Свакако највеће лицемерје представља однос према европским интеграцијама.
Дакле, да ли ми улазимо у ЕУ због интереса државе и грађана или због туђег
новца?
Када српској влади укажете на истинито стање ствари у неком сасвим конкретном случају, по правилу уследи сведен и лапидаран одговор чије би се поруке лако уклопиле у рекламни спот, али у непосредном разговору делују више него банално. Често су одговори дефинисани од стране информативних служби и маркетиншких тимова утемељени на недостојном потцењивању публике. Свесна замена теза и намерни промашај теме главно су оружје ових особа које тврде да бране истину. Тако када неко случајно спомене да су странке којима припадају Николић, Вучић и Дачић на изборе изашле са програмом за Косово и Метохију који је био знатно другачији од онога што су до сада постигли и данас представљају као најбоље – страначки представници и неки јавни делатници, будући амбасадори или невладини лауреати владиних донација, у хору повичу како су алтернатива садашњој политици „санкције” и „рат”.
Кабинет председника Републике Србије ових дана светкује. Кажу, председник је остварио сва своја предизборна обећања. Истина, поднео је оставку на место председника странке, и не меша се у рад странке и извршне власти. Кажу, привукао је стране инвестиције. Још само да наброје. Путовао је међутим 125.000 км и 880 метара (три пута више него Магелан!). Но, Магелан је живео у 16. веку и када ту километражу поделимо на годину дана мандата, видимо да је председник дневно путовао мање него просечни трговачки путник или београдски таксиста (који узгред, баш као и португалски морепловац, не користе авионе).
Нико да оповргне чињеницу да структурне реформе нису почеле, да влада нема храбрости ни да опорезује празне станове, није у стању замрзне плате. Немогуће је амнестирати Цветковићев кабинет, али ова влада се током прве године мандата задуживала три пута више по секунди (180 евра) од претходне. Уосталом, о каквом дисконтинуитету говоримо? Млађан онда, Динкић сада. Коaлиција Радован-Вилотићи.
Корупција је ипак сузбијена! Двадесетак људи је у притвoру, али је „први који је други” рекао тужилаштву „да ради слободно”. Сви му верују, он је „нови Карађорђе” (Милошевић, Коштуница, Тадић ).
О политици према српском народу изван Србије и да не говоримо. Није овде реч о већ заборављеном статирању у кроато-булајићевском бенду Њучетникс и њиховој романтичној балади „О Карлобагу, Огулину, Карловцу, Сиску и Вировитици”. Говоримо о актуелном програму СНС-а. Где смо сада: председник говори о „Босанцима”, предлаже помирење СПЦ – Цркве Св. Саве и невладине организације из Подгорице под називом „Црногорска православна црква”, потпредседник денунцира претходну владу како се мешала у унутрашње ствари Црне Горе, позивају Србе да се уједине (ако нису знали у скупштини Црне Горе је само једна странка која заступа српски народ у овој земљи) и да уђу у владу која је недавно фалсификовала председничке изборе, коалицију коју чини и председник Скупштине РЦГ, који тврди да су српски светитељи уствари ратни злочинци. Шта је садашња влада учинила за Републику Српску? Програм СНС чак спомиње уједињење Србије и Српске. Српска данас не само да није један од приоритета политике већ је суштински запостављена. Ћуте, док српске посланике покушавају да линчују у Сарајеву и злоупотребљавају децу како би им наметнули оно што су у Брозовој Југославији прогонили као београдски хегемонизам. Новине које уздижу владу већ месецима воде кампању против власти Републике Српске.
Свакако највеће лицемерје представља однос према европским интеграцијама. Дакле, да ли ми улазимо у ЕУ због интереса државе и грађана или због туђег новца? Да ли смо издали Србе са Северног Косова због датума или је реч о најбољем могућем споразуму? Премијер Дачић ни сам није сигуран. Власти тврде да нема нових услова за европске интеграције, а два пута су им немачки државни функционери јавно поручивали да без пуног признања Републике Косово нема чланства у ЕУ. Колико су нас пута обмањивали, али то је берлинска и бриселска ствар – мене боли саучесништво Београда у превари. Биће да су најискренији били бивши немачки амбасадор Цобел када је рекао да ћемо изгубити Војводину и Нови Пазар и историчар Зундхаузен, кога „Европејци” у Србији називају „великим”, оцењујући да су границе из 1878. природне међе државе Србије?
Успеси су, дакле, релативни. Ето, председник је током протекле године доделио 249 ордена и медаља. Штета, Милошевић је 1999–2000. доделио око 800. Но, победа је, сва је прилика, била већа.
Када српској влади укажете на истинито стање ствари у неком сасвим конкретном случају, по правилу уследи сведен и лапидаран одговор чије би се поруке лако уклопиле у рекламни спот, али у непосредном разговору делују више него банално. Често су одговори дефинисани од стране информативних служби и маркетиншких тимова утемељени на недостојном потцењивању публике. Свесна замена теза и намерни промашај теме главно су оружје ових особа које тврде да бране истину. Тако када неко случајно спомене да су странке којима припадају Николић, Вучић и Дачић на изборе изашле са програмом за Косово и Метохију који је био знатно другачији од онога што су до сада постигли и данас представљају као најбоље – страначки представници и неки јавни делатници, будући амбасадори или невладини лауреати владиних донација, у хору повичу како су алтернатива садашњој политици „санкције” и „рат”.
Кабинет председника Републике Србије ових дана светкује. Кажу, председник је остварио сва своја предизборна обећања. Истина, поднео је оставку на место председника странке, и не меша се у рад странке и извршне власти. Кажу, привукао је стране инвестиције. Још само да наброје. Путовао је међутим 125.000 км и 880 метара (три пута више него Магелан!). Но, Магелан је живео у 16. веку и када ту километражу поделимо на годину дана мандата, видимо да је председник дневно путовао мање него просечни трговачки путник или београдски таксиста (који узгред, баш као и португалски морепловац, не користе авионе).
Нико да оповргне чињеницу да структурне реформе нису почеле, да влада нема храбрости ни да опорезује празне станове, није у стању замрзне плате. Немогуће је амнестирати Цветковићев кабинет, али ова влада се током прве године мандата задуживала три пута више по секунди (180 евра) од претходне. Уосталом, о каквом дисконтинуитету говоримо? Млађан онда, Динкић сада. Коaлиција Радован-Вилотићи.
Корупција је ипак сузбијена! Двадесетак људи је у притвoру, али је „први који је други” рекао тужилаштву „да ради слободно”. Сви му верују, он је „нови Карађорђе” (Милошевић, Коштуница, Тадић ).
О политици према српском народу изван Србије и да не говоримо. Није овде реч о већ заборављеном статирању у кроато-булајићевском бенду Њучетникс и њиховој романтичној балади „О Карлобагу, Огулину, Карловцу, Сиску и Вировитици”. Говоримо о актуелном програму СНС-а. Где смо сада: председник говори о „Босанцима”, предлаже помирење СПЦ – Цркве Св. Саве и невладине организације из Подгорице под називом „Црногорска православна црква”, потпредседник денунцира претходну владу како се мешала у унутрашње ствари Црне Горе, позивају Србе да се уједине (ако нису знали у скупштини Црне Горе је само једна странка која заступа српски народ у овој земљи) и да уђу у владу која је недавно фалсификовала председничке изборе, коалицију коју чини и председник Скупштине РЦГ, који тврди да су српски светитељи уствари ратни злочинци. Шта је садашња влада учинила за Републику Српску? Програм СНС чак спомиње уједињење Србије и Српске. Српска данас не само да није један од приоритета политике већ је суштински запостављена. Ћуте, док српске посланике покушавају да линчују у Сарајеву и злоупотребљавају децу како би им наметнули оно што су у Брозовој Југославији прогонили као београдски хегемонизам. Новине које уздижу владу већ месецима воде кампању против власти Републике Српске.
Свакако највеће лицемерје представља однос према европским интеграцијама. Дакле, да ли ми улазимо у ЕУ због интереса државе и грађана или због туђег новца? Да ли смо издали Србе са Северног Косова због датума или је реч о најбољем могућем споразуму? Премијер Дачић ни сам није сигуран. Власти тврде да нема нових услова за европске интеграције, а два пута су им немачки државни функционери јавно поручивали да без пуног признања Републике Косово нема чланства у ЕУ. Колико су нас пута обмањивали, али то је берлинска и бриселска ствар – мене боли саучесништво Београда у превари. Биће да су најискренији били бивши немачки амбасадор Цобел када је рекао да ћемо изгубити Војводину и Нови Пазар и историчар Зундхаузен, кога „Европејци” у Србији називају „великим”, оцењујући да су границе из 1878. природне међе државе Србије?
Успеси су, дакле, релативни. Ето, председник је током протекле године доделио 249 ордена и медаља. Штета, Милошевић је 1999–2000. доделио око 800. Но, победа је, сва је прилика, била већа.
Нема коментара:
Постави коментар