trojstvo Druge Srbije, preostali najuporniji nevernici biće suočeni sa slušanjem svetih propovedi «Peščanika», sa čitanjem svetih knjiga «Peščanika» i sa ključnom «Peščanikovom» relikvijom – svetom motornom testerom. I ko će se posle takvog osvedočenja usuditi da ne poveruje?
http://www.nspm.org.yu/Prikazi/2008_ant_pescanik.htm
(Peščanik FM , knjiga 10, ur. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Beograd 2007, izd. Peščanik, str. 412)
Za Peščanik se obično veli da je «kultna emisija» Druge Srbije. To je tačno u doslovnom smislu reči. Kult je uvek povezan sa sektom, a autori i obožavaoci Peščanika zaista čine jednu vrstu ideološke i političke sekte. Sekta se jednom nedeljno okuplja pored radio aparata, kako bi slušala uvek isti krug «propovednika», dok će oni najposvećeniji kupiti knjigu u kojoj se nalazi prepis propovedi.
Pred nama je deseta takva knjiga. Ona sadrži transkripte emisija od septembra do novembra 2007. Tu se nalaze sva uobičajena mesta ideologije ovoga kulta. Tu je vera u sopstvenu ideološku i političku izuzetnost. Tu je prezir, pa i mržnja, prema đavolskoj okolini. Taj ogrehovljeni narod proklinje se zato što ne prihvata kult i neće da se prepusti njegovim šamanima. Ali, sekta je plemenita, i umesto da nedostojan narod prepusti sudbini, spremna je da se žrtvuje i privede ga spasenju. Za to joj je potrebno samo malo, samo malkice vlasti. I celo društvo će postati «Peščanik».
«Narod kome ja pripadam je retko glup», kaže Petar Luković (314). «Srbija nije normalna zemlja», složiće se i Svetlana Lukić (99). Ovo je «rupa od zemlje», «zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica» (9). To isto, samo finije, veli i Latinka Perović: «Srbija je veoma zapuštena zemlja u kojoj ne funkcionišu institucije, koja je veoma udaljena od svakog pojma pravne države» (329). To je zemlja, dodaće Ivan Kuzminović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih «trideset odsto nema zube i glasa za radikale» (248).
Takvu rupu od zemlje i takav krezubi narod teško je voleti. «Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića», razjašnjava nam Sreten Ugričić. «Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota» (347). Zato treba razumeti zašto je za ovu sektu «prezrenje naroda najviša forma rodoljublja» (Ugričić, 346). Ali, pripadnici ovog kulta nisu snobovi. Oni neće sa svetlih visina da prezirivo gledaju na grešnike. Oni hoće da pomognu i «preuzmu odgovornost». Zato daju različite mudre savete.
Prvi savet je da ne treba poštovati volju naroda. «Pa daleko bilo da su svi radili po volji naroda, pa svi bi otišli u pizdu materinu», tankoćutno nam objašnjava Petar Luković (235). «Ne, kod nas je najgora stvar to što ti koji su izabrani izvršavaju volju naroda», upozorava nas on (235). «Vlast mora da sluša ono što govore građani», slaže se i Nataša Kandić, «ali građani koji se drže nekih vrednosti» (260). Pošto se krezubi narod ne drži pravih vrednosti, vlast ima da sluša istinsku elitu. A ona je sasređena upravo u «Peščaniku». Baš ona, samo ako joj se pruži prilika, izvršiće osnovni društveni zadatak: «vaspitavanje dosta razularenog naroda» (Dubravka Stojanović, 265).
«Nama je potrebna naša sopstvena transformacija», slaže se i Nikola Samardžić, «nama nije potrebno da kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku uniju» (61-2). Naravno, taj «razulareni narod», taj «biološki otpad» mora se najpre dovesti u red, da bismo uopšte i pomislili na EU. «Da li im je potrebno i naše smeće? Ja ne verujem», reći će Samardžić (62).
I zato, u tom vaspitavanju i uljuđivanju poneka oštrija mera i nije na odmet. Pošto je ionako, obrazuje nas Nenad Prokić, poslednja veštica u Evropi spaljena upravo u Srbiji (153), za tako zatucani narod možda bi najbolje bilo primeniti istu meru: «Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije. Pa sad neka to čita kako ko hoće»! (Prokić, 33).
«Ili će oni na nas ili ćemo mi na njih», jasna je i inače beskrajno tolerantna Biljana Srbljanović (152). «Mora se jurišati na njih, ali ne parcijalno, nego u glavu, tamo gde je najopasnije», dodaje ona. Ne može se ceo narod na lomaču, ali je zato nacionalistička elita baš zgodna za vaspitavanje. «Za elitu u Srbiji imam samo jednu rečenicu - napalm je majka!», objasnio je još u prethodnoj knjizi «Peščanika» Petar Luković ( knj. 9, str. 282). Malo lomača, malo napalm, i Druga Srbija lako rešava pitanje «biološkog otpada».
Smeće se ne nalazi samo u nacionalističkim strankama. Ono je i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U Patrijaršiji je, objašnjava Svetlana Lukić, «još uvek otvoren konkurs za prvo pristojno ljudsko biće» (353). Pošto tamo nema «pristojnih ljudskih bića», nije ni čudo da Petar Luković štrajk glađu episkopa Filareta uljudno komentariše sa: «Svinja je ždrala»! (93). Svinje iz SPC će, valjda, kada se konačno krene sa «vaspitavanjem razularenog naroda» i same doći na red. Za njima će na red doći i ostatak nacionalističke elite. A onda i svi ostali «fašisti».
Inače, upravo je «fašizam» u Srbiji bio naročita tema ove knjige. Rajko Đurić je utvrdio da broj nacista u Srbiji čak «prelazi dvesta pedeset hiljada» (191). «Jer fašisti i neonacisti», objašnjava Đurić ovako veliku brojku, «nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari» (191). Jasno je kako treba postupiti sa tim profesorima, pisicima i novinarima: «To je hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum» (191). Recept za izlečenje tih 250.000 srpskih fašista, koliko ih je u «Peščaniku» izbrojano, jednostavan je: «Dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom» (190). Lomača, napalm i kuršum – konačno smo spoznali sveto denacifikacijsko i dekontaminacijsko trojstvo Druge Srbije.
Uz «srpski fašizam», specifični motiv ove knjige je i razobličavanje zlog ruskog imperijalizma. «Peščanik» dosada nije obraćao pažnju na veliki biološki otpad na istoku. Dosta im je valjda bilo i ovog domaćeg. Ipak, sada je zla Rusija provalila u «Peščanikovu» egzistenciju. Otkrilo se da se iza svih zala koja su nas u istoriji pogađala nalazilo jedno ime – Rusija.
Tako nas Nenad Prokić uči da ruska tajna služba, Ohrana, stoji iza glavnih atentata u srpskoj istoriji: iza ubistva knjaza Danila, u Kotoru 1860, iza ubistva kneza Mihaila, u Beogradu 1868, iza ubistva Aleksandra Obrenovića, u Beogradu 1903, i, naravno, iza ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu 2003. (28). Ova neverovatrna otrića Prokiću nisu bila dovoljna, pa nas je podučio i da su Rusi krivi za holokaust u Drugom svetskom ratu. Naime, po Prokiću, nacistički genocid nad Jevrejima ne bi bio moguć da tajni agent Ohrane, Matvej Golovinski, nije u Parizu 1898. napisao «Protokole sionskih mudraca» (28). Iz tih «Protokola» Hitler se onda inspirisao, «a Golovinskom su poverovali i Čerčil i Staljin» (28). I takvu, satansku imperiju neko u Srbiji sada hoće da stavi iznad naših večitih prijatelja i svetskih dobročinitelja SAD? Nikada!
Nije ni čudo što je Pera Luković besan kada god vidi nešto rusko na televiziji. «Gledao sam na B92 rusku verziju `Moje dadilje` i znaš šta, streljao bih prvo te Ruse, a streljao bih i ove naše koji su to uzeli. Ruski dom, bre, imaš tv prenos iz ruskog doma, jebote!» (232). Jedino se zla Kuba može porediti sa zlom Rusijom. Zato Luković i ne krije svoj pravedni gnev zbog strašne kubanske opasnosti po Drugu Srbiju: «Jebala vas Kuba, da vas jebala Kuba zajedno sa Fidelom i Raulom, sa svom braćom, ako još ima braće i sestara, sve zajedno. Pizda vam materina!» (234).
Deo tog opravdanog odijuma na zlu Kubu objašnjava nam i Mirko Đorđević. On je zgrožen činjenicom da sada «Če Gevaru na svojoj zastavi ističu nacionalisti najagresivnijeg tipa» (307). Đorđević je, naime, primetio da su se, naročito u Srbiji, «profašističke grupice uhvatile za Čea Gevaru» (307). Pošto je odavno poznato da se fašisti prvo prepoznaju po majcama sa Čegevarinim likom, kao i onima na kojima piše «Rossi ja », razumljivo je da su vrli «Peščanikovi» propovednici stigli do cifre od tričavih 250.000 fašista u Srbiji.
Na kraju, novum u ovoj knjizi predstavlja i iznenadno «Peščanikovo» otkriće neverovatnog evroreformskog potencijala rukovodstva SPS-a. To je još 14. septembra 2007. utvrdio Miljenko Dereta. Odgovarajući na pitanje kako da «proevropska opcija dobije što veću podršku«, Dereta je vizionarski objasnio: «Postoji iznenađujući potencijal, a to je Socijalistička partija Srbije» (48). Taj potencijal, veli Dereta, može doći do izražaja samo ako SPS prethodno izvrši sledeće zadatke: «Očekujem od Socijalističke partije da se reformiše, da se distancira od prošlosti i pomogne proevropskoj opciji. Treba podržati one koji budu poveli Socijalističku partiju u tom pravcu. U SPS-u dolazi do smene generacija i nestaće onih koji su bili direktno uključeni u sve što se događalo devedesetih. Doći će neki novi ljudi i reformisaće tu stranku i tada im treba pomoći. Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave neki novi korak» (48).
Vidoviti Dereta jasno je sagledao opasnost da evroreformske snage nikada ne osvoje većinu u Srbiji. Zato je pokazao veliku toleranciju i ponudio da Kult u svoje tople skute prihvati i zabludeli SPS. Ko kaže da je sekta isključiva, ko kaže da ona zna samo za napalm i kuršum? Ne, evo Dereta lepo kaže: «Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave novi korak». I, evo, kako je dobro slušati «Peščanik». Vidimo kako je 11. maja jedna od prijateljskih vojski došla u priliku da preuzme državu. I sada samo malo treba, potrebno je samo malo pa da Ivica Dačić «napravi pravi korak». Članstvu i biračima SPS, naravno, «neće biti oprošteno», «neće biti zaboravljeno». Ali, kada SPS napravi «taj mali korak» sve će krenuti u dobrom pravcu. «Peščanik» će postati svaki radio, B92 će postati svaka televizija, «Helsinška povelja» će postati svaka novina, «letnji kamp za građansku edukaciju» postaće svaka škola, a vlast će konačno da krene u «vaspitavanje razularenog naroda».
I kada svaki Srbin dobije svoj lični «projekat samooslobađanja» od nacionalizma, neće više trebati ni mnogo dekontaminatorskog svetog trojstva. Tada će se i SPS konačno transformisati, tada će i u SPC biti raspisan tender za reformatora, tada će i Srbi prestati da nose majice sa natpisom «Če», tada će i srpski profesori, pisci i novinari spoznati lepotu Haga i Pentagona. Onda će se i N. Samardžić manje zamarati čišćenjem biološkog otpada, onda će i P. Luković manje raditi motornom testerom, onda će i N. Prokić manje ložiti španske lomače.
Svi će biti srećni, svi će biti u NATO-u, izuzev one šačice od 250.000 profesora, pisaca i novinara. Ali, pošto kroz tu grupicu prođe sveto trojstvo Druge Srbije, preostali najuporniji nevernici biće suočeni sa slušanjem svetih propovedi «Peščanika», sa čitanjem svetih knjiga «Peščanika» i sa ključnom «Peščanikovom» relikvijom – svetom motornom testerom. I ko će se posle takvog osvedočenja usuditi da ne poveruje?
http://www.nspm.org.yu/Prikazi/2008_ant_pescanik.htm
Пријавите се на:
Постови (Atom)