Kalkulanti pred sudnjim danom

Šta je naš problem? 

Očito to što održivost ovog sistema Srbija ne može preživeti

Možda se više i ne pitamo za granice ljudske sudbine. 

Moguće je sasvim da nas je nemar do te mere obuzeo a besmisao učinio tupim do ravnodušnosti, da smo se i sami, ne primećujući, priklonili vladajućoj doktrini, prema kojoj je čovek tek inteligentna životinja koja slučajno misli. 

Tako nam je sve loše postalo prirodno, a sve dobro tek sticaj slučajnosti, za koje niko ne odgovara. 

Čovek zapravo nema svoju sudbinu, samim tim ni granice u svemu ovom; uvek iznova ponavljajući – između krivice nečinjenja i kazne – da li iko misli da se drugačije događa ljudska sudbina?

Gordost kao ni bezumnost ne mogu sakriti, pored svih svojih uspeha i sna o mladosti, njihovu trenutnost ni stvarnu ljudsku veličinu. 

Niti možemo biti naprosto bezbrižni ni veći od svega, pa čak od vlastite situacije. 

Ni kad dozvolimo da neki razapnu Boga, ni kad na krilima od voska sami pomislimo dotaći sunce.

Tako nam se i treći put u 24 godine događa i raspad zemlje, i uništavanje poretka među nama, i opadanje osnove života za nas. 

Sve drugo su prividi jer svaki put se slomio zakon nad ljudima.

Za to vreme, u čemu se sastoji naš proces učenja – na kraju samo u saznanju o narušenosti odnosa istine i laži u diskursu i konačnoj spoznaji da naši interesi neće biti zaštićeni. 

U (sad već) uslovima samo golog preživljavanja i sistema koji zarad samopstanka sve češće poseže za svojom degeneracijom, uopšte degenrativnim procesima, jer drugačije nije održiv.

U tom pogledu nisu samo za nas karakteristične Vikiliksove tajne. 

Bilo je i Votergejta i mnogih drugih tajni i obrta, posebno širom zapadnog sveta. 

Posebno kao udružene pljačke velikih banaka štimovanjem libora, koji su jasno oslikali da u savremenom svetu nikad nije bila važna supstancijalna priroda – vrednosna diskursa, nego kretanje interesa koje i izaziva razotkrivanje procesa degeneracije sistema i gubitka zakona nad ljudima.

Pri tome se kod nas održivost sistema postiže žrtvovanjem države, rasprodajom privrednih resursa kao i grotesknim zakonom o radu – ko se još seća lažnog glasanja kojim su tadašnji direktori napravljeni u male bogove, a radnici izbačeni na ulice kako bi sistem ostao održiv. 

Da bi se zapravo suštinski prikrila erozija životne mudrosti sistema, na puko instrumentalnu održivost, kao zapravo globalnog trend – fenomena. 

Zato danas već moramo pričati o nečemu takvom kao što je Treće Kmetstvo.

Kalkulantska megalomanija tržišnih divova zapravo skriva da tržište ne poznaje vrednosti, pa samim tim ne zna ni za čoveka. 

Na tržištu se najlepše prodaju slabosti, uz inače staru šumpeterovsku opasku da je „svaka kretivna uloga u ekonomskom sistemu odsutna“.

Samim tim nije teško razumeti zašto se od kakve takve upitanosti o prirodnoj mudrosti ljudskih sistema, sve svelo na instrumentalnu održivost. Tako su se zapravo odnosi politike sveli na ekonomske interese i kanibalističku civilizaciju.

A šta je naš problem? 

Očito to što održivost ovog sistema Srbija ne može preživeti.