Povampireni fašizam

U Talinu se održava redovna parada Estonaca - bivših pripadnika fašističkih jedinica SS. U Rumuniji pored Bukurešta podignut je spomenik fašističkom diktatoru Jonu Antoneskuu. U Mađarskoj je prošle godine formirana „Mađarska garda“, čiji su pripadnici već u aprilu ove godine poručili ispred srpske ambasade u Budimpešti da Srbija mora da vrati Vojvodinu. U Sloveniji se postavljaju „farne ploče“ kao spomenik domobranima koji su polagali zakletvu pred firerom
Epoha fašizma koja je trajala od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata kao da se vraća na tlo stare Evrope. Bitna karakteristika i izvor fašizma je autoritarni nacionalizam, a osnovni cilj te ideologije je da se u ime i interesa nacije ili naroda uspostavi potpuna kontrola nad svim oblicima društvenog života, što predstavlja izvorni totalitarizam.
Krajem aprila prošle godine u Talinu je prvo oskrnavljen, a posle i srušen spomenik borcima protiv fašizma, dok su posmrtni ostaci poginulih sovjetskih vojnika izvađeni i premešteni na drugu lokaciju. I ove godine u Talinu se ponovo održava redovna parada Estonaca - bivših pripadnika fašističkih jedinica SS. U Rumuniji, pored Bukurešta, podignut je spomenik fašističkom diktatoru Jonu Antoneskuu. U Mađarskoj je prošle godine formirana „Mađarska garda“, čiji su pripadnici već u aprilu ove godine poručili ispred srpske ambasade u Budimpešti da Srbija mora da vrati Vojvodinu. U Sloveniji se postavljaju „farne ploče“ kao spomenik domobranima koji su polagali zakletvu pred firerom.
Zaboravljen Dan pobede
Sve se to događa u Evropskoj uniji koja sebe ubraja u jednog od dva zaštitnika svih demokratskih tekovina čovečanstva. U drugom „zaštitniku“ - Americi, prema izjavi sada bivšeg predsedničkog kandidata, republikanca Rona Pola, cveta „meki fašizam“. U Hrvatskoj još divlja Tomson, veličajući na svojim dobro posećenim koncertima ustaše. U Albaniji i na „nezavisnom“ Kosovu peva se o balistima koji su svojevremeno, pod kapom nemačkih i italijanskih okupatora, čistili Pokrajinu od slovenskog življa. U Beogradu je prošle godine nestao bulevar Avnoja, a ovih dana vlasnik beogradskog hotela „Mister Prezident“ radi gostiju iz Austrije odbija da ukloni portret Hitlera, dok ovogodišnju proslavu Dana pobede nije najavila nijedna politička stranka u Srbiji.
Sve pomenuto dokazuje da vrednosti zajedničke borbe protiv fašizma polako, ali sigurno, nestaju tokom prelaza zemalja iz socijalizma u „demokratski tabor“ koji 8. maja slavi Dan Evrope, ali u krugu „zemalja sa najvišim standardima“ NATO alijanse.
Najbolnije se ovakve povampirene transformacije iz prošlosti podnose u zemljama sa najvećim gubicima iz Drugog svetskog rata. Tako je Ukrajina zbog svih stradanja u ratu dobila posebnu stolicu u UN kao Belorusija i Rusija. Međutim, prošle godine predsednik Ukrajine Viktor Juščenko posmrtno je dodelio visoko zvanje „Heroj Ukrajine“ Romanu Šuheviču, jednom od vođa fašističkih pomagača tokom Drugog svetskog rata, koji je „dogurao“ do oficira u jedinicama SS. U vreme kada je Šuhevič bio komandant bataljona SS „Nahtigal“, prema podacima istraživačkog centra „Jad Vašem“, za manje od nedelju dana streljano je četiri hiljade lokalnih Jevreja. Za izuzetno zalaganje Šuhevič je dobio dva gvozdena krsta, i tako zajedno sa zvanjem „Heroj Ukrajine“ postao trostruki heroj: dva puta nemačkog Trećeg rajha i jednom Ukrajine.
Da bi se shvatio potez ukrajinskog predsednika o „herojisanju“ Šuheviča, treba imati u vidu da današnja politika narandžastog Kijeva u rehabilitaciji fašističkih zločina i njihovih pomagača direktno ima veze sa političkim uverenjem samog predsednika Juščenka koje je on stekao još u detinjstvu. Naime, u Izraelu je nedavno objavljena knjiga autora Jurija Viljnera pod nazivom „Andrej Luščenko: lik i mit“. Knjiga je u celosti posvećena ocu aktuelnog ukrajinskog predsednika Andreju Juščenku.
Rehabilitacija zločina
Jurij Viljner navodi pronađene dokaze da je Juščenko Stariji posle rata lagao o svom životu pre rata, o prilikama u kojima je bio zarobljen i o tome što je radio u zarobljeništvu želeći da sakrije svoju pravu biografiju. Viljner dokazuje da su otac ukrajinskog predsednika, odmah posle zarobljavanja, vrbovali Nemaci koji su počeli da ga prebacuju iz jednog vojnog logora u drugi. U svakom logoru Andrej Juščenko je bio ubacivan među zarobljenike i radio kao „izvestilac“ fašističkih čuvara. U nekim nacističkim fabrikama smrti čak su mu poverovali da i sam bude čuvar. Međutim, pred kraj rata Juščenko nije uspeo da pobegne sa svojim poslodavcima i ostao u zapadnoj Ukrajini, gde je živeo u stalnom strahu da ga neko ne otkrije.
U porodici bivšeg fašističkog agenta i policajca rastao je aktuelni predsednik Juščenko Mlađi. Zanimljiva je činjenica kako je čovek sa pogledima suprotnim onima koji preovlađuju kod većine stanovnika Ukrajine - protestant među pravoslavcima, profašista među antifašista, postao predsednik države koji uspešno radi na razbijanju svoje otadžbine (treba se podsetiti da je više od 70 odsto stanovništva protiv ulasku republike u NATO što forsira baš Juščenko). To je objašnjivo jedino u slučaju da Juščenko ne doživljava takvu Ukrajinu kakva ona jeste, kao svoju zemlju i želi da od nje stvori nešto drugo, nalik onome što je doseljenik iz Austrije Adolf Hitler pravio od Nemačke koja se nalazila u tranzicionoj krizi kao i danas sve bivše socijalističke zemlje u Evropi. Tako da ne treba da čudi što ultradesničari Juščenkovog bloka rade na prepisivanju istorije Ukrajine radi pravdanja takvih organizacija kakva je bila u prošlosti OUN-UPA (Organizacija ukrajinskih nacionalista - Ukrajinska ustanička vojska) i njihove vođe kao što su bili Stepan Bender i Roman Šuhevič. Onda nije čudo što Juščenkova politika gura zapadne zemlje protiv istoka, krimske Tatare protiv krimskih Slovena, što razbija nekad jedinstvenu pravoslavnu crkvu prvo na dva a sada već na tri dela i na silu dovodi katoličanstvo, dovodeći Ukrajinu na ivicu međuetničkih i međuverskih sukoba.
Ostaje nam na kraju da se zapitamo da li će danas na veliki evropski praznik u prazničnim kolonama biti više šarenih evropskih zastava ili crnih zastava prošlosti?

Autor: Vinko Đurić