Hrišćanska demokratija

Na demokratske i socijalističke pokrete 18. i 19. veka i Hrišćani nude svoje koncepte hrišćanske demokratije i hrišćanskog socijalizma. Liberalnija i levičarska struja pri tome se formira oko pojma hrišćanskog socijalizma i „radničkih” stranaka, iz kojeg je kao jedan primer izašla britanska labour-partija; konzervativnija struja formira se obično oko pojma hrišćanske demokratije ili demohrišćani i „narodnjačkih” stranaka. U Jugoslaviji i Srbiji ovaj proces zaustavljen je drugim svetskim ratom i potonjom diktaturom marksističkih komunista.
Hrišćanska demokratija predstavlja ideju, pokret i deo istorijskog procesa. U svom dokumentu „Encyclical Graves de Communi”, papa Lav XIII naprimer je definisao ideju hrišćanske demokratije kao koncept rešavanja problema kojima je bila zahvaćena radnička klasa i unapređenja njihovih ljudskih prava. U svojoj čuvenoj enciklici „Rerum Novarum”, koja se smatra i osnivačkim manifestom demohrišćanstva, papa Lav XIII naglašava da ne postoji jači posrednički faktor od verskog koji može pomiriti vladajuće i radničke klase.
Demohrišćanski pokret je naročito bio zastupljen u Italiji pod vođstvom Luiđija Šturza, zatim u Norveškoj (Democratic Party of Norway), u Nemačkoj (CDU/CSU) gde trenutno ima većinu u parlamentu. Demohrišćanske partije uticajan su politički faktor i u Švedskoj, Holandiji, Francuskoj, Sloveniji, Austriji, Češkoj. Internacionalne organizacije koje povezuju sve demohrišćane pod imenom Christian Democrat and People's Parties International su druge po veličini organizacije ovog tipa, odmah iza Socijaldemokratske internacionale. U Evropi, demohrišćanske partije integrisane su u okviru organizacije Evropske Partije Naroda (European People's Party) koja ima većinu u Evropskom parlamentu (DSS je član ove Evropske Partije Naroda, doduše ali i hrvatski HDZ).
U konceptu hrišćanske demokratije nije moguće govoriti o jednom doktrinarnom programu koje zastupaju svi demohrišćaski pokreti, pre svega zbog toga što su se oni razvijali u različitim društvenim okruženjima sa različitim problemima, inicijatori ovih pokreta poticali su iz različitih socijalnih slojeva, konfesionalnih tradicija čiji su interesi ponekad bili u suprotnosti. Ono što je zajedničko za sve demohrišćanske partije jeste upravo vizija da se u skladu sa verskim principima i paradigmama mogu rešavati socijalni problemi. U slučaju demohrišćana značaj svog verskog nasleđa posebno je naglašen, kao i osnovna svrha političkog angažmana koja podrazumeva prenošenje hrišćanske vizije na čovečanstvo i njegovu budućnost. Programi demohrišćanskih partija profilisani su i usmereni na značaj etike/morala za društvo koje je dobro, na osnovni značaj porodice i škole, na pitanja nege i društvene brige i na internacionalnu solidarnost. Ova vizija poseduje svoje impikacije na kako u doktrinalnom, tako i u bihejvijoralnom smislu.
Nesumnjivo je da individualistički i konzervativni sa jedne ili potpuno liberalni društveni koncepti sa druge strane, nisu u mogućnosti da u potpunosti i adekvatno odgovore na izazove pred koje nas stavlja problematika postmodernističkog društva u kojem živimo. Ideja hrišćanske demokratije na problematiku savremenog društva posmatra iz drugačije perspektive i shodno tome nudi politička i socijalna rešenja.
Važno je naglasiti da se unutar koncepta hrišćanske demokratije društvo ne posmatra kao zajednica pojedinaca, kako je to paradigmatično za liberalne koncepte, već kao zajednicu osoba - ličnosti, dakle, u okvirima personalizma. Ličnost predstavlja fundamentalno socijalno biće, čija egzistencija se ne ostvaruje kroz vrstu rivaliteta – nadmetanja kao što slučaj sa liberalnim kapitalizmom, već kroz aktivno učešće u dobrosusedskim odnosima, skladnim porodičnim odnosima, u svojoj participaciji unutar šire zajednice. Vrednosti poput solidarnosti i moralnih načela naročito su naglašene.
Politički, koncept hrišćanske demokratije ne predstavlja zamenu za konzervativizam ili nekakvu vrstu kopije socijalne demokratije već drugačiji politički princip. U ideološkom kontekstu, ideja hrišćanske demokratije uključivala je različite poglede, poput liberalnih, konzervativnih i socijalističkih u jednom širem okviru hrišćanskih i moralnih principa.
Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju zapadne Evrope. Ono što koncept hrišćanske demokratije čini liberalnim jeste naglasak na ljudskim pravima i inicijativi kojeg pojedinac treba da ima prema društvu. U suprotnosti liberalnom stanovištu stoji programska inicijativa protiv sekularizovanja vrednosti u društvu. Ono što ovaj koncept čini konzervativnim jesu njegovi pogledi na pitanja braka, istopolnih brakova, razvoda, abortusa ali i snažnom suprostavljanju ideologizaciji društva, naročito protiv ideologija poput komunističke. Ono što ga čini socijalističkim jeste snažan naglasak na socijalnoj solidarnosti, borbi protiv siromaštva, oporezivanja imućnih. Tržišna ekonomija također je naglašena u programima partija koje pripadaju ovoj političkoj struji.
Verski motivi inspirišu većinu delova političkog programa. Specifični ciljevi ovog političkog koncepta naglašavaju važnost prevazilaženja i rešavanja raznih vrsta konfliktnih situacija i posredničku ulogu, empatiju, solidarnost kao preduslove za postizanje organske harmonije društva. Između morala i politike ne sme biti suprostavljenosti. Država, u kolektivnom smislu mora biti povezana putem iste Božanske volje koja povezuje i same vernike u individualnom smislu. Priroda države treba biti ista kao i unutrašnja priroda koju prepoznajemo kao vlastitu. Politika medijacije - posredništva karakteristična je za hrišćansko-demokratske pokrete u zapadnoj Evropi.
Polazeći od ovakve ideje važno je naglasiti da religiozna ubeđenja nisu samo deo ličnog pitanja pojedinca. Hrišćanstvo je kroz istoriju imalo ključan značaj u kreiranju Evropskog društva. To podrazumeva ulogu i naglašava važnost koju pojedinac ima u afirmaciiji političkog i društvenog okruženja. Ovo je moguće kroz razumevanje osnovnih socijalnih principa utemeljenih na tradicionalnim vrednostima koje nam nudi hrišćansko učenje, odnosno, osnovnih principa hrišćansko – socijalne politike.

1. Socijalna pravda
Pravni sistem mora da štiti dignitet pojedinca i garantuje miran suživot. Da bi sloboda svakog pojedinca bila u potpunosti ostvarena, neophodno je postojanje socijalne pravde. Okolnosti u kojima ljudi žive ne bi trebalo da ugrožavaju tu slobodu ni na koji način. Zadatak državne vlasti je da obezbedi sve potrebne preduslove za njeno ostvarivanje.
Ideja socijalne pravde predstavlja jedno od temelja Svetopisamskog učenja. Ona ujedno predstavlja i temelj hrišćansko-socijalne politike. Na početku važno je naglasiti važnost jednakosti između polova. Muškarac i žena su komplementarni i sačinjavaju prirodnu zajednicu polova u kojim ne sme biti bilo kakve podređenosti. Ovakva ravnopravnost podrazumeva se u širem društvenom okruženju, gde prava muškaraca i žena moraju biti u potpunosti jednaka.
Pojam socijalne pravde predviđa obaveze i odgovornosti za dobrobit društva na osnovu mogućnosti pojedinca. Iznad svega to podrazuma pružanje pomoći onima koji nisu u stanju pomoći sebi i ne mogu efektivno predstavljati sopstvene interese. Posebno treba pomoći onima koji pripadaju najnižim socijalnim slojevima, koji ni u kakvom slučaju ne smeju biti marginalizovani, te osnovni socijalni uslovi trebaju biti zagarantovani svima.
Jednakost celog ljudskog roda, njegovo dostojanstvo i sloboda utemeljeni su unutar svetopisamske antropologije. Ono podrazumeva garanciju jednakih prava za sve, bez obzira na rasnu, kulturnu ili versku pripadnost. U ovom kontekstu veoma je važno da svaki pojedinac ima pravo i jednaku mogućnost na obrazovanje, zdravstvenu negu i bude socijalno zbrinut, ukoliko sam nije u mogućnosti da to učini.

2. Vlast bez idelogije
Država, kao dobrovoljno organizovana ljudska zajednica, pre svega bi trebala da bude demistifikovana i ocišćena od ideoloških i idolopokloničkih zastranjivanja koje su joj nametnule bezbožnicke doktrine, udaljavajući je tako od njene iskonske namene da bude zajedničko dobro iz koga, radeći za dobrobit zajednice, svako dobija i ličnu dobrobit. Lični prosperitet je usko povezan sa prosperitetom zajednice, kao što i zajednica može opstajati u blagostanju samo ako je ono skup pojedinačnih blagostanja njenih clanova.

3. Pravo na život
Svetopisamska i crkvena tradicija svedoče nam o tome da je čovek stvoren po obrazu i podobiju (sličnosti) Božijem. Pravo na život predstavlja temelj svih ljudskih prava. Naročito je važno naglasiti fundamentalno pravo ljudskog bića na rođenje. Argument protiv abortusa ne polazi samo od premise verskih principa već svoje opravdanje nalazi i u prirodnom poretku stvaranja, u osnovnim konceptima ljudskih prava i socijalne pravde. Pravo na život ne zavisi od određenog verskog ubeđenja, već ono predstavlja prirodno i neotuđivo pravo koje izvire iz dostojanstva ljudskog bića. Odbrana prava na život od momenta začeća do završetka života, jeste odbrana dostojanstva ljudskog bića. Svako sagledavanje ovog ozbiljnog pitanja mora poći od jasne premise da planirani abortus predstavlja oduzimanje života ljudskom biću kojem je to postojanje dato. Čin koji dozvoljava da se već postojećem ali ne i rođenom ljudskom biću oduzme pravo na dalje postojanje, ne može ni na koji način biti princip humanosti i pravde.
Dostojanstvo čoveka i ljudskog života, uključujući i ono nerođenog deteta, predstavlja neizostavnu, nezaobilaznu stavku. Svako ljudsko biće treba smatrati kao jedinstvenu i samostalnu individuu tokom svih faza života. Dostojanstvo svake osobe ima jednaku vrednost bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, dob, hendikep, verska ili politička ubeđenja, zdravlje i mogućnosti, uspeh ili manjak uspešnosti i sud drugih. U ovom kontekstu važno je naglasiti i potrebu za poboljšanjem socijalne negu ženama u drugom stanju i osobama sa invaliditetom.

4. Porodica kao temelj društva
Porodica predstavlja temelj društva. Porodica predstavlja najosnovniji oblik društvene zajednice. Ona pruža pojedincu sigurno okruženje unutar koga on može da razvija sve one pozitivne vrednosti koje treba da ispoljava unutar šireg društvenog okruženja. Porodica predstavlja mikro-zajednicu, koje ima sve osnovne atribute jednog društva. Zdravo porodično okruženje postavlja temelj zdravom društvu.

5. Kolektivna odgovornost.
Pomirenje predstavlja dužnost, kako pojedinaca, tako socijalnih i ekonomskih grupa. Ovo je naročito važno u društvenom kontekstu kakvo je naše gde princip pomirenja i tolerancije mora biti aspiracija svakog pojedinca. Poniznost, pokajanje, strpljenje i opraštanje nisu samo vrline koje treba da krase pojedinca već ono treba da bude sastavni deo i političkog programa.
Velika odgovornost je na vladajućim strukturama da učini sve što je u njenoj moći da raznim programima edukacije, denacifikacije i odgovarajućim aktivnostima smanji uticaj anahronih i retrogradnih vrednosti u društvu, u svojstvu svojevrsne promene svesti društva kako bi se značajno umanjila mogućnost rediciva nacionalističkih i drugih ekstremmih elemenata. Promeniti svest društva najteži je i najduži proces, naročito tamo gde se društva nalaze u periodu tranzicije.
Svaka nacija snosi odgovornost kako prema prošlosti¸ tako i prema oblikovanju budućnosti. Imajući u vidu protekla ratna dešavanja na našim prostorima, moramo biti svesni zločina koji su bili načinjeni sa svih strana. Ipak, ne možemo preći, te moramo podneti odgovornost za pojedince koji su te zločine činili, i učiniti sve da bi isti odgovarali za takva nedela, pred pravnim institucijama koje su za to nadležne.

6. Empatija i solidarnost
Svetopisamska i crkvena tradicija posebno naglašavaju važnost saosećanja jednog ljudskog bića prema drugome. Ovo podrazumeva napuštanje indeferentnog i pasivnog stava u odnosu na pomoć koju je potrebno ukazati drugome. Svaki član društva snosi individualnu i korporativnu odgovornost da bi služio i pomogao drugome. Jedan od zadataka države jeste da putem različitih programa i aktivnosti podstiče ove vrednosti kod pojedinaca, porodica i organizacija.
Solidarnost predstavlja brigu pojedinca za svojeg bližnjeg, empatiju, izražaj čovekove socijalne prirode. Kao etička dimenzija ona proizilazi iz dostojanstva čovekove ličnosti. Solidarnost podrazumeva primanje a i davanje. Svako ko očekuje pomoć treba biti biti spreman i da pomogne. Solidarnost nije samo imperativ pojedinca već i kolektiva, kao i same države.
Solidarnost se može definisati kao čovekoljublje i ljubav, čija polazna tacka je „zlatno pravilo” – sve što želiš da ljudi tebi cine, čini i ti njima. Zaštititi život, slobodu i dostojanstvo svih ljudi, bez obzira na geografsku udaljenost, jedan je od aspekata solidarnosti. Biti solidaran sa slabima i ugnjetovanima, težiti ka socijalnoj pravdi i izjednačavanju strukturalne nepravde i stvaranja pravilne raspodele društvenih dobara, predstavljaju osnovne principe solidarnosti.

7. Pluralističko društvo
Pluralistička priroda jednog društva proizilazi iz principa slobodnog razvoja ličnosti pojedinca, reflektujući tako širok spektar stavova, mišljenja, potreba i interesa. Ovo predstavlja temelj svakog slobodnog demokratskog društva. Takvo društvo postaje slobodno i pravedno koje karakteriše soliradnost između građana i države koja se zasniva na istim principima.
Narodi različitih entičkih i konfesionalnih pozadina treba slobodno da neguju svoje kulturne i verske običaje, jer etnička i konfesionalna šarolikost čini jednu naciju bogatijom i zrelijom.

8. Negovanje verske tradicije i afirmacija dijaloga
Demohrišćanske vrednosti podrazumevaju da se društveno politički programi nadahnjuju iz primera koje nam pruža hrišćanska tradicija. Takav sistem treba da izražava konzervativne, socijalne kao i liberalne vrednosti, što podrazumeva slobodno izražavanje razičitih stavova u duhu međusobnog uvažavanja i tolerancije.
Sistem hrišćanske demokratije podrazumeva negovanje verskog pluralizma i treba da garantuje slobodu veroispovesti svim religijama i konfesijama koje su zastupljene u društvu, te mogućnost da svaki pojedinac neguje očuva svoj verski i nacionalni identitet. Unutar ovakvog sistema vrednosti svaki pojedinac ima pravo da neguje svoja religiozna ili ateistička ubeđenja.
U ovom kontekstu važno je naglasiti i ulogu kojeg ekumenski dijalog ima u svetu a pogotovo u okvirima jedne države. Ovakva vrsta dijaloga od suštinske je važnosti za uspostavljanje atmosfere uzajamnog uvažavanja, upoznavanja, tolerancije i mira uopšte u kome se na najbolji način prevazilazi različitost sa jedne strane, a neguje partikularitet verske tradicije sa druge.

9. Očuvanje prirodnih resursa
Nega prema prirodnom okruženju i očuvanju prirodnih resursa svoje polazište nalazi u Svetopisamskoj paradigmi gde je čoveku kao gospodaru poverena zemlja koju treba da neguje i za koju je odgovoran. U sadašnjem vremenu u kojem je usled globalnog zagađenja i zagrevanja došlo do značajnih klimatskih promena i ozbiljnog narušavanja eko sistema važno je podsticati proizvodnju obnovljivih – ekoloških goriva i smanjivanje emisija štetnih gasova.
Mora se zaustaviti uništavanje ekosistema u okeanima i šumama. Budžetska sredstva moraju se organizovati kako bi obezbedila razvoj i sprovođenje mera za zaštitu životne sredine. Ovo podrazumeva i zakonske mere koje bi oštro sankcionisale narušavanje i zagađivanje životne sredine, posebno uzimajući u obzir industrijske pogone.

10. Liberalnija imigraciona politika
Potrebno je napraviti liberalniju imigracionu politiku prema licima koji dolaze van sopstvene države. Ovo se odnosi kako koje su na privremenom radu, lica sa izbegličkih statusom, ili lica koje su zatražila azil.