Beskrajno lutanje u tami

Piše: Smilja Avramov
Po oceni vrhunskih svetskih istoričara, XX vek, koji se bliži kraju, bio je "bolestan vek„; u njemu su se odigrala dva svetska rata, revolucije, građanski ratovi, hladni rat i serija lokalnih ratova. Dogodila se u istom tom veku i tehnološka revolucija, ali i teška duhovna poremećenost koja je zahvatila materijalno najbogatiji deo sveta. Od renesanse naovamo činjeni su maksimalni napori da se održi sklad između tehničkih, kulturnih i moralnih faktora. Ovoga puta stvorena je provalija između ovih sfera. Tehnologija je modernizovala zapadni svet u najnegativnijem vidu; iznedrila je praksu visokotehnološkog masakra, koga smo osetili i na svojoj koži. Poremećen je odnos između čoveka i njegove okoline, informativna tehnologija omogućila je modifikacije telefotografije. "Mega smrt„, "industrija image-a„, "teorija haosa„ su nove kategorije zapadnog društva. Kraj veka koji je istovremeno i kraj drugog milenijuma hrišćanske ere, svet doživljava sa strahom od nuklearnog holokausta i ekološke katastrofe.
Pogrešan model
Kada je stvarana Jugoslavija 1918. svet je imao pred sobom jedan model odnosa u međunarodnoj zajednici, nazvan Versajskim, koji je počivao na idejama predsednika SAD Vilsona o pravnoj jednakosti suverenih država, razoružanju i miroljubivom rešavanju međunarodnih sporova. Taj model doživljavao je poraz za porazom, od prodiranja Japana u Manyuriju 1931. preko velike svetske ekonomske krize, pa do napada Nemačke na SSSR 1941. i Japana na Perl Harbur iste godine. Bilo je očito da je slomom Versajskog sistema zadat smrtni udarac Jugoslaviji, ali se preko te činjenice olako prešlo.
Srbija je 1918. prišla stvaranju Jugoslavije sa izvesnim romantizmom i bez analitičke procene stanja u sopstvenoj sredini i pripojenim joj oblastima. Umesto da koncentriše svoje napore na sređivanje stanja u srpskim zemljama, precizira svoj međunarodni položaj, uključujući tu i granice, na bazi ogromnog moralnog i političkog kapitala kojim je raspolagala u to vreme, preuzela je nezahvalnu ulogu Pijemonta, mada joj je za to ponestalo snage posle iscrpljujućih ratova. Istorijski uzori Nemačke i Italije od pre pola veka, čijim je stopama krenula, odveli su je stranputicom. Ratne žrtve i stradanja Srbije nisu naišla na razumevanje kod Hrvata i Slovenaca.
Obrnuto, ispoljeno je neskriveno ponižavanje srpskog naroda u celini. Jedan od vrsnih analitičara srpsko-hrvatskih odnosa umesno je primetio: "Srpski narod ima mnogo pozitivnih svojstava, ali mu nedostaje jedno - razboritost. Mnoga pitanja rešavao je, ne razumom, nego osećanjima. NJegov idealizam došao je u konflikt sa surovim hrvatskim realizmom.„ (NJ. D. Isla: Commentaires sur les Problemes Yougoslave. Geneve, 1944, p. 18.) Ni kod svojih saveznika u prelomnim danima otpočinjanja Drugog svetskog rata nije naišao na razumevanje. Zatražene su od njega nadčovečanske žrtve, bez imalo spremnosti da mu se osim verbalne pruži bilo kakva pomoć.
Spasavanje duše ili naroda
Kada je grupa srpskih oficira izvršila u Beogradu državni udar 27. marta 1941. raskinuvši Pakt sa Nemačkom, premijer Velike Britanije Vinston Čerčil je uzviknuo: "Jugoslavija je pronašla svoju dušu„. Ali, kad je srpskom narodu bila potrebna pomoć, kada je srpski narod doveden do ivice egzistencijalne ugroženosti, niko se u Britaniji nije zapitao, kako to primećuje Lidel Hart, "da li je cilj spoljne politike spasavanje duše ili fizičko spasavanje naroda.„ (H. Liddell Hart: NJhy Don't NJe Learn from History, London 1944, p. 40.) Srpski narod ostao je dosledan svojim saveznicima, ali je to platio najvećom cenom. Nikada u istoriji, u tako kratkom vremenskom periodu, nije jedan narod doživeo takva razaranja ljudska i materijalna, kao srpski u toku poslednjeg svetskog rata: bombardovanja otvorenih gradova od strane Nemačke, a pri kraju rata još ubitačnija od strane tzv. "saveznika„, represalije u Srbiji od strane Nemaca, genocid u Hrvatskoj, bratoubilački rat u vidu revolucije 1941-1945, u kome će biti pokošena intelektualna elita srpskog naroda. Nažalost nikakve pouke iz istorije nisu izvučene. Revolucijom je presečena srpska istorija.
Kada je stvarana nova Jugoslavija 1945, svet je bio postavljen na bazi jednog hipotetičnog scenarija o saradnji država sa različitim, čak suprotnim sistemima: kapitalističkim i socijalističkim, čije su arhitekte bili Staljin i Čerčil. Sistem je uobličen kroz Povelju UN i pravo veta stalnih članica Saveta bezbednosti. Nijedna od hipotetičnih postavki iz 1944/45. nije ostvarena. Umesto miroljubivog života i odnosa počeo je hladni rat, na čijim je marginama vođeno oko 150 vrućih ratova, u kojima je izginulo više civilnih i vojnih lica nego u Drugom svetskom ratu. Ni saradnja unutar Istočnog bloka nije se kretala po zamišljenom scenariju. Ideologija marksizma koja je deklarativno trebalo da usmerava političke i ekonomske odnose socijalističkih zemalja bila je u dubokom raskoraku sa praksom.
Klice raspada SFRJ
Obnovljena Jugoslavija 1945. bila je krhki produkt uvezene revolucije i krajnje hipokrizije u politici Velike Britanije, koja je, iako formalno-pravno u savezu, iza scene povlačila poteze suprotno elementarnim interesima srpskog naroda.
Socijalistička Jugoslavija stvorena je kao federativna država sovjetskog modela i rešavanja nacionalnog pitanja kako je to postavila Kominterna na svom V kongresu 1924. dalje razradila Komunistička partija Jugoslavije na III kongresu održanom u Beču, i na IV kongresu održanom u Drezdenu 1928. Taj sistem nosio je u korenu klice svog sopstvenog raspada. Osnovna linija koja se provlači kroz ustavni razvoj od 1946. do 1974. bila je dekompozicija države, kroz stvaranje centara moći na periferiji zemlje. Umesto socijalne kohezije, što bi logično proizilazilo iz proklamovanih socijalističkih principa, vođena je sistematski politika nacionalnih podela. Od tri konstitutivna naroda na kojima je počivala Jugoslavija 1918, prerasla je u šest novostvorenih nacija, u svetskoj literaturi nazvanih "sintetičkim„, proizvedenim za konferencijskim stolom. Nacionalne manjine proizvedene su u pravno nepostojeću kategoriju "narodnosti„, ali izuzetno podesnu kao manipulativno sredstvo. Svoju vladavinu Broz je održavao na potencijalu nacionalnih sukoba u zemlji, stvaranja multietničkih koalicija u cilju borbe protiv izmišljenog "srpskog hegemonizma„. Bio je to jedan osobeni poseban vid makijavelizma pod marksističkom etiketom. Brozova strast za aristokratskom dekadencijom zahvatila je po lančanoj reakciji partijske strukture od vrha do dna. Svaka republika imala je svoje Brione.
Nesebična pomoć komšijama
Primat jedne utopističke ideologije nad nacionalnim interesima nije bio ograničen samo na unutrašnji plan. Mnogo jače došao je do izražaja u međudržavnim odnosima. Iako osiromašena i u izuzetno teškoj situaciji posle ratnih razaranja, sa strogo racionisanom ishranom, Jugoslavija je u vremenu od 1944-1948. isporučila Albaniji u vidu pomoći materijal za obnovu, hranu, lekove itd. u vrednosti koja dostiže milijarde. Demontirana je na primer fabrika šećera u Sivcu i nekoliko drugih industrijskih objekata u Vojvodini; najjača radio stanica, automatska telefonska centrala, štamparija u Beogradu i niz drugih objekata preneto je u Albaniju. Ugovorom iz 1946. povezane su vojno dve zemlje u cilju "zajedničke odbrane„, a Jugoslavija je preuzela jednostranu obavezu da naoruža i obuči albansku vojsku. Putem 26 ugovora zaključenih 1946/47, uspostavljena je carinska i monetarna unija, i granice dveju zemalja bile su otvorene za nesmetano naseljavanje albanskog življa na Kosovo i Metohiju. U centru srpske srednjovekovne baštine osnovane su albanske prosvetno-naučne ustanove, kakve nije u to vreme imala ni Tirana. Na bazi partizanske matrice proizvedena je pseudointeligencija, koja će uskoro postati nosilac antisrpske aktivnosti. Zatvarajući oči pred katastrofalnim posledicama ove politike, vlada FNRJ na čelu sa Brozom ocenila je to kao "veliki uspeh„. U Saopštenju za javnost (Borba, 28. DžII 1946) stoji: "Vlada FNRJ je na ovim primerima, po prvi put na delu, primenila princip socijalističke pomoći jednoj zaostaloj naciji i zemlji, bez eksploatacije i političkih uslova:" Eksploataciju srpskog naroda smatrala je vrlinom, a prodor Albanaca na Kosovo „revolucionarnim uspehom„. Danas snosimo gorke posledice te politike.
Poklonima nikad kraja
Suprotno međunarodnim obavezama koje je tokom rata preuzela kraljevska vlada u Londonu da neće zaključiti separatno primirje, Broz je 5. oktobra 1944. zaključio Sporazum sa Otečestvenim frontom Bugarske o vojnoj saradnji i time poraženu Bugarsku uveo u krug država učesnica u ratu protiv Nemačke. Prilikom susreta sa Georgi Dimitrovim na Bledu 30. jula 1947, Broz se odrekao reparacija koje je Bugarska bila dužna da plati, na osnovu čl. 21 Mirovnog ugovora iz iste godine za štetu i razaranja koja je počinila bugarska okupatorska vojska po Srbiji. Lista "dobročinstava„ činjenih u ime ideologije, a na štetu isključivo srpskog naroda, duga je i obuhvata čak i obećanja Broza o velikodušnom ustupanju Kosova Albaniji.
Posle "uspeha„ u širenju "socijalističke zajednice„ Broz je 1948. zadao prvi udarac Istočnom bloku, uz oslonac na Zapad. Poklonima i kreditima iz kapitalističkog sveta gasio je socijalne požare u Jugoslaviji i dokazivao uspešnost "osobenog„, "titoističkog„ puta u socijalizam. I još uvek zatvaramo oči pred najbolnijom tačkom iz naše nedavne prošlosti, naime, da smo od 1945. do 1991. živeli na marginama građanskog rata. Posle "klasnog„ obračuna koji je otpočeo 1944. u kome je bez suđenja u Srbiji ubijeno na hiljade nedužnih građana, usledila je "ideološka čistka„ 1948, pa potom "likvidacija kulaka„ kroz obavezan otkup, obračun sa "liberalima„, "nacionalistima„ itd. da bi se na kraju cela građevina survala u kombinovanom građansko-međunarodnom ratu.
Izostala je kod nas fundamentalna debata, o stanju u zemlji i budućnosti narodu koja je, na primer, vođena u Poljskoj, a iz koje je proizašla obnova nacionalnog jedinstva i sposobnost nacije da se suoči sa jednim novim vremenom. Pisane su kod nas 50 godina samo pobedničke istorije, vajani su samo pobednici, često na najgrubljim istorijskim falsifikatima. O našim porazima, otvorenim ranama, kao što je bio na primer genocid nad Srbima u Hrvatskoj, bombardovanje srpskih gradova od strane Anglo-Amerikanaca, itd. nije bilo ni reči; podlegli smo zaveri ćutanja. I danas posle desetogodišnje agonije, u kojoj smo doživljavali poraz za porazom, ne vojni nego politički, živimo na jednoj idejnoj konstrukciji koja bukvalno razara biće srpskog naroda. Tolerišemo jedan sistem nesposoban da integriše i izrazi jedinstvenu dimenziju srpskog naroda; 600.000 Srba u svojoj matičnoj zemlji, u Srbiji, su stranci, sa manjim pravima i gorim statusom od onoga koga imaju domorci u Australiji ili na Novom Zelandu.
Pobednici pišu istoriju
Naši regruti polažu zakletvu uz pozajmljenu sokolsku himnu "Hej Sloveni„ u vreme kada naša slovenska "braća„ glasaju za sankcije ili traže bombardovanje Srbije. Kakva se konfuzija mora stvoriti u glavama naše omladine!
Posle pobedonosnih ratova u istim rovovima se, u to vreme, demokratskim Zapadom, gotovo dvestogodišnje borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, danas stojimo poraženi, poniženi i dezorijentisani. Od 1941. do danas, iz dana u dan, oduzima nam se na najperfidniji način moć i kontrola nad sopstvenom sudbinom. Došli smo u jedan krajnje ponižavajući položaj kao narod, tuđom, ali nažalost i svojom krivicom. U teorijskoj sferi posle sloma SFRJ ostale su sterilne konstrukcije, u praksi haos "tranzicije„ i međustranačka borba za vlast, uz praznu retoriku. U vreme kada istorija menja tok, našu intelektualnu elitu: SANU, Univerzitet, naučna društva zahvatio je virus tromosti i uspavanosti i kao posledica toga podanički mentalitet u širem socijalnom sloju, stran srpskom narodu u prošlosti. Istorija pruža obilje dokaza da, kada god se intelektualna elita začauri, narod biva izložen spoljnjem razranju i unutrašnjem truljenju. Deo stranački opredeljenih intelektualaca, prenosio je poruke sa Istoka ili Zapada, a izostali su misaoni napori da se ponude rešenje podesna za ovo naše podneblje. Izgubljeni su iz vida elementarni činioci koji opredeljuju jednu politiku: geografska pozicija, fizički izvori dostupni naciji, stepen ekonomskog i kulturnog razvoja i priroda političkog sistema. Nedostajala je, u najkritičnijim trenucima razaranja zemlje, državnička mudrost i svest o jednom novom vremenu.
Stradanja i politički porazi
Kontinuitet stradanja i političkih poraza od 1941. naovamo ključni je elemenat za razumevanje današnje najtragičnije faze u srpskoj istoriji. Poslednji u tom lancu proizašao je iz sumanute kombinatorike glavnih centara moći na Zapadu. Posle 50 godina mira u Evropi, doživeli smo bestijalni ponovljeni zločin bombardovanja od 24. marta do 9. juna 1999. godine, što nije zabeleženo u istoriji ratovanja. U završnim operacijama Drugog svetskog rata, savezničke snage bombardovale su sporadično strateške ciljeve 43 dana, na frontu dugom nekoliko hiljada kilometara, od Severnog mora do Sredozemlja. Udružene snage naših nekadašnjih neprijatelja - osovinskih sila i naših bivših "saveznika„ obrušili su se na malu Srbiju, bez diskriminacije u odnosu na vojne i civilne ciljeve, i bombardovali je punih 78 dana, ne odustajući od zločinačnog ubijanja ni za vreme najvećih hrišćanskih praznika Uskrsa i Duhova. Istini za volju treba reći da su i Anglo-Amerikanci bombardovali Beograd 1944. na dan Uskrsa i počinili masakr u vreme kada je građanstvo masovno krenulo u crkve na molitvu.
Iluzorno je u ovom trenutku pozivati se na međunarodno pravo. Preostala super sila, proklamujući se za "pobednika„ u hladnom ratu, srušila je ostatke pravnog poretka izgrađenog posle Drugog svetskog rata. No, treba dodati, da je još od ranih osamdesetih godina ignorisala legalnost i legitimitet. Osnovna premisa na kojoj deluje, uz oslonac na svoje satelite, jeste relativizam koji ide do vulgarnosti. U ime "zaštite ljudskih prava„ na delu je "oružani humanizam„, u ime demokratije na delu je "Tomahavk demokratija„. Opasnost po svet ne dolazi od nacionalizma, pa ni komunizma, nego od pravnog nihilizma, koji je došao do punog izražaja u procesu razaranja Jugoslavije od 1991. do danas.
Pitanja bez odgovora
Bilo bi isto tako pogrešno poverovati, na osnovu slepog trijumfa koga ispoljava Zapad, da je pronađen nov model odnosa u međunarodnoj zajednici za XXI vek, ili "Novi svetski poredak„. Živimo u jednom specifičnom istorijskom trenutku, u kome je sve u previranju. Svet je ušao u jedan dug i mukotrpan proces traganja za novim formama svog bitisanja. Stare formule, ili one koje nam se nude u vidu jednog novog totalitarizma, su neprimenjive za svet budućnosti. Veličina krize koja potresa svet zahteva koncepcijski zaokret i jednu novu teorijsku paradigmu. Ali još uvek smo daleko od toga, suočeni sa mnoštvom pitanja za koja nisu pronađeni pravi odgovori.
Budućnost srpskog naroda zavisi od pronalaženja odgovora na jedno jedino pitanje: kojim pravcem krenuti u situaciji kada su sve reperne tačke na koje se u prošlosti oslanjao porušene?
U pronalaženju odgovora može nam pomoći podsećanje na dva diplomatska dokumenta iz vremena stvaranja titoističke Jugoslavije. Neposredno pre sastanka Ruzvelta, Čerčila i Staljina na Jalti, na kome je konačno trebalo usvojiti plan o podeli interesnih sfera u Evropi, šef sektora za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu inostranih poslova SAD, uputio je svom ministru 29. januara 1945. Memorandum u kome između ostalog stoji da "ni sovjetska vlada, ni britanska nisu ispoljile neki iskreni interes u ovoj krizi za same Jugoslovene, ali im je Jugoslavija poslužila kao teren za isprobavanje njihovih politika za jugoistočnu Evropu„. Foreign Relations USA, Vol. V, 1945, p. 1193. Nažalost, istorija se ponavlja, pa smo se i 1991. našli kao eksperimentalni poligon.
Izveštaj o izborima
Na osnovu izveštaja američkih posmatrača koji su pratili prve posleratne izbore u Jugoslaviji, načelnik Odeljenja za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu inostranih poslova SAD, podneo je svom ministru izveštaj u kome stoji: "Izbori su sprovedeni pod okolnostima koje je teško prihvatiti kao izraz slobodne volje naroda. Pojedinosti o teroru koji je prethodio eliminisanju opozicije dobro su poznate svima.„ A zatim se uz puno komplimenata srpskom narodu izražava nada da će srpski narod "u duhu svoje slobodarske tradicije i individualizma dovesti do promena u sadašnjoj vladavini terora i formiranju jedne reprezentativne forme vladavine.„ Op. cit. p. 1289. Nažalost, to se nije dogodilo; srpski narod izneverio je svoju slobodarsku tradiciju i prihvatio totalitarizam i podanički status bez roptanja. Prema izjavi Dušana Bilanyića, bliskog saradnika Josipa Broza, deset dana "oslobođenja„ Beograda, na sednici Politbiroa Broz je izjavio: "Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali.„
A kada su mu stavili primedbu da Ustavom iz 1974. od pokrajina želi da napravi države i svede Srbiju na beogradski pašaluk, on je odgovorio: "Pa to i hoću„. Globus, Zagreb, 28 siječnja 1994. Okrugli sto na temu: Pavelić - Tito, njihov doprinos hrvatskoj državnosti.
Socijalistička revolucija i titoistički period bili su najskuplja utopija koju je srpski narod platio nebrojanim žrtvama i gubitkom teritorija. Posle diskreditovanja titoizma bilo je prirodno da Srbija prva ospori Avnoj, kao protivpravni čin, izvrši deideologizaciju države i vaspostavi njen istorijski, pravni i demokratski kontinuitet, prekinut revolucijom. Nažalost, to nije učinjeno i danas smo žrtve tog propusta. Drama je otpočela pred našim očima, a srpski narod ostao je umrtvljen, bez definisane politike i bez zvanično definisanih nacionalnih interesa. Lutanje u tami, bez vizije traje punih deset godina.
Iz traumatičnih zbivanja u kojima se nalazimo izlaz nije, i ne može biti, u sloganima koji nam se ponovo nude, nego u odlučnom zaokretu, mobilizaciji najumnijih ljudi, sa moralnim integritetom i opredeljenju naše politike na bazi naučnih saznanja, na bazi kompjuterskih analiza.
Naš primarni nacionalni interes u ovom kritičnom trenutku je očuvanje integriteta bazične strukture društva - države, i potvrda vekovnog civilizacijskog identiteta Srbije koji nam se danas osporava. Očuvanje države i ujedinjenje naroda predstavlja osnovno prirodno pravo naroda.
Zašto bi se Srbija danas odrekla tog prava, kada to nije učinila Nemačka, ni bilo koja druga država u svetu?