NATO - prijateljski hegemon

Mark Rothschild, Los Andjeles, 2. juni 1999.g.

Trofej pripada pobedniku - Ili: Zašto američki liberali vole rat na Kosovu
... Koji je bio prvi izgovor da bi se opravdala upletenost SAD u Vijetnamu? Prema ministru odbrane u Kenedijevoj i Dzonsonovoj administraciji, Robertu S. MekNamari, početak umesanosti SAD počinje od odluke da se podrzi ponovna okupacija bivše francuske kolonije Indokine (kolonijalno ime Vijetnama) od strane francuskih trupa 1948.g. Prema Maknamari, ta odluka bila je nedvosmisleno usluga za uslugu. Francuski uslovi su bili jasni: SAD moraju podrzati francusku reokupaciju Vijetnama ili će, u suprotnom, Francuska odbiti da se pridruzi novom evropskom savezu zvanom NATO. SAD su se slozile sa ovim. Kad danas pogledamo unazad, posle 50 000 poginulih Amerikanaca, možemo videti glupost te odluke.
U svetu posle II svetskog rata, NATO je bio nasa nagrada, Pax Americana koja se pruzala preko Zapadne Evrope oznacavajuci nasu pobedu nad porazenim Evropljanima (Nemackom i Italijom). Čak su i zategnuti dani oktobra 1962. koje smo zvali „Kubanska raketna kriza” (vreme kada je svet dosao na ivicu izbijanja termonuklearnog rata), imali svoje poreklo u NATO akciji - americko razmestanje (Jupiter srednje-dometnih) projektila u Turskoj, aprila 1962.g.
„Kubanska raketna kriza” jedva je privedena kraju, nakon što je Kenedi obecao Hruscovu (preko ruskog ambasadora Anatolija Dobrinjina) da će SAD povuci uvredljive projektile Jupiter iz Turske, ako Hruscov to isto uradi u Kubi. Sklopljen je sporazum i marta 1963 (posle odlaganja radi ocuvanja prestiza) rakete u Turskoj su bile demontirane.
Dakle, NATO je bio tu od početka - babica na svakom monstruoznom rođenju izazvanom hladnim ratom. Sada, i nakon što se hladnoratovska bitka primirila, NATO živi dalje.
NATO je bio nekad naše sredstvo vodjenja hladnoratovske inostrane politike.
Sada je NATO postao politika za samu sebe.
Sredstvo je postalo cilj.
Tada, kao i sada, americki liberali su preuzeli vodjstvo u objašnjavanju uplitanja i intervencija SAD. „Humanitarno bombardovanje” Bila Klintona i britanskog premijera Toni Blera je analogno nekadasnjem objašnjavanju razloga uplitanja SAD u Vijetnamu. U Vijetnamu SAD nisu mogle prosto „zaseci, pa pobeci”, jer je nas „kredibilitet kod naših evropskih saveznika” bio u pitanju. Sada moramo nastaviti bombardovanje Srbije ili će „NATO izgubiti kredibilitet”, jer je sada „sama alijansa u pitanju”.
Zajednicki sadrzatelj mirenja sa ovakvim politikama je sklonost americkih liberala (ne samo liberala) da prihvate skoro svaku politiku establismenra SAD za koju se smatra da je potrebna kontinuiranoj dominaciji SAD nad Evropom.
Svaka hipokrizija i svako nedelo je prihvatljivo ako može biti opravdano odbranom da bi SAD, u suprotnom, mogle izgubiti svoj uticaj nad Evropom. Ili, drugačije - sve se opravdava ako to sprečava da druga sila dominira Evropom. Iako ove dve tvrdnje izgledaju razlicite, one su, u terminologiji realne politike, ista stvar.
... Ideja da je ovaj rat poceo zato što je Jugoslavija odbila da potpise dokument na konferenciji (u Rambujeu, Francuska) koji je trebalo da zastiti albansku muslimansku manjinu je laz koja ne može biti izglacana ukazivanjem na nedostatke Milosevicevog rezima. Milosevic je mogao biti i reinkarnirani Hitler, i njegov rezim može biti pakao na zemlji, ali nikakvi moralni padovi Jugoslavije ili njenih lidera ne mogu promeniti osnovnu istinu - ovaj rat su zapocele SAD u cilju vojne okupacije Kosova.
Pogledajte osnovne zahteve SAD Jugoslaviji. Jedan zahtev ostaje, dok ostali dolaze i odlaze. Taj zahtev je - vojna okupacija Kosova.
Ako procitate oko Dokumenta iz Rambujea, naći ćete da se reč „izbeglica” ili „izbeglice” pojavljuju samo 4 puta u celom dokumentu, sa samo jednim paragrafom posvecenom toj temi. Ovaj paragraf (citiran ispod) je jedino parce dokaza u Dokumentu iz Rambujea o NATO hvalisavoj brizi za izbeglice.
...Koliko često se pojavljuje reč „vojna”? Pojavljuje se 49 puta! Reč „punomocje” (ovlascenje, uprava) pojavljuje se 78 puta! Ako procitate „Dokument iz Rambujea” videcete da se u njemu govori o vojnoj upravi i okupaciji - a ne o repatrijaciji izbeglica.
Cinjenica da se izbeglice pominju tako retko u originalnom dokumentu ne treba nikog da iznenadjuje, jer je 700-800 hiljada ljudi koji su trenutno izbeglice sa Kosova napustilo svoje domove, tek posto je NATO poceo da bombarduje Kosovo 24 marta.
Šta je NATO i kako on formira svoju politiku?
Svi se izgleda slazu da je NATO jedan savez cija se politika donosi nakon otvorenog i demokratskog razmatranja od strane njegovih zemalja clanica. Zar to nije tačno? Ne, to je u sustini pogresno. Telo koje određuje politiku NATO - Severnoatlantski Savet (NAC), sastaje se samo u tajnosti; za vreme ovih tajnih sastanaka zemlje clanice ne glasaju o politici - uopste i ne postoji mehanizam za glasanje u Severnoatlanskom savetu.
U formulaciji za koju bi neko mogao da pomisli da je prepisana iz Staljinovog „Vodica za posetioce za donosenje odluka u Kremlju”, čitamo ove strane zvanicnog NATO prirucnika: „Kada treba da se donose odluke, akcija se ugovara na osnovu jednoglasnosti i opstom saglasnošću. Nema glasanja ili odlucivanja putem vecine.”
Odricanje (uzdržavanje) je vredno zapazanja (izvanredno). Ocigledno je da NATO kreira svoje politicke odluke jednoglasno. Sledeća recenica u istom paragrafu je još upecatljivija. Nastavak: „Svaka nacija predstavljena za stolom Saveta ili u nekom od njemu podredjenih odbora, zadržava potpuni suverenitet i odgovornost za svoje odluke.”
Dakle, čak i nakon što se postignu „jednoglasne” odluke, zemlje clanice nisu obavezne da ih se pridržavaju! Citajuci ovo neko bi pomislio da je NATO nesposoban da formulise i sprovede povezanu vojnu politiku kao sto je „Operacije Ujedinjene Snage” (kako NATO zove rat protiv Jugoslavije), ali to (ocigledno) nije slučaj.
Jasno je da postoji vise o tome kako NATO operise nego sto je to prezentovano u zvanicnom NATO prirucniku. Neprozirnost NATO je usled cinjenice da je NATO izvorno americki izum (pokrenut od i za Amerikance), a ne savez jednakih.
Kada je NATO formiran aprila 1949, evropski clanovi morali su da pristanu da obecavaju da neće napustiti alijansu u narednih 21 godinu! Ova odricuca klauzula je olicena u Clanu 13. Severnoatlanskog sporazuma iz 1949 (zakonske osnove NATOa). Clan 13. kaže: „Nakon perioda od 21 godine nakon stupanja sporazuma na snagu, svaka strana može prekinuti da bude strana, godinu dana nakon urucivanja objave otkaza vladi SAD.”
Dozvola za izlazak predvidjena za sve zemlje clanice osim za SAD! Objasnjenje ovoga je da je sporazum postignut da bude toliko pogodan za SAD, da se to nije desilo nikome, osim ako SAD nisu želele da u to vreme izbace neku zemlju.

PRIJATELJSKI HEGEMON
Iako su u NATO dominirale SAD, to je zadovoljilo evropske NATO clanice, jer je tako obezbedjena evropska stabilnost - da nijedna evropska zemlja neće teziti da uspostavi dominantnu (hegemonisticku) vojnu poziciju.
- Za male evropske zemlje, kakve su Danska i Holandija, dominacija SAD je Bogom data, jer ih oslobadja od potencijalne sablasti nemacke vojne hegemonije.
- Za Nemacku i Francusku (obe su potencijalni evropski hegemoni), NATO ih oslobadja potrebe za skupim i destabilizujucim vojnim rivalitetom.
- Za Veliku Britaniju, NATO održava umesanost SAD u Evropi kao mocnog engleskogovornog saveznika i tradicionalnog zastitnika anglofilskih interesa, a i protivtezu kontinentalnom (Francuska i Nemacka) uticaju.
Dakle, mada Amerikom vodjeni NATO brani Evropu od spoljne agresije (npr. Rusije), još vaznije je da je brani i od same sebe. Uloga NATO u unutrasnjoj stabilizaciji, vise nego uloga u spoljasnjoj odbrani, postala je sustina NATO. Ovo je posebno tačno danas, kada je Varsavski pakt prestao da postoji i kada su ruske oruzane snage oslabile.
Stabilizujuci uticaj SAD je ono sto im dozvoljava da zahtevaju i dobiju tihi pristanak za svoju de facto hegemoniju u Evropi. SAD, u ulozi neophodnog i „prijateljskog hegemona”, bile su u mogućnosti da vode NATO prakticno svojevoljno za vreme hladnog rata. Konsenzus je u NATO, za vreme hladnog rata, u praksi je znacio popuštanje dominaciji SAD.
Ali upravo je sposobnost NATO da obezbedi stabilnost za Evropu to što je dovedeno u pitanje njegovom nesmotrenoscu i strepnjom na Kosovu.
NATO motivacija nije bila zasnovana na humanitarnim razlozima i mirovna konferencija u Rambujeu nije ni nameravano da uspe, već je bila provokacija, smišljena da sluzi kao izgovor za odluku NATO da bombarduje Jugoslaviju.
Zašto su SAD želele rat
...SAD su održavale balans moći u Evropi za vreme hladnog rata, stiteci Evropu od Isoka (Rusije) i obezbedjujuci da nijedna evropska sila ne postane dominantna. Ova stabilizatorska funkcija bila je sveopšte cenjena od evropskih clanica NATO za vreme hladnog rata, ali kada se hladni rat zavrsio, preduslovi koji su NATO davali vrednost, poceli su da dolaze u pitanje.
Kada je hladni rat zavrsen, Varsavski pakt raspusten, i Rusija vojno oslabljena, razlog postojanja NATO dosao je u pitanje, od strane evropskog javnog mnjenja. Evropljani, uopšte, prihvataju koncept kolektivne bezbednosti, kao neki protivotrov hegemonizma, ali se istovremeno pitaju da li su SAD još uvek neophodne za tu funkciju i da li SAD mogu biti zamenjene jednim pan-Evropskim oruzanim snagama.
Takve snage - pod direktnom politickom kontrolom Evropske Unije (EU) - već postoje. One su (neobično) nazvane „Zapadno-evropska Unija” (WEU). Ona se takođe nekad naziva i „Evro-korpus”, ili evro-birokratskom terminologijom - „Evropski identitet za bezbednost i odbranu” (ESDI).
Debata u EU o ESDI često je formulisana kao debata o relativnim vrednostima NATO naspram WEU, no podtekst te debate nije o ulozi NATO u Evropi - već o ulozi SAD u Evropi! Ali posto je ovo tako delikatan predmet, rasprava je formulisana koriscenjem surogata - borba NATO naspram WEU.
Kako se priblizavala proslava 50-godisnjice NATO u aprilu 1999, njegovo americko rukovodstvo znalo je da se blizi kriza. Da se ta 50-godisnjica ne bi pretvorila u zabavu povodom raspada, moralo je nešto da se desi da ubrizga novi zivot, novu upotrebnost u NATO. To nešto - bio je rat u Jugoslaviji. Rat u Jugoslaviji skovan je da se poklapa sa 50-godisnjicom NATO, čija je proslava odrzana u Vasingtonu u aprilu 1999.g.
SAD znaju da, ako evropsko javno mnjenje ne bude gledalo na NATO kao na neophodnost radi bezbednosti u Evropi, njegova uloga biće redukovana i, eventualno, podređena vojnim snagama Evropske Unije - WEU.
Ambasador SAD Alexander Vershbow - stalni predstavnik u NATO Severnoatlantskom veću - u jednom intervjuu, bas pre početka aprilske proslave 50-godisnjice NATO, bio je potpuno iskren o potrebi NATO da spreči stvaranje „odvojenih evropskih sposobnosti i struktura”...
P: Kako vidite ulogu SAD u razvitku NATO u okvirima ucesca SAD i njene privrzenosti alijansi?
Vershbow: Nasa glavna briga je da u postupku institucionalnog razvijanja ESDI ne izgubimo to što je već postignuto u gradjenju ESDI u okviru NATO. Ocekujemo da će vasingtonski skup oznaciti zavrsenje uredjenja ESDI dogovorenog na zasedanju Severnoatlantskog saveza u Berlinu 1996 - ukljucujuci i mehanizme za deljenjem NATO aktive sa WEU. Taj dogovor cuva NATO kao okvir za kolektivnu odbranu i izbegava rasipanje i politicko razdvajanje koji bi mogli doći od pokusaja da se osnuju posebne evrposke sposobnosti i strukture.
P: Da li postoje opipljivi rezultati koje biste želeli da vidite kao rezultat proslave 50-godisnjice NATO u Vasingtonu u aprilu?
Vershbow: Ima ih tuce. Za početak, proslavicemo prikljucivanje Ceske, Mađarske i Poljske u NATO - to je važna tacka, jer pokazuje da je Staljinova linija podele u Evropi izbrisana zauvek.

http://www.wsws.org/articles/1999/jun19 ... -j17.shtml