Жртве НДХ

Према резултатима истраге Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, на списку оних који треба да одговарају за ужасна недела извршена у Јасеновцу, налазе се и Јевреји: усташки поручник Анте Алтарац, који се издвајао по бестијалности приликом ликвидација логораша, затим Бруно Дијамантштајн, Херман Шпилер, Владимир Борнемиса, те извесни Винер, који су били усташки повереници, односно чланови интерне управе у концентрационом логору Јасеновац. Истинитост навода из документа 4547-1945 Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, од 15. децембра 1945, потврђују подаци које је касније обелоданио Анте Цилига, тадашњи члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, у својој књизи Сам кроз Еуропу у рату 1939–1945 (поглавље „Јасеновац: људи пред лицем смрти”). Он је као логораш провео у Јасеновцу више од годину дана, тачније од 14. децембра 1941. до 31. децембра 1941. година, одакле га усташе пуштају на интервенцију из Рима, јер је поред југословенског имао и италијански пасош. 

Недавно је о овоме проговорио и Вице Вукојевић, бивши судија Уставног суда Републике Хрватске, који је изјавио да су „логором Јасеновац управљали Жидови, држава је само дала стражу, а постоји и уговор између владе НДХ и Жидовске опћине Загреб о финанцирању управе тога логора”. Председник јеврејске верске заједнице у Загребу, Иво Голдштајн, одговорио је да су Вукојевићеве тврдње лаж и да је „жидовска опћина у Загребу настојала помоћи својим члановима који су били заточени у Јасеновцу, али у коначници то готово никоме није помогло”. Вукојевић је заузврат оптужио Голдштајна да „документе о финанцирању управе Јасеновца, од Жидова, скрива као змија ноге”.3
Какав је заиста био однос усташког режима према јеврејској популацији на територијама које је обухватила НДХ? А какав је могао бити ако су, као што видимо, Јевреји заузимали неке од најважнијих положаја у усташкој власти. Један од највећих србских интелектуалаца у емиграцији, др Лаза М. Костић, у својој чувеној Видовданској беседи, одржаној 22. јуна 1958. у Онтарију (Канада), казао је: „Не треба заборавити да је највећи део водећих усташа или био јеврејског порекла, по танкој крви, или је био жењен Јеврејкама, и они су сви нерадо предузимали мере истребљења Јевреја, само да се додворе Немцима или на захтев Немаца. Мере истребљења Срба предузимали су сами, противно вољи и Немаца и Италијана. За њих је далеко одговорнији и непосредно одговоран, цео грађански хрватски народ.”
Ово потврђује усташки доглавник Славко Кватерник: „Прогони Жидова отпочели су у Осијеку. За мене нема двојбе да су иницијатори били Нијемци, агресивна њемачка осјечка Волксгрупа... Ти су прогони били настављани у разним мјестима у Сријему и Славонији у којима су били настањени, односно у којима су обитавали Жидови и Нијемци. Ти прогони изненадили су свих, па и Павелића. Они су и пожурили у донашању жидовских закона. У влади нитко није помишљао на прогоне Жидова, јер је било изграђено мишљење о рјешењу жидовског проблема... Сигурно знам да Нијемци нису били задовољни, што ми је саопћио капетан Којентински из њемачког посланства рекавши како у посланству постоји мишљење да су Хрвати премеки и judehcrig. Мене су чак прозвали judenprotektor, јер скривам Жидове у министарству оружаних снага, у болницама и јединицама, те издајем увјерења да их се не смије дирати.”