Вођа

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.

(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.) 
Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.
- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна.
- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла.
- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.
- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.
- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна.
Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.
Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.
- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.
- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.
Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу.
Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:
- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?
Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
- Хоћу!
- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе.
Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.
Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.
- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.
- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.
И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.
Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?
А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом.
Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!
Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!
- То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.
- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први.
Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.
- Хоћемо ли кренути? - питају вођу.
Он устаде без речи.
Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.
Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:
- Живео!
Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту. 

- Шта ћемо? - питају.
Он ћути.
- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу.
- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
- Пссст, мир, децо!
- Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене.
- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није било.
Прођоше.
Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
- Па шта је сад опет? - вичу они позади.
- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу.
- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине.
- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!
Навалише проваљивати.
- А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.
- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији.
Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.
Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
Обалише и њих па пођоше даље.
Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка. 

Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.
На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће.
На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:
- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!...
- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена.
- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.
- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна.
- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
Вођа је ћутао.
Људи га опет узеше загледати и шапутати:
- Само ћути и мисли!
- Мудар човек!
- Гле, какво је њему чело!
- И намрштен једнако.
- Озбиљан!
- Куражан је, види се по њему.
- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.
- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.
- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник.
Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.
Једног дана се деси нешто важније.
Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.
Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.
- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.
Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.
Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.
Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. 
Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. 
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. 
Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. 
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! 
Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. 
- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. 
Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. 
Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. 
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. 
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: 
- Куда ћемо? 
Вођа ћути. 
- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. 
- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. 
- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. 
- Не могу да погледам!... 
- Зашто?! 
- Слеп сам! 
Настаде тајац. 
- Јеси ли у путу вид изгубио? 
- Ја сам се и родио слеп. 
Она тројица оборише очајно главе. 
Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. 
Она се тројица згледаше у смртном страху. 
- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом. 
- Не знамо! 

(Крај) 

Радоје Домановић (Имајући у виду европске интеграције)

Нема разлога за славље

Слободан Ерић је оснивач и директор српског магазина Геополитика. Геополитика припада најуспешнијим периодичним магазинима у Европи, који се баве интернационалним питањима.

Господинe Ерићу, Србија и представници косовског ентитета постигли су уз посредовање ЕУ споразум чији је циљ „нормализација односа“ између Београда и Приштине. Да ли људи у Србији славе овај споразум?

- Не, нема никаквог славља. Званична власт покушава да представи Споразум као добар резултат, као и да ће Србија захваљујући договору са Приштином добити у јуну фамозни датум за почетак преговара са Европском унијом. Против Споразума се веома јасно изјаснила и утицајна Српска православна црква, затим Срби са Косова, као и неке политичке партије и националне организације. Највећи део јавности примио је Споразум са резигнацијом.

Због чега је то тако?

- То је стварно узнемиравајуће. Притисци на Србију који, било кроз економске санкције, бомбардовање, разне ултиматуме, трају више од двадесет година, довели су не само до економског осиромашења, већ и до менталне исцрпљености српског народа. Када се жели од Срба изнудити уступак, онда на сцену ступа америчка осовина моћи ‒ медији и невладине организације. Медији у Србији, који су у власништву западних корпорацији или су на платном списку Сорошевог Фонда за отворено друштво, тада у својим телевизијским емисијама почињу произвођење страха,  говорећи да се не смеју одбити „предлози“ (читај ултиматуми) из Брисела и Вашингтона, јер би то земљу одвело у политичку и економску изолацију, „вратило је у ратне деведесете године“, а у супротном земљи предстоје интеграције у Европску унију и малтене економски рај. Просто је невероватно да се после две деценије од пада комунизма народу сервирају нове утопије, само што ови „комесари“ из НВО не носе црвене него жуте петокраке. У међувремену се константно у медијима подривају преостали ауторитети у које нација има поверење: Црква, војска, Академија наука... Политичари под жестоким притиском Вашингтона и Брисела и под диригованом пресијом „јавног мњења“ пристају на решења која су у суштини супротна националним интересима. Ово сам навео да бисте Ви боље разумели једно у основи нерегуларно, полуванредно стање и атмосферу у којој живи Србија у последње више од две деценије у којима се доносе овакви „историјски споразуми“.

Шта су тачно одреднице споразума?

- Овај документ је представљен као „Споразум о главним принципа нормализације“ односа Београда и Приштине. Овим Споразумом се предвиђа оснивање Заједнице већинских српских општина на Косову. По њему, српске општине стичу право на известан степен самоуправе. Заједница ће имати надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Срби на северу Косова имају право да бирају регионалног команданта полиције, кога именује министар унутрашњих послова Косова.

То не звучи толико лоше по Србе...

- Међутим,  то је само део Споразума. Заједница српских општина мора да поштује Устав и законе новопроглашене државе и нема никаквих међународних гаранција да је трајна на Косову. То значи да она може бити укинута одлуком двотрећинске албанске већине у Парламенту. Срби овим Споразумом не добијају ништа више од тога за шта су се изборили и што већ тренутно фактички имају на Косову, осим што им се нека права значајно умањују. Наиме, Америка и скоро све земље Европске уније су признале Косово, али та новопроглашена држава није успела да успостави контролу над целом територијом. Срби на северу Косова имају већ своје институције, школе, судове, на којима се вију српске заставе, као средство плаћања користе српску валуту, примењују законе Србије. На Косову је, једном речју, једна врста двовлашћа. Суштина овог споразума је да Албанци и међународна заједница заједно ставе север Косова под контролу јер су се Срби са севера покрајине показали као упоран и жилав противник.

Дакле, албанској страни је важно да коначно успостави политичку контролу над целим Косовом?

- Разлози су не само политичке, већ и економске природе. Поред тога што се под српском контролом налази део рудника и фабричких постројења  рудног гиганта „Трепча“, некада великог произвођача олова, цинка и сребра, на који су бациле око неке америчке и енглеске корпорације, на северу Косова се налазе водни ресурси ‒ велико термоакумулационо језеро Газиводе, које је од виталне важности за привреду покрајине. Уколико би Срби заврнули славине на Газиводама, термоелектране „Обилић“ код Приштине једноставно би морале да стану.

Да ли се већ тако нешто десило?

- Иако Срби до сада ни једном нису ускраћивали никоме воду, нити су било којим гестом показали да им је то намера, у међународним круговима сматрају да се Србима мора ограничити контрола над водним ресурсима.

Критичари сматрају да је Споразум први корак у признавању Косова од стране Србије.

- Да, апсолутно, само што ово није први корак. Претходна влада Демократске странке председника Бориса Тадића потписала је са Приштином, а опет уз посредовање Брисела,  Споразум  о „интегрисаном управљању“ граничним прелазима ‒ што је еуфемизам за границу. Америка и ЕУ веома добро знају да Србија неће и не може директно да призна независно Косово.

Значи, признавање се покушава остварити пузећим кораком?

- Тако је. Због тога Вашингтон и Брисел настоје да кроз низ тзв. „техничких споразума“, који треба да регулишу свакодневне проблема са којима се суочава становништво у покрајини, Србија посредно призна Косово.  По Уставу Србије Косово и Метохија је аутономна покрајина у оквиру Републике Србије. Потписивањем овог Споразума из Брисела Србија се фактички саглашава са албанским ауторитетом, што је у принципу чин признања постојања Косова као самосталне државе.

Провинција се официјелно зове Косово и Метохија?

- Да. Албанци избегавају, уосталом као и међународна заједница, да употребљавају реч Метохија, зато што је њено порекло од речи „метох“ – црквени посед ‒ јер она сведочи да је у прошлости велики део земљишта у покрајини био у власништву Српске православне цркве, што такође говори о верској структури становништва које је некада живело на Косову. Послe Другог светског рата нова комунистичка власт одузела је Српској цркви у покрајини највећи део земљишта и имовине.  

Значи, Косово није било каква провинција за Србију?

- Косово је средиште српске државности, духовности и културе. Натписи на транспарентима, који се могу видети на политичким митинзима и спортским такмичењима, „Косово је срце Србије“, одражавају осећање и однос Срба према Косову. Косовска битка, која се десила између српске и турске војске 1389. године, централни је догађај националне историје, али не због њеног војничког исхода, него због опредељења тадашње српске елите за „царство небеско“. Наиме, тадашња Турска, као и велике силе данас, комбиновала је силу и дипломатију, предлажући тадашњој српској властели да призна врховну власт султана и плаћа порезе, а да задржи дотадашњи положај, и пропусти османску војску ка њеном освајачком путу ка Европи. Скоро цела српска елита је изгинула у тој великој бици, али је и турска војска, такође, имала огромне губитке. Тако је створен Косовски завет или Косовски мит, и то је можда један од узрока неспоразума између Срба и Запада. Срби често не разумеју прагматичне основе на којима почивају данашњи међународни односи, али су они сачували осећај за слободу и независност, што је, чини ми се, данас ретка врлина у свету у коме живимо. 

Партнер Београда у преговорима је косовски премијер Хашим Тачи. Он слови као глава организованог криминала…

- Довољно је рећи да је за Хашимом Тачијем Србија расписала међународну потерницу због учињених ратних злочина у сукобу 1998. и 1999. на Косову. Та потерница је и даље на снази, само што је Тачи, као председник Владе Косова и преговарач, добио имунитет у многим светским престоницама. Дик Марти, специјални известилац Савета Европе, оптужио је Хашима Тачија за трговину људским органима.

Да ли се у конфликту између Албанаца и Срба ради о мањинским и људским правима?

-Не,проблем између Срба и Албанаца нема никакве везе са људским правима, као што се годинама представља у свету, већ је проблем то што су Албанци експонент, продужена рука Америке, који служе Вашингтону за дестабилизацију овог дела Европе.

Наводно се косовски Албанци боре против дискриминације од стране Срба…

- Подсетио бих да су Албанци као национална мањина у Србији имали свој универзитет на албанском језику, просвету, здравство, албанску Академију наука, своју Покрајинску владу, чак и уставни суд, телевизију на свом језику. Званичан језик у покрајинским институцијама и школама био је албански. Реците ми једну мањину у Европи која је имала и има таква права. Ја сам у једној колумни у „Геополитици“, позивајући Албанце да остану да живе са Србима, ипак упозорио да ће се, пре или касније, болно уверити у истинитост речи бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера да је „бити непријатељ Америке опасно, а да је бити пријатељ погубно“.   

Мамац из Брисела је после Споразума све спремнији да понуди Србији приступање Европској унији...

- Чланство у Европској унији је било привлачно у Србији пре десет-дванаест година. Земља је изашла је рата, из тешког периода санкција. Један део становништва је веровао да је између Америке и Европске уније на једној, и Србији на другој страни посреди само један велики неспоразум и да су уклањањем Слободана Милошевића нестали разлози за медијску сатанизацију и лош однос Запада према Србима. Како Запад, осим званичне реторике, ништа суштински није променио према српским интересима ‒ европске земље су признале Косово ‒ ентузијазам у народу је почео да опада. Велики број људи је због неолибералне економске шок терапије, која је као и још неким земљама примењена и у Србији, остао без посла. Парадокс је да је Србија у време санкција имала већу индустријску производњу, него кад су стигле неолибералне економске слободе и демократија. Прехрамбени сектор, захваљујући којем је Србија издржала ратове и санкције, купили су странци. Према истраживањима владине Канцеларије за европске интеграције, 2006. године чак 69% грађана је било за улазак у ЕУ, 2010. тај број се смањио на 57%, а последњих година је драстично опао на 28% оних који су за улазак.

Јесу ли Срби „против Европе“?

- Нимало, напротив! Нису за Европску унију. Желим да нагласим да су за опстанак Европе од колосалне важности немачко-руски односи. То је разумео један од највећих немачких и светских политичких горостаса, Бизмарк. Мени је близак концепт Европе, суверених нација и држава, где се на тако малом простору квалитативно укрштају тако велика и различита национална богатства и културе.  

Континуитет британских интереса у Србији

Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ, припада генерацији младих српских историчара (изучава историјски развој правних и политичких система у балканским земљама у ХIХ и ХХ веку) и током свога образовања био је у прилици да се са темама којима се бави упозна и из страних извора. Једна од таквих тема је утицај Велике Британије на политику Србије, који је у прошлости био веома присутан, а у новијој историји, можда, има и најпресуднију улогу на доношење судбоносних одлука које се тичу наше земље. О томе шта су све, и на које начине, Енглези преко својих дипломатских и обавештајних служби чинили Србији, са господином Свирчевићем смо разговарали за Геополитику.

Колики је био интерес и утицај Енглеске да се на Балкану створи Југославија, и збогчега?

- Током Првог светског рата Енглеска се чврсто држала политике очувања обaцарствана Балкану: аустроугарског и османског. Енглези никако нису били одушевљени могућношћу стварања једне проширене српске државе која би трајно пореметила укупан однос снага на Балкану. Иако су за све време рата, а нарочито после доласка Дејвида Лојда Џорџа на чело кабинета 1916. године, повремено нудили Србији одговарајуће територијалне добитке у случају победе савезника, Енглези јесу вазда зазирали од православне Србије као могућег „балканског Пијемонта“. И зато су одлучили да залегну за политику очувања Хабзбуршке монархије и Османског царства. Међутим, у лето 1918. године, британски кабинет је коначно прихватио распад Аустроугарске и изјаснио се у корист југословенског уједињења. На први поглед, рекло би се да је у питању била велика промена у британској политици према Балкану и Србији. Међутим, ако се историјске чињенице мало дубље анализирају, схватиће се да је управо политика стварања прве јужнословенске државе представљала континуитет политике статуса кво. О чему се ту заправо ради? Енглези су на крају схватили да ће будућа уједињена јужнословенска држава бити истинска Аустроугарска у малом – многонационална држава са сличним унутрашњим тешкоћама као што је била Хабзбуршка монархија. Међутим, ако из разлога објективних спољнополитичких околности више није било могуће очувати Аустроугарску (након иступа америчког председника Вудра Вилсона), онда је требало створити нешто налик на њу. А то је била Југославија: довољно велика да одржава стабилност на југоистоку Европе, а довољно слаба изнутра да би прерасла у самосталну регионалну силу с којом би се морало преговарати.

Значи, Енглези су схватили да је Југославија била идеалан начин одбране од српског националног уједињења?

- Понуде Велике Британије за стварање неке врсте проширене Србије помињане су само докле је рат трајао и докле његов коначан исход није био известан. Улога српске војске у сламању отпора централних сила била је најважнији разлог зашто су Енглези повремено бивали „широке руке“ и нудили Србији разна територијална проширења према западу Балкана. Али, и тада, као по правилу, свака могућност српског проширења на запад и северозапад подразумевала је одустанак од територија на југу – првенствено у корист Бугарске. Тако сви енглески планови за проширену Србију углавном више подсећају на пресељење Србије ка западу, него на истинско обједињавање српских земаља. Али, илузорно је било очекивати од великих сила, од Велике Британије пре свих, да ће свим срцем стати на српску страну и дозволити остварење српског националног уједињења. Крај рата донео је само промену граница, али се однос снага и светске политике према српском питању није променио. Слично је било и 1991–1999.  године, кад су се границе на Балкану опет промениле, овога пута на изразиту штету Србије и српског народа, али је стара политика великих сила опет показала своје право лице.

Колики су удео у таквој политици Велике Британије према Србији имале њене обавештајно-безбедносне службе?

- Вероватно мислите на улогу британских обавештајних официра на извођењу пуча од 27. марта 1941. године? Сасвим је сигурно да су Енглези имали велику улогу у свргавању кнеза Павла и владе Цветковић−Мачек, која је приступила Тројном пакту, што се тада у великој мери косило са енглеским политичким интересима. У свом дугачком извештају из септембра 1941. године, Тревор Гленвил, један од британских агената у Југославији, дословно је написао: „У ствари, ово (војни пуч, прим. М. С.) је резултат нашег осамнаестомесечног мукотрпног рада“ (документ је објављен у монографијиКнез Павле Карађорђевић од Нила Балфура и Сали Мекеј). Такође, постоји и једно писмо које помиње неке српске политичаре умешане у заверу. У њему је речено да су Јован Ђоновић и Илија Трифуновић били посредници преко којих је пренета информација о предложеном пучу. Такође, у истом писму је наведено да онакве „тоталитарне тенденције“ (званичну политику југословенске владе – прим. М. С.) треба прекинути једним снажним ударцем, а то би се могло постићи једино државним ударом. У писму енглеском премијеру, Хју Далтон је исто тако отворено признао умешаност Велике Британије у организацију пуча.

Од чланица бивше СФРЈ јединоСрбија није успела да сачува и заокружи елементе државности, док су све остале републике изградиле озбиљне државе. Због чега?
-Сасвим је сигурно да је последњи југословенски устав имао своје извориште у идеологији КПЈ (СКЈ), пре свега у одлукама АВНОЈ-а током Другог светског рата. И то је најважнији извор овог уставног акта. Међутим, такође је извесно да су на његов карактер, као и на читав уставни систем послератне југословенске државе, бар кад је реч о односима између народа и република и покрајина, утицале и стране силе − Велика Британија у првом реду. Ако се погледа целокупна историја југословенске државе од њеног настанка 1918. па до њеног коначног слома 1991. године, може се видети да су велике силе имале значајан уплив на „сређивање“ унутрашњих правно-политичких прилика. Настанак Бановине Хрватске 1939. године несумњиво је најбољи пример британске интервенције у унутрашње југословенскеодносе. Извесно је да су велике силе имале уплив и на унутрашњу уставну структуру комунистичке Југославије. У једном веома кратком периоду ту улогу имао је Стаљинов СССР. Међутим, пошто се Стаљин разишао са Брозом 1948. године, утицај Запада (САД као англосаксонског наследника Велике Британије) на унутрашње односе бивао је све већи.

Ви сте у Лондону дошли и до још необјављене грађе Архива британске тајне службе СОЕ која о томе сведочи, и поседујете фотокопију тог занимљивог документа.

- Да, он је депонован у Државном архиву (Public Record Office FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938). Реч је о извештају (без потписа аутора) под називом „Основа за политику према Југославији“ (The Basis Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943. године, који је – сва је прилика − у великој мери утицао на положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. Иако има ознаку додатка (Appendix), документ је изразито јасан и прецизан. Из његове садржине се тачно може видети какве су биле намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије. У првом делу документа потанко су наведени и образложени принципи нове политике Велике Британије (њих шеснаест) према Југославији, међу којима и они из области политичког, економског и социјалног уређења. У њима је најважнија јасно изречена препорука обавештајних официра британској влади да војска генерала Драже Михаиловића не може бити сигуран ослонац за примену ових принципа (пре свега због „екстремног национализма“ Драгише Васића) и да због тога она више не може рачунати на материјалну и моралну подршку Велике Британије и осталих савезника. Први (а) принцип истиче да ће после рата „све три словенске нације (Срби, Хрвати и Словенци – прим. М. С.) у Југославији бити потпуно равноправне, да ће свака од њих владати искључиво својом територијом и да ниједна од њих неће потчињавати себи друге две нације. Други (б) принцип надовезује се на претходни образлажући како Англосаксонци схватају начело равноправности „све три словенске нације“ у Југославији. Овај принцип је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над силама Осовине.

Шта је суштина садржаја наведених принципа?

- „Стара политика административног централизма биће замењена политиком широке аутономије за српске провинције, што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну“. Овај принцип је детаљније разрађен у одељку „Регионални проблеми“ где се каже следеће: а) „за време османске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под османском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области; б) после 1918. године влада у Београду није водила довољно рачуна о овим разликама, него је форсирала политику административног централизма; Београд је готово без изузетка слао чиновнике из Краљевине Србије на службу у нове области; народ у овим областима трпео је тешке пореске терете у корист Београда, што је проузроковало огромно незадовољство локалног становништва; в) због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области; народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине не разликује се од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији, тако да заслужује уживати посебан политички положај у односу на Краљевину Србију; стара и веома лоша политика административног централизма неће бити обновљена; пореско оптерећење биће равномерно распоређено на различите провинције; државни службеници у свакој провинцији биће локални људи; најважније функције власти биће пренете са централне владе на обласне политичке органе“.

У којој мери је британски премијер Винстон Черчил уважавао препоруке својих обавештајних агената у односу на Србију?

- Черчил је, очигледно, на основу њихових препорука и изабрао Броза и његову војску као главну савезничку силу на Балкану. О томе је веома лако постигао споразум са Стаљином неколико месеци касније у Техерану (28. новембар–1. децембар 1943. године), с обзиром на то да су се политички интереси Велике Британије и САД подударили са балканском политиком Јосифа Висарионовича Стаљина, заснованом на идеологији КП СССР-а и Коминтерне. Броз је такође, преко својих институција тзв. АВНОЈ-а, припремао терен за послератно преузимање власти и спровођење комунистичке диктатуре. Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији сагласно наведеном документу, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, те српског народа у другим југословенским републикама. Додуше, у документу се не помиње Косово и Метохија, али то не пориче наведену сличност. Такође, ови принципи неодољиво подсећају на ону злокобну крилатицу југословенских комуниста „Слаба Србија – јака Југославија“. То само може значити једно: да је на титоистичку верзију социјалистичког федерализма, препуну нелогичности и комичних фантазија, снажан уплив имала западна дипломатија (САД, Велика Британија), којој је било стало да се односи међу југословенским народима, републикама и покрајинама уреде у складу са њеним политичким интересима. И управо је Устав од 1974. године био на трагу такве политике. По свему судећи, после испадања из комунистичког блока 1947–1948. године, Јосип Броз је главне „савете“ за врло смело правно-политичко експериментисање у југословенској уставној лабораторији добијао од Запада, макар када су у питању односи међу југословенским народима. Он је на своју руку мало тога могао чинити, будући да је зависио од западне економске помоћи.

Је ли стварање Југославије, заправо, помогло тежњу појединих њених народа да дођу до сопствене државе?

- Вековне тежње појединих југословенских народа за сопственом државом остале су неостварене све до краја Другог светског рата. Једино су Србија и Црна Гора успеле да извојују своју независност још на Берлинском конгресу. Остали су живели као непризнати делови великих царстава – аустроугарског и османског. Уласком у Југославију за њих се ништа није изменило. Они су само Беч и Цариград заменили Београдом. Југославију су прихватили као најмање лоше решење, јер би, у сваком другом случају, били на пораженој страни у Првом светском рату. Само је Србија своју независну државу добровољно уложила у уједињену Југославију. Зато су Срби и били темељни стуб државности Краљевине СХС/Југославије. За њих је Југославија била историјски наставак Србије и у националном и у политичком погледу. Други светски рат донео је нова страдања и застрашујући грађански рат. Жеља за сопственом државом натерала је несрпске народе у сарадњу са окупационим силама. Тако је већ 10. априла 1941. године настала НДХ. И Македонци и Арбанаси и добар број муслимана и Словенаца, махом су стали на страну оних који су на концу изгубили рат. Оно мало авантуриста и интернационалиста што је отишло у партизански покрет, ратовали су за интересе међународног комунизма.

Колико су комунисти, доласком на власт, помогли сепаратистичким идејама несрба?

- Комунисти су власт преузели када су односи између великих савезника и ситуација у земљи постали повољни за извршење њихових циљева. Тако је и скројено федерално уређење са идејом да се развије у конфедерално. То је одговарало свима, осим Србији и српском народу. У свему томе, сви несрпски комунисти деловали су у складу са националним тежњама народа из којих су потекли. У многим случајевима, као по правилу, њихови национални циљеви били су важнији од идеолошких. Већина Хрвата, Словенаца и нација у настанку – Македонаца, Арбанаса и босанских муслимана − прилазила је комунистима на исти начин и из истих побуда као што су претходно прилазили нацистима или фашистима: да остваре своје националне снове.Комунизам је постао излаз за оне који су изабрали погрешну страну у рату. Другачије речено, комунизам је биo формула да се насилно наметне некадашња идеја Роберта Ситона Вотсона о превласти југословенских римокатолика над Србима као „цивилизованијих“ и „напреднијих“ народа.

Како су се Срби односили према комунизму?

- Комунисти српског порекла, као нека врста нових јањичара, заменили су национална обележја црвеном петокраком, не само на шапкама него и у убеђењима. Што је још горе, настојали су да сломе и униште државотворност Србије и српског народа, да затру ту велику опасност звану Српство. И за време рата и после њега. Српски равногорци, иако на страни победника, проглашени су за издајнике и били су излагани невиђеном терору и прогону. Српски сељак, градитељ и носилац српске националне идеје и државности, морао је бити уништен и биолошки и материјално да би комунистички експеримент успео. То се и догодило. Под комунизмом сломила се кичма српског народа. Он више нема оне снаге коју је некада имао. Ни снаге, ни националне свести, ни некадашње отпорности. У томе и лежи разлог зашто Србија није успела да сачува и ојача елементе своје државности у комунистичкој Југославији. Словенци и Хрвати су из Југославије изашли интегрисани и снажнији него икад; Срби су изашли разједињени, дезинтегрисани, слаби и оптужени као џелати, премда су вазда били жртве. Остала им ја само идеологија југословенства и комунизма, тј. њихов рецидив у ономе што пропагирају представници тзв. друге Србије.

Како Србија да превазиђе вишедецинијско негативно наслеђе и постане озбиљна национална држава?

- Без обзира на пропуштено време и погрешну политику, посебно у последњих десетак година, Србија коначно треба да пређе у офанзиву редефинисањем укупне политике према великим силама и земљама у окружењу, и заштити сопствене државне и националне интереса. То значи очување суверености над целокупном државном територијом Србије, укључујући Косово и Метохију, југ Србије, рашко-полимску област и све остале српске земље, реформу политичког и правног система, обнову војске, сузбијање корупције, оживљавање привреде и изградњу новог културног обрасца на темељима најсветлијих културних достигнућа из времена Краљевине Србије. У том циљу мора се одмах напустити политика евроатлантских интеграција (посебно политика по сваку цену) као узрочник катастрофалне ситуације у којој се Србија нашла. Са Бриселом се може имати уговор о привилегованом партнерству, и то је максимум докле Србија може ићи; такође, могуће је и са државама чланицама ЕУ потписивати билатералне уговоре о сарадњи који ће у наредном периоду сигурно добијати на значају услед јачања национализма и протекционизма због економске и политичке кризе у Европи. Са САД (а то значи и са НАТО-ом) Србија мора сарађивати хладно и трезвено, без позивања на пријатељство и савезништво из два светска рата, таман толико да се избегне било какав амерички гнев који би се могао опет обрушити на Србе. То истовремено значи да Србија треба да остане у аранжману „Партнерство за мир“, и да не улази у чланство НАТО, а затим, да се без велике буке окреће према евроазијским одбрамбеним алтернативама, упоредо са слабљењем војне и финансијске моћи Брисела и Вашингтона. Са државама које су изразиле спремност да подрже Србију у напорима очувања суверенитета и територијалног интегритета најважније је успоставити озбиљне и дугорочне односе партнерства. На глобалном плану то су Русија, Кина и Бразил, земље у успону које рачунају на Србију као на свог значајног политичког и економског партнера. Само под заштитом ових држава Србија може да се еманципује од западног протектората и успостави равнотежу у односима са Бриселом и Вашингтоном. А да је све ово могуће потврдио је и хладноратовски бард америчке спољне политике, неуморни велики стратег и играч „политичке партије шаха“ на глобалном плану  – Збигњев Бжежински. У својој најновијој књизи „Стратешка визија. Америка и криза глобалне моћи“ он је нелагодно и депримирано констатовао да су САД и западна цивилизација на заласку својих моћи и да ће у блиској будућности нови политички и економски центар бити у Азији, међу којима ће Кина и Русија имати готово најважнију улогу.

Одвојити жито од кукоља

На Балкану су најважнији српски савезници Република Српска, Грчка и Румунија. Само у савезништву с њима Србија може да обезбеди опстанак и оствари препород. Русија и Кина би сигурно подржале такав савез, као и неке друге државе из ЕУ. Такође је важно да се прекине, или сведе на минимум, сарадња са највећим српским непријатељима у региону – Хрватима и Албанцима, као и са нелегалном арбанашком влашћу на Космету. Непријатељи су нам и Федерација БиХ и дукљанска Црна Гора, а мора да се прати политика Словеније, Мађарске, Турске и Бугарске, које могу својим потезима да утичу на положај Србије и њене међународне односе.

Београд помогао Енглезима у пучу

Страни извори су несумњиво веома драгоцени за реконструкцију драматичних догађаја у Југославији непосредно пред избијање Другог светског рата. Па ипак, и они се морају тумачити са доста резерве. Сасвим је сигурно да су енглески обавештајни официри покушали да се похвале пред својом владом како је војни пуч у суштини био њихово дело, јер после тога следе одговарајуће бенефиције. Но, питање је да ли би исти ти официри могли предузети и финансирати једну такву акцију да целокупна политичка и духовна клима у Београду и Србији није томе погодовала.

Dačić: Srbija će sa EU pregovarati i o Tominoj rakiji

Kako ispregovaramo, tako će nam biti, kaže premijer dodajući da je posao toliki da neće ići ni na godišnji. Predstoji formiranje 35 timova za svaku oblast i jednog centralnog, ali se još ne zna ko će biti na njegovom čelu

BEOGRAD - Premijer Srbije Ivica Dačić izjavio je da danas počinje tehnnička organizacija pripreme za pregovore sa EU, da predstoji formiranje 35 timova za svaku oblast i jednog centralnog tima.

Dačić je novinarima u Vladi Srbije rekao da još nije dogovoreno ko će voditi glavni pregovarački tim Srbije.
On je rekao da Srbija nije možda ni svesna istorijskog dana i početka novog procesa i procedura jer se do sada uglavnom bavila rešavanjem pitanja Kosova a otvaranje pregovorapodrazumeva ubuduće bavljenje i najsitnijem detaljima.

"Moramo sve da uradimo da se najkasnije do januara pripremi konferencija - predstoji nam vreme u kojem se štite naši interesi, a kada sam to ranije govorio nisam mislio samo na Kosovo", rekao je Dačić.

On je podvukao da je odluka o otvaranju pregovora bezuslovna i konačna, da je možda mogla da dođe ranije i naveo da je, kako je rekao, na zahtev prijatelja Srbije izbačen deo iz dokumenta koji se odnosio na još jednu proveru Srbije u decembru.

"Na zahtev naših prijatelja, Ketrin Ešton, Slovačke Češke, Poljske i Mađarske to smo uspeli da skinemo. Sada predstoji formiranje 35 timova za svaku oblast pojedinačno i jednog centralnog tima" rekao je Dačić.
On je naveo da će za to biti potrebno anagažovanje možda i nekoliko hiljada ljudi gde, kako je naglasio, nema mesta međustranačkom nadmetanju.

"Od danas počinje tehnička organizacija pripreme za pregovore, u ponedeljak dolazi predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej, 9. jula Ketrin Ešton i Štefan File sa kojim ćemo se družiti u narednom periodu i koji će dovesti tehnički tim", rekao je Dačić i podvukao dajoš nije dogovoreno ko će voditi glavni pregovarački tim Srbije.
Premijer je naglasio da pregovarački timovi moraju da se bave i najsitnijim detaljima jer je to budućnost Srbije u Evropi i "kako se to ispregovara tako će i biti".

On je naveo kao primer da je Poljska težište stavila na poljoprivredu, skandinavske zemlje na ribolov, a Italijani "na to da li se pica peče na ovakav ili onakav način" dok je za Francuze pitanje bilo da li mogu da proizvode buđav sir, a za Srbiju će to biti pitanje da li se i kako peku prasići, jagnjići i rakija o čemu se godinama unazad govorilo.
"Morate da znate, kada počne proces šta su vaši interesi. Nemoj sutra da se desi da ne znamo šta hoćemo i to nije pitanje samo za ministre" rekao je Dačić.

Premijer je naglasio da zbog obimnog posla koji predstoji on neće ići na odmor iako su letnji odmori u EU od kraja jula do kraja avgusta.

"Moramo sve da uradimo da se najkasnije do januara pripremi ta konferencija. Ja neću na odmor jer predstoji mnogo posla", naglasio je premijer. On je još jednom ukazao da je vlada koju vodi postigla istoprijski uspeh jer je za 11 meseci uradila ono što nijedna druga nije pre nje i da će zato ući u istoriju.

"Pokazalo se da možemo i da smo sposobni da ostvarimo rezultat, a kada je u pitanju završetak pregovora, ako ste nesposobni oni mogu da traju i 10 godina, mi ćemo se potruditi da to završimo za četiri-pet godina" zaključio je Dačić.

ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, ЕЛИТА, КОЈА ЋЕ ШКОЛОВТИ ЕЛИТУ

Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori, 

Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima. Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.
Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način. Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima. Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati. Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!
Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi, razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima. Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!
Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju. Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji. Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!
Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture. Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu! Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!
Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima. Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni. Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.
Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa! Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. 

Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI! 

19. VI 2013.godine
Prof. dr Rajna Dragićević 

Koliko su trosili i koliko trose srpski Faraoni u gladnoj Srbiji!

DS i tadicevci za pola godine lutajuci svetom trosili su oko 570.000 evra.
A ove danasnje na vlasti srpske novine i te kako tese da su trosili puno manje! Ali preterano puno za narod koji nema leba!

Za četiri meseca:
Ivica Dacic je kasirao lutajuci svetom: 15000e
Ivan Mrkic lutajuci u prazno svetom: 25000e
Mladjan Dinkic, šta li je on radio vani: 5000e
Slavica Djukic Dejanovic i ona: 2000e
Aleksandar Vucic: 8000e
Sve Ukupno: 85000 evra a ostali: 15000 evra
SNS-SPS za razliku od predhodnika potrosili su 100.000e. 
Ako pogledamo ovih 100000 evra i podelimo sa 300 evra mesecnih radnickih primanja u Srbiji, dakle 330 radnika je ostalo bez mesecne plate!
Faraoni su pokrkali po belom svetu sto u placanju hotelske sobe po 300e za noc a ostalo je uzimano u nekakve dnevnice ijako svaki od njih ima plati preko 2000 evra!
Kako znam u sred Ciriha može da se nadje odlicna soba za 100e..
A njima je bilo izpod ponizenja da spavaju u takvoj sobi, nego su placali minimalo 300e po krevetu.
Drugo pitanje vezano za ove i bivše faraone..
Pratim kako je pocela kuknjava oko gugla, kako su eto otcepili Vojvodinu i Kosovo..
Kako znam vise od deset godine google maps, pokrajinu Vojvodinu tretiraju kao državu i niko nije reagovao.
Kad upisete u google maps naprimer Cacak, piše Cacak Serbien a kad upisete Novi Sad, piše Novi Sad Vojvodina.
O cemu vi to sad talambasate gospodo u Srbiji?
Zašto je u tome gugl kriv, kad mi u srcu zemlje Srbije imamo vladajucu kliku gorih od gugla!
Nenad Canak, Kostres, Aleksandra Jerkov, Ceda Jovanovic, B92, Natasa Kandic i mnogi godinama podržavaju ili posmatraju ravnodusno otcepljenje srpskih pokrajina.
Vladajuca garnitura već odavno poklanja nekakvim svojim „okolnim ” putem Kosovo i Metohiju..
Zar je gugl i za to kriv?
A vi novinari pocnite jednom da govorite ono sto mislite a ne ono sto vam narede!

Пре учлањења у ЕУ морате да признате Косово

Немачки политичари се плаше да уколико безусловно дају датум почетка преговора Србији да ће у том случају Србија стати са техничким преговорима, изврдавати или успорити процес примене договореног са Приштином, каже у разговору за „Политику” Наташа Вунш, експерт за европске интеграције и западни Балкан у Немачком савету за спољне односе. Према њеном мишљењу, немачки политичари су превише притисли Србију и непотребно инсистирају да се све договорено споразумом између Београда и Приштине примени што пре. 

Који је главни разлог зашто Немачка не жели да се одмах одреди тачан датум почетка преговора, када Берлин има могућност да у оквиру Савета министара блокира тај процес приликом потврђивања преговарачког оквира ЕУ или отварања поглавља?
Управо тако. Кад год процени да Србија не испуњава договорено, Немачка има могућност да заустави тај процес, како приликом одобравања преговарачког оквира који је неопходан за почетак преговора, тако и приликом отварања и затварања сваког преговарачког поглавља. Међутим, у овом случају није проблем у Србији већ у унутрашњој политичкој атмосфери у Немачкој и односу према проширењу ЕУ. Ко год прати немачке медије могао је да примети да протеклих месеци постоји веома негативно извештавање о томе зашто уопште Хрватска улази у ЕУ. Уз такву медијску кампању и негативну атмосферу у јавности према уласку Хрватске, чије придруживање је Немачка свесрдно подржавала, можете замислити каква би реакција била да је сада у том пакету и Србија добила тачан датум, иако сви знамо да ће проћи године до пуноправног чланства Србије у ЕУ. Због такве атмосфере, а имајући у виду и септембарске парламентарне изборе, немачки политичари желе да одложе давање датума Србији, а модел за то је пронађен у томе да желе у децембру да провере да ли је у потпуности примењен бриселски споразум.
У декларацији Бундестаг је истакао да Немачка пре пуноправног чланства Србије у ЕУ очекује и „пуну нормализацију односа” Београда и Приштине. Да ли то значи да Немачка очекује да Србија, пре уласка у ЕУ, призна Косово?
Да. Немачка управо то очекује и то све јасније и гласније говори. То може да се догоди и дан пред учлањење, али је неизоставно јер је тешко замислити да ЕУ дозволи улазак земље која нема дефинисане границе. Осим тога, сва преговарачка поглавља којима се уводе европски стандарди у Србији односиће се на територију без Косова, док Косово има посебан пут европских интеграција који је далеко иза оног на којем је Србија.
Да ли немачки политичари, а и остали европски политичари, то кажу веома јасно српским политичарима или је то увек у некој дипломатској форми?
Мислим да им све јасније то говоре, а то сам чула и од два посланика Бундестага и једног високог немачког дипломате, који кажу да није могуће да Србија уђе у ЕУ без признања Косова. Мислим да се уопште више и не разматра да би Србија могла да поново под своју власт стави Косово. С друге стране, постоје и практичне ствари због којих ће се инсистирати на признању Косова, као што је на пример представљеност Србије у Европском парламенту у којем убедљива већина подржава независност Косова.
Какав споразум Бундестаг очекује од Београда и Приштине када у декларацији наводи да очекује да нормализација односа мора да напредује са циљем постизања „правно обавезујућег споразума”?
Премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи постигли су договор, али много тога се договара и у техничким преговорима тако да Немци желе да се сви договорени детаљи ставе у својеврсни оквир, који би био „правно обавезујући споразум”. Лично, не знам како је могуће постићи тај оквир а да се то не уради без неке врсте међусобног признања и биће веома тешко постићи тај договор тако да обе стране буду задовољне.
На састанку Савета министара, Немачка и још неке земље су инсистирале да сваки корак унапред Србије у европским интеграцијама буде праћен истим кораком унапред Косова. Да ли то значи да би, на пример, неслагање држава чланица ЕУ око Споразума о стабилизацији и придруживању са Косовом могло да опструише на другој страни напредак Србије, по систему „ако не дајемо ништа Косову, нећемо дати ни Србији”?
То би било веома проблематично, јер се свеукупни процес европских интеграција заснива на томе да се напредак сваке државе анализира засебно. Инсистирање Савета министара да се у исто време отворе са Србијом преговори о чланству а са Косовом преговори о ССП-у заправо је њихов покушај да обема странама дају својеврсну награду за постигнуте споразуме, и по мени то је добро решење.