Nije daleko od krvi na ulicama Srbije

Postizborna kombinatorika - Matematika i politika

Mnogo se mastila posle parlamentarnih izbora prosula tokom polemike „ko je stariji” – matematika ili politika. Odgovori na to pitanje koji dolaze od političara, odnosno stranaka i koalicija učesnica proteklih izbora, više su nego nerazumljivi i zbunjujući.
Jedni te isti ljudi, naime, u jednom slučaju daju prednost matematici, da bi je tamo gde im ne odgovaraju njeni rezultati jednostavno ignorisali. Jednom su dva i dva četiru, ali ako zatreba iza znaka jednakosti može da stoji pet, ili bilo koji drugi prost broj. Najjednostavnije rečeno, radi se o političkim manipulacijama kojima se dokazuje ono što je nemoguće: oduzimanje matematici naučne egzaktnosti.
Postavljanjem jednačine sa više nepoznatih, koalicija „Za evropsku Srbiju” je, na primer, počev od prve postizborne večeri, zadala matematički zadatak koji nijedan matematičar na svetu nije u stanju da reši. Nisu ni oni, naravno, u stanju da ga reše, ali im postavljanje nemogućeg dobro dodje da iz dana ubeđuju, bolje rečeno izluđuju javnost svojom „ubedljivom pobedom”. Tvrdili su, najpre, da su sa 102 mandata apsolutni pobednici i da im ta brojka obezbedjuje formiranje vlade. Malo su se tada, izgleda, zabrojali zaboravljajući u euforičnom slavlju, uz viski i šampanjac, da je za to potrebno još nešto više od dvadesetak poslaničkih mandata. Kada su sutradan, i narednih dana, počeli trezvenije da rešavaju matematičke postavke, počeli su da u okviru svoje koalicije ubrajaju i mandate Socijalističke partije Srbije. Pravili su, u stvari, „račun bez krčmara” jer nikako, bilo kako da računaju, bez socijalista nisu mogli da napibirče 126 mandata. Počelo je, stoga, sabiranje i oduzimanje „baba i žaba”, što je još više zakomplikovalo nerešive matematičke zadatke.
Matematičke operacije sabiranja i oduzimanja stalno su se vrtele oko brojke 102. Na toj cifri se još uvek uporno insistira, jer neizvesnost oko opredeljenja socijalista opasno preti da se takozvana „izborna pobeda” pretvori u totalni poraz. Na tome se posebno insistira sada kada je Dačić ozvaničio partnerstvo sa narodnjacima i radikalima na nivou grada Beograda. To je među „proevropljanima” odjeknulo kao grom iz vedrog neba. Na taj potpuno legalan čin koalicije ove tri grupacije opet se pozivaju na matematiku, ne priznajući joj ponovo nikakvu egzaktnost. I ovog puta pokušavaju da dokažu nemoguće, to jest da je 52 veće od 58. Po njima, voljom naroda vlast u Beogradu pripada zbiru broja odbornika Demokratske stranke, G-17 plus i LDP Čede Jovanovića, pri čemu zatvaraju oči pred činjenicima da socijalisti, radikali i narodnjaci imaju šest odbornika više. Njihova je stvar, međutim, što „na slepo” sabiraju i oduzimaju, ali je nedopustivo što u horu prete kako neće dopustiti da vlast u glavnom gradu preuzmu navodni gubitnic
Preti Dinkić, preti Djilas, preti Čeda Jovanović, preti Jelena Trivan… Dinkić je počeo da zbraja stolice na kojima sede socijalisti, Djilas kaže da Vučić ne može biti gradonačelnik, „već onaj ko je dobio najviše glasova”, tvrdeći time opet da je 52 veće od 58; Čedica priprema demonstracije pod parolom „Ne damo Beograd”; portparolka Jelena tvrdi da još nije sve gotovo – gotovo će biti kad ona kaže „gotovo”. U negiranju odborničke premoći stranaka koje će za koji dan preuzeti vlast u Beogradu, pozivaju se čak i na rezultate drugog kruga većinskih izbora u Vojvodini, „dokazujući” da je i to jedan od pokazatelja da upravljanje Beogradom treba prepustiti manjinskoj listi odbornika. Po toj logici, ne treba se iznenaditi ako i u rezultatima nedavno održanih izbora u Gruziji potraže dokaze o ispravnosti svojih matematičkih zavrzlama.
Koliko su neozbiljne, neodgovorne, čudne i smešne izjave koje stižu iz tabora „proevropljana”, potvdjuje i najnovija poruka da im socijalisti više nisu potrebni jer će, u svakom slučaju, i bez njih formirati vladu, pošto je narod tako odlučio donoseći im „ubedljivu pobedu”. Da to, međutim, ni u jednoj matematičkoj varijanti ne može biti izborna pobeda, potvrdjuje upravo matematička egzaktnost. Jer, osnovnom računskom radnjom, sabiranjem, „proevropske snage” mogu, u najboljem slučaju, da raspolažu sa 122 mandata (pod uslovom da ih podrži i Sulejman Ugljanin). Znaju oni to vrlo dobro, zbog čega sada prizivaju u pomoć činjenicu da je lista „Za evropsku uniju”, sastavljena od pet stranaka (DS, G-17 plus, SDP, SPO i LSV) dobila najveći broj glasova – 102. Ispuštaju, međutim, iz vida jednu drugu činjenicu: kada ta 102 mandata međusobno podele po unapred odredjenom kriterijumu, ispada da će po broju poslaničkih mesta u parlamentu, vodeća opet biti Srpska radikalna stranka sa 78 poslanika, što je 12 više u odnosu na stranku Borisa Tadića. O nekakvoj pobedi, dakle, i većini za sastavljanje vlade ne može biti ni govora.
A kada je o rezultatu glasanja reč, gledano kroz brojčano opredeljenje gradjana za pojedine stranke i koalicije, i tu je matematika neumoljiva. Za koalicionu listu „Za evropsku Srbiju”, glasalo je, prema zvaničnom izveštaju Republičke izborne komisije, 1.590.200 birača, odnosno oko 1.937.000 ako im se dodaju glasovi LDP i svih manjinskih stranaka. Istovremeno je za takozvane „neevropske stranke” glasalo nešto preko 2.000.000 gradjana, odnosno 77.394 više nego za „Evropljane”. Što više Tadić, Dinkić, Jovanović i njihovi sledbenici budu poricali ove matematičke egzaktnosti, utoliko će im „rasti” ugled u zemlji, a verovatno i van nje. Jer, od matematičke realnosti, koja potvrdjuje i realnost volje biračkog tela nemoguće je bilo šta skrivati i prekrajati.

R. NIŠKI