Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би
био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су
часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође
Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида
шапу да би се ослободио.
Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и
запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се
нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно
што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени
осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска
унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском
подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да
постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија
прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би
у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би
остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем
територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.
Нема коментара:
Постави коментар