Dragan Sutanovac

Milovan Brkić

Mile Ješanov

Crnogorci decenijama nemilice haraju Srbijom: ubijaju, otimaju, siluju, pljačkaju, rasprodaju, izdaju...Stevan Nikčević, aktuelni direktor ''Jugoimporta SDPR„ i njegova banda nisu usamljen primer zločinačkog delovanja Crnogoraca koji nađu utočište u Srbiji. Ipak vredi rasvetliti, za početak, i učinak ove bande koja je Srbiji nanela nenadoknadivu štetu.
Gospodin Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Nakon što je DOS preuzeo vlast, Nikčević izlazi iz jazbine. Drsko i bestidno nudi se Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, za samo tri meseca, Nikčević instalira svoju bandu Crnogoraca, koja će Srbiji stezati omču oko vrata.
I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, koji je ubijen 11. aprila 1999. godine, na Veliki petak, ispred svog stana dok je bombardovan Beograd.
Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument SDB-a o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca eskadrona smrti. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke.
Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković imenuje ga za svog pomoćnika. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov krvavi pir u Srbiji može da se nastavi.
Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske.
Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
Krvavi pir Crnogoraca (i Boris Tadić je Crnogorac) počinje da se sprovodi na bestijalan način. Njegov kum Dragan Šutanovac, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promoviše Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. U ”Jugoimportu SDPR„ Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti i postavlja ih na najvažnija mesta.
Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove pretnje, ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom, koji SAD nameravaju da razbiju i unište, zbog interesa američkog potpredsednika Dika Čejnija i njegovih naftnih kompanija. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko -jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa vojno najjačim silama sveta. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije, njeno razbijanje i uništenje vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu i promovišu kao demokratskog vođu u Srbiji. Za taj status on bi rasprodao Srbiju na kilo.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu ”Jugoimporta SDPR-a„ zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande iz Crne Gore. Na platnom spsiku ”Jugoimporta SDPR-a„ je i Tadićev kum Dragan Šutanovac. Iako ništa ne radi, Nikčević ga plaća kao specijalnog savetnika. Svakog meseca po 100 hiljada dinara ni za šta.
Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora ”Jugoimpoprta SDPR-a„. Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza da uhapsi Nikčevića nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. I ko će kome, ako ne svoj svome. Jočić o mućkama ćuti kao zaliven. I on prima lepu paricu.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, na crnogorski način. Obilazi ambasadore, predlaže im da se Srbija smrvi, da su Srbi ološ koji je neporavljiv.
Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen i izveden pred sud. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Naime, banda Čede Jovanovića, nekadašnjeg saradnika tajne policije, izdejstvovala je da Jovica Stanišić, dok je boravio u zatvoru za vreme ''Sablje'', bude optužen pred Haškim tribunalom. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Tadašnji potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović plašio se da u toj tašni nema i dokumenata o njegovom ''kretanju u službi''. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Njegov dosije je na pravom mestu.
Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno razbojničko i lopovsko delovanje bilo je raskrinkano. Ali...
Dvadesetog septembra 2004. godine Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Kum nije dugme, Boris bi to rado prihvatio. Ipak on odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti, jer mu je bio kum na venčanju sa drugom ženom.
Dvadeset drugog septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora ”Jugoimporta SDPR-a„. Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje da i dalje divlja i uništava imovinu republike Srbije. Šta će čovek, tuđa je.
Treba napomenuti da rođeni brat Stevana Nikčevića i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi g. Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi!
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.
U akciju pljačkanja ”Jugomiporta SDPR-a„ uključen je i srpski ministar policije Dragan Jočić. General njegove policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije koje se mere milionima evra. Jočić ćuti, jer hoće da pomogne svojim sunarodnicima iz Crne Gore da Srbiju što više izmuzu.