Istine, poluistine, laži...

Zahuhtala tabloidizacija medijskog prostora Srbije krši ljudska prava, urušava vladavinu prava, devalvira borbu protiv korupcije i lišava institucije poverenja, a za to nisu krivi tabloidi već pojedinci unutar institucija.

Gromoglasne najave i hapšenja, tiha puštanja, podaci iz poverljivih dokumenata, milioni i beda, fotografije i montaže, činjenice i podmetanja, medicinski kartoni i bankovni računi, svadbe i sahrane mešaju se u blatište istine, poluistine i laži u kome se više ne zna ko je žrtva, ko kriminalac, šta je pravda, a šta zlo; šta je nagađanje, šta podmetanje, a šta stvarnost.

U atmosferi u kojoj se „pravda“ deli naslovima, a ne presudama, svi su potencijalni, još neotkriveni kriminalci, silnici i bestidnici i, istovremeno, svako može na dan ili dva da bude zaodenut u plašt heroja pred ushićenom masom. 

Pretpostavka nevinosti iščezava, propisi i procedure se povijaju po diktatu znanih i neznanih interesa; institucije i službenici podređuju se, umesto vladavini prava, potrebi da se afera raspali ili ugasi.
Građani to sve više posmatraju kao jedan ogroman rijaliti šou, koji je mnogima zanimljiv do mere da su spremni da ga plate, ali u sebi sve jače osećaju da im on krade pravi život.
Za tabloidizaciju, banalizaciju Srbije nisu krivi tabloidi, već pojedinci unutar institucija koji ne znaju, neće ili ne smeju da svoje planove, politike, ideje i rešenja sprovode institucionalno, otvoreno i odgovorno, već svoj cilj postižu iz senke netransparentnog i pravno i etički neregulisanog medijskog prostora u Srbiji.
Takva pojava nije nova u našoj zemlji, ali je poslednjih meseci dobila ogromne razmere. 

Na štetu građana i društva, pa i centara moći koji se danas smatraju vladarima tabloidne medijske scene, verujući kao i njihovi prethodnici da će baš oni to ostati zauvek i da isto, otežalo oružje, neće pre ili kasnije udariti po njima samima.